Друштво књижевника Војводине
 
 


РАДОМИР МИЉОЈКОВИЋ - СОМ; КВОТА; БРИЈАЧ; КОИНЦИДЕНЦИЈА Print E-mail

Сом

Када је Алија Ћургуз, пружни радник из Чортановаца у ковиљском риту ухватио сома од седамнаест килограма и метар и тридесет дужине, постао је локални херој. Како Алија из више традиционалних но верских разлога није јео рибу без крљушти, решио је да сомину поклони надзорнику пруге Бранку Главошу. Могао је да прода капиталца било ком рестаорану и покрпи кућну благајну оглодану мишевима, али надзорник је надзорник. "Он кад дође у инспекцију и изађе из црне волге, свим се тресу гаће." Али "био је праведан и волео је да се нашали", зато га је Алија посебно ценио.
Надзорник је одмах похитао да поклон уновчи на темеринској чарди.
Ержика узрујано дочека газду речима: "Газда, замислите, у сому сам нашла...!, али Љубо Мрмак се нервозно одбрецнуо: "Знам, знам, у сому се свашта може наћи! Него, одма’ спремите петнаест порција. Имам значајне госте – стечајни управник Задруге и његови партнери из Бугарске." "А, чорба?" "Наравно – она од синоћ. Лините мало воде и додајте љуте паприке. Нисте деца, мајку му." Она реченица коју куварица није стигла да заврши, гласила је: "Замислите, у сому сам нашла подлактицу новорођенчета." Да, док је пола сата раније из утробе прождрљивца чупала црева, учинило јој се да отуда провирује жабљи батак, али када га је извукла из муља указали су се прстићи. Ержика је повратила лаки доручак и слатку кафу, обрисала крајем кецеље и уста и сузе.
И поред лагане грознице која ју је тресла, урадила је све по команди. Петнаест порција сометине, кромпир салата, подгрејана чорба... Ону ручицу је скупа са рибљим цревима, остацима црног лука и зелени, убацила у канту за смеће прекрстивши се католички "шаком" мада у цркву није закорачила откако су је као новорођенче крстили. Читаве ноћи је та несрећна ручица долазила Ержики у сан. Час јој је парала зенице, час стискала гркљан. Изјутра се одмах упутила у станицу полиције да као часна грађанка случај пријави по цену да изгуби посао. Полицајци су дрвцетом прочачкали по канти и пронашли парче новорођеног људског меса, спустили га у најлон врећицу и марицом послали на новосадски Институт.
Тако је клупче почело да се одмотава. Прво је на тросатном саслушању исказ дала Ержика, па на четворосатном власник чарде, Љубо Мрмак, па надзорник пруге, али у свом стану јер му је брат од стрица био начелник полиције, и на крају сироти херој Алија. Држали су га читаву недељу у истражном затвору. Због компликованости случаја иследници су се смењивали а са њима и проницљива питања којима би се могло доћи до решења загонетке. У колико сати сте бацили мамац? На шта сте пецали? Да ли сте имали ванбрачну везу? Којим превозним средством сте дошли до Ковиља? Да ли је мотор регистрован? Да ли сте циљано пецали баш сома? Где сте купили пецарошки прибор? Да ли сте имали намеру да наудите надзорнику пруге? Када су ваши преци престали да једу рибу без крљушти? Са којим циљем сте ишли на пецање? На нека питања Алија је дао прецизан одговор – да је дурбоке ископао ашовом код канала; да је ДАМ-ов штап и машиницу купио у давно затвореној Ловачкој задрузи и да и сада чува рачун јер су га коштали ђаво и по; да је мотор АПН узео на кредит још док је бог ’одао по земљи; да га није регистровао, али баш је планирао ове недеље... а на нека баш није имао одговора. Ћутао је спуштене главе и ломио прсте. "Смумњив си ти Алија, сумњив. Не знаш који је крајњи циљ био твога пецања, а знао си да сома увалиш претпостављеном."
Платио је мандатну казну код судије за прекршаје за нерегистрован мотор; риболовачка дозвола му је одузета до даљњег; прибор је послат на вештачење; забрањено му је да прилази надзорниковој згради ближе од 500 метара; посаветовано му је да се неко време смири мало код куће, залива башту, храни кокоши.
Најтеже му је пало када му је пословођа наредног месеца саопштио како се радна група растура јер стиже нова подбијачица прагова из Немачке, за пружним радницима нема више потребе. "Остаће ови млађи још за неко време, а сви старији морају у пензију, саопштио надзорник јуче на састанку."
– А он?
– Он остаје.
– Па кога ће надзирати кад нас не буде?
– И ти много питаш. Пругу, ваљда.


Квота

Учитељ Димитрије се читавог века рвао са пороцима. Од бога саздан страствен и пуст батргао се својом, час прашњавом, час блатњавом и излоканом ленијом, што је водила кроз једнолично поље живота. Причало се да је у младости премештен из Баната у Бачку јер је заглавио са неком ученицом. После је бекријао, политичио, трошио немилице на покер апарате, зарађивао на билијару, па опет губио... све док није отворена прва спортска кладионица. Отада се свим срцем окренуо новом чуду. Чинило му се да га је срећа напокон погледала. Добитак је био тако известан, а опет цурио кроз прсте као житко тесто. Познавао је фудбал површно, таман толико да са стопостотном сигурношћу може типовати на победу неког клуба. Онда би бесно кидао листић на коме је био баш тај "намештени пар". Понекад би стрпао тикет у уста и жвакао га, а онда испљунуо уз погану псовку. \аво би му каткад уделио горку, а ипак сласну бомбоницу победе. Тада би махао жени под носом свежим свежњем новчаница:
– А, шта сад кажеш, глупачо!?
Смешкала се као глиста са удице надајући се плену – двострукој смрти.
Пензионисао се. Сада је себи задао обавезну јутарњу трасу: пијаца, кафана на ћошету, па кладионица Сербиан-бет. Напокон се остварио његов давнашњи сан: кладионица је пружила могућност свакоме да може понудити предмет клађења, а на кладионици је било да одреди квоту. Клађење у сопствени живот било је у први мах осуђено од стране медија, јавни сервис је томе чак посветио читаву емисију, али закључено је да су то вредности савременог света и да се не сме суспендовати демократско право грађанину да се коцка животом.
– Колико улажете на сопствену смрт?
– Хиљаду.
– Дајте ми налазе. Да ли су старији од пет дана?
Службеница је неповерљиво вртела главом. – Знате да је самоубиство искључено. Употреба седатива само према рецепту. Средства за потенцију такође... Да видим. – Анализира резултате. – Добро, а овим показатељима можете добити квоту 1: 70. Здрави сте као дрен.
Димитрије се свим силама трудио да своје здравствено стање што више угрози а да то не буде верификовано медицинским показатељима, али дијагностика је немилосрдно узнапредовале и његова квота је стално падала. Када је већ стигла на 1: 30 морала је реаговати и сама службеница:
– Када бисте се кладили и на смрт ваше супруге, квота се множи, што значи да бисте ви, условно речено, уместо бедних тридесет, остварили премију од читавих деветсто хиљада. Размислите! Шансе постоје... она се потресе због...
– Да, али...
– ... ваше изненадне смрти и премине до јутра, односно у законском року који гарантује премију!
– Касно је. Она је већ умрла. И да би ствар била још парадоксалнија, увек је тврдила како ће пресвиснути због моје кладионице. Није, јадница, доживела да своју мржњу уновчи.
– Штета. А деца?
– Не вреди. Нико за мном неће жалити, а камоли одапети.
– Ово је, готово, тужно сазнање.
– Боли ме дупе, госпођице.

Иако је на семинару едукована да остане хладна на кладионичарски очај, радници се старчић унеколико увукао под кожу, почела је кршити кодекс, дајући му повремено корисне савете, ризикујући да изгуби посао:
– А сланина и три јајета пред спавање?
– Пождерао. Још сам додао кајмак... преслан.
– Цццц!
– Подигнем горњи на 220, али доњи ни макац – нормалан...
– А јесмо ли гледали предизборни програм и последње вести?
– Све. И рекламе! И порнић после поноћи! И пола таблете вијагре у пола два!
– Е, па то ће бити! Зашто не целу?
– Скупе су, знате... Мислио сам биће и пола доста да ми чука откаже.
– Кад сте таква пензионерска стипса, немојте се ни надати да добијете на кладионици.
– Ја стипса. Ко још уплаћује по пет хиљада сваки други дан?
– Падате на ситницама, чика Димитрије.
Други део пензије требало је да стигне у петак, али поштански службеници су штрајковали тога дана. "Дакле ништа до понедељка! Уууу! Мајку им лоповску!" Обигравао је око кладионице онако избезумљен, надао се да ће наићи неко од његових другра да позајми коју пару, али ко зађавола и њихова је пензија ваљда каснила.
Умро је у недељу на ноћ не уплативши сингл.



Бријач

Њени су се од муке у груди бусали и косе чупали када су чули да је у Новом Саду нашла Хрвата. Истину говорећи, није он ни био неки нарочит Хрват, Сремац из Боботе, читаво детињство провео је уз комшије Србе. Са једним нераздвојним је и дошао на студије. Стојанкиној фамилији унеколико је лакнуло када су сазнали да Мирослав студира марксизам. "Из комунистичке куће је" – задовољно је климнуо главом стриц – "То се занимање данас тражи." – констатовао је отац.
Пропатили су они у Поткозарју од усташије – горку пилулу им је мезимица гурнула под језик, али први шамар примили су још оних дана када је одлучила да иде у Војводину и студира, ништа друго, него немачки језик. "Где од толких светских језика баш швапски да одабере?" – вртео је главом ђед. "Ми смо је сви убеђивали: руски, руски... а она ни да чује." – појашњавала је мајка.
Да марксизам није баш просперитетан, уверио се Мирослав одмах након што су се после студија доселили у Винковце. Стојанка је добијала ситне замене по основним школама, а онда је затруднела и схватила да од посла још дуго неће бити ништа. Мирослављеви су продали неке свиње и чардак кукуруза и дали му да купи Опел караван. Изнајмио је за мале паре стару кућу "на киблу"и отворио продавницу погребне опреме "Феникс". Спочетка је само продавао сандуке, венце, крстаче и пирамиде, а онда је проширио понуду на пешкире, марамице, флорове, а како није имао страх од почивших, показао се као врло умешан у купању, одевању мртвих, организацији сахране, па је стекао углед најбољег винковачког мртвозорника. Понекад не би имао времена да обрије мртваца па је то препуштао Стојанки. Била је умешна у наношењу мејкапа, пудером је попуњавала боре, премазивала руменилом воштане јагодице и временом престала да чита огласе за наставнички посао. Фирма је добро радила.
Онда се заратило.
Почеле су стизати претње. Девојчици су у школи рекли да је четникуша као и њена мама. Спаковали су се и у истом оном "Феникс" Опел каравану побегли за Немачку.
– Да знам да убијам остао бих тамо. Ја умем да сахрањујем, али не своје пријатеље.
– А завршили сте студије како сам чуо?
– Марксизма.
– ата је то?
– Вероватно сте чули за Карла Маркса, ваш земљак, он је био филозоф и економиста. Изучавао сам његову доктрину.
– Пошто не знате ништа да радите, гураћете шут колицима, рашчишћавати градилиште. Ако временом савладате неки занат, сатница ће вам се повећати. Онда је након кратке паузе поставио круцијално питање: – А супруга, да ли она има некакву квалификацију?
– Она је професор немачког језика.
– Занимљиво... за њу имам посао. Мом болесном деди треба неко ко ће читати, да брине о њему, а ми смо сви презаузети. Ако госпођа прихвати да старцу чита неколико сати дневно и понешто уради у кући, имаће примања већа од ваших.
– Она прихвата посао. Не морам је консултовати.
Стари Рудолф седео је у наслоњачи у мрком баде-мантилу. Слушао је Грасов "Лимени добош". Пио је чај из широке шоље. Прсти су му подрхтавали и течност је преливала обод порцелана.
– Тамо у фиоци су цигарете. Даћете ми једну, али нећете ме издати.
Пушио је са страшћу. Стојанка је читала без страсти. Механички, али прецизно, довољно гласно да наглуви старац разуме сваку реч.
Бријала је његове обле образе и набрекли подвољак. Док је са бријача скидала остатке длаке и пене, он запази:
– Веома сте вешти.
– Да. Дуго сам бријала покојнике. То ми је силом прилика био посао.
– Нисте се морали плашити да ћете их посећи. Не осећају бол. У мртвима не тече крв.

На зиду Рудолфове собе висила је фотографија која је сличила онима које је имала прилике да као дете виђа у уxбеницима историје.
– Да ли сте ви неки од ових војника?
– Да. Ја сам тај каплар скроз десно.
– Из Другог рата претпостављам?
– То је снимљено 1942. године у Босни на Козари. Тамо доле код вас у Југославији. Ви сте, како су ми рекли, Хрватица?
Стојанки се стисну грло, пребледе.
– Да, Хрватица.
– У последње време понекад се запитам да ли смо ми тада починили злочин.
Страцу је брада споро расла готово као Мирослављеви подмлађени нокти јер му је бетонски блок пребио прсте.
Имала је обавезу да обрије старца сваког четвртка. "Лимени добош" ближио се крају.
Повуче један рез преко вратне артерије недовољно дубок али веома дуг. Рудолф се не помери. Његово воштано лице благо се смешкало. Буљила је у засечено ткиво из кога се није помолила ни капља крви.


Коинциденција

– Зашто бацаш све те ствари – запита прекорно Кристина супруга док је овај трпао гардеробу у пластични xак. – Нешто од тога би ти могло затребати. Погледај ову кошуљу – баш твој број, па војничке панталоне. Као да нису ношене.
Он ћутећи мрзовољно одложи у страну неколико комада одеће.
– Сличне сте грађе, само што је он био крупнији...
– Али нижи – промрси Добривоје.
– Причају да је био маркантан, имао је држање – прави официр.
– Али је био нижи.
– Нижи, па шта! Спусти панталоне на кукове.
Откако се уселио у викендицу покојног пуковника Спасоја Брадића, Добривоје је свакодневно газио стројеви корак уз његово раме. На свим стварима били су препознатљиви отисци Спасојевих трудбеничких прстију: ексерима разврстаним по величини и смештеним у засебне ладлице; винским бурадима сумпорисаним и сложеним у подруму; крошњама воћака првилно орезаним, стубовима што су држали вињаге, офарбаним и затегнутим као тамбура... И између свега тога бујало је попут живице сећање на стамену фигуру изненада упокојеног суседа.
– И ви сте смешни, констатова љубазно комшиница Љубица која је у рукама држала две пластичне вреће пуне смећа што их је кренула одложити у контејнер – али он је био невероватно духовит. Како је само причао вицеве. Знао их је на стотине. И кад пролазим, он ме заустави. Каже, јесте ли чули, драга моја... рецимо... онај о Лали на фронту...
– Ја не причам фазоне.
– Штета. Он је умео! Знате, кад Спасоје исприча штос, чак и ако није смешан, ви морате да се смејете.
– Верујем. Ја признајем пет-шест фазона, али они су киселкасти, можда и горче. Њима се смеју само будале.
– Је л’ да. Па испричајте. Баш ме занима да ли сам глупача.
– Не бих вас сада тестирао. Не радим ништа озбиљно пре доручка.
– Јао, баш сте забавни. А знате тај кад Лала каже: не пуцајте има овде људи. Ха, ха, ха! Има људи!
– Знам. Ја сам Лала.
Сусетка са чијом се баштом његов скромни посед сучељавао била је још директнија:
– Видим да је Спасоје добио правог наследника. Вредни сте и посвећени као и он. Увек је нешто радио. Невероватан човек. А како је држао алат уредно! Мени је увек излазио у сусрет што год да би ми затребало. "Комшинице, само кажите – ту сам". Јако подсећате на њега. Само што је он био мало шири у раменима и имао је став.
– Био је мало нижи.
– Можда... незнатно... А јесте ли планирали да порежете гране од ораха што ми праве хлада на малинама?
– Да, да. Свакако. То ми је у дугорочним плановима. На пролеће.
– Наравно на пролеће. Нисам ни ја мислила да ћете раније. Тако сте дивни. Навратите понекад. Знате, самоћа је тако страшна. Мој супруг је, знате...
– Знам... непокретан. Али, ако вам је за утеху, толики су непокретни, а да то не бисте посумњали.
Да бат корака благопочившег пуковника буде још гласнији побринуо се Гојко:
– Он је био у Тузланској колони. Брајко мој – приповедао је инвалид из Вогошће, који је након прогнанства срећу нашао на овом брду – он, кад балије припуцаше и запалише возило пред њим, нареди да туку прагом по зградама. Тако се то радило. Им’о муда и извуко се... – па након паузе потребне да се сркне ракија из мале чашице са мотивима Сарајева, запита – А, ти, где си служио?
– Мене су ослободили због хроничне упале бубрега.
Гојку се одговор није допао, али да не квари комшијске односе промрмља:
– Јеби га, шта ћеш. Болест је болест.
– Чујем вас синоћ како кашљете. Прехладили сте се. Ове нагле промене времена никоме не годе. – Обрати се Добривоју господин потштуцаних бркова који је вреву велеграда још пре десетак година, када је отишао у заслужену пензију, заменио кућицом у Срему.
– Нисам се прехладио. То је опструкција плућа. Полу стечено, полу наследно.
– Ја сам, пријатељу, имао хронични бронхитис, нисам могао без пумпице, а откако сам овде, потпуно сам се опоравио и бацио лекове. Тако ћете и ви, верујте.
– Човек увек нешто одбацује да би одложио бацање кашике.
– А покојни Спасоје није имао среће – умро је од опструкције плућа. Боже, и ја сам будала, причам свашта. Испада као да вас плашим. Заправо, не баш од опструкције, али нешто се искомпликовало и оно најслабије је отказало. Држали су га неколико дана на апаратима за дисање, а када је престала функција мозга, искључили га.
– Као телевизор кад загрми.
– Тако баш. А био је људина...
– Крупнији од мене. – Не допусти Добривоје да комшија заврши. – Али нижи.
– Ту сте негде. Сантиметар тамо, сантиметар овамо. Кад вас тако гледам у његовом оделу, учиним ми се, као да се из мртвих подигао.
– Или да сам се ја међу њих спустио.

*

Сестрица га је догурала у колицима до боце са кисеоником. Испод зеленог застора могао је посматрати обронке Фрушке горе. "Сада тамо руди грожђе", помисли. Посматрао је своја квргава стопала што вире из окрачале пиxаме. "Као да је кројена за Спасоја." Чуо је како доктор гласно прича сестрици виц о надоградњи пениса: "И каже он лекару: да је центиметар дужи, био бих цар. А доктор ће њему: а да је остао центиметар краћи били бисте царица." Сестрица је поцикивала. "Овај отрцани би се и комшиници Љубици допао. Можда јој га и испричам на пролеће. Ако буде пролећа."

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432