Друштво књижевника Војводине
 
 


Данило Лучић - поезија Print E-mail
 
 
Саопштење жирија за доделу
54. Бранкове награде

Друштво књижевника Војводине додељује 54. пут Бранкову награду за најбољу прву књигу песама на српском језику, аутору до 29 година, објављену између два уручивања (август 2013 – август 2014). Бранкова награда је најзначајније признање за прву књигу на српском језику за песнике до 29 година.
Досадашњи добитници сведоче о значају награде у афирмацији најмлађих актера српске књижевности. Међу добитницима, у више од педесет година постојања, су и Васко Попа, Александар Тишма, Борислав Радовић, Рајко Петров Ного, Мирослав Максимовић, Раша Ливада, Драган Јовановић Данилов, Тања Крагујевић, Нина Живанчевић, Ана Ристовић и многи други.
На конкурс је пристигло више од десет књига, што жири сматра незадовољавајућим и алармантним знаком изостајања подршке млађим песницима. У ужи избор ушли су: Жарко Алексић са књигом Кућни биоскоп (Матица српска Нови Сад, 2013, Едиција Прва књига); Данило Лучић са збирком Белешке о меком ткиву (Студентски културни центар Крагујевац, 2013, Библиотека Првенац) и Бојан Марковић са књигом Риба која је прогутала свет (Градска библиотека "Владислав Петковић Дис", Чачак, Награда Млади Дис).
Жири у саставу: Владимир Гвозден, Стеван Брадић и Драгана В. Тодоресков (председник) једногласно је донео одлуку да овогодишња Бранкова награда припадне

Данилу Лучићу
за песничку књигу
Белешке о меком ткиву

Књигу Белешке о меком ткиву чине три циклуса – Београдски калеидоскоп, Белешке о меком ткиву и Огледало на дну понора. Док у првом циклусу доминирају урбане теме, слике друштвеног миљеа (Химна Београду, Манични улични проповедници, Акустика улице, Плави мост), те би се могло рећи да сам Београд, тј. поједини његови делови, представљају праве протагонисте "радње" песама, а у другом циклусу тело постаје преокупација, песник у самом субјекту види поприште емотивних ломова, дубоко контемплативних промишљања, остајући једнако личан и универзалан. Нарочито је у том погледу индикативна поема Неколико стихова за госпођицу Lowsky, где се ефектном употребом метафора читаоцу предочавају историја једне љубави и покушај да се егзистенцијална зебња превазиђе, али се низом бизарно-гротескних слика настоји појачати ефекат исте те зебње и слутње, односно преке потребе за слутњом брисања метафизичких граница: "Сачекај ноћ након четрдесет дана/ дођи сама и откопај ме ноктима/ (јер то ће међу нама бити тако интимно)/ умотај ме у завесе и пренеси у нашу кућу/ припреми рибе и зеље са кромпиром/ смести ме у постељу као да сам уморан// лези крај мог леша и ако желиш осети/ бескрајну љубав што се примиче/ са оне стране". Трећи циклус тематски је хетероген, и поред многобројних ефектних књижевних реминисценција, развијених слика и различитих постизања ритма (рефренима, лирским паралелизмима, анафорама и др.) остао је, према нашем мишљењу, у сенци претходна два. Ипак, снага Лучићевог израза, његова бритка иронија поводом друштвених односа али и самих егзистенцијалних питања, те ефектно поентирање неколиких песама одају песника који је кренуо путем зрелости и ми верујемо да ће наредним поетским остварењима исту зрелост и доказати.

        Жири:
  Владимир Гвозден, Стеван Брадић и                                                                                                                            Драгана В. Тодоресков (председник)
 
У Новом Саду,                                                                                      
1. августа, 2014.                                                                                        


Реч Данила Лучића приликом уручења
Бранкове награде у Сремским Карловцима

Захваљујем жирију Бранкове награде, који је одлучио да збирку песама "Белешке о меком ткиву", упркос свим њеним манама и недостацима, овенча овом великом и угледном наградом. Таквом својом одлуком, жири је моје име додао оном битном низу у песникиња и песника који су, од Попе, Тишме, Радовића, Душка Трифуновића, преко Ршумовића, Раше Ливаде, Копицла, Нине Живанчевић, до Маје Солар, Драгана Радованчевића и Ање Марковић, између осталих, обезбедили својим радом да ова награда у полувековном континуитету поседује свој кредибилитет, истовремено пружајући тај исти кредибилитет онима који после наведених долазе. Тај низ добитника Бранкове награде, дозволите ми да кажем, јесте својеврстан именик мојих професора поезије, од којих сам се учио, не само обликовању стихова, већ и сврси и природи песме. Хтео бих да се захвалим и жирију крагујевачког Студентског културног центра, који је одлучио да моју прву збирку штампа и промовише у својој едицији "Првенац".
Песник Горан Коруновић је у речи отелотворио моја немушта размишљања о песми када је рекао, у потпуности имајући у виду ону крлежијанско-кишовску скепсу над ангажованом литературом, да она, песма, "књижевноисторијску фактографију надраста тек кад се у њој догоди спој искуства и стилскоформалних решења, додир који постаје повод тананих померања у унутрашњем животу читаоца".
Ценим да је једно од најкомплекснијих и најтежих питања пред књижевном теоријом данас које су заправо границе и спецификуми песме и шта одатле исходи као дефиниција поезије. Никакво акрибијско учењаштво, нити горди и преки научни увиди у то питање неће нас задовољити, јер им својом метафизичком дубином и онеобичавајућом лексичком заиграношћу савремена поезија без много напора измиче. Покушаји да се више него икад дивергентне и разнородне појаве модерног песништва повежу макар најтањим и најпорознијим поетским паралелама управо су теоријски, можда више него икада, безразложни и јалови. Јер може ли се, или треба ли се, изнаћи заједнички контекст песничким феноменима као што су разорна експерименталност концептуалне поезије Кенета Голдсмита, спокојан и интиман, а опет социјалан веризам Валериа Магрелија, заводљиви и бунтовни херметизам Томажа Шаламуна итд? Стилематске, мотивске, идеолошко-реторичке реализације текста негативно одговарају на ову упитаност.
Међутим, у самој креативној интенцији можда можемо наћи обједињавајућу копчу, која заправо и није ништа друго до више од сто педесет година стара формулација из једне од седам Хелдерлинових максима, где се тврди да је врхунска поезија "тек она у којој и непоетско, јер је речено у правом часу и на правом месту у целини уметничког дела, бива поетско." Само неколико година након смрти овог немачког песника, из штампе у Бечу излазе "Песме" Бранка Радичевића, посвећене српској омладини, а у праскозорје четрдесетосмашких тектонских потреса на друштвено-политичкој позорници Европе. Та поезија која у тренутку свог настајања разара духовну и интелектуалну атрофичност српског друштва чини то једном лирском канонадом, истовремено бунтовном и нежном, у чијем је средишту амалгам традиције народног песништва и непогрешивог осећаја за модерне европске тенденције. У следећем моменту, након више од једног столећа, појављује се песнички гениј Васка Попе, првог лауреата Бранкове награде, са поезијом способном да изазове широку рецепцију, а да истовремено на симболичком плану бескомпромисно потврди управо императив његовог романтичарског претходника – да традиција и модерност никако нису подвојени или супротстављени поетски ентитети који тек некаквом чудноватом песничком алхемијом бивају спојени у успео текст. Не, већ садржинска и формална промишљања поезије обезбеђују оптику којом се у крвотоку сваке модерности увиђа традиција, да би се већ у наредном кораку освестило да виталност сваке традиције потиче управо од тога што је једном била модернитет.
За мене самог, поезија представља најшире и најслободније поље језичке праксе, као и до краја спроведену еманципацију говора од предодређене комуникативне утилитарности у профаној свакодневици, што ми све скупа омогућава да са више или мање успеха покушам да своје малене, индивидуалне и интимне трагедије отмем ништавилу пролазности. И након свих перипетија и мука, проузрокованих како оправданом резигнацијом сваког издавача пред финансијским ризиком од штампања песничких збирки, тако и песимистичном чињеницом да рецепција поезије подразумева, истини за вољу фанатичну, али све малобројнију публику, долазе покушаји да се емпиријско и духовно искуство цизелира у, како је рекла песникиња, речи стихом оковане. Тада вест о добитку награде као што је Бранкова донеси осећање почасти и страха и такође, макар на трен, учини се као пријатељско тапшање по рамену и разумевање. Верујем да је нешто томе слично имао у виду и Давид Албахари када је за награде рекао да су оне церемоније на које пристајемо, али ипак и "подршка у самотном списатељском раду који је писац одабрао за себе". Смелост ове награде потиче од тога што нема луксуз да евентуално буде додељена некој већ доказаној и етаблираној књижевничкој фигури, већ своје поверење усмерава на то да из само једне збирке уочи такав потенцијал. Сматрам да је од данас мени у задатак стављено правдавање таквог једног поверења.

27. 08. 2014.
 
 
 
МАНИЧНИ УЛИЧНИ ПРОПОВЕДНИЦИ

Лутају градом у расходованим шињелима
са војних отпада.
Крпе селотејпом дотрајалу обућу и набијају вунене капе
на чупаве главе.
И сричу, муцају и блебећу немуште речи
крцате само њима знаним значењима.
Или махну ка вама, поздраве вас и опсују.

Често, по градским трговима,
чуче и ћутке пуше у неком запећку
док смишљају наредну проповед.

Један говори да сви ми, баш као и краљеви уосталом,
имамо ружна, бангава стопала.
Један се неодређено обраћа док певуши уз фрулу,
и кад му пролазници добацују одговори – Па ви нисте нормални. –
Један из далека, свестан смрада, тихо затражи храну.
Ваљда, јер му негде из ућебаних чекиња на лицу, слепљених лепком,
избија само неки писак.

А колико је тек оних који са собом воде буљук
непознатих пријатеља, са којима се
свађају, шале и саветују,
и који им понекад неизмерно досађују.

Кад их сретнем потајно им завидим
као и свима који су, сломљеног ума, неспутани.

СИНХРОНИЦИТЕТ

На Теразијама, нервозни младић у троли
у највећој гужви, неочекивано
удари старца на вратима песницом у нос,
јер му је овај сметао при хитром изласку.
Старац – извади белу памучну марамицу
на коју неприметно кане кап крви
и само се чвршће ухвати за шипку.

А до тада, три месеца,
три месеца су спасиоци тражили
седамдесетпетогодишњег Кунија Шигу
који је у околини Фукушиме остао без хране,
у рушевинама свог стана, слаб и уплашен,
кад му је цунами стигао до кућног прага.
Новинаре је питао за мало хране
и да ли знају где му је нестала супруга.

РАЈЧИЦЕ

ја сам јуче био сват.
ја сам јуче гледао хладне лешине како се хватају у коло
ја сам јуче слушао музику којом ме поробљавају опет

један момак је испљускао своју девојку шамарима,
а стари сват се веселио са заставом.
дечица су волела свадбарске торте
другови су шмркали у штрокавим клозетима

не схвати ме погрешно, то су добри људи који су погрешни
мој џепарац је премали за њихове дугове

частио сам цигане

а од тебе ни трага на пладњевима
ни налик шећерној млади на последњем спрату торте

уместо тога
по столовима су изнели огромне
крваве кришке парадајза

РАИЧКОВИЋУ

Дошле су     Девојке са топлим
погачама     Уморни косци     Лето     Точи се
ракија  Двоје се погледали  Крај ватре  Последњи поспали

Дође детињи плач Још мирисних поља    Тежачки
рад  Глад и слутње  Увек скупа  Смрт и фотографије
Нешто ипак остане   Тужно млеко   У грудима   
Остане

Опет је лето   Кућа без душе   Авети је чисте   Жене
црне пале кандила     Малена хумка     Нижу се мобе
Тече се некуд     Не пита се     Сме ли се

Морале су се још чути, доле крај бунара, у опараним
сутонима, уморне косе како кидају последње
                                                          зелене нити.

СЛАБОСТ (ОД) ГРАДИВНИХ ЕЛЕМЕНАТА

негде у мени човек стоји пред зидом
и овако мисли

– овај зид висок је девет метара
дугачак је много више него што је распон мојих руку

ја не знам ништа о њему, какав је, ко га је овде створио
и како сам дошао до њега

али мислим да би дете могло да га држи над својом главом

овај зид је неимар колебљиво слагао
између градивних елемената виде се слаба места
кад бих имао оруђе можда бих могао некако да га снизим

али шта је тамо иза њега што себе назива непознатим

можда јама можда ливада и шума можда град са реком
а можда тамо неко мисли исто као ја –

негде у мени човек стоји пред зидом
и мисли о зиду

НЕМ, НАГ И НОВ

постоје гласови који треба да остану у грлу
ако већ хоће напоље – вадити их ножем

поцепаш песму
искидаш све странице књиге
побацаш одећу по пустињи

једном песнику је било речено:
Не треба твоја песма.
и још:
Дуго ћути док не заборавиш говор.

онај ко прећути сва питања питана из слабости
постаје већи човек од песника

вратиш се на почетак,
кроз лавиринт прођеш
правећи се да не постоји

и баш ту буде први стих!

осетиш се као будна вода у планини
шешир исплетен од сунца
стопала се претворе у печурке
руке процветају у мирисе
на својим харфама четинари певају огромну хармонију
ти ту тек будеш прави – нем, наг и нов

а кад дође да поједе мрак
у њему будеш оно тињање светлости
што отима рађање забораву

ДЕЧАК ИЗ ЛАПЕДА

прићи сасвим бојажљиво
спуштеног погледа
(мада ће се повест узнемирити и затреперити)
и као да је у питању најфинија божија свила
пољубити длакаво лице дечака

Јер то је целов за брата твојега.

погледати га, као са фотографије
: насмејан, опасан дивљим кожама
иза његових леђа дубока шума
и у њој двадесет пет хиљада магли
у рукама бола и кремено копље

били смо и ми
као и сва деца
једном велики ловци

срећемо се
истородни у знаку земље и матере
плутајући нашим црвеним рекама
што се грабе као мостови за обале времена


* Дечак из Лапеда је име које је дато фосилу детета нађеном 1998. године у пределу Вале до Лапедо, у Португалу. Фосил овог детета, стар 24.500 година, истовремено је показивао особине Неандерталца (Homo neanderthalensis) и модерног човека (Homo sapiens). На основу тога налаза претпоставља се да су те две врсте хуманоида могле међусобно да се укрштају.

*

Данило Лучић је рођен у Београду 1984. Дипломирао је на Катедри за српску књижевност и језик Филолошког факултета у Београду, где је завршио и мастер студије.
Бранкову награду за 2014. годину добио је за песничку књигу Белешке о меком ткиву, Студентски културни центар, 2013, Крагујевац.
Пише поезију, прозу и критику. Живи и ради у Београду.

*

Danilo Lucic was born in Belgrade in 1984. He graduated from the Department of Serbian Literature and Language on the Faculty of Philology in Belgrade, where he finished his masters studies as well.
He is a laureate of Branko’s Award for 2014 for his poetry collection Beleske o mekom tkivu (Notes on Soft Tissue, Studentski kulturni centar Kragujevac, 2013).
He writes poetry, prose and literary criticism. He lives and works in Belgrade.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432