Друштво књижевника Војводине
 
 


СКАЗ, У ПО ГЛАСА - ДРАГАН БАБИЋ Print E-mail

Владимир Кецмановић: Осама, Лагуна, Београд, 2015.

Као један од најприсутнијих писаца средње генерације – његови наслови публикују се готово сваке године и заједно са реиздањима намећу са полица библиотека и књижара, он је у превођен и део је тематских антологија кратке прозе код нас, а такође је присутан и у периодици и недељницима као члан уредништва и аутор – Владимир Кецмановић је међу њеним најчешће помињаним представницима. Међутим, присутност и примећеност не гарантују и прихваћеност, посебно имајући у виду да је он истовремено и један од најнаграђиванијих списатеља генерације и онај којег највише критикују. У питању није увек само квалитет његове прозе, већ и многобројни ванкњижевни фактори који деле пратиоце књижевности у два табора, па онда на његовим новим делима остаје да једнима оправдају своју вредност или другима докажу недостатак исте. У сличној позицији се нашао и роман Осама.
Паралеле између овог и романа Топ је био врео су упадљиве и аутор од њих не бежи. Свестан да би понављање тематско-мотивских равни, наративног приступа и поетичких, политичких, идеолошких и других оквира био промашај, Кецмановић мора да оде корак даље у постављању носећих стубова новог рукописа. У средишту поменутог романа је дечак који, пошто губи родитеље, занеми и постаје жртва у ланцу хаоса карактеристичног за ратна стања, док читаоци његове чулне и визуелне доживљаје откривају заједно током ратних збивања. У средишту овог романа је пак протагониста који само делимично, али довољно, подсећа на тог дечака: он је Бајазид, младић у којем се, по погибији оца, рађа фикс-идеја да је јунак из наслова, Осама бин Ладен. Временски оквир романа шири је од претходног, и протеже се неколико деценија пре и након рата, док се слично дешава и са просторним одређењем. Премда претежно ограничен на неименовану босанску касабу која тежи општости, Осама почиње и завршава се у САД-у. Ово је заправо прича у причи – неименовани приповедач, старац са надимком Писац, преноси је неименованом младићу, писцу – и сви главни елементи су стога присутни тек у сећању приповедача, најбитнијег јунака дела који гради свет босанске предратне, ратне и поратне стварности. Из овакве поставке рађају се и основне одлике романа и начини његовог читања.
Најприметнији део је језички аспект: приповедач се, наиме, обраћа аутентичним говорним језиком који је ослобођен артефицијелности и ближи је драмском него прозном изразу. Овакав облик може се посматрати и као транскрипција језика (слично је, узгред, извео Роберт Перишић успешно се поигравајући фонетским енглеским језиком у краткој причи "Strangers in the Night" из збирке Ужас и велики трошкови) која укључује многобројне турцизме, сленг, шатровачке изразе, узречице и синкопе. Она је у досадашњем опусу аутора била присутна у назнакама, али овде достиже нову фазу. @елећи да се што више приближи природном говору и реплицира га у писменој форми, Кецмановић користи све оно што одликује свакодневну комуникацију и за шта верује да ће повећати веродостојност приповести. Међутим, написано не може у потпуности пресликати изговорено (а о томе колико би требало то да чини може се дискутовати). Исто како, рецимо, читаоци и гледаоци драме имају различиту рецепцију текста, читалац Осаме запажа специфичност наративног приступа који се не може увек окарактерисати као успео. До оваквог закључка се првенствено долази не због онеобичавања које се види на папиру и честог одвајања у нове пасусе на које су пратиоци писца већ навикли – нпр. "Писац, каеш. А? / И мене зову Писац. / Па кад кажу то – Писац – цркну од шеге. / Зато шо пуно прићам. А и зато шо не пишем. / Баш зато. / Таки су ти људи. / Мада, и да пишем, опет би ме тако звали. Зато шо не знам писат. / А и да знам – они би рекли да не знам. И јопе би било – Писац. / А и зато шо, кажу, пуно лажем." – већ из другог разлога. Публика којој овакав говор није близак ће покушати да га замисли и пројектује како би могао да изгледа изговорен од некога са босанског подручја, док ће оном делу читалаштва којем он јесте познат засметати његова неконзистентност. Мешајући говор провинције и Сарајева, два простора која су обликовала наратора, са другим облицима говора присутним у босанском пределу, долази до разилажења и одступања од једног јасно одређеног система којим би приповедач требало да наступи.
Остављајући ипак спекулативна разматрања о узроцима ове појаве по страни, треба се запитати зашто се аутор одлучује за овакву врсту исповести старца који бира слушаоца за којег верује да ће његову причу умети да запише ("Памтиш, памтиш, писац, нисам ја слућајно тебе за ову прићу одабро.")? Другим речима, зашто се роман толико наставља на традицију сказа и усменог казивања? Приповедање из првог лица није непознато Кецмановићу, али Осама одаје утисак да уобичајена форма таквог приповедања не би била довољно ефектна јер је тематски оквир исповести старца у исто време и толико познат да расте у опште место савремене домаће књижевности и релативно иновативан, и зато захтева додатну ширину обезбеђују управо специфично обликованим језиком. Писац прво варира на граници описивања рата и свесног изостављања овог догађаја, али касније се, иако говори да не треба трошити речи, посвећује ратним дешавањима. На овај начин упада у противречност и неусклађеност са сопственим аршинима: цензурише се, говори да превише прича и признаје да одступа од хронологије, али и чини оно што покушава да избегне. А такве грешке на плану нечега што је замишљено да носи роман и буде његов најупечатљивији део кваре читалачко уживање и умањују ефекат лако схватљивог и каткад духовитог приповедања.
Аутентичност на коју Кецмановић циља такође покушава да се оствари и нескривеним позивањем на роман Проклета авлија. Не само да је приповедање ехо Иве Андрића, већ постоје и паралеле на плану карактеризације, просторног окружења, атмосфере и утиска на који текст претендује, а он и завршава андрићевским речником турцизама и колоквијалних израза. Но, алудирање на одређено канонско дело, његова реинтерпретација у савременом контексту и преузимање његових оквира који се потом уносе у сопствени израз и интенције нису исте ствари. Да се аутор Осаме одлучио за суптилније приближавање Андрићу (што је урадио са романом Исповести варалице Феликса Крула у свом роману Феликс, или како је то Весна Голдсворти учинила у роману Горски, омажу Великом Гетсбију) и да у свој роман није отворено унео његов као битан конститутивни елемент о којем старац и Бајазид разговарају, утисак био би већи. Јер, везе које се образују између ]амила, Xем-султана, Карађоза и фра-Петра, и Бајазида, Бин Ладена, антагонисте Мунира и приповедача, толико су очигледне да их писац није морао експлицирати, умањујући индивидуално читалачко откриће.
Штавише, карактеризација јунака није увек умешно изведена (а и њихова имена су у неколико наврата замењена): сем приповедача и његовог пријатеља Мурата, Бајазидовог оца, ликови су недовољно разрађени и није им посвећено довољно пажње. Док се са једне стране често помиње утицај друштва и околине и приче које се преносе "у по гласа", као и већи број споредних јунака који граде свакодневни живот касабе, унутрашњи живот насловног јунака није до краја разрађен. Након што му оца убију у рату, Бајазида обузима подвојеност и својеврсна збуњеност у којој верује да је не тек реинкарнација Осаме бин Ладена, или његов двојник, већ управо он, главом и брадом.
Наравно, до овог тематског средишта романа не долази се брзо и Кецмановић постепено гради лудило протагонисте. Његово детињство и одрастање описани су у кратким цртама где се он намеће као младић за пример и неко од кога се много очекује. Али, при почетку рата, он манифестује агресивнији поглед на свет и жели да буде активно укључен у борбу уз свог оца ("Хоће с Муратом на брдо – па куд пукло да пукло."), који је и сам описиван као благо махнит. Након његове смрти, Бајазид највише подсећа на дечака из романа Топ је био врео: и он постаје нем, затворен у себе и сопствену собу. Такво стање траје до доласка Арапа, нових придошлица у касабу, којима се прикључује и са којима се разилази јер је у свом френетичном обожавању и идентификовању са Бин Ладеном усамљен. Надљудска снага коју тада поседује нестаје након што бива подвргнут испитивању од стране америчких снага, а, пошто се сазна да је његова фиксација неутемељена у стварности, младић телесно пропада, још више се повлачи у себе и живи као биљка, вишеструко поражен. Овакав остаје и до краја романа сем једне кратке епизоде непосредно пред смрт када се, по убиству правог Осаме, суграђанима приказује, у маниру благе фантастике, проласком кроз касабу. И док прича о овом јунаку јесте централна у роману, она није до краја допричана баш услед специфичног приступа нарацији – приповедач форсира догађаје, а осећања и мисли оставља у назнакама. Због тога није могуће истражити емоције Бајазида и начин на који он пролази пут од дечака који је остао без оца, преко симпатизера терористе, до потпуног поистовећивања са њим. На крају романа, он заиста и физички личи на њега, али је јасно да је у питању нестабилна особа која своју велику трауму не успева да превазиђе на рационалнији начин. Мада представља срж романа, читаоци га не упознају адекватно, а такав утисак би спречило веће посвећивање извесним етапама његовог лудила. Напослетку, и сам приповедач се чуди како младић не успева да схвати своју повезаност са Андрићевим јунаком – "Ак је ту књигу проћито, ко шо јес, и ак је видијо слићност измеђ себе и тог Ћамла [...] как Бајо није видијо да је поманито, баш ко тај из књиге." – а роман би био потпунији да се аутор посветио моменту самоспознаје, психолошком развитку, откривању подвојености која носи наратив, па чак и изоловању и осами, алтернативном решењу наслова које је занемарено.
Гледано из угла историјских и политичких догађаја који су карактерисали босански предео током рата, Кецмановићев приповедач, како је раније поменуто, у почетку избегава да о томе говори, свестан да свако има своју верзију историје. И ма колико је став који избегава истицање општости тих дешавања позитиван и у раној фази дела даје наду да оно неће бити посвећено рату, то се не дешава. Наратор не може да буде непристрасан, те се читаоцима предочавају почетак, ток, кулминација и крај сукоба, распад државе, губитак економске моћи, пропадање привреде, политичке прилике и утицај страних сила. То се прелама кроз визуру поменуте касабе и посматрано је очима приповедача који је у свим догађајима учестовао – од просперитета локалне економије до рата и распада свих вредности. Тако описани, догађаји се приближавају опису судбине појединца у рату и удаљавају од тематске окоснице романа.
На почетку поменута присутност Владимира Кецмановића у савременој српској прози требала би да укључује и извесну одговорност: ако се он већ прихвата као један од носилаца генерације, његова дела морала би бити вишег квалитета од романа Осама који није потпуно неуспео, али се у свим његовим конститутивним елементима – неуобичајен израз и језик, одабир интригантне теме, најављено избегавање општих места, ослањање на књижевну традицију, итд. – могу прочитати поједина слаба места.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432