Друштво књижевника Војводине
 
 


Саопштење програмског одбора МИРЧА КАРТАРЕСКУ (1956) добитник Међународне награде за књижевност Print E-mail


Међународна награда за књижевност "Нови Сад", која се додељује осми пут, одлуком Програмског одбора Међународног новосадског књижевног фестивала, припала је Мирчи Картарескуу, истакнутом румунском писцу. Досадашњи добитници угледне награде су Кристоф Мекел (Немачка), Жан Пјер Фај (Француска), Бен Окри (Нигерија), Шон О’Брајен (Енглеска), Љубомир Левчев (Бугарска), Катарин Шмид (Немачка), Кшиштоф Карасек (Пољска).

МИРЧА КАРТАРЕСКУ (1956), завршио студије румунског језика и књижевности у Букурешту. Као универзитетски професор предавао је у Букурешту и на неколико универзитета у Европи. Песник је, прозни писац, књижевни критичар и публициста. Члан је Савеза писаца Румунији и Европског парламента за културу.
Објавио више од двадесет књига и присутан је у бројним антологијама, а преко педесет његових књига изашло је на око двадесет језика. Аутор је импозантне постмодерне епопеје у дванаест певања Левант и трилогије романа Заслепљеност, која је Картарескуов најамбициознији пројекат, на којем је радио 14 година
Књижена критика сврстава данас Мирчу Картарескуа у водеће послератне писаце Румуније. Добио је све значајне књижевне награде у Румунији и више књижевних признања у иностранству, у Италији, Словенији, Немачкој. Био је стипендиста више европских фондација и академија.
Од књига Мирче Каратрескуа издвајамо: Светионици, излози, фотографије (1980); Љубавне поеме (1983); 50 сонета (2006); Све (1985); Сан (Носталгија) (1989, проза); Левант (1990); Сан химера (1992, есеји); Љубав (1994); Травести (1994, проза); Заслепљеност, лево крило (1996, проза); Румунски постмодернизам (1998, књижевна критика); Дневник (2001, есеји); Заслепљеност. Тело (2002, проза); Енциклопедија змајева (2002, проза); Плуриверс, III (2003); Вечито млад, прекривен пикселима (2003, есеји); Зашто волимо жене (2004, проза; Заслепљеност, десно крило (2007, проза); Дневник II (2008, есеји); Ништа (2010); Лепе странкиње (2010, проза); Зен - Дневник III (2011, есеји); Смеђе око наше љубави (2012, проза).
Више књига објавио је и у аудио запису, а Енциклопедију змајева у iPad апликацији 2011. Превео је књиге неколико светских писаца, међу којима и збирку песама Књига богова и демона Чарлса Симића.
Мирча Картареску је у књижевност ушао са групом високосвешћених постмодернистичких стваралаца осамдесетих година, често називаних блуџинс генерацијом. Прво је објављивао поезију. Већина његових песничких књига је преведена на енглески и доживела је изванредан успех. Још снажнији пријем доживео је као прозни писац, не само у Америци или Немачкој и Француској, него и у десетинама европских и ваневропских језика, а посебно са романима Носталгија, четворотомним романом Заслепљеност, те са збирком прича Зашто волимо жене.
Његово књижевно и интелектуално сазревање је било под сенком Чаушескуовог режима, али са разумевањем да мора изградити свој свет у складу са дубинским везама са највишим захтевима румунске културе и њене европске одређености. Као и већина интелектуалаца тог доба његова лектира су савремени постмодернистички мислиоци и писци: Ихаб Хасан, Жан Франсоа Лиотар, Мишел Фуко, Жак Дерида, Ролан Барт, Сузан Зонтаг. Владимир Набоков, Умберто Еко, Борхес, Милан Кундера, Давид Лоџ, Мишел Турније, Жозе Сарамаго, Хулио Кортасар. Тако је изградио интелектуалну оптику, захваљујући читању и боравцима у Европи, дефинишући се као писац отпора и критички интелектуалац, не само у сфери доктринарних полемика између модернизма и постмодернизма, него и политичких ставова о односу тоталитаризма и демократије, утопије и либералне скепсе. Своја становишта о новој књижевности изложио је полемички у есејистичкој књизи Румунски постмодернизам, 1999. године.
Мирче Картареску је представник богате културе која је у њему нашла снажног и инвентивног тумача и ствараоца. Његово песничко и прозно дело је и последица и полемички одговор и слика времена и света. У књижевном музеју који је саграђен на европским темељима у којем имамо на уму снажне доприносе Еминескуа, Аргезија, Тристана Царе и Јонеска, Мирчеа Елијадеа, Ђелу Наума и Никите Станескуа и продорност мишљења једног Сиорана, његова појава је логична као одговор једне културе која има моћ да створи услове за језик појединца и да га потврди као разговор и продуктивну побуну. Писац је и дужник и онај који оживљава и дарује, јер без његовог кретања оно што му претходи остало би у музеју једностраног поштовања уместо често противуречног испитивања и разговора који провоцира богатство недоумица и смислова.
Картареску је лавиринтски испитивач савременог живота, друштва и појединца и његових емоција. Његов роман Носталгија је изазвао највеће поштовање, јер је и једноставан, емотиван и потресан бавећи се политиком и судбином града и трагањем појединца за својим местом између узвишених смислова и тривијалних слика свакодневља. Његови романи су истовремено глобалне метафоре, где видимо трансфигурације великих прича, од Хомера до Џојса и корачања по тлу свакидашњице где се његови јунаци откривају као актери света преживљавања и немогућих фантазија. Оно чиме Картареску осваја као писац нису само ерудитне и дубоко укорење слике културе, које срећемо у романима, као и у епској поеми Левант, него и емоције у којим показује посебно знање, емоције које изазива жена, емоције среће и туге због неузвраћене или изгубљене љубави, емоција изазване животом, који је "прожет нестварним бљесковима велике и истинске среће". Његова књига величанствених и једноставних прича Зашто волимо жене, као и његове песме љубави потврђују особену културу разумевања човека и његовог света. Лакоћа и суштаственост његових увида у оваквим доприносима приближавају га остварењима Чехова и Рејмонда Карвера.
Наш читалац није имао прилику да се исцрпније упозна са делом овог изванредног писца (постоје преводи по нашим часописима), који је између осталог и кандидат за Нобелову награду, осим у неколиким издањима у суседним културама (Хрватска, Македонија, Бугарска).
Када се питамо зашто некоме дајемо награду онда треба да имамо извесно образложење, мада ствари са књижевношћу нису рационалне. Ми смо се одлучили за из више разлога за Мирчу Картарескуа који представља по ономе како нас на известан начин одређује наше сазнање да је он један од битних нових аутора у постреволуционарној Румунији, посебно у прози. Међутим ми ћемо из више разлога говорити о поезији. У нашем суседству објављен је велики број наслова Мирча Картарескуа; збирке приповедака Носталгија, Зашто волимо жене; романи Заслепљеност и други. Његов положај у великим језицима је неспоран: немачки, француски, енглески, италијански и др. Ретко који аутор са ових простора је преведен на толико језика, зато вероватно постоје разлози. Критика у Румунији сматра да је он лидер генерације која се појавила осамдесетих, названа постмодернистичком. Оно што карактерише постмодернизам може бити једна врста конфузије или неконзистентних идеологија. Међутим када читамо Картарескуова дела ми имамо други осећај осим онога што можемо препознати као технику, као поетику, као перцепцију света итд.
Рецимо књигу Носталгија можемо препознати као фантастичку нарацију, са наглашеним својствима фантастичке прозе. У својм битним елементима она то јесте, као игра дереализације с којом писац постиже посебне ефекте. Често читамо како књижевност саму себе производи, међутим када се сусретнемо са добром књижевношћу увек видимо да је она једна врста дијалога. Ма колико били суочени са поступцима имагинације, једном врстом фикцијске стратегије, ми запажамо да је то само начин да се каже нешто што се на посредан начин артикулише као мишљењу о свету. Техника у књижевности или поступак заправо није само показивање које хоће да се артикулише као израз, него и трагања за истином. Човек који открива свој музички дар истовремено је неко ко осваја вредности свога бића и истовремено је жртва културе која га манипулише пред којом губи могућност да има свест о томе у каквом се положају налази. Сви настоје да искористе његову изгубљеност. То је последња прича у књизи Носталгије о музичару који је фасциниран социјалним аспектима живота, дакле престижом. То га баца у егзистенцијалну провалију и он симболички нестаје у двосмисленом облику космоса среће и несреће.
Кад читате Картарескуове приче ви имате осећај да је у питању језик приповедања са којим не можете преговарати. Ви можете да пристанете на тај језик или да будете равнодушни, али у сваком случају морате прихватити да је у питању велика књижевност. Оно што ја видим код Картарескуа у његовој поезији је јесте лук између суровости која пориче чудо и чуда која се показују у различитим ликовима, чудо које нас манипулише, чудо које писац производи да би преко њега испитивао свет, чудо у које писац смешта емоцију као битан аспект нашег постојања. Ми видимо сложен, богат, моћан, језички инвентиван свет једног писца. Шта један лик може да каже. Једна скоро безазлена песма која има јунакињу Натали Вуд и која се само феноменално може схватити као љубавна песма. Питање је; да ли је могуће да неко буде са Натали Вуд без реалних могућности да би реално могла бити у Букурешту у добу младости аутора. Ако се то оспори, а то је оспориво, онда разумемо да је реч о једној врсти игре, метафори, стратегијама метонимијске реторике. Оно што се скрива иза вербалног мита је да песма указује да нама владају различити симулакруми, да смо ми произведени, да је наша култура нешто што нас производи и ствара наше емоције и да ми живимо фантазије уместо реалности и да су у питању концепти којима смо подређени. У другим песмама где имамо продор свести о смрти видимо дезилузију, пустош без барока, без богатих слика, сведеност на процедуре које објављују гестове ишчезнућа, смрти, нестајања, дрхтања.
Картареску је истовремено и политички писац, не у смислу непосредног именовања политичког, већ кроз посредовање дубоких слојева културе, различитих асоцијација, веза. Он говори о нашим изборима о владању историје нашом судбином, посебно доминацијом културе. Ми робујемо хуманистичким митовима, и хоћемо да писце прогласимо херојима. Они на известан начин то јесу али Картареску је писац свестан патоса хероизма и рекао бих да је он један радник у језику, свестан да је емоција нешто битно и нешто одређујуће у нашем трагању за истином. Хоћу да кажем да је он један од многих који зна да говори. Ми видимо да он припада култури која сеже од контракултуре до најзначајнијих мислилаца овог времена; од Дериде до Фукоа, од писаца као што су Умберто Еко, Борхес, Селинџер, али је он задржао свест о томе да писац ради на карактеру и колико год да је индивидуализован и колико год да ствара унутар једног поретка који га оспорава, он је истовремено и појединац који има посебан глас и писац који припада култури коју морамо да поштујемо. То је румунска култура са великом традицијом, са великим писцима и снагом која опчињава. Она је битна не само за Балкан већ и за европску културу и књижевност. Не треба да се подсећамо да постоји један Сиоран, Ежен Јонеско, Мирча Елијаде и плејада румунских песника који су стварали у Румунији, почев од Еминескуа до Никите Станескуа. Част нам је да можемо да уручимо награду писцу као што је Мирча Картареску и да изразимо истовремено поштовање култури из које долази.
Награда Картарескуу није само награда изузетном и издвојеном писцу, него и једној виталној култури која потврђује изнова своју снагу и величину, упркос невољама и понорима у којима се налазила.

Председник програмског одбора МНКФ
Јован Зивлак, август, 2013.

*

Зивлак, Јован (1947, Наково), песник, есејист и критичар. У Новом Саду је дипломирао на Филозофском факултету на одсеку за Српски језик и књижевност.
Био је главни уредник часописа Поља. Водио је издавачку кућу Светови. Сада води издавачку кућу Адреса. Такође, уредник је и покретач часописа Златна греда од 2001. године, а од 2005. и оснивач је и директор Међународног новосадског књижевног фестивала. Био је председник Друштва књижевника Војводине.
Заступљен је у битнијим антологијама српске поезије у земљи и иностранству.
Књиге песама: Бродар (1969), Вечерња школа (1974), Честар (1977), Троножац (1979), Чекрк (1983), Напев (1989), Зимски извештај (избор, 1989), Чегртуша (1991), Обретење (избор, 1993, 1994, 1995), Острво, 2001, Песме, 1979–2005, 2006, О гајдама, 2010. године и Они су ушли у наш дом, 2012. године.
Књиге есеја: Једење књиге (1996), Аурине сенке (1999), Сећање и сенке (2007).
Песничке књиге у преводу: Trepied (француски, 1981), Penge (мађарски, 1984), Триножник (македонски, 1985), Зол гостин (македонски, 1991), Il cuore del mascalazone (италијански, 1994), Zly host (словачки, 1997), Penitenta (румунски, 1998), Poemes choisis (француски, 1999), Зол гостин и други песни (македонски), 2007, Зли гост и други стихове (бугарски, 2008), Gedichte, Mitlesbuch 79 (немачки, 2009), Despre gaide (румунски, 2009), Слизане (бугарски, 2012), Szczeliny czasy (пољски, 2012) и Winterbericht (немачки, 2013).
Добио је већи број награда за поезију.

*

Zivlak, Jovan was born 1947 in Nakovo, Vojvodina, Serbia. He finished secondary school in Kikinda, and graduated from the University of Novi Sad with the degree in Serbian language and literature.
He was editorinchief of magazine for modern literature and theory "Polja" (Fields, 1976–1984) which was highly influential in exYugoslavia, as it introduced and spread postmodern ideas and literature. He is currently editorinchief of the influential magazine for literature, art and culture "Zlatna greda" (Golden beam).
He was the head of Svetovi publishing, and during this period Svetovi( Worlds) published books of numerous important contemporary thinkers (from Foucault, Derrida to Baudrillard). He is now the manager of Adresa publishing. He is also the head of the International Literature Festival in Novi Sad, wich he helped found in 2001. In addition, Zivlak edited works of well known Serbian authors (Laza Kostic, Jovan Ducic, Dusan Vasiljev, Danilo Kis, Milorad Pavic, etc.) and wrote studies about them.
Jovan Zivlak has published eleven poetry and three essay volumes in the Serbian language so far (Tronozac, Cekrk, Napev, Zimski izvestaj Ostrvo, Pesme 1979–2005, O Gajdama, 2010)."
In addition to Zivlak’s literary works he has published a number of essays and monographs. His poems are in important anthologies of Serbian poetry at home and abroad, and his books have been translated into numerous languages (German, French, Italian, Hungarian, Bulgarian, Slovak, Macedonian, Romanian): Trepied, Paris, 1981; Poemes choisis, Laussane, 1999; Gedichte, Mitlesebuch, Berlin, 2009; Despre Gaide, Temisoara, 2010; Slizane, Sofia, 2012; Szczeliny czasy, Warszawa, 2012; Winterbericht, Leipzig, 2013. and have received many awards.
Jovan Zivlak lives and works in Novi Sad.

Мирча Картареску

Сваки пут када сам у оваквој ситацији, имам осећај као да ја нисам у питању. Не препознајем себе, с друге стране осећам се као уљез. Није мој сан да будем велики писац, није мој сан да добијам награде. Ја сам обичан момак попут осталих, живим исти кошмар као сви ви. Ако уважавам себе то је због тога што сам у сталној потрази за одговорима на питање ко сам ја, какав је овај свет, зашто сам ја у овом затвору, у затвору од меса и костију и многих других питања попут тих. Волео бих да могу да имам одговоре на ова питања. Понекад се осећам као да сам у некој врсти такмичења општег знања, где постоји метроном који мери време одговора. Увек имам чудан осећај да ми је неко поставио питање и да морам да одговорим док време не истече. Метроном је моје срце и мој страх је да нећу моћи да одговорим до последњег откуцаја метронома.
Набоков је једном рекао да се књижевност не разумева ни умом ни срцем, а ја мислим да се књижевност разумева кичмом. Тако можете добити све награде на свету, можете бити превођени на хиљаде језика, можете постати председник Удружења књижевника, министар културе или бог књижевности, али ако особу која вас чита не прођу жмарци све је узалуд. Ти си тада ништа и остаћеш ништа у књижевности. Дао бих све награде које сам добио, заправо све што имам за прелепе речи ако бих био у могућности поново да пишем. То не значи да нисам дубоко захвалан за ову награду коју сам добио и вечерас примио, јер нас награда слави и ви морате да будете почашћени због те награде. Веома је лако почаствовати некога наградом али је јако тешко поштовати самога себе. Јер награда је бланко чек и ви морате да га попуните. Могу да се надам да ће се ова изузетно великодушна награда једног дана сматрати исправном.
Много пута сам се питао шта би била најбоља дефиниција поезије, јер све што читам јесте поезија, ако читам Балзака то је због поезије, такође ако читам књигу из биологије то је због поезије, ако читам књигу из математике то је због поезије, не занима ме ништа друго осим поезије. Најбоља дефиниција поезије или једна од најбољих је да је поезија мртва мачка света. Нашао сам је у једном од најбољих романа икад написаних то је Френи и Зуи, Селинџера. Један од најчудеснијих главних јунака старији брат Симор у породици Глас, који се вратио из Другог светског рата поремећен. Једног дана је отишао до родитеља своје веренице, вереница Мјуријел га представља родитељима, они љубазни и на дистанци, знајући да је скренуо, из обзирности га питају шта би желео да постане, да ради, пошто је рат завршен. Он им је одговорио да жели да буде мртва мачка. Мјуријелини родитељи су схватили да имају разлога за бригу, а он је заправо цитирао зен парадокс. Зен питање је заправо шта је најскупља ствар на свету. Учитељ је одговорио мртва мачка, јер нико не може да процени њену вредност.То је ситуација са поезијом у нашем свету данас. То је најмрскија професија и нико не зна шта ће с њом. Неки је одбацују, неки се праве да је не виде, неки застану и остану у чуду. Од поезије се не може зарадити, заправо ништа се не може од поезије учинити. Већина људи сматра да је бескорисна, али заправо нема цену. Налази се ван света цена, попут беле стазе прекривене снегом, недирнута загађењем, похлепом, жељом за моћи, било чиме што нас чини лудим животињама. Поезија је најдивнија и најбожанскија ствар на свету. Из дубине свог срца захваљујем организаторима овог фестивала Јовану Зивлаку, великом песнику и издавачууреднику и захваљујем граду Новом Саду који је био наш великодушан домаћин. И захваљујем сваком од вас, овде сам се осећао као код куће са својим новим српским, румунским и осталим пријатељима из других крајева света. Желим вам свима срећу, лаку ноћ. Хвала.

*

МИРЧА КАРТАРЕСКУ

ОБЛАЦИ ИЗНАД ВИШЕСПРАТНИЦЕ ПРЕКО ПУТА

Не може се померити игла компаса осим концентрацијом.
Покушао сам. Нисам у стању.
Не могу пренети слику књиге са играма. Покушао сам.
Хтео сам да лебдим, и лежећи у зноју распремљеног кревета
концентрисао сам се пола сата док нисам осетио како лудим.
Покушао сам у метроу да натерам девојку да ме погледа
и наравно да ме није погледала.
Боже, нисам твој миљеник.

Моја мисао не може да промени свет.
Немам довољно љубави, довољно вере.
Немам ореол око главе.
Ниси ми се приказала и ниси ми послала ниједан знак.

Прстима прелазим преко мушеме столњака
она не попушта, не претвара се у црвенкасту пару.
Додирујем увојке своје девојчице:
меке су и златасто затворене.
Ништа није другачије него што ми знаци указују. Нема илузије.

Моја је мисао равно огледало света.

Равно, глатко.
Ни огреботине.
Ниједног пређашњег живота, ниједног ектоплазматичног бића.
Ни Агарти, ни Шамбале
ни Маје, шта рећи о сновима
они су само јефтина козметика

Као хипнотисан, гледам у плинску ватру.
Знам да сам лежао у материци.
Знам да ћу лежати у ковчегу. Или ћу земљу умрљати својом крвљу.
Нећу ја пронаћи пукотину.
Нећу ја окренути главу на групној фотографији.


МОЛИМ ТЕ

на крају ћеш ме убити
и најчистијег ћеш мислиоца убити исто као пса.
да, и светог ћеш човека убити, и њега,
исто као животињу у склоништу испод степеништа зграде.
колико сам пута рекао себи: "волео бих
да овог трена умрем
прихватио бих да будем убијен
ако би се све десило одједном, у једном трену, безболно..."

видео сам једном на асфалту
затварач пивске боце - враћао сам се у два ноћу -
и рекох себи да је то дугме које би у ваздух могло подићи
све - свет, ноћ, апсолутно све:
затворио сам очи и притиснуо целим стопалом тај затварач.
живео сам живот.
разумео сам од њега што је разумео свако.
сада ме можеш убити, све ми је свеједно.

али ме немој здробити између лифта и пода,
немој допустити да паднем са 15 метара висине,
не ломи ми карличну кост о железничке шине,
не пусти ме да главом паднем у црни xак
на столицу за мучење

не пеци ми кожу у хемијском складишту.

и без цревних затвора, без запаљења трбушне марамице
без рака грла, без сиде,
без живих зуба пробушених бор машином,
без крви која шикља из ноздрава и ушију.
не спрдај се са мном, на разапињи ме, не шкопи ме
не чупај ми нокте, не прелази преко мене гусеницама
врат ми не ломи, без кичменог прелома, Боже,
ако хоћеш, ако је у твојој моћи.

бојим се патње
плашим се зверства
моја је то слабост, убог сам човек
убоги зец - преплашен.

дај ми смрт, брзу, лаку,
и сада, ако желиш, овог трена,
да ништа не осетим, само те толико молим,

не дај ми времена да осетим ишта.


САБАТО БИ ТО СХВАТИО
КАО ПРЕДСКАЗАЊЕ

априлско јутро хладно али светло
у години смо Господњој 1992.
тројлејбус 66 једва се вуче усред саобраћаја
ја, на седишту читам "Плавог паука"
кроз прозор погледам понекад шаролики свет
и нервирам се страшно:
пола сата ми треба до станице Когалничеану.
идем да видим корице своје књиге прозе
и свакојако их замишљам.

споменик К. А. Росетија и он је на седишту
и он чита нешто
и он заједно са земљом путује у "вечност"...
и тада сам угледао оно биће - девојку
као све девојке рекао бих
ни превише лепа, ни превише ружна
обучена обично у карирану хаљину и у чарапама са шарама
шетала се полако у правцу супротном 66 - ци.
била је трудна, негде у седмом месецу
можда је зато била помало бледа, али није имала пеге по лицу.

на крају долази до мелодраме, а може ли мелодраматично
бити оно што је истинито, оно што видиш својим очима?

једно је живот а друго књижевност
и уз све то
девојка није имала руке, већ само две дечје шачице
скупљене, израсле право из рамена
као два крилца од црвеног меса.

можда би ме у пубертету то претумбало наопачке
али у мојој бедној зрелости
почех поново да размишљам о корицама
о штампању књиге
и да видим ко још излаже у здању Врло Малог позоришта.


ЖЕНЕ

"жене су занимљиве
до 20-те и после 30-те
отприлике 5 испред и 5 иза
који дечак не жели, још док и не зна на шта личи она ствар,
жену од 30 година?
који ћелавко са својих 35-40 не жели несташну девојчицу?
када имаш дебелу, желиш витку, јер жене су занимљиве
нешто испод силуете и нешто изнад -
ако си имао ласцивну, не знам како, пожелиш
стидљиву, да то урадиш при угашеном светлу..."

дору и дину (опрости му, Боже)
код динуа, једне ноћи забава генерације
у кухињи са чашама Cuba libre: мој господине,
шта је на свету лепше него јебати се?
Која је дрога јача, која ће те поема продрмати јаче?

"жене су у ствари исте као и ми
и оне су љубопитљиве као и ми
знаш већ, видиш неку на улици или у трамвају
и помислиш: боже, како би било?
и оне мисле исто.
И као што ћеш наћи мушкарце срамежљиве попут девојчица,
исте су и девојке које ти отварају патент
чим ти закораче преко прага.
Раду, у Рахови, једне прохладне вечери
уз криглу пива, још хладнију:
"24? ти то озбиљно? Па ја сам се са 24
наситио риба, имао сам их богтепита..."
И – затим, играјући се упаљачем: "види која је ствар,
жена неће бити с тобом
ако не осети да господариш њоме,
можеш бити највећи даса или геније,
мути, врти..."

"жене нису људи
не можеш се споразумети са њима
то сазнајеш нарочито после женидбе
да видиш голубицу само како хвата залет
како се на тебе дере
какав ти програм кроји...
тачно је, тада
није више иста ствар
после пет година, када јој ставиш руку на задњицу
као да је на своју стављаш".

госпон ники, у Берлину (ја и трајан
слушали смо га са воткама пред собом):

"то ти је као и са женама:
кад видиш неку на улици
са пругама чарапа мало у страну
схваташ да јој можеш прићи.
савршена тачност спутава, и код жена
и код уметничог дела".
и ми: "сјајно,
сјано, госпон професоре!"

"дивне жене и жене ружне су ОК
али се чувај обичне девојке, која,
у фармеркама и мајици,
стоји, ни ружна ни лепа,
на трамвајској станици.
она је као и ти и тебе чека".


АХ, НАТАЛИ...

Кад сам био много млађи заљубио сам се у Натали Вуд
(верујем и данас од свих глумица
највише заслужује моју љубав)
Оцењујем себе добром оценом
јер се нисам заљубио у ББ или, сачувај Боже, у Мерлин.
Ту срамоту нисам доживео.
Али у Натали Вуд сасвим је часно.
Волео сам Натали Вуд,
шетали смо вечерима у крају Тунари – Доробанци
                                      -Дионисије Лупу,
загрлио сам је око рамена а она мене око струка
нарочито је с јесени било лепо.
Није јој сметало што сам био у школској униформи.
"Мирча, говорила ми је, Мирча,
диван си,
све што може да пожели једна интелектуалка".
"И ти си, мачкице, дивна".
Шетали смо између увелог лишћа, нико нас није разумео,
били смо пуни осећања, сувише различити...
"Натали, говорио сам јој,
о, Натали, Натали, Натали,
како је лепо твоје име...знаш ли, Натали,
данас сам ништа,
док си ти чувена, иза себе имаш филмографију,
али радићу, Натали, видећеш,
зарадићу новац..."
И јесење су вечери биле толико тужне
и велике очи моје лепотице толико дубоке....
Затим је почело да веје
и трамваји су стварали зелени пламен у контакту са наквашеном жицом
прошле су године
већ сам стекао славу, новац и жене
објавио сам у Паризу и Чикагу
још увек сам одлазио у "Кантемир" тек из навике, из сентименталности.
Натали ме је чекала вечерима
пред школском капијом, у свом сићушном Поршеу
којим смо кружили веома споро улицом Пророка, каплара Тронче
и поново улицом Будућност.
Памтим једне вечери
зауставила су се кола крај плочника
запалила је цигарету у мраку, и својим сензуалним
(али промуклим и болним) гласом
признала ми је како ме је преварила са неким мушкарцем.
                                                       "Мирча, требало је,
требало је, да ти кажем,
не бисмо могли наставити иначе. Знаш,
ниједног тренутка нисам желела да спавам са Робертом
али је толико упоран... ови плави момци толико су ужасни...
али веруј ми, Мирча, ти и даље остајеш најбољи..."
Опростио сам јој.
Шта се не прашта поквареној,
прашта се надмоћној жени.
"Превари ме делом, не мишљу", само сам јој толико рекао.
Затим сам отишао у војску.
Код Кристи Теодорескуа долазила је скоро недељно Данијела.
Код Мере је долазила његова садашња жена.
Чак је и код Ромулуса дошао неко, једном.
Натали ме никад није посетила.
Недељама сам наивчина дежурао
и гледао како други љубе своје вољене,
како их преко стола држе за руке...
приликом чишћења оружја читао сам кришом "Кино",
исецао све све о Њој, све што се на њу односило.

Десет година нисам ништа о њој знао. Живот нас је раздвојио.
Пре отприлике недељу дана, тражећи магнетофонске траке,
кога угледах у "Златној плочи", крај Липскања?
Натали, Натали, поново борави у Румунији!
Али колико је остарила... нисам желео да говорим са њом
и отишао сам пре него ме види (напољу је чекао
изветрени Редфорд, у кадилаку)
не, подгрејана јела су бљутава
не, Натали,
изабрала си, одсад корачај својим путем.

Па ипак, када сам се вратио у вилу,
зашто ми се свих 17 соба учинило празним?
Кроз замрзли прозор извесно сам време гледао базен
у којем је пловио мртав лист...



ИМАО САМ ВИЗИЈЕ ДАНАС ИМАМ...

лепота ће бити оваква или онаква,
или је неће бити. па неће је бити.
јутром
(када је ноћ мирисала на снег и по Колентини посмрзаваше
светла таксија и душа у мени док сам корачао
у кожној јакни кући )
из трпезарије - где је петљала нешто
око магнетофона - викала је
Мир! Веје!
Дотрчао сам до прозора: заиста, веје,
снежило је, кад одједном из куће плану глас Џона:
I’M  A  LOSER!
I’M  A  LOSER!
AND  I’M  NOT  WHAT  I  APPEAR TO  BE!
И пузавице увијене око звучника
и књиге из библиотеке
и глава наше Кити ждерући кифлице
(и ненашминкана, Кити је увек Кити) и поготово
хладноћа у кући...

Шта сам још хтео да кажем? Да је вејало,
пахуљало, и са магнетофона је певао Ленон...
ни са ким нисам имао ништа, слушао сам музику
и размишљао како само веје, како пахуља...

И нешто је у мени расло, и желео сам
да се спасим од ове среће која ме излуђује,
да још једном будем свој!

... Али свој нећу бити никада више
јер је Џон већ завршио
"I’m a loser" и сад је говорио
како је ухватио неку са другим,
и сличне ствари "No reply".
Она је ушла у каду и ја сам чувао
ведро са водом на плину
и иза замагљеног стакла бифеа
наша слика са локомотиве замаглила се, поквасила...

протурио сам главу кроз прозор. дотакле су ме пахуље чудно влажне
и сетих се младости
када сам ишао према тролејбуској станици
од улице Батиште, када сам се гушио од самоће...
и када сам се зими у сутон враћао држећи Д. за руку...
када сам на писаћој машини куцао стихове
иако од суза нисам разазнавао слова
када ми је поезија нешто значила

and yet – Господе,
кад веје
када изађеш на залеђене улице –


ГИЛДА

WILLSON SLY 400 ITALY
држим хемијску на прсту, у равнотежи
у кухињи сам, of course
овде сам написао "Левант", par exemple.

да мало измислим ово октобарско вече
(један је у подне у ствари):
мушкарац сам у џемперу, а на небу су црвени облаци
меланхолија је црвена као корице
код Кјеркегора, "Traite du desespoir"

шетам кроз јесењи парк, са веверицама
и сувим лишћем... она не долази...
струји промаја на обали језера... она седи на клупи,
добра цура, нежан послодавац...
она чита баш моју књигу (јер сам писац М. К.
којег критика сматра лидером
генерације ’80, награђивани аутор).
подиже очи из књиге: she opens her eyes
а у њеним очима октобарско предвечерје
плива као две љубичасте рибе у два акваријума.

да ли ти се свидело, читатељко, како сам окренуо овде
могу да припремим и друге призоре. памтиш ли:
"кружила си плавим очима испод не знам чега
као два мерцедеса свеже опрана"?
припремио сам много призора у животу.

сада их шаљем у мајчину од призора.
требало је да стигнем и овде.
када си све рекао, хвата те луди ћеф
да и ништа кажеш.
ништа, нула је ова песма
(тако мисли и приватизована, Гилда).
али се не предајем. треба још да допишем
да је на дасци клупе урезано Depeche Mode
извршио бих самоубиство да не написах
и ово.

дотична
носи врло дуге минђуше, које бацају ватру
њене очи бацају погледе
њене ноге бацају групе мишића.

носи мини. зове се Гилда.
само жели да гори на олтару љубави.
фасцинира је Le flu?te enchante
и песничко дело М. К. које острашћено чита,
како се прича.
али моје риме заостају, далеко
кваркови не римују
гледам своје прсте: не држе хемијску
на којој пише WILLSON SLY 400 ITALY
октобар је
и већ је два
у свом сам зеленом огртачу од филца
представљен и у другој песми.
ни трага од веверица
или од џемпера.

ах, Гилда,
да си само овде шта бих ти урадио!


ЧИНИ МИ СЕ ДА ЖИВИМ

кобајаги, живим.
гледам кроз кухињски прозор.
врапци светле и сунце цвркуће.
мој ауто, 25 метара испод,
крем боје.

I’m not in love with my car
иако је правоугаоног облика и сјајан.
ни дозволу немам.
Господе, зелен је живи зид!
зарђале су канте за смеће!

прошла је једна средњошколка.
живим и ја, МК, бивши песник, и слушам
турску музику из суседства
испод радијатора, велика црна буба
помера ножице и рилицу
док лежи на леђима, полусмрвљена.
за њу је овај свет завршен.
не и за тепих од јуте са балкона преко пута,
не и за слабоумно дете које гађа кромпирима.

погодио је хаубу мојих кола
али не урлам на њега.
за мене ће се свет завршити
веома брзо, можда овог трена.

не сад

Превео са румунског Славомир Гвозденовић
 

 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432