Друштво књижевника Војводине
 
 


Драган Бабић - ЛИЧНА МИТОЛОГИЈА Print E-mail

Радомир Д. Митрић: Шум Панонског мора, Моно и Мањана, Београд, 2012.

Необични или на било који начин иновативни жанрови који померају устаљене границе савремене књижевности су увек добродошли. Све што није "само" роман или поезија или есеј разбија калуп и доноси нешто ново, разиграно и свакако похвално у времену када се читалац све теже може изненадити. Уколико таква дела долазе од младих аутора, уживање уме и да улива наду у будући квалитет тих гласова. Једно од таквих "хибридних" дела је и Шум Панонског мора Радомира Д. Митрића.
Како је до сада познат искључиво као песник, жанровско одређење овог дела као лирског романа (од стране издавача) или романа-мозаика (од стране самог аутора) може да изненади оне који су навикли да Митрића читају у стиховима. Његово дело садржи пет збирки објављених од 2004. до 2010. године код бањалучких, сарајевских и београдских издавача, а већ је прва, Носталгија за пуноћом, овенчана престижном Бранковом наградом што му је омогућило простор за даљи развој и међународни пласман. Ово, његово прво прозно, врло исповедно и аутобиографско издање, је награђено на конкурсу Позив на путовање. Мотив воденог пространства, Медитерана и Паноније су присутни и неизоставни у свим Митрићевим поетским збиркама, не само у насловима песама и циклуса (на пример: "Дис. Океан песма" у Носталгија за пуноћом, "Острво, кула, светионик" и "Нереиде, шум мора" у Унутрашњи Вавилон или "Шум Панонског мора" у Морнарски танго), већ и у тематско-мотивским везама које интертекстуално међусобно формирају. Ауторов став ка мору и, нарочито, Медитерану, се у овом делу чита у фрагменту "Mediterraneo" који је заправо дорађен део наслова "Медитеранско море, прича без краја" из прозно-поетског издања Summer Quartet and Story about Mediterranean / Летњи квартет и прича о Медитерану (2008). Он одмах износи да, када би морао да се идентификује са неком речју, то би била реч "Медитеран", и да је стога он прави Медитеранац, што је његова исконска одредница. Потом се детаљно описује како се долази до ове дефиниције: аутор упознаје одлике тог воденог предела као дечак (у енциклопедијама и мајчином гоблену са призором мора и галије), о њему слуша у очевим причама, а његова наклоњеност кулминира посетом Криту када је најличније осетио везу са тим пространством. Он наводи да је Медитеран колевка света, axis mundi, суштински именитељ, вероватно место рођења првог човека и прве речи, извор светских култура и простор где су измишљене прве бајке, испричане прве приче и, свеобухватно, симбол "највећег успона људске мисли". То је прича о историји света коју је њему преносио отац, и заносом искусног писца заинтересовао сина за даље истраживање и откривање тајни овог простора, што на крају доводи Митрића да призна да он покушава да тај занос пренесе у сва своја дела о медитеранској ћуди: "Све што сам икада написао и што ћу икада написати било је и биће сећање на те архетипске приче, ослушкивање онога што ми говоре природа и људи медитеранских крајева, или, пак, какав музеј, лука, лађа, маслињак или винова лоза". Медитеран је, по њему, кровни појам, али и прича о његовом животу у којем се лик тог мора спаја са Панонским: шум јужног ветра и мора су били његови први прави пријатељи у детињству којима се исповедао, а Панонско море је тако сезало до њега, будило морнара у његовој крви и наводило га на сањарења о одисејском путовању. Топос велике воде је за њега заправо бег из паланачког миљеа, Босне, Балкана и простора "између Оријента и Диса" уз који га веже осећај неприпадања. Он себе поставља у дно некадашњег Панонског мора за којим жуди као морепловац без лађе, али и ка којем тежи као идеалу који би могао да помогне његово остваривање као особе. Писци неретко хрле ка мору - посебно они који су физички далеко од њега (и море више није њихово) - у нади да ће у његовим дубинама пронаћи себе и оно несвесно за чим трагају. И Митрић је такав; свестан да свет више није учвршћен, он се окреће поетици путовања и сања о бурним и несигурним, али слободним, непрегледним и спокојним даљинама. Носталгичан за пуноћом, у жељи да се оствари као морнар, луталица, неко коме треба мир, интима и осама да би уронио у себе, и, напослетку, као Одисеј, он трага за водом, а она је у његовом личном погледу на свет кључни елемент (над)наратива којим описује своју стварност. О Медитерану је слушао у детињству, шум и обале Панонског мора је осетио у свом крају (језеро у њему је видео као далеког потомка ове велике воде) и од онда стално тражи себе и остварује се негде између, као морепловац мора које не постоји и којем хрли. Овај мотив је присутан и у неколико других примера новије српске књижевности, указујући на потребу овдашњих писаца ка остварењу те врсте.
Најочигледнији елемент дела Шум Панонског мора је његова фрагментарност: он је, наиме, подељен у кратке целине епизодног карактера које се принципом мозаика склапају у целину. Ови фрагменти нису одјек намерно незавршеног дела које нуди могућност да се бескрајно настави, већ се Митрић наставља на Борхесову идеју о "распадању" романа данас, и каже да су остали само "фрагменти које пажљиво око читача сакупља у могућу целину". Пишући о свом животу у деловима ретко кад дужим од шест или седам страница, он гради интимну исповест од рођења, периода пре, током и после рата, између Јајца, Бања Луке и многих путовања, до Севиље где почиње исписивање овог дела. Иако себе не именује експлицитно, читаоци могу закључити да су он и наратор иста особа јер им се подударају године рођења (1981 - иако себе, помало збуњујуће, одређује као "средовечну" особу), пребивалишта, трагови о до сада написаним делима, аутопоетички записи, а аутор своје име описује као старословенско које дели са једним бугарским градом. Уз то, Митрић наводи да пише "интимну аутобиографију мојих мисли", те умањује сумњу у то да ли је он заиста и јунак ове детаљне рекапитулације дотадашњег живота. Стално се враћајући у прошлост и личну и колективну историју породице и нације, он гради причу на два нивоа, тј. у садашњем и прошлом времену; ове две паралеле се преплићу, допуњују и творе целину. Писац формално не раздваја времена приповедања, али их лако и смислено повезује, чак и када хронолошки напредак изостаје. Нарација је, јасно, скоковита и издељена на епизоде, а сваки од фрагмента (има их, индикативно, педесет и један), чак и они који се могу индивидуално читати и разумети извучени из контекста, тражи остале да би формирали целину. Форма романа-мозаика је последњих деценија све чешћа, на шта утиче (пост)постмодерно стање света који се распада на фрагменте, али и чињеница да је ауторима лакше да пишу, а читаоцима да читају, краће засебне прозне јединице. Код Митрића се, међутим, стиче утисак да ова фрагментарност није случајна, већ да произилази из стања подељене свести шокиране ратом и послератним стресом који га тера на бег на море и чини да се идентификује за Иваном Бездомним: "фрагменти (ће), надам се, поетиком мозаика, склопити причу о мени, у коначности целине ове књиге, која је све оно што сам ја, од постанка до данашњег дана". Свако мало се, а посебно у седам делова означених именима "У инферну рата, прозна кајданка" и редним бројевима, он најинтимније враћа у дантеовски inferno, од назнака сукоба, преко њихових уверљивих описа, до сналажења и избеглиштва у првим данима мира. Јунак губи брата и то га обележава за цео живот: искрена братска љубав и туга након смрти су најупечатљивији, најинтимнији и најпотреснији делови овог романа, али и оно шта га прати годинама касније и јавља се у његовој поезији. Преживевши рат као дечак, он остаје погођен и обележен тим чином, чиме подсећа на писце након Првог светског рата, понајвише Милоша Црњанског. Митрић описује свој доживљај сукоба и распада света током и након њега, те "позајмљује" суматраистичку идеју, подражава је, али и надограђује индивидуалним - "Некако сам у рату научио да пишем из сопственог искуства". Рат је за њега нешто страшно, разарујуће, проклето и пресудно, и на њега има исти утисак као на, са једне стране, ауторе међуратне књижевности, те, са друге, на савремене босанскохерцеговачке писце млађе генерације.
Међутим, оно што на тренутке квари утисак читања је приповедачево постављање себе на пиједестал: да, ово јесте његова прича и прича о њему, али није неопходно потенцирати своју моћ предосећања сваке несреће и коментарисати како је он у детињству био узорно дете које се окретало озбиљним књигама и музици (чак и током дружења са вршњацима), како није плакао при отвореном убоду у ногу који му је отворио месо до кости и кидао тетиве, како је спасао породицу у колима пробудивши се у тренутку кад је његов отац задремао за воланом, како је из пушке пуцао успешније и прецизније од оца и брата-војника, како је увек имао милост за оне на чију је срећу могао утицати или како себе пореди са Рембоом, Филоктетом и Одисејем. Ови детаљи не поспешују целокупан осећај читања, а нису ни увек битни за развој радње, па једноставно сметају. Својим предосећањем ратних страдања, несрећа и појединачких смрти и рањавања чланова породице и блиских особе своје околине, наратор изражава своју посебност и нагиње ка фантастичким елементима своје приповести, чиме, што је позитивно, проширује њено жанровско одређење, али ипак и доводи у питање своју објективност - уколико се објективност уопште може тражити у оваквом исповедном делу - и баца сумњу на поузданост којом приступа тексту.
Аутопоетичке одреднице провејавају целим романом док аутор описује свој процес писања, оно што га нагони на рад, како му се стваралаштво обликује и на које начине мења његов однос према свету и стварности. Тим исповедним пасажима читалац упознаје стваралачки процес писца, како у почецима рада (на маргинама туђих књига, обично у јесен - на шта алудира и песма "Илуминисање атмосфере", уводна збирке Морнарски танго: "а од годишњих доба најбоља би била јесен, / јер је она заправо и изњедрила поезију"), тако и данас (током и након концерата класичне музике где настају сижеи каснијих дела, уз музику и дуван, током ноћи), открива да је писање за њега исповест и дијалог са самим собом, да га је на то нагнао архетипални позив и потреба за остваривањем осећаја припадности ("Читавог свог живота ја сам наново покушавао остварити тај осећај припадности, готово сакрална, том моменту мог првог у-читавања, уласка у свет књига, али тај свет за мене беше изгубљен. Њега сам се са сетом сећао, и носталгисао после за њим."), те да је ово дело започео након одлуке да савлада послератни страх од причања своје исповести и осећајући потребу да "сем песничких, свету завештам и прозно дело". Аутор такође истиче утицај рата и губитка, да ствара да би одагнао стварност, и признаје да се писати може само у обрисима и "једино дубоко свестан близине смрти". Напослетку, он у овом "антироману, који се још двоумим како завршити" константно помиње ауторе чији утицај га је обликовао, а међу којима су Борхес (фрагментаризам, и посебно песма "Химна" којој дугује кредо свог писања), Црњански (песма "Досезање Суматре", епилошка из збирке Унутрашњи Вавилон, и овде служи као мото), Киш (није случајно што и он живи у мансарди и дели однос тог писца према сопственим књигама), и други. Он се снажно ослања на митолошки и религијски предложак, описује, између осталих, Лилит, Луцифера, Одисеја, Нарциса, Париса, себе пореди са некима од њих и пише између своје природе и мита, тиме стварајући оно што назива "личном митологијом".

Шум Панонског мора је, и поред наведених мана и неколико можда непотребних поглавља која не изгледају релевантно у контексту остатка дела, квалитетан рукопис који адекватно истиче будуће прозне претензије Радомира Д. Митрића.

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432