Друштво књижевника Војводине
 
 


BELLUM MEUM CONTRA ME - НЕМАЊА МИЋИЋ Print E-mail
Бјунг-Чул Хан, Преморено друштво, Адреса, Нови Сад, 2015, прев. Дамир Смиљанић

Да садржајност Ханове публикације никако није реципрочна њеном обиму, први је утисак који читалац стиче. Питања која се овом приликом отварају изнетим тезама, нужно провоцирају разнолике реакције – било да смо сагласни са Хановим увидима, или их одбацујемо као неубедљиве, неутемељене и недовољно разрађене. Међутим, не заборављамо ли у тој подели још један модус, који се може јавити спрам онога што реципирамо, наиме, онај индиферентности? Управо у проблему фундаменталне незаинтересованости данашњег човека за већину ствари изузев своје властитости, лежи срж Ханове кратке студије. Стога постаје јасније да би се иза волуминознијег текста крио својеврстан парадокс, који би се састојао у томе што би се од аудиторијума очекивало да је махом у стању да се у великој мери уживи у оно(г) друго(г). Супротно томе, тај однос према другом постаје све блеђа одредница позномодерне субјективности. То нам дозвољава да приметимо да би Сартров чувени проглас да су пакао други,1 Хан врло вероватно редефинисао тако да одговара данашњем "ефицијентно-неуроналном" друштву, у Пакао, то сам ја.
Преморено друштво отвара поглавље у којем се поставља дијагноза данашње субјективности: она је окована попут Прометеја, који нам не доноси само ватру, већ и рад. Мањак слободе који долази као резултат отуђености од рада свакако није ексклузивни увид којим Хан покушава да нас упозори. Новум који он доноси, у покушају тумачења тренутних прилика, састоји се у образлагању да се налазимо у епохи ефицијентног друштва, којим доминирају ефицијентни субјекти. Тај појмовни пар би требало да контрира фројдовској идеји дисциплинарног друштва и субјекта, а разлози за то леже у простој чињеници што фројдовски разумљена субјективност више ни на који начин није присутна: "Позномодерни ефицијентни субјект не обилује негацијом. Он је субјект афирмације" (стр. 7). Другим речима, уколико смо напустили "негативност забрана и потискивања", то значи да се налазимо управо у стадијуму афирмације тих производа дисциплинарног друштва. Ефицијентни субјект је онај који је наследио слободу и могућност задовољења жудњи и којег наводно не спутава више налог да буде послушан и испуњава неку дужност. Он је дочекао отресање негативности заповести са својих рамена и остварење слободе од Другог, које је дисциплинарни субјект прижељкивао. Ипак, то није дошло без последица: "Ослобођеност од Другог претвара се у нарцисоидни однос према себи који је одговоран за многе психичке поремећаје данашњег ефицијентног субјекта" (стр. 9). Док је хистерија била карактеристика дисциплинарног друштва, коју Фројд с разлогом у свом добу препознаје и описује, сада на њено место ступа депресија. Резултат тога је и повећана економска ефикасност, услед безобличности карактера депресивне структуре личности и његове флексибилности. Ипак, чак и да узмемо као исправну поставку ствари да је друштво преморено, да је депресија ако не доминантна, онда барем једна од карактеристика нашег доба, постоје тешкоће у прављењу корелације између високе економске ефикасности и депресивног стања. Депресиван човек, ако је и флексибилан, он је то само услед губитка интересовања како за спољашњи, тако умногоме и за унутрашњи свет – самим тим је он тешко подложан икаквој манипулацији.
Контра психоаналитичким претпоставкама негативности потискивања и негације, Хан наглашава да савременог човека пре карактеришу депресија, дефицитарност пажње, изможденост као "сагоревање" (burnout), које су све последице вишка могућности са којима смо суочени, а не суспензије истих. За Хана, на тај начин, суфицит "позитивности" пре резултује нечим негативно вреднованим. Због чега уопште долази до препознате промене света, у односу на време када је психоанализа деловала као могуће средство за валидну анализу субјективности и друштвености у целини? Наиме: "Разградња негативности треба да повећа учинковитост. Долази до укидања граница и неограничености, штавише, до општег промискуитета од ког не потиче никаква потискујућа енергија" (стр. 13). То би значило да губимо могућност да за властите неприлике окривимо нешто што конструишемо као спољашње у односу на нас. Ипак, чији би, конкретно, био интерес повећање учинковитости, ако не "наш"? На ово бисмо могли да реплицирамо тако што бисмо указали да остварење жеље, која би у овом случају представљала наводно достизање високог степена слободе, може резултовати незадовољством, јер жеља, заправо, не жели испуњење, пошто би тако била поништена.
За Хана је депресивни човек, а не натчовек, резултат ничеанског најављивања наше суверености – депресија је попут врзиног кола у које се не уплићемо својевољно. Њу карактерише изгубљени однос према конфликту, који бива измештен са поља идеолошких, групних, класних раскола ("дезидеологизација друштва"), на поље интерсубјективних борби. На том попришту ефицијентне индивидуе нису у колизији само са другима, већ првенствено са самим собом: "Наиме, ефицијентни субјект конкурише самом себи и потпада под деструктивну присилу да мора стално надмашивати себе, престизати сопствену сенку. Та присила над собом, која се издаје за слободу, завршава се смрћу". Хан овде препознаје сву голготу савремених императива, увијених у флоскуле попут оних да треба да "постанемо најбоље верзије нас самих", "искористимо потенцијале", итд. Хиперпродукција постаје једини modus operandi – поручује нам се да, уколико нисмо продуктивни, можемо напросто да нестанемо: "Депресивни човек је онај animal laborans који самог себе израбљује, и то добровољно, без стране присиле. ... Вапај депресивног субјекта Ништа није могуће могућ је само у друштву које верује: Ништа није немогуће (стр. 43). На тај начин сам субјект постаје пројекат, а ефицијентни субјект на неки начин само наставља тамо где је стао дисциплинарни – без обзира што је наводно дошло до рокаде и измештања покретачке силе. Није постигнуто ни то да се "све променило, да би све остало исто", већ је дошло до својеврсне регресије: "Самоексплоатација је утолико ефицијентнија од есктерне самоексплоатације, зато што је праћена варљивим осећајем слободе" (стр. 25).
Психичке болести преузимају штафету од инфективних, које доминирају у 20. веку. То се уклапа и са тезом да смо фактички остали "сами", препуштени себи – Други, као спољашњи фактор не може више бити окривљен ни за шта, па ни за инфективне нападе на имунолошке системе. Ксенофобија тако мутира и постаје неки вид аутофобије. Као што је претходна епоха била дисциплинарна, а ова ефицијентна, претходна се такође може означити као имунолошка, наспрам које је неуронална. Страно, као другост, увек бива елиминисано, независно да ли одатле прети опасност или не – то је карактеристика имунолошке епохе. Довољан разлог који је био потребан за обрачунавање је странчева другост; данашња епоха прави финију дистинкцију између малигног и бенигног – што значи да су наши имунолошки системи били гостопримљивији од самог друштва, реагујући само у случају директне опасности. Једна од основних теза којом се тврди прелазак са имунолошке парадигме на неуроналну је неспојивост процеса глобализације са имунолошком топологијом, у којој доминирају границе, прелази, прагови, ровови, зидови (стр. 34). Наводно, више не живимо у фукоовски описаном дисциплинарном друштву, већ позномодерном ефицијентном: болнице, луднице, затвори и фабрике замењени су фитнес и трговачким центрима, банкама, аеродромима, итд. Послушни субјект је постао ефицијентни. Ипак, с правом се можемо запитати да ли је он и даље послушни и дисциплиновани субјект, само од стране структура моћи са другачијом фасадом.
Недостатак контемплативне пажње, на којој је изграђена читава култура, све је више карактеристика данашњег човека, који бива навикнут на окружење у којем је непоходна "хиперпажња" да би преживео. Самим тим се тежи суспендовању сваког вида досаде: стога, није зачуђујуће што је један од најчешћих приговора на садржаје којима смо свакодневно изложени такав да их описујемо као нешто што нас "с-мори" – не примећујући да нас умара управо константно трагање за оним у шта не морамо да се удубљујемо и што нашу пажњу непрестано извлачи из "досаде". Управо дубока "досада" у том смислу је један од предуслова сваког вида креативности. О досади, као духовном опуштању, и сами уметници данас сведоче.2 Хан нас подсећа да су у ефицијентном друштву на коцки основни људски квалитети солидарности и емпатије: "Са нестанком опуштања нестаје и ’дар помног слушања’ и губи се ’заједница оних који помно слушају’." (стр. 47). Претерано конзумирање широко распрострањених садржаја нас нагони да се у складу са тим прекомерно повлачимо у сопствене "зоне комфора", на тај начин постајући највише посвећени константном сагледавању властите позиције, истовремено бивајући индиферентни спрам другог.
Ханова теза је заправо да је оно, што би се у данашњем систему комуникација звало "виралним",3 резидуум пређашње епохе, која се служи погрешном терминологијом: "Одбацивање због прекомерности позитивности не представља имунолошку одбрану, него дигестивно-неуроналну абреакцију и одбијање. Исцрпљеност, премор и гушење због вишка такође нису имунолошке реакције. Све су то појаве неуроналне силе која утолико није вирална, пошто се не може свести на имунолошку негативност" (стр. 36). Здравље у 21. веку постаје "ново божанство", а чак и слаткиши успевају да поприме другачију форму у ери интернета (али једнако штетну): candy постаје eye candy. Ничеански речено, данашњи човек је, схвативши да су божије таблице све време биле његове мапе и смернице, извршио апотеозу сопственог здравља. О томе довољно сведочи и експанзија "фитнес" и "велнес" центара, стаза за трчање, теретана на отвореном, итд. где урбани ратници вредно тренирају. За Хана не би било до краја исправно постављено питање против кога ће сва та кондиција и сирова сила бити примењена, нити те снаге себе унапред рачунају и стављају на располагање могућој мобилизацији и борби против спољашњег непријатеља. Једина борба о којој је реч је она са нама самима. Потпуно излишна је постала божија заповест по којој не треба да се меримо спрам другог, јер то више махом и не чинимо – не завидимо и не такмичимо се толико са неким другим, колико покушавамо да превазиђемо сопствена ограничења. На тај начин и колективна борба за било какве "више циљеве" бива у зачетку омаловажена: "Управо на голи живот, који је постао пролазан, реагује се хиперактивношћу, хистеријом рада и производњом" (стр. 54).
Ханово апострофирање кризе, у коју западамо изостанком спољашњих покретача наших делатности, морамо схватити најпре као дијагнозу по којој постаје све теже функционисати по принципима награде и казне ("криза гратификације"), али и као услов могућности даље еволуције. Тај напредак може да иде у смеру субјективности која ће своју премореност преобратити у своју корист, тако што ће сам карактер умора бити преображен – од исцрпљености, ка умору који инспирише: умор доводи до посебне врсте индиференције, која активно учествује у попуштању стега и стварању "ауре љубазности" између нас и других (стр. 75).


1 У драми Иза затворених врата, написаној 1944. године.
2 Нпр. Гвидо ван дер Верве.
3 Снимак, фотографија или порука друге врсте коју је испратио велики број људи.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432