Društvo književnika Vojvodine
 
 


Milica Jeftimijević Lilić - Ospoljavanje unutrašnje realnosti Print E-mail
Žarko Aćimović, Neka tamna sila, Svetovi, Novi Sad, 2006.

Čovek kao biće sazdano od materije i duha u stalnom je procepu između dometa kojima duhom stremi i ograničenja koja nameće priroda njegove egzistencije. Ipak, duh ne pristaje na sputavanje i pronalazi načine za svoju realizaciju. Zahvaljujući toj duhovnoj energiji, koja pokreće na delanje, svet je neporecivo zanimljiv, nedokučiv, ali i pun otkrovenja. Pozicija subjekta u njemu je, uglavnom, određena spremnošću na inicijativu i rušenje barijera koje su svuda oko njega, počevši od poretka, grupacije u kojoj se formira, ili joj služi. Stvaralački subjekat, kako to vidimo u poeziji Žarka Aćimovića, je u poziciji da ruši i menja nametnuto, stvarajući vlastiti sistem u kojem se ostvaruje u skladu sa moćima svoje kreativnosti, misaonosti. U konceptu pesnika i prozaiste Žarka Aćimovića prepoznajemo nameru da stvori osobeni jezik, koji raskiva konvencije, raslojava svest i nastoji da obuhvati simultanost precepcije, da fiksira nevidljivo u samoj struktrui vremena. Skloni da vreme posmatramo u krajnje uopštenim kategorijama kao sadašnje, prošlo i buduće, videćemo kako je to preusko za sve one beskonačne trenutke u pomisli koja se uspostavlja u govoru. Vreme i mogućnost ostvarivanja namera jesu predmet poigravanja u brojnim medaljonima ove knjige zasnovane na čistoj igri duha, jezika. Evo primera iz zapisa "Glas(lice)": "Neku silu (kojoj nisam ni pokušavao da dokučim nameru) odgađao sam s obavezom na koju sam mislio da me čeka. I za veliko čudo kada sam se približio događaju, nisam ni pomislio na mogućnost (nemogućnosti). Ipak, posle izvesnog vremena, javio mi se glas u kome sam prepoznao lice iz neke bliske mogućnosti i pokolebao stanje bezvremenosti čiju vremenost očekujem". Reč je, naime, o ugovorenom susretu u koji je govorno ja odmah posumnjalo. No, jedan deo svesti se i dalje bavio mogućnošću susreta, iako je neverica bila tu. A kada je došlo vreme za susret, govorni subjekat hvata sebe kako uopšte i ne pomišlja na nemogućnost ostvarenja, dok ga ne pokoleba glas iz bezvremenosti čiju vremenost očekuje. To stanje bezvremenosti, to nulto vreme zbivanja, Aćimović pronalazi i uobličava u reči, nijansirajući duhovnu realnost koja je neuhvatljiva, ali konstruktivna.

Knjiga "Neka tanma sila", Žarka Aćimovića, iako sastavljena od fragmenata, sa vrlo slobodnim asocijacijama, koje naizgled nisu u vezi, ipak tvore koherentnu strukturu, po unutrašnjoj povezanosti, oličenoj u specijalnom tretmanu temporalnosti, prelomljene kroz prizmu toka svesti pripovednog subjekta. Završni ciklus u stihovima, koji bi se formalno mogli predstaviti i kao proza, kao što bi se i neki od proznih tekstova mogli uzglobiti u stihovani niz, jeste neka vrsta rezimea prethodnih tekstova i ključ za njihovo odgonetanje.

Jer "Neka tamna sila" je zapravo plodni trenutak koji se rasprskava u misao a misao u jezik, oblikovani sadržaj. Stoga su mnogi zapisi uhvaćeni trenuci, osvedočena egzstencija u jeziku. Od efemernih elemenata životne empirije kakvi su, na primer, susreti s poznanikom i s komšinicom, stvara se veoma bitna umetnička činjenica kao deo duhovne realnosti pripovednog subjekta, koji, zapravo, tek posredstvom tih realija, susreće samog sebe na nov način bogateći sopstveni habitus činiocima nove realnosti, koja se uspostavlja dok niče tekst kao celina novog bića: "O prastari redoslede, /ništa mi ne može sprečiti/ smisao igre/ Kako prvi objavi svoje poslanje/ nestaje u smiraju dana, vode, neba./ Redosled se priprema do kraja/ da ostavi mogućnost trajanja/ neka tamna sila/ izmeri snagu samo za određeno vreme/ da se ispuni brza sveukupnost./Na kraju se igra drugačija igra / koju neko ne vidi, / jer trenuci prelaze u večnost/ koja će sve ponoviti"/. Ovde prepoznajemo dublji smisao i igre "Neka tamna sila", jer očito reč je o večnoj borbi Erosa i Tanatosa, istom redosledu, koji se ne da promeniti, jer je čoveku dato da u svom "određenom vremenu" izmeri "sveukupnost" bitisanja, da je pojmi i od nje stvori višu duhovnu realnost koja će stvaraocu obezbediti bezvremenost, trajanje. No osim stvaraočeve postoji i igra Tanatosa, tamne sile koja okončava radosnu igru Erosa, što trenutke kroz stvaralaštvo prevodi u večnost do novog ciklusa u vremenu kada će sve iznova biti stvoreno po "prastarom redosledu", kako pesnik kaže.

U završnim stihovima "Neka tamna sila" izrečena je filozofija iz života i stvaranja da se u prolaznom pronađe zrno večnosti koje čeka da bude prepoznato i iznova zasejano: "Trenuci sinu i ugase se. / Tako uspostavljaju svoju svrhu / u zaboravu. / U ostavljenosti je njihov smisao. / Niko ne pita kako ni zašto / kao da znaju/ da se u zaboravu priprema slučaj / koji ne miruje. / Da li smo i tako tuđinci u otkrovenju / koje nas prima? (Odgovor beži)". Čini se da Žarko Aćimović, u ovim stihovima, apostrofira večni stvaralački princip na kojem počiva svet, a potom i pojedinačne stvaralačke imaginacije. Od sveukupnog iskustva bivajućih uvek ostaje ponešto što se iznova prepoznaje, pamti i ugrađuje u novostvoreno, što se označuje kao otkrovenje, kao uvek živo, pulsirajuće i bezvremeno, kao večna egzistencija koja traje i daje smisao individualnoj. A poetska trajanja su uobličena u knjizi "Slušajući trajanje", a proističu i iz nekih drugih njegovih knjiga.

Istrajavajući na putu samoposmatranja i duboke zamišljenosti nad pojavnim koje se često prepoznaje kao simboličko i metaforičko, Žarko Aćimović predočava Fragmentarnost života koja otelotvoruje sveukupnost i omogućava dublji smisao i povezanost svega u kosmosu kao i nužnost stvaralačkog odgovora na izazove kao znake koji dolaze iz okruženja. Crtica "Golub", u kojoj se "snima" jedna slika i situacija iz atmosfere, kada kiša neprestano pada, a golub je uporno izdržava, biva metafora za stvaraoca koji takođe mora da izdrži svu silinu nepogoda, dok se ne ostvari u delu kao smisaonoj sveukupnosti.

U ovoj knjizi fragmentarnih prozno poetskih celina, pored spoljašnjih oslikavaju se vrlo često unutrašnji prizori, prostori imaginacije koji se ljeskaju, uvek drugačiji, neuhvatljivi, pa se ponekad čini kao da su rezultat automatskog pisanja, koje nužno ne mora voditi logici: Pored toga i ovde kao i u nekim drugim Aćimovićevim knjigama iracionalno ima važnu ulogu i on nastoji da obuhvati to neimenljivo a prisutno u čoveku. Stoga su pojedini tekstovi, zasnovani na paradoksu, puni glagola kretanja, slikoviti i metaforični. Jednom rečju, Žarko Aćimović je napisao knjigu koja možda neće privući širok krug čitalaca, ali za one koji imaju smisla za duhovite igre duha, za iščekivanje i potpuno predavanje tekstu, ovo će biti istinski ugođaj.

 
DKV logo
Međunarodni novosadski književni festival
 
List Zlatna greda
 
Najcitanije

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Naslovna   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Foto galerija   |   Kontakt   |   Login

Autorska prava © 2008 - 2010. Društvo književnika Vojvodine. Sva prava zadržana.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Srbija
Telefon / Faks: 021 654 2432