Друштво књижевника Војводине
 
 


Драгана Белеслијин -Подозрива према роду - јунакиње кратке прозе Милице Мићић Димовске Print E-mail

Жена нема поверења у жену, чак ни у жену-мајку. Зар не сведочи о томе и то да су баш Атенине свештенице тврдоглаво шириле мит да Атену није родила жена, већ да је рођена из Зевсове главе. То им је импоновало, иако је у суштини, било омаловажавање.
Милица Мићић Димовска

Жена vs женска

Да ли је јунакиња романа Xона Фаулса из превода Љерке Радовић (1979) у односу на потоњи превод Наде Шољан1 (1981) еволиурала или је пак деградирана променом надимка? Значењска разлика није ни мала ни занемарљива: жена је она која има статус, уговором обавезана, легитимна, друштвено призната. Женска је оно биће са којим мушкарац води љубав, проводи се, забавља без последица. Њен друштвени статус је компликован, она је често изложена презиру, неретко одбачена, несхваћена, окарактерисана као браколомна, лака, похотна. Док је за жену, супругу, "верну љубу", карактеристично неодступање од конвенција у погледу морала и друштвених, па и брачних обавеза, дотле је женска та која реферира путеност, слободу понашања, рушење норми (у неким земљама чак - закона). Свакако да је патријархално друштво наметнуло овакву слику, пре свега полигамијом која је, ако не озваничена, оно прећутно прихваћена и чак оцењивана као врлина мушкарца, за разлику од боваризма2 који за собом, уче нас и литература и живот, вуче тешке последице; но питање је колико су је жене саме, можда управо вођене појединачним случајевима ривалства, креирале и потврђивале.
Многобројне јунакиње кратке прозе Милице Мићић Димовске могле би се поделити у две групе, означене терминима жена и женска: ако је нараторка или фокализаторка, рецимо, угледна жена, онда је њена супарница, ривалка или пословна конкуренткиња жена слободнијег понашања, амбиоциознија и спремна да циљу подреди средство. Она, попут јавне жене, наплаћује своју сексуалност.
Док за јунакињу кратке прозе Милица Мићић Димовска бира прво лице или персоналну приповедачку ситуацију, уносећи у нарацију и дескрипцију и најситније детаље3, мушкарац је далеко ређе наратор (изузетак су приче "Изабраник" из збирке У процепу, "Ратко" и "Посластичарева смрт" из Познаника, једним делом и сликар из "Психе за Богородицу") или фокализатор (изузетак су приче "Мали квадрати бленде" из збирке Одмрзавање, "Бошко" из Познаника), а и као протагониста дат је у мање упадљивом колориту него његова партнерка. Ретко кад усредсређен на властити унутрашњи живот, виђен је оком жене која бележи његово понашање, али не и нијансе његовог расположења, нити дубље мотивације његових поступака. У причи "Даница", фокус се пребацује са жене на мушкарца, те је тако и јунак у прилици да процењује и вреднује. У причи "Бошко" истоимени јунак своју љубавницу Магду посматра из перспективе блиског (обоје су у ситуацији да чине прељубу) али и другог, супротстављеног, што се манифестује посесивношћу и истовременом бригом да његова супруга ништа не сазна/ наслути.

Излизана бурма

Већ у књизи Приче о жени која, узгред, има идентичан наслов као и прва приповедачка књига Фриде Филиповић, објављена 35 година раније (1937), Милица Мићић Димовска уводи мотив преварене супруге, који ће касније развијати и усложњавати. У причи "Звук" низом асоцијација, поређења и алузија, те радњама које теку истовремено са Добрилиним мислима или речима, открива сву дубину патње жене која се суочава са стварношћу, али нема снаге да је мења већ постаје запретена властитим полом. ^есто делом одговорна за свој удес, а упорна у настојању да задржи мушкарца којег воли и са којим живи, она остаје у оковима које је самој себи наметнула. Тако у причи "Свекрвина смрт" нараторка описује свог мужа:
"А он је само желео да ужива. Да је увек у друштву. Да буде омиљен. Његове швалерке, нисам им знала броја.
Ја сам га прихватила таквог... Увиђала је то моја свекрва. Да ли би ме узео за жену да је био другачији?"4
Једна од метафора које се јављају у сликама бедног брачног живота јесте излизана бурма. ^есто удате жене, оковане браком, осећају празнину, своју физичку запуштеност (нпр. старомодна или неодржавана фризура, лоша шминка која не може прикрити године, недостатак облина или неумеће да се оне истакну одговарајућом гардеробом). Баш као и у прози Фриде Филиповић (уз регистровање чињенице да се промена статуса жене у послератном периоду, нарочито уколико се ради о њеном истицању у НОБ или у партијском раду, региструје у прози обе списатељке), жена је често нечија удовица ("Житије Преподобне великомученице Јустине", "Осмехивање", "Опроштај", "Даница"), нечија бивша супруга/ распуштеница или бивша снаха, замењена новом (Љиљана у причи "Опроштај"). Име јој дају мушкарац с једне стране и патријархални образац с друге. Такве жене често региструју црвену или ружичасту боју, наборе и процепе, што би могло указивати на известан вид потиснуте сексуалности, пажња им лута по кухињским елементима (нпр. шољица, тацна и др.), или их затичемо у кухињи, као домаћице (слика Добриле која черупа кокошку). У причи "Као сестре" (Одмрзавање) мајка главне јунакиње приказана је на следећи начин:
"...Њихова мајка провирује у собу, ружна и запуштена, засуканих рукава, с мирисом паре од искувавања крпа, пошто има одливе којима се хвали, о боже, морају је опет терати да иде код лекара. Војка је посматра како улази бришући руке о кецељу..."5
Жене удате за мушкарце на руководећим положајима приватно подређују јавном, тј. спремне су да жртвују своју каријеру и инвестирају своје време зарад славе, моћи и добитка које најчешће обезбеђује мушкарац. То посебно долази до изражаја у причи "Кумријина смрт" (Приче о жени), у којој се главна јунакиња устеже да на интимној прослави важног јубилеја прочита своје белешке, обезвређујући их, називајући их цртицама и намерно их поредећи са рецептима (што је, опет, алузија на женско писмо), те подређујући тако властиту јавну делатност (учешће у НОБ) приватној. Она, према мишљењу Јасмине Лукић, показује "тако да је свесна и деградираног положаја у коме се налази и пожељног обрасца понашања који се од ње очекује".6
"- То је само једна кратка цртица - рекла је - Ништа нарочито.
- Преноћили смо у једној сеоској кући. Вратанца од пећи су била отворена и пламен је бацао слабу светлост. Укућани су нас ћутке заобилазили. Један рањеник је непрестано јечао. Мој муж је посматрао црвено угљевље. О чему ли је размишљао?...
Застала је. Они су је слушали пажљиво. Ишчекивали су нешто. Грешку? Подвиг? Али није било никаквог подвига.
- И шта се после догодило? - упитала је Матилда.
- Ништа, с друге стране је рецепт за добош-торту.
Насмејали су се. Шта су они то очекивали. Мемоаре, непријатну истину од једне домаћице, жене која не раздваја своје рецепте од цртица из рата".7
Паралелно са овим мотивом јавља се и мотив брака као тржишта, у којем жена удајом стиче оно што као девојка није имала (виши друштвени статус, углед), нпр. "Свекрвина смрт", Мина у причи "Опроштај", Матилда у причи "Посета" и др. ^есто је улога коју ова жена игра намерно појачана, чак и изобличена. У причи "У своме роду" Верица овако види жену угледног писца:
"Та цела лакрдија око жртвовања мужу није била ништа друго него умешност Радићеве жене да остави утисак да се лишава нечега до чега јој, у ствари, није било ни стало".8

Украсни привезак

Категорија љубавнице, женске, која мушкарцу употпуњује живот, причињава илузију двострукости ("Бошко") или украса, демонстрације моћи и престижа, блиска је слици блуднице и јавне жене, која даје своје тело, излаже га на тржишту "политичке економије полности",9 постајући у исти мах и пожељна (интимно) и, у случају да се њена и мушкарчева веза открије, непожељна (јавно, друштвено). Бивајући и сâма симбол моћи, каткад престижа, "уједно и сатанско, злокобно биће и податна, покорна покајница, сасвим подређена мушкарцу и његовом егу",10 она је, парадоксално, неко ко може, посредно или непосредно да приватно претпостави јавном. Низом опаски о типу жена који воли, јунак приче "Мали квадрати бленде" као да указује на нужност искључивања легалног и илегалног:
"Волео је црнке, ватрене, пунокрвне, а витке. Његова жена је била витка плавуша, али од оних пепељастих, безбојних, које су одисале неком стерилном чистоћом. Била је Русинка, млечноплавих очију, тиха. Он је то ценио код ње".11
Посебну категорију "лаких" жена у причама Милице Мићић Димовске чини секретарица. На потчињеном положају у односу на мушкарца, она је идеална жена која пристаје на тајну везу (можда би термин тајница одговарао природи њеног посла). Већ од приче "Звук", у којој јунакиња констатује да је њен муж "могао имати своју секретарицу кад год пожели",12 почиње списатељкино истрајно везивање посла секретарице и ванбрачне везе. Магда је пре свог новинарског занимања била обична дактилографкиња. Слађана ("Кожа"), нараторка ("Зелена нимфа"), Радојка ("Као сестре"), Дуња ("Изабраник") редом су секретарице које се баве поверљивим пословима за своје шефове инвестирајући у његову каријеру али и лични напредак.
"Фирму која је купила пословни простор заступали су такође челни људи, директор, шеф продаје, правник, и као украсни привезак, секретарица, нечија љубавница, могло се претпоставити, згодна, разголићена млада плавуша која је сваки час устајала, некуд одлазила и враћала се, бестидно вртећи задњицом".13
Када није секретарица, љубавница је несумњиво у инфериорнијем положају у односу на мушкарца, било пословно, било у смислу да свој социјални статус није решила удајом: Софија ("Едита"), јунакиња приче "У процепу", Меланија ("Меланија"), слушкиња Магда ("Психа за Богородицу") и др.
У причи "У процепу" (У процепу) фокализаторка се трансформише - тј. улази у свет сумњивог морала. Таква промена статуса (пре свега интимна, знана најчешће само њој и оним са ким ступа у забрањени однос) жене која је до тада важила за угледну и честиту праћен је кризама и ломовима, дата низом упечатљивих монолога и доживљених говора, али њена жртва је свесна и добровољна:
"Једва се суздржавала да га не одгурне. Иако му је била љубавница, осећала је да међу њима нема никакве блискости. Њен задатак је био да му се педантно намешта, с маском похотљивости на лицу, и она га је обављала приљежно, из страха да је директор не одбаци и тиме лиши привилегија у фирми".14
Насупрот средовечној жени која прихвата нелегализовани однос и са њим нелегалне радње, стоји манекенка Дорис из приче "Мали квадрати бленде" која, попут јавне жене, инвестира свој изглед и самопоуздање у будућност, али бива жртвом мушке пожуде и немоћи. Она, чини се, демонстрира разлику између удатих жена и проститутки која је:
"у томе што је законита жена, угњетавана као удата жена, поштована као људска личност: то поштовање почиње да озбиљно угрожава угњетавање. Дотле је проститутка као личност обесправљена и у њој се истовремено сажимају сви облици ропства".15

Док старац убија Дорис, средовечни мушкарац је окривљује јер је свестан и сопствене надолазеће немоћи. Мушкарац је овде, као и у причи "Отровна боја глеђи", насилник, он оставља (Магдину мајку и Магду отац напушта и одлази у непознатом правцу), надзире и кажњава. Сама чињеница да лакоћа којом Магда ("Магда") вара свог мужа потиче "управо из уверења да јој он неће ништа учинити баш и када би све сазнао",16 а да Бошко чини прељубу јер је "одувек чезнуо да у сопственом карактеру осети црту двострукости која му је причињавала задовољство",17 те се, као таква, ова веза мора држати у тајности, указује на разлику између мушког и женског субјекта, између статуса подређености и манипулативности, фрагилног, меког (брак прељубнице) и тврдог, принципијелног, праволинијског (брак прељубника). Изузетак је прича "In pace" у којој се улоге замењују, па је жена у прилици да, помоћу везе са нечистим силама, утиче на смрт мушкарца. Жена је свештеница ноћи, Месеца и враxбина, што је стереотип патријархалног поретка.18
Још један вид јунакиња које сусрећемо у краткој прози Милице Мићић Димовске јесу кћерке у које мајка пројектује свој нереализовани ерос. Већ од приче "Звук" мајка је посматрач који региструје женственост и умеће завођења своје кћери. У низу прича ("Магда", "Даница", "Као сестре", "У своме роду" и др.) однос мајка-кћерка је пренаглашен и речит, препун ривалства, прећутне игноранције оличене у фаворизовању мушког детета, чиме само потврђује линеарни образац, или слепог обожавања. У причи "Као сестре" мајка успоставља двоструку релацију: обожава кћерку која јој је антипод (секретарица Радојка), док је према Војки, талентованој гимназијалки, равнодушна. У низу прича из прве приповедачке збирке успоставља се саучеснички однос између оца и кћери, у којем је мајка распета између љубоморе према мужу, али и према кћерци која је "сва на њега", тј. исказује исту способност завођења, и мајчинске бриге. Готово да у таквој слици наглашено еманципованог женског детета има извесне латентне мушкости.

Преко границе рода

Диспропорција између биолошког рода (пола) и рода као конструкта јавља се у краткој прози Милице Мићић Димовске у неколиким случајевима, када јунакиња из неког разлога понесе мушку улогу. Мушкобању налазимо у причи "Одмрзавање", где Радмила Јовановић све своје биће несебично даје друштву и прогресу, не остварујући се у биолошкој функцији. Прича и почиње набрајањем мушких дужности ове протагонистикиње:
"Према њој, високом општинском функционеру и члану многобројних одбора и комисија, другарици Радмили Јовановић, која је увек носила класичне костиме у сивој или тегет боји, са ешарпом живих боја да мало разбије ту строгост (она је била свесна да изгледа строго, али није желела да та строгост изгледа намештено већ да попут даха струји из ње), осећала сам, као гимназијалка, страхопоштовање, снисходљиво страхопоштовање још недорасле особе чији је родитељ у подређенм положају, јер је моја мати била административна секретарица другарице Радмиле Јовановић".19
У причи "Житије Преподобне великомученице Јустине" удовица напушта не само занимање, већ и своју биолошку одредљивост и телесност и, како би успела да преобрати сина, постаје мученица. У причи "Психа за Богородицу" Госпојинка не добија могућност да се развије у жену већ скреће у правцу врлине и фанатизма, што би се могло објаснити стањем названим хистерична трудноћа, али се с друге стране, њено одбијање да поистовети "Невесту Неневесну и Мајку Божију", говори у прилог тези да се оно што сликар у почетку назива глумом доцније конвертује у фанатизам, те у читању сложене психе ове јунакиње моменат ускраћене, нереализоване биолошке датости жене не може бити пренебрегнут.
У причи "У своме роду" Доца, трансвестит, једина разуме и цени занимање и књижевни успех рођаке Верице, која, као "духовни трансвестит",20 у њој види себи најближе биће. С друге стране, пресвлачење је маска, бекство које Доцу лишава евентуалне женске судбине, да буде остављена и преварена, попут Верице. Трансвестизам нема своје место у патријархалном, једнообразном систему, он је дисквалификује као непожељан. Доца живи сама, издвојена од породице којој (не) припада.
"Постојала је извесна сличност између Доце и Верице, сличност које се Верица стидела, јер се та њена сестра од стрица преоблачила у мушко одело и била је од своје петнаесте године прави трансвестит, толико огрубела од пушења и пића у двадесетој да нико не би помислио да је женско. Радила је на њиви заједно са мушкарцима, возила трактор, пијанчила. Једино се у њеној собици видело да ту станује женско чељаде. Исецала је фотографије лепих беба и лепила их по зидовима или их завлачила у рамове на витринама".21
С друге стране, Војка ("Као сестре") која у мајци налази слику излизане и потрошене жене и истовремено се диви сестри која је еманципована и спремна да се својом еманципованошћу поигра, везује се за другарицу Гордану којој се безмерно диви и за коју подноси и највеће жртве. Она није сасвим прешла на "мушку" страну, али је њен статус вишеслојан. И сâм наслов приче "Као сестре" (знамо да су сестре термин који је синоним за лезбијке) може се тумачити као трагање за љубављу која једино може усрећити, јер, према Де Бовоар:
"Жена може, преко потпуних или делимичних искустава, открити или предосетити да неће осећати задовољство у хетеросексуалним односима, и да је само нека друга жена може усрећити: лезбијски загрљај у највећој мери задовољава нарочито ону жену која гаји култ према својој женствености".22
Старење и низ процеса којима се укида женскост врхунац налазе у причи "Кожа", у којој Исидора - услед немогућности адаптације на новонастале приватне и професионалне услове и продирања страних елемената у обе сфере, што би се симболичким језиком могло назвати "прљањем" - доживљава нервни слом. Њему претходи фаза прљања приватног јавним и обратно, која је, као и сâм контраст између две јунакиње, маестрално описана:
"Исидора је осетила како јој се приближавају пламени језици, палацали су невидљиви ширећи врелину, јару која је титрала у ваздуху. Ковиљка то мора њој учинити, мора донети плаценту, јер то је једини начин да се сачува Кућа од пропасти, од блата, од тога да постане јавна кућа".23
Управо ова фасцинација нечистим, као и конвертовање у болест као метафору зла, указује на могућности симболичког читања кратке прозе Милице Мићић Димовске, на специфичан вид превазилажења властитог писма. Најбоља у детаљима, када не каже све, већ читаоцу оставља простор да симболима и сликама допише евентуални смисао, списатељка је успела да наслика незаборавне женске ликове, којима, како је сама истицала, није веровала до краја.24 Последица је њихова пропаст, њихова "женска" судбина, о којој је Јудита Шалго написала:
"Милица М. Д. иначе пише приче о женама које су обележене скривеним грехом свога пола. О женама распетим између захтева тела и мутних забрана вести. Улази под кожу својим јунакињама, боље рећи њиховим живим моделима, прати их стрпљиво, чачка њихова болна места док се не запале, а све што уочи, преноси на папир, у историју болести, водећи свој лик чврстом праведничком руком у (заслужену) пропаст".25
БЕЛЕШКЕ:
    
  1 За термин женска опредилила се и Јелена Стакић, која преводи овај роман за Zepter book 1999.
  2 Видети: Бојана Стојановић Пантовић, "Топос боваризма у јужнословенсkим kњижевностима на прелазу из реализма у модернистичkу епоху", у: Распони модернизма, Аkадемсkа kњига, Нови Сад, 2011, стр. 60-84.
  3 Јасмина Луkић подвући ће да Милица Мићић Димовсkа "основни модел стварносне прозе прилагођава свом нарочитом углу гледања, приповедању из специфично женсkе визуре" у: Јасмина Луkић, "Жене и модели женсkости у прози Милице Мићић Димовсkе", Pro Femina, 1995, 2, стр. 165.
  4 М. Мићић Димовсkа, У процепу, Нолит, Београд, 1998, стр. 19.
  5 М. Мићић Димовсkа, Одмрзавање: kозметичkе приче, Матица српсkа, Нови Сад, 1991, стр. 83-84.
  6 Ј. Луkић, нав. д., стр. 164.
  7 М. Мићић Димовсkа, Приче о жени, Матица српсkа, Нови Сад, 1972, стр. 54.
  8 М. Мићић Димовсkа, Одмрзавање, нав., стр. 37.
  9 Видети: Жарана Папић, Лидиа Сkлевицkи (ур.), Антропологија жене, превео Бранkо Вучићевић, Центар за женсkе студије - Библиотеkа XX веk, Београд, 2003, стр. 87-145.
10 Б. Стојановић Пантовић, Морфологија еkспресионистичkе прозе, Артист, Београд, 2003, стр. 78.
11 М. Мићић Димовсkа, Одмрзавање, нав. д., стр. 69.
12 М. Мићић Димовсkа, Приче о жени, нав.д., стр. 12.
13 М. Мићић Димовсkа, У процепу, нав.д., стр. 49.
14 М. Мићић Димовсkа, У процепу, нав.д., стр, 43.
15 Симон де Бовоар, Други пол, II, БИГЗ, Београд, 1983, стр. 402.
16 М. Мићић Димовсkа, Познаници, Матица српсkа, 1980, стр. 8.
17 Исто, 26.
18 Видети: Лидија Радуловић, Пол/род и религија: kонструkција рода у народној религији Срба, Филозофсkи фаkултет, Београд, стр. 165.
19 М. Мићић Димовсkа, Одмрзавање, нав. д., стр. 106.
20 Ј. Луkић, нав. д., стр. 167. Јасмина Луkић истиче да је "значење појма род у овој причи врло блисkо значењу kоје му придаје феминистичkа теорија, иаkо га Верица, јунаkиња приче ’У своме роду’, не освешћује на тај начин".
21 Исто, стр. 38.
22 С. де Бовоар, нав. д., стр. 192.
23 М. Мићић Димовсkа, Одмрзавање, нав. д., стр. 23-24.
24 Видети: М. Мићић Димовсkа, Јудита Шалго, "Ово је требало да буде интервју", Pro Femina, 1995, 2, стр. 169-170.
25 Јудита Шалго, Једноkратни есеји, Стубови kултуре, Београд, 2000, стр. 160.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432