Друштво књижевника Војводине
 
 


Дмитриј Кузмин - Стање "неодређености" Print E-mail

Као главни разлог што је историја руске поезије протеклог столећа остала ненаписана, обично се наводи њена подељеност на неколико рукаваца, чији развој у великој мери протиче оделито: прво су то били рукавци совјетске и емигрантске, потом - званичне и незваничне совјетске поезије. Без да оспоравамо ту чињеницу, треба указати и на друге, у методолошком погледу важне, околности. Књижевна продукција 20. века не само да демонстрира буран раст, већ се и рачва на многобројне токове са различитим идејним усмерењима и естетичким програмима, тако да свођење тих поетских пракси на заједнички именитељ, њихово смештање у јединствени систем категорија - постаје све теже. Класификација прелази или у редукцију (мозаик се своди на једну или неколико тенденција које се протежирају, док се остале прећуткују) или у пуко регистровање (постоји то, то и то - али шта је то у ствари, и који је њихов међуоднос, остаје нејасно). Продуктиван излаз из ове кризе осмишљавања представља преоријентација историје књижевности из историје појава на историју проблема и тенденција, које на овај или онај начин долазе до изражаја у пракси аутора, који нису међусобно повезане и који се по свему осталом јасно разликују. Та оријентација на невелики избор аутора, који је оптималан за стицање опште представе о књижевности дате епохе, може имати далекосежне последице, све до негирања персоналног канона, који још увек доминира у школском приступу књижевности.
Један од проблема, битан за филозофију и културу 20. века (који се, наравно, у пуној мери одразио и у руској поезији) јесте проблем субјекта исказа: ко говори, шта може да изјави и до које мере веродостојно. Појачана пажња према људском (и песничком) Ја, која одликује културу спочетка века, у другој половини века подвргава се темељитом преиспитивању, изазваном у великој мери историјским катаклизмама. "Поезија након Аушвица" трага за другачијим основама, које би чиниле алтернативу представи о безграничној стваралачкој слободи личности: "Гле шта створише ствараоци" (Вс. Њекрасов).
Руски конкретизам, који представља пре свега Всеволод Њекрасов, на компромитовање песничког исказа у својству презентације стваралачке личности, узвраћа потрагом за таквим говорним регистрима, који нису окрзнути ерозијом смисла. За Њекрасова то је, пре свега, унутрашњи говор са својом спонтаношћу и измицањем граматичким нормама: када постаје битно "ухватити себе у поезији". Трагом Њекрасова, Михаил Њилин примењује исти овај метод на различите жанрове пословне и публицистичке комуникације (фирме, рекламни слогани, новински огласи) као и на говорни језик. У исто време Д. А. Пригов и Л. Рубиштејн изводе концептуалистички преврат у конкретистичкој парадигми: за њих је ерозији смисла изложен сваки тип говора, ниједан исказ не може да претендује на изворност и персоналну целовитост, а поезија је позвана да обнажи управо тај дискурзивни релативизам, који делује посредством сталних међусобних укрштања, откривајући неподударност субјекта исказа са самим собом; управо "на тим рубовима исказа и настаје иронија, која је знак релативности исказа" (Д. А. Пригов). У истом периоду, 1970-1980-их година, интензивно се развија поезија метареализма, у којој монологизам лирског исказа бива истиснут представом о песничком тексту као пољу деловања многих предмета, од којих сваки поседује сопствени метафизички терет, односно "глас". Схватање концептуализма и метареализма као два основна пола независне руске поезије, што у својим радовима заступа М. Епштејн, доживело је многа оспоравања, али из аспекта који нас овде занима Епштајнова теза је не само прихватљива, већ и плодотворна: управо су ова два правца понудила два супротна и комплементарна одговора на питање о субјекту у поезији. Ова супротност је последица конкретних околности настанка руских песничких школа: упутно је сетити се да у манифесту Чарлса Олсона Projective verse програм песничке реформе подразумева како одрицање од језичке норме зарад изражајности говора, тако и богат предметни свет песме.
Размеђе 1980-90-их година, са јединственом реструктурацијом књижевног простора, резултовало је стваралачким профилирањем нових књижевних поколења. Њега карактерише истискивање групних естетичких оријентира (тип наслеђа, које се подржава унутар кружока незваничне књижевности) применом динамичнијих и пластичнијих стратегија, повезаних са слободним комбиновањем естетског материјала разне провенијенције, и то у оквиру индивидуално постављених задатака. Ипак, крајем 1990-их група младих аутора вратила се концептуалистичком наслеђу, изнова га оценивши као "најболнију тачку наше културе" (М. Ајзенберг). Дмитриј Соколов, Дмитриј Водеников, Кирил Медведев, Данила Давидов и неки други песници покушали су да пруже директан одговор на питање да ли је могуће технологију концептуализма окренути против његове идеологије - и помоћу отуђеног, обезличеног, изанђалог говора, и путем монтаже разнородних елемената дискурса, и коришћењем различитих специјалних поступака, који наглашавају размимоилажење смисла и значења (тзв. "зоне непрозрачног смисла"). У чистом облику песничка пракса постконцептуализма није била дуготрајна, мада је у великој мери дала тон трагањима читавог низа аутора 2000-их, који су, ослањајући се на то искуство, "градили Ја песничког исказа као непоновљиво-индивидуалну (и уз то променљиву) комбинацију туђих, других, безличних или ауторизованих, гласова и позиција" (М. Липовецки).
Парадигматски слом 2000-их јасно се види на примеру три кључна текста са друштвено-политичком тематиком из тог времена. Концептуалиста Михаил Сухотин се у поеми Стихови о првом чеченском походу (2001) демонстративно одриче проблематизације субјекта исказа, која му је до тада била својствена: он не пише поезију "након Аушвица" (Т. Адорно) већ "поезију за време Аушвица", када јачина овде и сада доживљаване трауме суспендује питање ко је онај што је доживљује и говори о њој. Један од вођа постконцептуализма, Кирил Медведев, у својој поеми Текст посвећен трагичним догађајима 11. септембра у Њујорку (2001), гради исказ као монтажу разнородних изјава поводом терористичког чина, проткану репликама лирског субјекта, који настоји да од бујице различитих ставова изгради своју позицију, мада не успева у томе, посведочујући на крају управо немогућност склапања себе из дискурзивних фрагмената - немогућност коју доживљава надасве лично и заоштрено. Текст Станислава Љвовског Туђим речима (2008) који су многи доживели као одговор Медведеву, представља реакцију на продор руске армије у Грузију, и скоро у целини се састоји од цитата; међу одломке из блогова и новинских репортажа монтирани су фрагменти из Гетеа и Хелдерлина, историјски документи из [панског грађанског рата и Прашког пролећа. На тај начин постаје очевидно да склапање себе од фрагмената туђег говора код Љвовског функционише као вољни гест субјекта: "Чини се да је гласао за самог себе, једном и заувек признавши подељеност "Ја" не као сметњу, већ као својство оног што је у нама и онога што нас окружује, преко чијих граница се простире говор" (П. Разумов).
Поезија Нике Скандиаки се такође склапа попут мозаика састављеног од равноправних фрагмената, међу којима су наводи из Мандељшама и совјетских анегдота, из блогова и дневних вести, који у свом шаренилу, без указивања на изворнике, делују као стилски цитати. Осим тога, фрагменти се често повезују паронимијском споном: "Замислите Всеволода Њекрасова записаног на картици Лава Рубинштејна" (О. Дарк). Заједно са конкретистичким и концептуалистичким искуством, Скандиаки користи и искуство метареализма (није случајно предговор за њену књигу написао Алексеј Паршчиков): њени текстови су пуни сложених тропа, који се не уклапају у јединствену, свеобухватну метафоричку схему: напротив, оделитост ових тропа има за резултат ону исту референцијалну неодређеност, која одликује "зоне непрозрачног смисла" првих концептуалиста. У поезији Нике Скандиаки се упорно тематизује приближност утиска и провизорност исказа: "не миче се, већ тиче се/не поглед на свет, већ доглед на цвет". Субјекат потврђује себе говорним гестом лапсуса и корекције, када несигурност заправо постаје услов исказа.
За поезију 2000-их карактеристично је поновно изналажење одговора на питање "ко говори?" у оквирима једне песме, током развоја лирског сижеа. Код Николаја Бајтова, Павла Голдина, Фјодора Сваровског и других аутора, ненормативно функционисање дубоко личне деиксе тематизује самоидентификацију субјекта, представљајући границу између Ја и Другог као нестабилну и порозну. Такав субјект постоји у стању "неодређености" (Н. Азарова), које неретко индукује хибридне, прелазне, "неодређене" појаве на другим нивоима организације, укључујући и прозодијски. Као један од структурних показатеља те "неодређености" може да служи аутоепиграф, са намером да истакне многостраност ауторовог гласа, својеврсну неусаглашеност аутора са самим собом, при чему непоклапање између аутоепиграфа и текста може бити стилистичко размимоилажење, контраст интонација (например, питања и одговора), поглед на један предмет из више различитих углова. У најновијој поезији по овом поступку је препознатљив Андреј Пољаков, који по правилу снабдева аутоепиграфом своје песме, распоређујући их у лирске циклусе, чији делови се такође налазе у сложеним дијалошким односима. Тако се озвучује надасве важна песничка тема: ниједан суд није коначан, ниједним исказом се не може исцрпсти све оно, што човек мисли и осећа...

Москва, 2013    

Из руског рукописа превела  
Д. Рамадански
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432