Друштво књижевника Војводине
 
 


Јануш Джевуцки - Мој избор и само мој књижевно-критичко признање Print E-mail

Један од мојих пријатеља упитао ме је, недавно, која су, по мени, најважнија дела за пољску књижевност XXI века; које књиге бих препоручио, које ауторе? Тим питањем ме није само забринуо, него и преплашио, јер одговарајући, не бих желео да некога заборавим, хтео бих сваком да укажем поштовање, а то је скоро немогуће. Смирио сам се, када је мој пријатељ признао да не очекује од мене да ћу Богу да палим свећу а ђаволу пањ, да не верује да ће и вук бити сит и овце на броју, већ да очекује моју личну и субјективну рефлексију.
Осмеливши се том сугестијом, као и чињеницом да ће ускоро бити тридесет година од мог књижевно-критичког дебија, почео сам да размишљам о одговору на питање.

Ружевич, Мишљивски и тај трећи

Два најважнија писца, по мени, данас су Тадеуш Ружевич (Tadeusz Różewicz) и Вјеслав Мишљивски (Wiesław Miślinjski). Књигама песама: Професоров ножић (2001), Сива зона (2002), Излаз (2004), Наука ходања (2007), Купи мачку у џаку (2008) и То и ово (2012), Ружевич означава ниво пољске поезије. Његова поезија није само пољска, већ и европска и светска. Аутор Немира с немиром описује савремени свет, нашу цивилизацију и културу. Описује распадање и труљење стварности, у којој живимо, поета нам сведочи како не можемо да је опишемо у целини, јер се она више никада неће моћи саставити у целост. Из два разлога: први - процес распадања целине на делове, на фрагменте, отпадке, одломке, који је почео пре много година, о њему се много говорило у време холокауста, то је процес који је незаустављив; други - труљењу подлеже чак и језик, и не само он, труле такође и жанрови и књижевне форме. Ипак, и поред егзистенцијалног песимизма и уметничког скептицизма, песник говори, пише. Онолико колико може, колико мора, ни реч више.
Друкчије поступа Мишљивски. Располажући осакаћеним језиком, који је састављен од речи које не значе исто, као у време његовог детињства и младости, он прича о свету у коме је недавно све било на свом месту, којим је владао ред и поредак. Мислим ту, пре свега, на његову драму Реквијем за домаћицу (2000), есеј Крај сељачке културе (2003), потом романе Трактат о љуштењу пасуља (2006) и Последња подела (2013). У последњим књигама Мишљивски враћа веру у смисао романа у времену у ком владају електронски медији и сензације.
Трећи аутор, који ми је подједнако важан, као Ружевич и Мишљивски, то је Хенрик Береза (Henryk Bereza), који је умро 2012. године. Као што је познато, већину свог живота је био књижевни критичар, изузетан, не само због тога што је писао супротно од универзитетске и академске критике коју су писали историчари књижевности, него, пре свега, што је консеквентно указивао на независност књижевности у односу на Државу и Цркву, што је опомињао да је највећа вредност књижевности управо она сама, да је њена суштина не писани језик, већ говорни језик, онакав какав говоре на улици, какав се говори свакодневно. Последњих година - углавном због проблема са видом - није више писао критику у класичном смислу, посветио се поезији, о чему сведоче збирке лапидарних, минијатурних песама Мере (2003), Изгледи (2010), Слогови (2011). На објављивање чека четврта збирка, насловљена Шкргути, коју је завршио пред смрт. Објављивање чека такође и његова Књига снова, из које је објављен избор под називом Ониријада, крајем 90-их. Треба такође знати да је књига Записи (2006), тек избор из његовог књижевно-критичког дневника, који је водио цео живот, значи само део целине, која се састоји од 56 брилијаната формата а4, ствар без преседана, како у пољској науци о књижевности, тако и у дијаристици.

Дијаристика, биографистика и есејистика

Не могу а да не поменем, овом приликом, тротомно издање Дневника Јарослава Ивашкјевича (Jarosłanw Iwaszkiewicz), објављених између 2007. и 2011. године, које обухвата - багатела! - скоро цели XX век, односно период између 1911. и 1980. године. Иако дневник аутора Славе и хвале, не припада књижевности XXI века, ипак говорим о њему као о последњем - подвлачим реч "последње" - великом делу књижевности XX века. Подједнако откриће, у последње време, били су за мене Дневници, успутни записи Едварда Стахуре (Edward Stachura), као и Тајни дневник Мирона Бјалошевског (Miron Białoszewski) - обе књиге су објављене тридесет година после смрти њихових аутора.
^ини се да савремена дневничка литература стоји, доказ су дневник Славомира Мрожека (Sławomir Mrożek) и Кронос Витолда Гомбровича (Witold Gombrowicz), који побуђују интересовање чак и књижевних медија који им посвећују више пажње, него скандалима, жали Боже, познатих личности, са учешћем породице. Осим њих, моју уобразиљу, као и моје најинтелектуалније емоције распалили су дневници Јежија Пилха (Jerzy Pilch), из 2012, Јежија Гужањског (Jerzy Gorzanski) - познати Дневник догађања и додавања, из 2008, и Рајмунда Калицког (Rajmund Kalicki) - циклус: Тајни дневник, из 2000, Патагонски дневник, из 2007, Непристојни дневник, из 2008, као и Дневник иза светова, из 2013. године.
Не само дневничка, већ и биографска литература у Пољској стагнира. Од бројних књига из ове области, поменућу три: биографију Јарослава Ивашкјевича, из пера Радослава Ромањука (Radosłanw Romaniuk), управо се појавио први том, али се може очекивати да ће и следећи бити на високом нивоу; биографију ^еслава Милоша (Czesłanj Miłosz), коју је написао Анџеј Франашек (Andrzej Franaszek) и биографију Владислава Броњевског (Władysław Bronienwski), ауторства Маријуша Урбанка (Mariusz Urbank). Имајући у виду колико је позиција Милоша у хијерархији савремене књижевности висока, недискутабилна - рад Анџеја Франашека је поново успоставља, док књиге Ромањука и Урбанка, свака на свој начин (прва стриктно научно, а друга на популарно-научни начин) враћају Ивашкјевичу и Броњевском место, подједнако високо, које им припада.
Завидну позицију наше књижевности - поред дијаристике и биографистике - има и есејистика. У основи, дневници које смо спомињали, Калицког и Гужањског, припадају подједнако и есејистици. Поред њих, мојим омиљеним лектирама припада Књига лица (2011), Марка Бјењчика (Mark Bieńczyk), ако се не варам, прва књига есеја која је награђена наградом Нике, као и три књиге Марка Загањчика (Mark Zagańczyk), Крајолици и портрети (1999), Пут до Сијене (2005) и ^емпреси и тополе (2012) - оригиналан пример путописне есејистике, не само по државама, њиховој архитектури и сликарству, него и по лектири. Мајстор савременог есеја је, за мене, Јарослав Марек Римкјевич (Jarosław Marek Rymkiewicz). С једне стране, као аутор тзв. енциклопедијских прича - Словацки. Енциклопедија (2004) и Лешмјан. Енциклопедија (2001), а са друге - историјских есеја: Вешање (2007), Kinderszenen (2008), Самуел Зборовски (2010), Reytan. Пад Пољске (2013). Његова есејистика је грабежљива (у научном смислу), откривалачка, провокативна. Пишући о оном што је историјско, есејиста пише о оном што је сасвим савремено. Нема ништа чудно, што има исто толико противника, колико и заговорника.

У кругу прозе

Ако се може веровати друштвено-политичким новинама и недељницима, који, због недостатка културне штампе, у потрази за догађајима прате и књижевност, пољска проза доживљава невероватан boom. Нажалост, не делим са њима ту врсту ентузијазма према књигама и ауторима који су данас на топ-листама, у тренду и cool, користећи поприлично кошмарну терминологију која је обавезна у новинским и интернет дискусијама о култури. Од сезонских бестселера и ремек-дела и ремек-делца издвајам неколико сјајних наслова, док их читам, мислим да сам их добио од аутора лично. То су путничке приповетке Анджеја Стасјука (Andrzej Stasiuk), На путу у Бабадаг (2004) и Таксим (2009), као и две књиге Кшиштофа Варге (Krzysztof Varga), прва је о Мађарској, Гулаш од турул птице (2008) и бравурозни, пунокрвни роман Опиљци (2012), који је написан на трагу Гомбровича и Томаса Бернхарда (Thomas Bernhard). Наводећи Гулаш од турул птице, или релацију Пољака (по оцу Мађара), налазимо се у мађарској култури, с истим задовољством наводим такође Gottland, Маријуша Шчигјела (Mariusz Szczygieł), или роман са границе белетристике, репортаже и фељтона о томе како Пољак види ^ешку, ^ехе, чешку културу. Гулаш од турул птице и Gottland препоручујем сваком оном ко не иде само на вино и пиво у Будимпешту или Праг.
Стасјук, Варга, Шчигјел - то су позната имена, није им потребна моја препорука. Можда је таква препорука потребна ауторима који нису толико познати, као што су Јануш Рудњицки (Janusz Rudnicki) и Даријуш Битнер (Dariusz Bitner). Рудницког пратим од почетка, од његовог првенца, Може се живети, из 1993. године. Радује ме, што су његове последње књиге: Дођите, идемо (2007), Смрт чешког пса (2009) и Три пута да! (2013), наишле на добар пријем и код критике и код читалаца. Волим осећај за хумор код Рудњицког, понекад на граници доброг укуса, волим да посматрам како се његов јунак шепури у кожи Пољака у Немачкој и кожи Пољака у ^ешкој. Битнер, који је дебитовао раније од Рудњицког, 1981. године, романом Птица, потом је објавио прозни триптих Три пута, 1995. године. Три његове последње књиге: Мала порнографија (2003), Књига (2006) и Јесен у Шћећину (2011), то су дела која још увек чекају и свог критичара и свог читаоца. показујући бравурозно шта могу да буду - по реду и одговорно - роман у роману, роман у причама и роман у есејима.
Постоји још један писац, кога хоћу да поменем. То је Маријан Пилот (Marian Pilot). Неколико година млађи од Мишљивског, скоро његов вршњак, пре неколико година је заједно са њим уврштен у сеоску прозу. Последњи његов роман, Громовник (2010), добио је престижну награду Нике. Али овај писац није добио заслужено признање ни од критике ни од читалаца. Остало је извесно неповерење. Треба посегнути за његовим ранијим књигама (јер овај романописац и новелиста је дебитовао још 1962. године), да би се видело какав је он заиста писац.

У кругу поезије

Пре неколико година учествовао сам у разговору на ТВ Пољска, поводом Светског дана поезије. После једночасовног разговора, сваки од учесника је могао да препоручи гледаоцима неког од својих омиљених савремених песника. Моје запрепашћење није имало граница, кад се показало да сви помињу истих шест-седам имена. Када сам, на крају, именовао своје фаворите, а сећам се, они су били: Адам Охвановски (Adam Ochwanonwski) из Златне Пињчовске, Јежи Плутович (Jerzy Plutowicz) из Бјалистока, Мјечислав Ј. Варшавски (Mieczysław J. Warszanwski) из Ласке Одржањске, Станислав Хичињски (Stanisław Chyczyński) из Калварије Забжидовске и Јежи Уткин (Jerzy Utkin) из Пиле (данас бих радо додао још Војћеха Каса / Wojciech Kass из Прања, Маћеја Мелецког / Maciej Melecki из Миколова и Томаша Хринача / Tomasz Hrynacz из Швидњице Шлонске), нико други није помињао ова имена, а онај који је водио програм, угледни професор Јагјелоњског универзитета, с муком је скривао иритацију, а када смо завршили емисију, упитао ме да ли су то аутентичне или фиктивне личности. Стекао сам утисак да о тим песницима нису имали појма поменути дискутанти, угледни универзитетски радници, уредници реномираних часописа.
Гледајући и слушајући годинама најразличитије дискусије и прегледе посвећене савременој, а посебно најмлађој поезији, не могу да се ослободим неподношљивог утиска да се оне тичу уског круга, тих истих песника из Варшаве и Кракова, који су на топ-листама, у тренду и цоол. Могуће је да су то имена најбољих савремених песника у Пољској. Ипак могу да сумњам у то. Не верујем да су карте подељене, као и улоге - једном заувек. Најновија пољска поезија је, по мени, богатија, него што се то једном специјалисти чини и у томе је њена снага - с једне стране, а са друге - привлачност или лепота. Било како било, нисам осетио потребу да пишем о песницима о којима су писали сви. Моја амбиција, као критичара, тврдио сам тада - била је откривање нових имена, описивање нових песничких појава, као и подсећање на заборављена имена, поновно читање старих песника, које је, чинило се, прегазило време.
Одувек ми је био близак Казимјеж Хофман (Kazimierz Hoffman), један од најхерметичнијих песника на прелому XX и XXI века. Писао сам о његовим збиркама Кос и друге песме (2003), А-дур (2007) и Знаци (2008), са највећим ангажманом. Ко зна да је његов поштовалац био Ришард Капушћињски (Ryszard Kapuściński), аутор романа Путовање са Херодотом, 2004; књиге песама Права природе, 2006; књиге есеја Тај Други, 2006, са којим је годинама радио у Пољској press агенцији? Моји последњи разговори са Капушћињским тицали су се не само глобализације и граница између репортаже и књижевности, него, такође и поезије, истину говорећи, пре свега поезије, и при том поезије Казимјежа Хофмана, као и Маријуша Гжешчака (Mariusz Grześczak). Ако се ко пита, ево његових књига: Снови, из 2006, и Јерусалимске песме, из 2012. То су песници који непрестано траже истину у речима, осветљавајући им значење. А кад смо већ код песника старије генерације, признајем да се последњих година све више враћам до сабране лирике Кристине Милобендске (Krystyna Miłobędzka) и Уршуле Козјол (Urszula Kozioł, Фуга, 2010).
Пре десетак година, на страницама часописа "Наглас" ("NaGłos"), у Кракову, објавио сам критику под насловом "У име истрајности (неколико напомена о пољској поезији 90-их година)", у којој сам поставио хипотезу да би се позната теза професора Јана Блоњског (Jan Błoński), о двополности пољске поезије, која је детерминисана линијом ^еслава Милоша и линијом Јулијана Пшибоша (Julian Przyboś), морала кориговати у линију Милоша и линију Тадеуша Ружевича. Мислим да нисам погрешио ни тада, ни сада, док размишљам о смислу дихотомија: Збигњев Херберт (Zbigniew Herbert) и Мирон Бјалошевски, или Адам Загајевски (Adam Zagajenwski) и Богдан Задура (Bohdan Zadura). Само што бих сада предложио линију Богдана Задуре и Кшиштофа Карасека (Krzysztof Karasek). Ако неко жели да разуме, шта се важно дешава у најновијој пољској лирици, претходно треба да се упозна са песничким књигама Задуре (Птичја група, 2002; Кртичја хумка, 2004; Све, 2008; Ноћни живот, 2010; Васкрсавање птице, 2012), као и књигама Карасека (Маске, 2002; Гондвана и друге песме, 2006; Венецијанске игре, 2007; Аутопут и коњи, 2008; Лофоти и друге песме, 2010; Ветроломи, 2011; Дневник распадања, 2012). Нико као Задура и Карасек нема већи утицај на најмлађе песнике. Они су им узор снаге. Треба само сачекати када ће Богдан и Кшиштоф почети да се угледају на оне песнике, који су се раније угледали на њих.

У кругу превода

На младе, млађе и најмлађе без сумње имају утицај бројни и различити преводи америчке и енглеске поезије, не само преводи Френка О’Харе (Frank O’ Hara), модерног 90-их, већ и других представника тзв. њујоршке школе Џона Ешберија (Јохн Асхберy) и Џејмса Шајлера (James Schuyler), које су превели на пољски Пјотр Зомер (Piotr Sommer), Богдан Задура и Андржеј Сосновски (Andrzej Sosnonwski).
Ипак, на мене су оставиле снажнији утисак антологије савремене украјинске поезије, Стихови су увек слободни, Богдана Задуре (2004) и две антологије мађарске поезије XX века: Мађарско лето, Богдана Задуре (2010) и Допрети до сунчане зоне, Јежија Снопка (Jerzy Snopek, 2010). Са великим задовољством упознао сам се са избором украјинских песника који је начинио Задура: Дмитар Павличка, Васил Махни, Јуриј Андрухович, Андрија Бондар, Серхиј Жадан.
С великим поштовањем мислим о преводилачком раду Гжегожа Латушињског (Grzegorz Łatuszyński), захваљујући којем смо добили три важне антологије: српске поезије (у два тома: Сви тренуци су ту и ништа не преостаје, 2008), црногорске поезије (Речи, које не спавају, 2009) и хрватске поезије (Под сунчаном врелином, у хладу ноћи, 2010). Да би се стекао прави утисак о гигантском раду, какав је обавио и обавља Латушињски, треба додати да је последњих година, у сопственим преводима, објавио изабране песме: Милоша Црњанског, Стевана Раичковића, Васка Попе и Јована Зивлака. А то како је дао пољској лирици толико стваралачких индивидуалности може да буде инспирација за многе поклонике уметности превођења, као и песнике. Преводилачки рад Гжегожа Латушињског, као и раније поменутог Богдана Задуре, сведоче нам да не морамо да будемо заслепљени америчком или енглеском поезијом, да вреди широко се загледати по поетском свету.
* * *
Као што сам напоменуо на почетку: ово је мој лични и субјективни, дакле силом прилика изборни, чак странични, текст о оном што је најоригиналније у пољској књижевности последњих десетак година, што је, по мом независном мишљењу најбоље и најцењеније. Мада сам, већ после читања овога што сам написао упао у конфузију, јер сам ипак овог или оног писца заборавио, јер сам ипак неку од књига превидео. Али сам одлучио да ништа више не дописујем. На крају, после тридесет година од мог књижевно-критичког дебија, могу да дозволим себи мало привилегија.

Wyspa, бр. 3, октобар 2013.
Warszawa

С пољског превео Зоран Ђерић

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432