Друштво књижевника Војводине
 
 


Драган Јовановић Данилов : СЕОБЕ РУЖА (поезија) Print E-mail

СЕОБЕ РУЖА

Па ипак, не мирује све што је непомично -
у овој прекрасној и убогој земљи сеобе су
само наличје непокретности света.
У данима не тако далеким кад сета још
не беше исцрпела своју далековидост,
посматрао сам руже тек пропупале као
недозреле груди и оне друге, уцвале од снаге
и силне нежности, руже - распичојле похлепне за животом.
Те девојке помно је претраживао ветар,
ширећи мирисе невидљиве као нерви.
Попут изненадне срџбе богова дивљале су
у дворишту одакле пружао се поглед на наге
дечаке што су се купали у води под врбама где се утапа трска.
Радећи прецизно као стари часовничар,
залуду је баштован обрезивао те жене које је било лако волети.
Могуће да се сам ђаво сплео са овим
зараслим ранама које подносе сваку земљу
и свако искушење, и повећавају углед наше беде.
Ружама доиста припада најраскошнији час -
док се мрак претаче у свитање, оне ће, озарене,
прозборити и теби који више не жудиш говорити
јер си се срео са својим срцем, коначно на левој страни.


ОРАО И ДЕТЕ, ИЛИ ШТА МИ ЈЕ НА САМРТИ РЕКАО ОТАЦ

Нема начина да се јасно каже оно што се
жели рећи, ништа не јемчи свемоћ језика.
Зато не учи од Хегела, већ слушај сенке,
једино оне су спознале нешто - тако ми је
на самрти говорио отац. И још: песме треба
бацати као комаде меса тигровима у кавезу,
а ти се не знојиш док пишеш и зарањаш у варљиви
ред малих, гадних речи које ће те на крају
преварити; самоизолација, социјална превирања,
расцепи идентитета, незајажљиве сумње,
све те то изједа, а друштвено си непотребан
и сам против света, још у држави у којој
спољни дефицит расте; писати песме, ха,
нескроман је то посао - зар да у томе
протраћиш време које ти је дато на земљи?
У монотонији овог маратона
не приповедај сузама - једино неотесани
плачу и тако уцењују, ех, песници, слатка
герила, гласници заразе! Само други могу
написати твоју песму. Можда би зато ваљало
потражити неки мање скроман посао који
није толико везан за тајне побуде срца -
рецимо, гајити голубове, улазити у ризике
берзанских трансакција, бити монах што живи
далеко од световних саблазни, или војник,
то би ти понајпре очврснуло карактер.
Говорим ти ово да бих прећутао, отуда ти
слушаш оно неизговорено - поезија, то је
лудница, а изван ње су људи који се поносе
својом нормалношћу. Буди попут врапца на жици,
он не тражи никакав публицитет. Као и сенке,
све мораш оставити недоречено. И нека ово
остане међу нама - све ми је ово на самрти
говорио отац, дубинска стара риба у Дунаву,
мој отац, орао на небу или тамна планета у космосу.


ЛУДИ ВОДОПАД

Вукови су крволочни, пацови плашљиви, а овце мирне!
Свет пати, а вино не нестаје.
Сада је наш живот, наш живот није за годину дана.
Онако како букну руже, тако и тело плане ватром.
Пробудио сам таласе, водене варке, минуле заносе.
Глену Гулду одсекао сам шаке како бих
његовим прстима прелазио по диркама.
Свака част Глену Гулду!
Свака част курви на плочнику!
Свака част вуку који је појео баку!
Свака част веверици што, слепа за сваку
заверу, прелеће с гране на грану!
Свака част врапцу јер је непостиђен човек!
Свака част гаврану јер је остарели краљ Лир!
Свака част хиперактивним мравима што се
свуда завлаче и раде, раде, раде, не чекајући
субвенције Европске уније!
Свака част псима што лајањем ограђују свој
посед и оно чега не желим да се сећам!
Свака част свађама и издајама које се никад нису догодиле!
Свака част онима који се не боре за права својих предака!
Свака част крадљивцима и покраденима!
Свака част трски што шушти!
Свака част голубовима - распусно ленствовање
нагнало их је у поткровље и у њиховом
гугуту сад се оглашава пророк!
Свака част нама који смо надживели Јејтса,
Паунда и Кавафија, а још нисмо извршили самоубиство!
Свака част публици кад не аплаудира!
Свака част Данилову јер се обрушио као
луди водопад, вечерас, испод звезда.


ДЕВОЈКЕ КОЈЕ НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ
ДА ИМ СЕ ПРИБЛИЖИМО

Девојке које не дозвољавају
да им се приближимо су фашисти
којима се дивимо!

Девојке које не дозвољавају
да им се приближимо и ми, неприближени,
засебне смо државе са различитим
заставама и химнама.

Чак и кад попут нежних грана
истерују пупољке, девојке које
не дозвољавају да им се приближимо
су ветар који иде даље, остављајући
иза себе празнину да нам узврати загрљај.


СРЦЕ ЈЕ У ЗЕЧИЋУ, ЗЕЧИЋ ЈЕ У ТРАВИ

Путујем тако што увек изнова
учим како се стоји на једном месту.

Сад сам огледало, окрутно језеро
које све што види одмах прогута
и смести на дно.

Како је далеко, како је далеко дно?
Како је учено, како је учено
све изван срца?

А где је срце?

Срце је у зечићу, зечић је у трави,
скакуће и, долично свом рангу,
нама, који вероватно мислимо да нисмо
добро чули, препоручује да се јебемо.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432