Друштво књижевника Војводине
 
 


ТОМАС КРОГСБЕЛ -ЈУТРО ИСПОЧЕТКА (поезија) Print E-mail

ЈУТРО ИСПОЧЕТКА

Јутро је цвет који цвета прерано
јутро је онај што сaм себе сустиже на ливади
испред куће која стоји ослоњена о јутро.

Цвет је онај што је процветао
а јутро је велика кућа на земљи.

Ареола, твоји јазавичари с раним стаклом
међу зубима на ливади испред јутра

твоје реторте што се пуне етром и кафом
и роса што пада у кући јутра.

Јутро је правац који сенке имају
сенке се наслањају на ливаду
полагано прождирући себе и јутро.

Јутро је онај што се благодарно расипа
јутро је своје реторте испунило, Ареола, а
цвет је онај што се показује пред сенком.

Кора на дрвећу што се нагиње према сунцу
очи које виде ово: дрвеће држи кору
испред тебе, Ареола, и та кора исцртава
успон и пад свој, а маховина бауља у процепима
коре, као прва, спора река.

Капија дана полако се диже и плочице се уносе
плочице се трпају на велике гомиле поврх дана
а дубље у врту крије се последњи мрак
између жбунова рибизле и тестиса стараца.

Крик зарђалих шарки капије изрезао је дан
о Ареола, ти си двери што се отварају и окрећу
ти си у дан урезала свој успон и пад.

Пашчад и ја ћемо те видети како бауљаш на сунцу
о Ареола, погледај колевку твоју у данима с белом кором
погледај плочице како тону до краја у твојој пљувачки док
дрвеће расте унатрашке у правцу очију.

Белина је зајахала јутро, белина звони из
беле кући јутра; кућа је међ’ дрвећем
што чека на млеко и рану, брзу посету.
Много је путева међу стаблима
у твојој амброзијској мочвари, Ареола, а ја сам их
                    лично превукао кречом и посуо ти косу
још влажним кречом да би могла
да растеш дуж пута све до куће јутра.

Реторте се врте кроз етар
јазавичари дахћу у те реторте
цвет је пехар од етра.
Креч и маљави шумски сумрак
Ареола, у реторти јутра
ти си унутра и још дубље си ти
све кроз зид
наставља се простор
иза твога зида од јутра
расте маховина у тами
у којем си утрљала помаст бескраја
у моје камење.

Ареола, могу да те видим.
Не видим простор
између мувa и
мувљих крила.

Вече треба да се чита отпозади, не зато што је то правац таме
већ зато што главни лик умире већ поподне.
Да је свет тако неподељен као овај хлеб, звао би се Алоера.
Коме да испричам не-догађаје мога живота?

Сваки пут када плацента удари о поплочани под звук је дефинитиван.
Моја сестра се никада није родила, искрварио сам њено име, Ареола.
Канибализам и инцест нису решење, историја ће нам судити
исто не треба да једе исто, не можемо да се трпимо.
Ареола, ја сам те открио, сада сам ван себе.

Тундре се полако укапавају кроз рупе у антилопама.

Окрвавио сам руку

и мало косе.


Плацента,
Главни лик &
Једнопружни колосек


ПЛАЦЕНТА

Ујутро светлост улази унапред и док бутине
клизе једна од друге, уочавамо плаценту како
баца своју мрежу артеријa. Управо због тога она бауља наслепо.
Оно што се баца о зид с плочицама, још је у мраку који је сада
засигурно само унутрашњи.
                                              Касније
ће умрети главни лик. Само нас ваздух повезује. Можда ћу бити министар и наступити у пуном сјају.


ГЛАВНИ ЛИК

Главни лик који је имао велику главу дошао је из тундри. Дао је крв блатњавим траговима точкова који су водили поред ниских кућицa, што су својевремено биле побацане по тундри с врхова планина у даљини. Врхови им још тамо стоје, покривени дебелим слојем сперме. Овде у собама ниских плафона, под кровом подударности искусио је тугу пушача хашишa и очај шахистa. Напољу: косови са својим празним очима скакућу унаоколо. И много од тога је видео само зато што је гледао погрешним путем и заборавио да буде образован, бели хетеросескуалац. Када је умро, одвукли су га даље, до других, још ширих тундри. Он је сасвим далеко од косова док сада лежи тамо у предњем дворишту и пушта да му се очи пуне млеком.


ЈЕДНОПРУЖНИ КОЛОСЕК

Једнопружни колосек је један покрет који сања самога себе, једнопружни колосек је испред себе поставио овај пејзаж, који је од тада још издељен уз помоћ великих сала са заточеним животињама и каљугама оштрих контура око аутопутева и тунела, стврднуте земље, и једне једине клупе за особе изложене најјачем ветру. Хитамо кроз ову констелацију и места су безначајна, добро место је као сто на једнопружном колосеку који је покрет између свих местa, темпо који је наш начин живота, тако се овако постављени пејзаш чини подношљивим. Живот је положен у руке оних што седе, Ареола, нисмо тражили ову брзину, само смо посматрали како су ствари брзо нестајале унатрашке.


ПОПОДНЕ

Ареола, ово поподне је твој хангар
одакле се авиони и коњи извлаче
на пашњак под толиким мувама и црним
шестокраким знаковима што их цртају у ваздуху
дрхтуравим крилима под тим или тим сунцем.

Текстови мувa подсећају на сасушене
стабљике хајдучке траве што су бачене под твоје
руке и копита, Ареола. Текстови мувa
су попут пелцера посађени на ливаду у правцу
макова и тужног врбовог дрвећа.

Твој хангар је такође и зид и правац
ти си се сагнула под тим стварима које си морала
оставити, мали остатак сенке крије се
иза цвета и међу плочицама. Ти чујеш
себе како долазиш, плен за пужеве.

Уметност је постала паметнија и скромнија,
уметници телефонирају музи и питају за
дозволу. Муза не диже слушалицу.
И јазавичари остају неми, то није
услужно оријентисан универзум.

На тај начин ван себе
у правцу и на путу у себе
који је тамо унутра ван себе
не код куће већ он сaм
у том смислу, по том месецу.

Такав је умор када ствари
у својој разговетности изгледају малчице вештачке.
Негде међу длакама налази се област
у којој се може бауљати у закерати
неки иоле новији доживљај природе.

Ареолу видим најбоље када она није
тамо или када неки бенџо овлада мноме.
Када она пак дође само је 4 метра висока или
се област њене коже расклапа око мојих очију
тако да не могу да одлепим главобољу од плочица.
 
Јаја из будућности постају жута
на јарком сунцу. Будућност је сусрет
који траје цело поподне.

Будућност је сусрет који траје
и наставља се скроз у ваздуху
и ми се удишемо без остатка.
Млеко смрти картонских кутијa
и подземних дојки.

Тама усред светла
затвара се у јајету

постављеном у канцеларије
што личе на маузолеје
над уређујућим принципима.

Алоера је криминолог, Алоера
што навлачи рукавице
и увек би најрадије да буде - острво.

У правцу вечери сабира се распуштени мрак
око мртвог тела главног лика

зид упитника гради самога себе
и Алоеру у тренчкоту.

У подножју тог интелигентног зида
мрак мора да заобиђе леш.

Интелигенција тера светлост унатрашке
према њеној напредујућој природи

а крила мува се одвајају и
посипају преко покојника као мувљи снег.

Ареола, могла си да крвариш више од њега
да си се само потрудила.


Истина &
Плочице
Истина

Истина је у праву, истина је вазда у праву. Алоера стоји у тренчкоту с бележницом у руци. Њене су уши диктафони а нос јој личи на плајваз. Нема много информација које сам у стању да јој пружим, али она је тако мноооого у праву да морам да пођем својим путем. Збогом Алоера, збогом тренчкоте. Опкорачио сам леш у предњем дворишту и унутра затичем Ареолу на врху степеништа. Чучи и пишки док расејано посматра површину мокраће која полако цури низ степенице. Слатка је. Дише и меша се са ваздухом. Један бок јој је окренут према светском простору, моја граница према ничему је несигурна. Немам ништа против истине, али она дође па оде.


ПЛОЧИЦЕ

Плочице су донете са пејзажа с циљем да се тај пејзаж промени. Тек када је неко место покривено, можемо да га напустимо и поново ухватимо ритам. Нага земља је најлепша са плочицама које чине церемоније прекривања земље и тихих крајоликa. Када се плочице сломе, од њих не постаје ново камење, оне остају поломљене. То је њихова рањивост. А и наша, док то говорим на тај начин, Алоера, умем да зазвучим као плочица, дај да паднем на шљунак.


Музика
патуљака
&
Грађевински комплекс
Бунике
Музика патуљака

Присуствовао сам концерту патуљака у сумрак иза грађевинског комплекса буникa. Длакава музика није почела и никада није ни престала. Ти си долазила и одлазила, Ареола. Патуљци су донели своје големе електричне инсталације у великим ретортама од обојеног стакла, и из несхватљивих лонаца у којима су се динстали парчићи бродолома, испаравало је нешто матално. Јели смо село Пенеминде све са немачким ракетним базама и Светски Трговачки Центар, Ареола, очи су нам се изокренуле. Отишли смо у кревет у чизмама када се светло упалило, и сваки пут када су патуљци ужасно деформисаних лица повлачили затегнуте конце, делили смо њихов гнев. Разбијали смо месинг у мраку и научили да удишемо дим хрома који јача јетру, када су патуљци - јашући велике, жуте пацове - улазили на сцену и почињали с мржњом да скачу једни другима на главе и да нестају, да би опет искрснули из чмарова оног другог. И тебе могу да замислим унатрашке, Ареола, када помислим на патуљке. Патуљци и ти, Ареола, ви сте сви моје камење.


ГРАЂЕВИНСКИ КОМПЛЕКС БУНИКA

Покаткад је грађевински комплекс буникa џиновска књига од готово 1000 страна. Други пут је то испреплетен канап што виси између дрвећа или конструкција слепљених пластичних бисера. Свака од зграда може сместа да се замени нечим другим: подножјем неког споменика, неком другом зградом или прилазним путем што води право до улазних врата. Улазна врата се отварају под небом полена с бреза, које покаткад порасту тик до улазних врата и увек су у цвету или тек што нису процветале или тек што су завршиле са цветањем. Станари ове променљиве архитектуре не могу да мисле а да се истовемено не заљуљају, падају у депресију од ствари које изгледају као да мирно стоје. Ареола, када процветам на твојих готово 1000 страна, бацићеш читав низ Ареолa које ће доспети целим путем око грађевинског комплекса буникa - што упркос свој тој променљивости јесте место - и тамо смо стигли и прошли кроз врата пливајући у киселини као у кутији сардина, одевени у разнобојну кожу.


ИСТИНА 2

Леш у предњем дворишту: леш у предњем дворишту је леш који лежи у предњем дворишту. Можда последица саобраћајне несреће која је доспела чак преко ограде. То је мушки лик, и његова бледа пут кореспондира с два неугледна божура у близини. Мрави узалуд покушавају да га пренесу, јер им лежи управо испред уласка у њихово станиште. Гриње праве гозбу. Положиће јаје. Будућност наставља да пристиже, можда нам садашњост фали.

Ареола и Алоера: то су две сестре близнакиње које не личе једна на другу. Или једног дана прво у мени процветаше све дрвеће, а онда бејаше два листа која ниси личила један на други, али су у својој бачености имали нешто тешко описиво. Познавали су се и унапред и унатрашке и спазио сам их у оба правца.


ПОНОВО ЈУТРО

Једна врата воде у шуму. Треба да се отворе пажљиво
јелен стоји одмах ту а маховина се лако уплаши.

Друга воде кроз сводове до дна ормана и извора
између та два ниска краја тече сузни канал.

Трећа се отварају према тргу одакле се пружају понтонски мостови
много километара у мору људи.

Четврта треба вазда да буду отворена, иначе ћемо се угушити.

Две капи воде, Ареола, пад тих капи кроз ваздух
си ти. Два јазавичара, Ареола, су твој корак.

Ти си правац, покрет који се никада не умара
покрет који је позајмио твоје тело из пада оних капи.

Две капи воде, скромна прегршт наранџастих малина, ти личиш
на твоје тело у једном комаду, један дах из злаћаних плућа.

Ареола је облик раста наранџастих малина
њиховог полаганог покрета из себе
подрезани нокти који гребу по наранџастом и соку.

Сиво јутарње светло над Болшемаркеном
реп лисице који глади малине
росни прсти јутром, траже неспретно.

Руке што клизе преко немог железа
последња плућа у последњој капији
врес између кућа на крај села.

Студен лебди над камењем, студен
дахће у лелујаве вршке маховине
тамо где се тараба распада.

Прсти који цртају по роси на стаклу стаклене баште
беле пахуљице фарбе у трави
зима нас је учинила нагим.

Етар пуни своје реторте маглом, кабл
до јоргована варничи у влажној траву, орошени
прсти напипавају наго жбуње рибизле, капи
звоне испод грања, влажна коре дрвећа је
порозна и тешна попут влажних књига у бујици.

Врата у кући јутра широко су отворена, напољу
трче јазавичари на ливади док се кртице
приближавају слици одоздо, увек се сижу и
задрже ваздух само на трен, јазавичари застају
поред компоста и њушкају покојника.

Утабани пут кроз сиво јутро нас води
све доле до шумарка малог, кретенски балавог бога
који је нас је препустио јазавичарима и јорговану.
О ту фигуру празних гипсаних очију у измаглици
старци окачише своје тестисе.

Дрвеће говори полагано, дубоко у светлећем гасном облаку
цвеће се поставило испред себе, мали бог чини
један корак уз степенице, бедро преко друго бедра
и све више и више, док он поново не заспе, лето
ће бити дуго и топло, муве спремно леже у јајима.

Огромно тело малог бога је вирус.
Он је одрастао, али ми смо болест
можемо да се зезамо, каже он
док се шири у једном облаку.
Остадоше само његови
златни ланци и сандале. Заједно са
случајном видром у реци
они чине најважније атракције локалитета.

Сенке титрају над сузама ока
пада киша на пипке у твом мозгу
облаци цветају поред твог уха, Ареола
када помислиш да телефонираш Алоери.

С данског превео Предраг Црнковић

*

Томас Крогсбел (Thomas Krogsbol), рођен је 1963. Песник, сликар, књижевни организатор, уредник, перформер, диџеј.
Од 1998. члан редакције песничког часописа и издавача "Еверсте кирургиске" (Overste Kirurgiske). Већ 15 година је активан као приређивач песничких вечери, као песник који чита своје стихове, претежно у гаражном стилу (с музичким инструментима, уз вештачки дим или у неком алтернативном павиљону). На већини тих хепенинга био је и диџеј.
Био је стипендиста Јилендске уметничке академије 20012005.
Објавио 5 збирки песама: "Од тамо до тамо" (Fra v?k til v?k; 1999), "ТУП! КЛОНК!" ДУБ! КЛОНК!! (2000) ,"Неумереност" (Umadehold; 2006), "Ареола" (Areola; 2009), "Ја сам мува" (Jeg er fluen; 2011), Од 2006. бави се превођењем, највише са енглеског. Преводио је Џона Стајнбека "Кварт тортиља" и "Плодови гнева", као и роман енглескоиндијског писца Гаутама Малканија "Londonstan".
Од 1999. до 2004. сарађивао је на I програму данског радија.
Томас Крогсбел добија сталну финансијску потпору Данског уметничког савета за своје пројекте, и тренутно има трогодишњу радну стипендију. Часопис "Еверсте Кирургиске", чији је Крогсбел моторна снага, добио је награду Клауса Рифбјерга за најбољи нови часопис 2000, а исте године и уметничку стипендију Јенса Јенсена.
Наслов култног поетског часописа "Еверсте Кирургиске" значи дословно - Хируршко одељење на последњем спрату. Име је настало због тога што је редакција часописа привремене просторије на последњем спрату једне  болнице.

*

Thomas Krogsbol (1963) is a poet, painter, literary worker, editor, performer and a DJ.
Since 1998 he is a member of the editorial board of poetry magazine and publishing house Overste Kirurgiske. More than 15 years he is involved in organizing and participating in literary evenings in Copenhagen, in an underground style (with musical instruments, dry ice, in alternative spaces).
In the year 2013 in cooperation with Michael Morkholt he publishes 12inch single "
With and Without".
He was a holder of Jutland Art Academy scholarship from 2001 to 2005.
He has published five books of poetry: Fra v?k til v?k (1999), DUB! KLONK!! (2000), Umadehold (2006), Areola (2009), Jeg er fluen (2011).
Since 2006 he translates, mostly from English (Tortilla Flat and The Grapes of Wrath by John Steinbeck and Londonistan by EnglishIndian writer Gautam Malkani).
From 1999 to 2004 he worked as an associate for the first program of Danish Radio. Krogsbol receives a constant financial backing from the Danish Artistic Council for his projects. "Everste Kirurgiske", now already a cult literary magazine, started and run by Krogsbol, received Klaus Rifbjerg Award for best new magazine and Jens Jensen scholarship in 2000. It in fact got its title (surgical warden at the last floor) because its offices actually were located at the last floor of a hospital.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432