Друштво књижевника Војводине
 
 


КОНСТРУКЦИЈА И ЕРОТИЗАЦИЈА ЕГЗОТИЧНЕ ЛЕПОТЕ - МАРКО БОГУНОВИЋ Print E-mail
 Од мита до стварности:
Милутин Велимировић и Пјер Лоти

У структуру Велимировићевог путописа По Јапану и Монголији (б.г.) је уткан траг готово митске потраге за егзотичном лепотом, можда како би се подражавала туристичка слика ове земље, можда како би се задовољила скривена жеља наслућена из литературе. Обилазећи разне гостионице и салоне, Милутин Велимировић је имао прилику да се непосредно упозна са аутентничним извођачким уметностима у Јапану. Гејша, један од традиционалних амблема јапанске културе1, била је и примарна туристичка мета нашем путописцу, а у исто време представљала је обарач његове егзотичне жудње и испуњавала је неопходну дозу употребе другости. Овај сусрет се одигравао на терену испреплетаном интертекстуалним кокетирањем. Користивши услуге гејши, Велимировић је био принуђен и да слуша јапанску традиционану музику која га је више испуљавала зебњом и досадом него што је у њој уживао: "Седимо са скрштеним ногама на асурама и слушамо музику са песмом. Страховито монотоно. Две певачице ударају у жице и певају нешто, што би требало да се назове мелодијом2".
У Велимировићевом путопису читаво једно поглавље, насловљено "Јапанкиње – импресије", посвећено је овој мистичној и сугестивној лепоти (које нема). Велимировић експлицитно наводи свој текстуални и путописни предложак о сусрету са гејшама тако што се сећа задовољства са којим је читао "у своје време, Мадам Хризантему, а можда смо још са већим слушали Мадам Батерфлај3". Реминисценција на Лотијев роман Госпођа Хризантема (1887) се увлачи у текст као "семантичка експлозија, настала при контакту текстова4", али је она предимензионирана сусретом текстова култура и истовремено дијалога са литерарним подтекстом што ствара извесну врсту "хаоса ствари". Реминисценција је "гомилање текстуалних елемената у актуелном тексту5", што се потврђује у појединачним опсервацијама Велимировића који се "подсећа Лотија". Пјер Лоти (1850–1923), што је био псеудоним француског писца и поморског официра Жилијена Виоа, аутор је познатог и популарног романа Госпођа Хризантема (1887). Његови "декоративни" романи били су неизмерно популарни на преласку из XIX у XX век, толико да је његов роман Лотијева женидба (1880) до 1905. године доживео 75 издања6. Вио је у своје време био изразито популаран Парижанин, који се у овом граду напрасно појављивао између својих егзотичних путовања како би промовисао себе и свој рад7. На свој начин, Вио је био суперстар егзотичног романа што је му је омогућавало блискост са аристократским круговима. Он је био први остварени француски писац који је посетио Јапан. Не чуди онда, знајући све ово, што је роман Мадам Хризантема остварио толики утицај. Ван Гог је тврдио како му Лотијев роман помаже да буквално види јапанске графике8. Док је Маргарет Дирас изјавила како су се њени родитељи преселили у Јапан због овог романа, разни прекоморски путници између 1887. и 1915. године су описивали егзотична места користећи се Лотијевим језиком.
Почетак Велимировићевог путописа веома је сличан Лотијевом уводу у роман. Велимировић рециклира мотив "помаљања Јапана" из магле или облака, из пучине и огромне непрегледне даљине. Наравно да је овакав увод потрхањивање мистичности целокупне слике Јапана, острвске земље која је више од два века била изолована. Сваки путник у Јапан, у то време, морао је имати утисак да га управо он отркива после толико времена његовог живота под велом тајновитости. Лотијев Јапан избија из "мрачних облака", док се Велимировићев пробија кроз "беличасто-сиву маглу". Цветан Тодоров преноси податке једног новинара који је избројао тачно колико је пута Лоти у роману искористио изразе попут необичан или чудан, фантастичан или незамслив. Атрибут необичан, својствено свом израженом егзотизму, искористио је чак тридесет и три пута9. Наравно, Велимировић користи сличне придеве. Код њега су "необично" и "фантастично" најучесталији. Но, од ових аналогија које су расуте по површини текста, важнији је језик мита који Велимировић употребљава како би комуницирао са појединим естетизованим, еротизованим или оријентализованим10 јапанским феноменима.
Мит о женској лепоти, оличен у сликарству и уошпте визуелним уметностима, имао је своју богату традицију у европској култури. У случају открића Јапана, овај мит о лепоти добија и политичке и расне димензије, јер се "колонијална" жеља испуњена маштом проширује и на егзотичну лепоту која постаје део индустрије забаве. [та мит покушава? Он покушава од једног феномена да направи чврсту структуру значења која претендује на вечност, континуум сопственог мултиплицирања. Аутор Госпође Хризантеме вероватно није имао намеру да ствара митове, али је митотворни процес умакао његовој контроли, па је начин излагања (митска реторика) и његова рецепција (реторика читања) стварала мит. Карактер и писмо излагања за које се он одлучио, условљени су конкретним друштвено-историјским кодексом који је Лоти у датом тренутку делио са другим ауторима: они су у распону од открића Јапана до Првог светског рата били склони различитим употребама измаштавања одређених егзотичних простора, фабрикацији симбола и производњи нарочито подешених слика. Импресионистичка проза Пјера Лотија и импресионистичко низање догађаја смештених у оквире необичне културе, врло лабилног наративног везивног ткива, добра су стратегија која је могла одговарати широм читалачком аудиторијуму оног времена и у исто време удовољавати незаситом апетиту мита. Лоти је, на крају крајева, понајвише допринео производњи мита о "доступној хиперсексуалности" у свету егзотичне Другости.
Велимировић је добар део "погледа" на Јапан провукао кроз призму феминизације којом конструише слику о феномену јапанске жене/гејше и надограђује је искуством еротизације и дискурсом нежности (у случају Лотијевог романа) или мелодраме (у случају Пучинијеве опере Мадам Батерфлај): "Такође, у оријентализованој опери Мадам Батерфлај Јапан је представљен као крхка, феминизирана земља у односу на коју је "мушки Запад" могао да стекне некажњену предност11". Мадам Батерфлај, Велимировићев оријенатлистички извор из области музике, нема исту идеолошку тежину као Лотијева Хризантема, иако је познато да је ова опера инспирисана романом. Италијански композитор \акомо Пучини (1858–1924) је неколико пута посетио јапанску амбасаду у Риму како би стекао знања о јапанској музици. Жена јапанског амбасадора, бивша гејша, извела је за њега Ечиго Јиши. Ецхиго Yисхи, дугачки сонг у оквиру представе која припада кабуки репертоару, названа нагаута, инспирисала је Пучинија да напише и компонује оперу Мадам батерфлај (1904), мада је он "изабрао да прикаже своју гејшу која има мало везе са музиком, позориштем, или развијеним лепим уметностима12".
Није тешко претпоставити одакле долази задовољство у тексту којег се Велимировић радо сећа. Јапан је далека, неоткривена земља, а оно што је далеко драго је зато што је далеко13. Велимировићево сећање није конзистентно. Оно што је остало од садржаја и продуктивности његовог читања Лотија свело се на митски костур који он покушава да рециклира. Замишљање очигледно задржава само форму, јер Лотијев текст је у ствари прича о немогућности репрезентације14. Јасно је да замишљање у смислу стварања слика у глави долази од рецепције утисака из књижевних текстова. Иако је роман Мадам Хризантема највише расистички од свих Лотијевих романа, овај текст потиче из културе15 па самим тим задовољава основну потребу за идеализацијом и вредновањем другог и непознатог. Велимировићев егозитизам сличан је Лотијевом јер негује носталгију за прошлим временима пуноће и складности16 као што смо видели, раније у овом раду, када је у питању древност Јапана. Међутим, како то већ бива, Велимировић понавља искључиво форму Лотијеве потраге за егзотичном чулношћу. Он синхронизује форму мита о далеком, али садржај Лотијеве прозе остаје недодирнут. Лотијев оријентализам је агресиван и понижавајући у целости, док је Велимировић само селективно усвојио одређене реторичке формулације.
У фин-де-сиéцле периоду, на прелазу векова, Лотијев егзотички ауторитет ретко када је био критички сагледаван. Општи утисак је био да је Лотијев Јапан био "стваран" иако и он сам на почетку књиге објашњава да су "три главне личности [у књизи] Ја, Јапан и Утисак који је ова земља оставила на мене".17 Реалност Јапана који Лоти описује легитимисала се производима из ликовне уметности који су били масовно увожени у Европу. Јапанске жене изгледају као да су побегле са паравана, а поједине сцене које га окружују подсећају га на осликане оријенталне предмете18. Јапан је, дакле, скуп варијабилних слика, које све имају конотацију фантастичног и непролазног света. Такво се разумевање савршено поклапа са чињеницом да Лоти у потпуности избегава да прикаже радикалне трансформације кроз које је Јапан прошао19. Због тога се и Црњански у предговору срспког превода романа наставља на ову дедукцију и каже да је Јапан, земља камелија, хризантема и цветних трешања, данас, сасвим други... него што је описан у овом роману20. Наравно да је оваква естетизација утиска сасатвни део историје читања Лотија као плодоносног произвођача митова. У стварности, с краја XIX Јапан је већ попримао обрисе индустријализоване земље. Држава је већ седамдесетих година XIX века, и пре него што ће Вио путовати у Јапан, финансирала и водила велике и значајне индустрије бродоградње, рудника бакра и руде, инжињерске послове, али и фабрике калема за свилу, пређа за памук, стакла, шећера па чак и пива21. Јапан је, дакле, увелико био земља индустрије, али би уношење таквих података у roman exotique умањило интензитет учинковитости слике Јапана као "неочекиваног раја22". Велимировић, наравно, на почетку XX века пише рационалније и не уклања поједине елементе из слике Јапана. Репрезентација егзотичне лепоте јапанске жене ипак је знатно другачије подручје писања с обзиром да су прве жене које са којима су се западни мушкарци долазили у контакт биле слушкиње или проститутке23. Још су Холанђани, једини европски народ који је имао приступ Јапану за време Токугава режима у XVII веку, могли ангажовати младе Јапанке из бордела у распону од једног дана до једне године24. Такви су пионирски аранжмани засигурно допринели укупној слици јапанске жене као мале, симпатичне жене са ликом детета. Чак је и Црњански у кратком предговору поновио атрибут "мала" неколико пута, називајући Јапан земљом жена што су као лутке25. Црњански је, ипак, успео да препозна методе Лотијеве дехуманизације жене у Јапану. Он је сувисло приметио да "мала и ћутљива госпођа Хризантема даје туђинцу своје нежно, мало тело, али му не даје душу26".
Лоти је у Јапану провео неколико месеци. За то време он је био ожењен Јапанком, госпођом чије је име превео на француски као Хризантема. Између Лотијеве женидбе, која је у суштини била трговачка трансакција и његовог одласка из Јапана, сакупљена је завидна збирка субјективних утисака. Лотијев наратор је разочарани и уморни путник, али је карактер његовог писања, које одликује претераност и карикатурално одређивање другости, омогућила миту да проговори, јер мит одређује начин на који он саопштава своју поруку27. Лотијева проза је псеудо-документаристичка, без нарочито много литерарних вредности, али је зато натопљена идеолошким и митопоетичким елементима. Он би да сведочи о егзотици, изванкултуралности, и једном удаљеном свету формулишући га према својим парадигмама. Тако његова главна јунакиња задобија обрисе необичне, неухватљиве лепоте, стављена у контекст неуобичајених радњи и обичаја. Њена лепота никада није до краја описана, она је само назначена, остављена читаоцу да је доврши. Сваки пут када је призван у сећање, мит је поново исписан, његова верност је несумњива, његова реторика испуњава празан простор маште. У питању је млада девојка која је Лотија привукла у тренутку када је требало да пристане да се ожени другом девојком. Све оне имају тенденциозно преведена имена, Јасмин, Хризантема, јер номинација овде појачава ароматичност утиска. Извлачећи једну девојку из сенке, са егзотичним преводом имена Хризантема, аутоматски око њеног лика ствара ауру мистериозности, јер она мало говори и одликују је филигрантски гестови и крајња тајновитост, довољно да задовољи апетит егзотичности слике Јапана. Њу је тешко добити, она је изузетно образована и врло скупа. Наравно, овај тржишни аспект љубави који девојку фетишизира као робу је био саставни део еротизације Другог и подражавања евроцентричне омнипотентности. У време када је Велимировић путовао у Јапан, ови необични трговачки ритуали су и даље били активни. Иако је још у Меиђи периоду донесен закон по коме је била забрањена трговина људима, овај се није примењивао у тзв. веселим квартовима, тако да је младим девојкама било довољно да посведоче да добровољно желе да буду продате својим будућим власницима28. Лепота, у овом случају подређена природи егзотичне књижевности (али и опери у случају Мадам Батерфлај) као буржоаске уметности, прилагођена је европском читаоцу и у том смислу импоновала је његовој жељи да ову необичну а ипак препознатљиву лепоту и сам освоји. У случају путописа, мит се меша туристичким нагоном29. Мит, као и слика једног народа, опстаје само на дистанци, на пристојној удаљености од извора производње, а туристичка потражња га умара и исцрпљује и његови ефекти постају ослабљени.
Сусрет Велимировића са Лотијем у Јапану резултат је митског читања књижевности. Лоти се у Велимировићевом путопису појављује на три места. Очигледно је, али не и изненађујуће, да Лоти представља доминантни литерарни предложак путописа По Јапану и Монголији. Велимировић од Лотија није прихватио реторички апарат, већ је нешто одговорнијим писањем учинио да се мит распадне иако имплицитно признаје да је упао у митску замку. Једно од доминатних својстава мита, у бартовском смилу, јесте да је он "језик који неће да умре". Егзотична лепота припада садржају таквог језика и покушај да се она пронађе главни је предмет путописног поглавља "Јапанкиње: импресије". Ова лепота је мит, зато што је смештена у говор. Мит присваја од језика у ужем смислу, од природног језика, како би подигао свој појам другостепени ниво, односно на митски говор. Индикативно је да Велимировићево писање у великој мери зависи од говора мита, од прича у којима се он обликује. И на другим местима у путопису се сусрећемо са "зрнцем релативизације европских фантазија о источњачкој жени": "нисам имао прилике да у друштву голих Јапанки пушим цигарете и разговарам као у неком парку, како сам то некада негде читао. Ти писци су вероватно путовали много раније, а можда били нарочите среће".30 Велимировић на свим местима тражи познате језике како би превео и формулисао егзотичне феномене.
Већ самим тим што присваја од књижевности, наш путописац усваја од Лотијеве приче митску формулу зато што се "митска прича чита намах"31. Природа мита је импресијска, и ова квалификација се нарочито може применити на квалитет читања али и на сам квалитет мита. Код Велимировића долази до сукоба две импресије: замишљене и емпиријске. Па иако се мит у путопису По Јапану и Монголији разрешава у личном унутрашњем сукобу прочитаног и виђеног, дејство мита заправо има драстичне друштвене размере. Наш путописац већ на самом почетку обзнањује мотиве за посету Јошивари, које правда литературом и објављује премису да јапанске жене нису лепе. Том премисом се води до краја поглавља: "Хоћемо да видимо како изгледа Јапанка у Јошивари о којој се тако много говорило и писало. На првим корацима човек мора да се разочара, јер не налази то што је замишљао (подвукао М. Б.) и то разочарање траје стално и даље. По причама (подвукао М. Б.), човек очекује нешто лепо, симпатично, нежно; међутим, тога има врло мало. Оне имају лепа имена (...) а поред имена лепи су још и костими и ништа више. Набељена лица, велики зуби, мале очи, груб нос... Одиста у понашању нема ништа од грубости и цинизма, али уоште нема лепоте".32 Велимировић замишља на основу прича. Када се први пут сусреће са Јасмин, плаћеном вереницом којом се никад није оженио, и Лоти вреднује оно што види према унапред замишљеним идеалима: "Пре него што сам дошао у Јапан, ја сам је видео, на свима лепезама, на дну свих шоља за чај33". Дијалог и са замишљеном и конкретном литературом се у стварности насилно прекида. Она постаје, благо речено, бесмислена како би испод себе открила снажно напајање митом, оним који је "заповедан", који је дошао "да тражи мене". На тај начин, мит открива своју "експанзивну двосмисленост"34, јер се појам, који је притом осиромашен, указује у својој прилагођености.
На прелазу векова, у доба fin-de-siecle, Јапан је представљао неисцрпан извор измаштавања. Пошто се о тој земљи релативно мало знало, откриће Јапана је било модернистичко откриће Америке. Готово по истом моделу, који је био потпомогнут сликама које су долазиле из Јапана извучене из сваког контекста, Европљани су често замишљали или су причали о нетакнутости древне цивилизације која је боља од савремених индустријских друштава. Радјард Киплинг на пример у својим путописима Јапан назива Земљом из бајке35. Међутим, Европљанин у Јапанкама види само недостатак "оне женске лепоте (М. Б.), која му је блиска и која би га одушевила36. "Оно нешто" почиње да означава не више Лепоту као љупкост, већ узбуђење побуђено у духу посматрача37. Ова женска релативна и неодредива лепота и њена атомска снага представљају инструмент у операцији митологизовања егзотичне лепоте, онога што нема у "мом" простору, што је "туђе" а што желим да учиним "својим". Мит је одрживи ентитет све док се његов материјал исцрпљује у књижевности док не преузме неки други говор, јер очигледно је да он доноси економски вишак, али и, можда и (не)жељену, популарност Јапану деценијама после Лотија.
По узору на Лотија, Велимировић прави анималне аналогије жена. Оне су неживе, деиндивидуализоване, и са њима је дијалог једносмеран јер не видимо свет њиховим очима38. Мушкарац им намеће своју вољу, еротизује их, подврагва их својим субјективним назорима. Жене су углавном упоређиване са птицом, назване "створењем", смештане су у рој неидентификованих произвођачица забаве (која неиспуњава и напослетку досађује нашем путописцу, као и Лотију који разочарано напушта Јапан). Требало би, при читању и упоређивању, обратити пажњу, како на расијалистичку позицију Лотијевог наратора, тако и на карактер младе Јапанке у којем је сабран корпус пожељних, имагинарних знакова својствених сексуалној машти европског човека, колонијалисте у одежди поморског официра. Врло је упечатљив исти назив који Велимировић користи како би описао необичност јапанских девојака/жена називајући их "створењима". Оба аутора деле европски супериорни став "одраслих" према "деци". Такав говор припада колонијалистичком дискурсу који би да укроти и "васпита" оно што сматра "примитивним" и страним. Велимировић, који непрестано тежи објективности, не одолева вербалним формулацијама које су установљене кроз европски поглед на Јапан. Лоти би поштовао своју невесту као да му је поверено дете39 и сматрао био је чудном и милом играчком40. Јапанке се у оквиру Велимировићеве лексике појављују као мала створења која цвркућу. Немогућност да са њима проговоре на њиховом језику, путнике у Јапан одводи у колонијалистичку реторику где је мушкарац надмоћнији од жена исто онако као што је Европљанин надмоћнији од припадника других народа41. Европски мушакарац се на сваком месту смешта у позицију супериорног коме је дато да доноси одлуке и бира, онај пред ким је јапанска жена понизна (а јапански мушкарац детињаст). Сам замишљени однос који замишљена, идеализована јапанска жена има према европским мушкарцу, јесте митологизован, претворен у нешто што јапанска жена мора да буде. Она је сведена на лутколику, малу и понизну девојчицу чији је индивидуални живот посвећен потчињавању жељама и машти (европског) мушкарца.
Јапанка је, такође, посматрана кроз процес идентификације са гејшом. Гејшинство у оквиру егзтотистичке реторике постаје својствено јапанској жени уопште. Поистовећење, још једна од реторичких фигура мита, јесте (малограђанско) место где "сва сучељавања представљају одразе, све другачије своди се на исто".42 Свака комуникација је испуњена сексуалним набојем (који се не остварује), јер европски мушкарац замишља (мит делује овде врло подло, осиромашавјући и искрљвавајући ову слику) да је он субјекат и објекат жеље у исто време. Посетивши познати кварт Јошивара у Токију ("нема ни Европљанина ни Американца који не зна Јошиваре"), Велимировић произвољно поистовећује гејше са белим "професионалкама", додуше помало брзоплето истичући како "код њих нема оног цинизма и душевне покварености43". Наш путописац је, у крајњој инстанци, у потрази за оним што је мит избрисао, искривио, из простора слике Јапанке, како би ова слика била употребљена за комодификацију слике Јапана као простора у коме се задовољавају потребе за егзотизацијом сексуалности. Таква слика је од препознавања Јапана на мапи остарелих колонијалних сила подешавана према књижевном простору идеологије европске супериорности. Наиме, док мит од јапанске жене ствара туристичку атракцију, обликујући је према европској употреби тела и секса, у самом Јапану овај позив слаби и не позива више "само мене", већ почиње да ми говори о свом постојању "пре мене". Велимировић схвата да се о јапанској жени не сме доносити суд по Јошивари44.
Мит је један систем, један говор, "који неће да умре"45, његова квалитативност се огледа у непрестаном первертирању слика и стварности по потреби и за "себе" синхронишићи их са ваљано исконструисаним жељама њених читалаца. Гејша или Јапанка која забавља мушкарце је идеалан материјал да попуни простор појма и форме који улазе у мит, чија је функција да опслужује јавну слику (дакле, слику у којој ништа није потиснуто, али је скренуто) ради њене потрошње, док сам себе не истроши.
На крају поглавља Јапанкиње-импресије, наратор вреднује јапанску поезију са супериорне европејске позиције која се граничи са расизмом: "Никад Јапанка не би могла да изазове оно душевно узнемирење или занос као бела жена, која је песнике и уметнике инспирисала за бесмртна дела"46. Велимировић се служи уобичајеним методом биполаризације мушко/женско, цивилизовано/пирмитивно, у којој доминантну улогу структуирања и позиционирања културе и уметности преузимају мушки (европски) песници. Очигледно је да српски путописац самог себе смешта у ред "аутора из Западне Европе који себе сматрају носиоцима културе која је сложенија и артифицијелнија од свих других"47, с поносом износећи несоновану критику према песничким моделима и поезији о којој није имао нарочито много знања.     
Наш путник постаје туриста који "експлицитно пореди оригинал са његовом репродукцијом"48. Овај став, такође, одаје добро скривену позицију колонијалистичког дискурса. Европска љубавна поезија са коренима у романтизму је постављена на супериорну позицију у замишљеној хијерархији светских књижевности. Бартовски конципиран мит, дакле, увек настаје у центру, јер периферија нема ни реторичку способност ни пројектовану корист од развијања и гајења митова, какав је рецимо симбол плодне и доступне егзотичне другости јапанске жене која би разонодила белог европског путника. Барт би рекао да радници не маштају о гејшама, јер ту човек произвођач говори да би преобразио стварност а не да би сачувао одређену слику о њој. Једна од седам реторичких фигура мита јесте да је он пословица којој је својствен универзализам: у овом случају то је пословична прича о универзално доступној лепоти. Када се наше путописац упућује у Јапан, он је носилац овог мита, он је читалац и прималац митског текста, али се у току његовог боравка категоријална позиција овавког читаоца мења. Он је потрази за "чулним доживљајем", којег, испоставиће се, "нема". На крају он признаје да човек има намеру да потражи Мадам Батерфлај и госпођу Хризантему, али доцније за то нема жеље.49 Његово разочарање је, слично Лотијевом, муњевито и жестоко50, јер Јапан гледан очима Европљанина личи на рај, али Јапанке нису савршени становници његови.51
Интересантно је да овај разочарани Велимировићев глас не спречава путописца да истакне неке драгоцене чињенице о изразито колонијалистичким навикама европске буржоаске класе која је злоупотребљавала економско и материјално сиромаштво јапанског, претежно сеоског, становништва како би задовољила своју перверзност. Наиме, они су имали обичај да, под уговором, откупљују младе Јапанке од њихових породица на извесно време у замену за новчану надокнаду (што је урадио и Лотијев приповедач у роману, на крају крајева). Ово су обично биле проституке које су (бели) мушкарци могли унајмити преко њене матичне јавне куће: "Породице су остваривале знатну добит "продајом" младих девојака јавним кућама".52 Важно је скренути пажњу на чињеницу да српски путописац није остао дужан "белом човеку" у наглашавању ове перверзне праксе: "често пута су продате девојке још девојчице и готово деца, која тек улазе у пубертет, али то не мари ништа. Родитељи немају куд и то их много не буни, а бели странци су тиме баш одушевљени. Њихова перверзност тек ту има право задовољство, и у интимном друштву они се хвале причајући поједине епизоде са великим уживањем"53.
Овде се не ради, дакле, о процењивању једне лепоте-за-себе, већ лепоте-за-мене, она која ме призива, која ми наређује да је освојим. Јасно је да је овде упечатљив управо тај однос примања мита и његово разарање "на лицу места", те Велимировић на терену прелази из прве категорије читаоца мита, по Бартовом схватању, у трећу фазу. Барт пружа три различита типа читања мита у којем је прво дословно читање, у ком се значење разумева као симбол одређеног контекста, оно је својствено произвођачу мита, циничко је – то је равнање према празном означавајућем. У другом случају читања имамо разбијање значења мита и оно је намењено митолозима; "он одгонета мит, он разабира искривљавање".54 У трећем ставу читалац коначно доживљава мит као истовремено истиниту и нестварну причу. Истина је да има неке лепоте, али она није стварна, она је митологизована, а наш путописац се одазвао на овај позив мита да га прихвати. Али у стварности госпођа Хризантема постаје "туђа"55, управо зато што је на сигурној удаљености "прилагођена захваљујући познатом језику"56.
У литератури егзотична лепота остаје предмет провокације фиксиране жеље, јер мит одржава "говорно стање", користећи и даље врло сличне визуелно-вербалне форме. Овај путопис је мање покушај демистификације празног означавјућег које производи мит о необичној лепоти, а више добар пример дијалогичног сукоба мита и стварности. За Милутина Велимировића је путовање у Јапан значило оно што је Валтер Бењамин (1892–1940) описао као "превазилажење уврежених страсти које човека везују за навике његовог окружења".57 Велимировић је "могућности да развије нове навике"58 могао пронаћи у јапанској поезији о којој је написао једну маргиналну књигу59. На тај начин створио је себи прилику да деконструише митове о оријентализованој репрезентацији лепоте и доступној хиперсексуалности жене у јапанској поезији. Лоти је свакако заслужан за производњу митског знања о Оријенту. Код Велимировића митски појам престаје да буде вечан, и самим тим мит постаје немогућ. Егзотика је главна идеолошка позадина овог двоструког сусрета. "Чежња за другим" о којем се толико говорило, постаје "разочарање" другим. Егзотика подразумева, како је то корисно уоквирио Бахтин, "намерно супротстављање туђег своме, у њој се туђина туђег истиче, такорећи густира и детаљно исликава на позадини подразумеваног свог, обичног, познатог".60



БЕЛЕШКЕ:

  1 Melissa Hope Ditmore. Encyclopedia of Prositution and Sex Work. Westport. Connecticut-London: Greenwood Press, 2006, стр. 182.
  2 Милутин Велимировић. По Јапану и Монголији, Београд: Француско-српска књижара А. М. Поповића, б.г, стр. 64
  3 Велимировић, наведено дело, стр. 70.
  4 Ренате Лахман, Интертекстуалност: покушаји дефинисања појма. Поља, год. 54, бр. 458, 2009. стр. 107.
  5 Лахман, наведено дело, стр. 106.
  6 B. Elliot, A. Purdy, "Décor, Costume, and the Decorative in an Interarts Perspective", u: Modernism. Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins Publishing company, 2007, стр. 502–503.
  7 Jan Walsh Hokenson, Japan, France and East-West Aesthetics. Madison, W: Fairleigh University Press, 2004, str. 98.
  8 Хокенсон, наведено дело, стр. 98.
  9 Цветан Тодоров, Ми и други: француска мисао о људској разноликости. Београд: Библиотека XX век, 1994, стр. 300.
10 Теорију оријентализма не користим у овом раду. Он има радије има атрибутску сврху. Постколонијални терминолошки апарат који је користио Едвард Саид би био погодан у анализи Лотијевог колонијалистички маргинализујћег става. Но, с обзиром на комплексан текстолошки оквир ове студије и генерално постколонијалних изучавања књижевности, он је остављен за неку другу анализу. Јапан, наравно, није у склопу предмета Саидовог изучавања, не само због примарног интересовања за Блиски исток већ и због чињенице да је у односу на Европу Јапан заузимао двоструку позицију. С једне стране, то је била сасвим нова култура на хоризонту, о којој се није много знало. Дакле, материјал погодан за колонијалну експанзију. Међутим, од историјског отварања граница средином 19. века Јапан је и сам био колонизатор. С друге стране, Јапан веома често није био посматран са супериорне позиције, шта више изједначаван је са Западом, барем у естетским дометима. Као скуп естетизованих слика о Јапану развио се јапанизам. Међутим, он не може бити изједначаван са дискурском оријентализма онако како га је дефинисао Саид. Запад и Европа свакако нису према Јапану развијали монолитни однос какав је представио Саид у својој студији. Интересантно је да су поједини јапански марксисти користили Саидову методологију како би осудили јапански колонијални империјлизам између два рата (Daisuke Nishihara, ''Said, Orientalism, and Japan'', Alif: journal of Comparative Poetics, br. 25, 2005, стр. 243). Кроз историју, Јапан је у исто време кокетирао са националним или оријенталним идентитетом и сопственим политичким окцидентализмом, зависно од тренутних потреба. У том контексту Саидов бинарни антагонизам Оријенд/Окцидент и колонизатор/колонизовани постаје крајње замршен (Nishihara, нав. дело, стр. 245). Променљивост односа субјекат/објекат и колонизатор/колонизовани у случају Јапана захтева додатно истраживање. [то се тиче Милутина Велимировић, иако се он често идентификује са европејством и аутоматски подражава Лотијеве реторичке формулације, он у исто време оштро критикује извесне псеудо-колонијалистичке праксе белих мушкараца са Запада.
11 Јушио Сугимото. Модерна јапанска култура. Подгорица: Соцен, ЦИД, 2012, стр. 24
12 Kelly Foreman, The Gei of Geisha: Music, Identity and Meaning. Burlington, VT: Ashgate Publishing, 2008, str. 6
13 Ц. Тодоров, наведено дело, стр. 258.
14 Elliot, Purdy, наведено дело, стр. 504.
15 Ролан Барт, Задовољство у тексту & варијације о писму. Београд: Службени гласник, 2010, стр. 106.
16 Тодоров, наведено дело, стр. 259.
17 Пјер Лоти, Госпођа Хризантема, Београд: [б.и.], 1930, стр. XИ.
18 Хокенсон, нав. дело, стр. 99.
19 Jean-Michael Rabate, Writing the Image After Roland Barthes. Philadelphia, PA: University of Pennsylvania, 1997, стр. 235.
20 Милош Црњански, Есеји и чланци. [Књ. 1]. Књижевност и уметност. Београд/Лаусанне: Задужбина Милоша Црњанског/ L'Age d'Homme, 1999, стр. 263.
21 Andrew Gordon, A Modern History of Japan: from Tokugawa Times to the Present, New York – Oxford: Oxford University Press, 2003, стр. 71–72.
22 Лоти, нав. дело, стр. 2
23 Catharina Blomberg, The West's Encounter with Japanese civilization. Richmond: Curzon Press Ltd, 2000, стр. 15.
24 C. Blomberg, нав. дело, стр. 15.
25 Црњански, нав. дело, стр. 264.
26 Црњански, нав. дело, стр. 264.
27 Ролан Барт, Књижевност. Семиологија. Митологија. Београд: Нолит, 1979, стр. 263.
28 Mariko Okada, "Prolegomenon to Geisha as a Cultural Performer: Miyako Odori, The Gion School and Representation of a Traditional Japan". Bulletin of the Center for Theater Studies, god. 1: 159–165, str. 161.
29 Барт, нав. дело, 1979, стр. 288.
30 Велимировић, нав. дело, стр. 20.
31 Барт, нав. дело, 1979, стр. 285.
32 Велимировић, нав. дело, стр. 62.
33 Лоти, нав. дело, 24.
34 Барт даје пример куће грађене у бискајском стилу, чија се појавност без икаквог трага историје која га је произвела, знатно разликује у Паризу (где је бискајство) и у Бискаји. Док је Кина једно, идеја о Кини коју је о њој мога да има француски малограђанин нешто је сасвим друго. Она је кинество у: Барт, нав.дело, 1979: стр. 279. и 275.
35 Рабате, нав. дело, стр. 235
36 Велимировић, нав. дело, стр. 63.
37 Умберто Еко, Историја лепоте. Београд: Плато, 2004, стр. 310.
38 Тодоров, нав. дело, стр. 303.
39 Лоти, нав. дело, стр. 18.
40 Лоти, нав. дело, стр. 18.
41 Тодоров, нав. дело, стр. 303.
42 Барт, нав. дело, 1979, стр. 306.
43 Велимировић, нав. дело, стр. 60.
44 Велимировић, нав. дело, стр. 66.
45 Барт, нав. дело, 1979, стр. 288.
46 Велимировић, нав. дело, стр. 70.
47 Тодоров, нав. дело, стр. 259.
48 Jonathan Culler, The Frame of Sign, Oklahoma: University of Oklahoma Press, 1990, стр. 6.
49 Велимировић, нав. дело, стр. 70.
50 Хокенсон, нав. дело, стр. 99.
51 Велимировић, нав. дело, стр. 66.
52 Гордон, нав. дело, стр. 102.
53 Велимировић, нав. дело, стр. 68.
54 Барт, нав. дело, 1979, стр. 282–283.
55 Велимировић, нав.дело, стр. 70.
56 Roland Barthes, Царство знакова. Загреб: Аугуст Цесарец, 1990, стр. 8.
57 Walter Benjamin, Sellected Writings vol II, part 2. Cambridge, MA: Harvard University Press, 2005, стр. 645
58 Benjamin, nav. delo, str. 645.
59 Милутин Велимировић је нешто после Другог светског рата објавио кратку књигу огледа О јапанској поезији (Београд: Научна књига) у којој се можда искупио за неправде које јој је нанео ставивши је, на страницама свог путописа о Јапану, у други ред испод европске поезије у колонијалистичкој хијерархији књижевних вредности.
60 Владимир Гвозден, Српска путописна култура, 1914–1941, Београд: Службени Гласник, 2011, стр. 219.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432