Друштво књижевника Војводине
 
 


Драган Проле Бранко Радичевић и Аугијеве штале. Борба против "просветних нечистота" Print E-mail

Први број Змајеве  Жиже, објављен у Панчеву 1871, доноси једну ефектну, програмски интонирану асоцијацију. Старогрчка сага о Аугијевим шталама у њему је духовито повезана са неопходношћу чишћења савремених "народно-просветних нечистота"1. Подсећања ради, реч је о подвигу који се од осталих Хераклеових постигнућа разликовао по томе, што овај пут није било одлучујуће епско ослањање на снагу и јунаштво. Уместо физичких диспозиција, на делу је била превасходно домишљатост, која је у античком миту доведена у везу са успешно проведеним чином "чишћења". Змајев сатирични часопис тиме је себи дао задатак да прилагоди древни антички поступак савременим околностима.
Његову даљу путању од мита о Хераклу до Платонове филозофије обележио је преокрет, током којег су заблуде у мишљењу такође стекле статус душевне погани, које бисмо се по сваку цену морали отарасити. Када је схваћено да нечистоће не делују погубно само на наше тело, него и на душу, поступак чишћења је морао да поприми извесне терапијске одлике, које су свој антички врхунац досегле у одређењу филозофије као medicina animae. Захваљујући озбиљном схватању душевне медицине постало је могуће да у образовању сваког појединца уочавање заблуда и грешака постане педагошки задатак првог ранга. Почевши од Платона, па до Змаја и нашег доба, нарочита пажња ће бити поклањана извесном виду мањкавости, које су иманентне образовном систему. Брига о "просветним нечистоћама" пре свега је усмерена на будућност, она узнемирено посматра друштвене последице неприкладно образованих генерација, које се огледају у слабљењу прогресивних капацитета заједнице. Захтев за интерсубјективним одржавањем менталне хигијене постаће једно од маркантних обележја процеса цивилизације, посебно након што је доспео у додир са идејним репертоаром просветитељства.
Током вишевековног "рашчаравања" света у којем је носећу улогу имало демитологизовање, катарзе модерног човека су превасходно биле везане за сфере уметности и духа, јер су управо оне истакнуте као услови могућности да материјална људска стварност не буде опогањена. Нововековни чистач најпре мора ваљано да ради на себи да му штале не би доспеле у очајно стање у каквом су биле Аугијеве. При том, он више не гаји митске илузије да ће икада бити у прилици да досегне стање потпуне, безусловне чистоће. Ипак, најважније етапе нововековне филозофије су демонстрирале извесан паралелизам између подизања друштвеног угледа научног мишљења и филозофске опсесије "чистим". Почевши од Декартовог одсудног позива на бескомпромисно чишћење од мњења стечених током детињства и образовања, Кантовог чистог ума и Хусерлове чисте феноменологије, нововековна филозофија је континуирано потврђивала право на постојање доказујући своје еманципацијске капацитете који почивају у њеном успешном елеминисању и превладавању сазнајних недоречености и произвољности. Утолико је из савремене перспективе крајње занимљиво приметити да је код мислилаца попут Хамана и Хердера, који вештину измицања пред замкама митског начина мишљења нису уврштавали у саставни део свог посла, епитет "чистог" увек узиман опрезно, с резервом, док је код величанственог промотера научне филозофије и бритког утемељивача критичке филозофије, Канта, увођен на велика врата, с енормним поверењем и поуздањем. То што се они у филозофским дометима не могу поредити с Кантом, још увек не значи да њихова упозорења по питању "чистог" нису била визионарска и потпуно оправдана. Премда остаје за жаљење што нам историјска искуства доказују да њихова лекција није довољно озбиљно схваћена, нема сумње да нам она уједно потврђују да се сваки вид апсолутизоване "чисте" умности, заједнице, идеје, расе, у својим друштвеним остварењима брутално показао као неодрживи конструкт.
Укупно узевши, приликом трансфера "метле" коју је архаични антички супер јунак предао у посед заједнице која се окупљала под заставама културе, постало је све очигледније да је чишћење адресирано на суочавање колектива са самим собом. При томе је носиоцима културног живота одвајкада било веома стало да о себи креирају најлепшу могућу слику, тако да је задатак критике, у смислу указивања да поједине владајуће норме и установљени канони заправо представљају "просветну нечистоту", припао маргинализованим актерима на културном пољу. Због тога се модерног чишћења Аугијевих штала нису лаћали најмоћнији, него су Хераклови наследници постали они, чија моћ у друштвеном пољу је била у обрнутој сразмери са тежином задатка. Попут било које друге, ни наша култура није стасавала захваљујући чудесном постигнућу неког боголиког појединца или бесмртног јунака, него посредством напора читавог низа знаних и незнаних прегалаца, који су најчешће били усамљени много више него што нам се икада могло учинити. Ова посебна врста самоће је најчешће последица чињенице да сучељавање с просветним мањкавостима, заосталостима и укупним културним потешкоћама није било могуће провести без супротстављања извесним ауторитетима, јер оно није замисливо без изузетно ризичног оспоравања и прозивања етаблираних структура моћи.


Вукова култура и Бранкова уметност

"Рат" за језик и правопис је одредио контекст у којем су стасавали први романтичарски покушаји наших песника. Сам по себи, он је био тек припрема за романтизам. За разлику од канонизованог става да Вука треба сматрати креатором идеологије романтизма, сматрамо да његов спор са "гражданима" није могуће оквалификовати као сукоб романтичног и класичног. Ако Хердер није био романтичар, него тек претеча, онда се нешто слично може рећи и за Вука. С друге стране, јенском романтизму није падало на памет да уврсти Хердера у своје директне инспираторе, док се код нас може установити најтешња могућа веза између услова могућности романтизма, који је лежао у Вуковој реформи, и њеног првог значајног остварења, тј. Бранкове поезије. Вукова борба за уметничко достојанство народног језика и нови правопис, посредством којег ће се од сада артикулисати и највише истине науке и филозофије, у себи није носила готово ништа од романтичарске поетике. Вук је запамћен као човек традиционалног кова, чији лик и дело се не могу уклопити у водеће импулсе романтичарског мишљења и певања. Естетика чији упоришни субови су се ослањали на уметничко прекорачивање свих религијских и етичких граница, на потенцирање привремености и иронично релативизовање остварених важења била је из основа туђа нашем језичком реформатору.
Осврнемо ли се на типичан пример неприхватљиве банализације романтизма: "као и код Хердера и код наших писаца романтизам је враћање на почетак, ирационалном, лирском, митском",2 - онда нам неће бити потребно много труда да бисмо схватили да су аргументи наших тврдокорних заступника тезе да Вука треба препознати као романтичара, најпре морали да прилагоде тај појам властитим интерпретативним потребама, не презајући од тога да га мистификују и фалсификују. Као прво, Хердер није романтизам. Међутим, за наше бројне тумаче је карактеристичан иницијацијски корак, у којем се безостатно уклапање наше баштине у европски романтизам догађа тако што се Хердерова филозофија језика у потпуности поистовећује са романтизмом. У опште место, које се попут црвене нити провлачи кроз поједина читања, спада и потпуно недиференцирана конструкција "хердеровско-романтичарско схватање"3. Она заправо имплицира да све оно што је хердеровско уједно мора бити и романтичарско, што нипошто није одржива теза. Надаље, ирационално, митско и лирско, било да их узмемо заједно или понаособ, напросто нису довољни ни да бисмо се приближили тако сложеном феномену као што је романтизам, они нипошто не пружају довољно грађе за једну ноншалантну дефиницију романтизма. Да бисмо постали романтичари није довољно да скупљамо народне умотворине, да будемо обазриви у бележењу најразличитијег језичког блага, па ни да приредимо најбољи вишејезични речник на свету. Услов успостављања романтичарске субјективности крије се у открићу неисцрпног, бесконачног Ја, које је наглашено индивидуирано и због тога се из принципијелних разлога се не може зауставити пред било којим феноменом.
Када се романтичар обраћа народној баштини, он то чини из потребе да релативизује извесне извештачености градског миљеа у којем иначе налази свој саморазумљиви амбијент. Излет у народну баштину за романтичара је по правилу изврсни коректив који му увек изнова осведочава да и изван њему присног круга постоји драгоцени материјал, од којег много тога може да научи. Утолико се сваки вид романтичарских искорака мора схватати као привремен, пошто они не одлазе ка народној баштини да би се у њој трајно настанили, него да би наставили у неком другом правцу. Чињеница да су поједини романтичари постали и трајни заљубљеници у прошлост, односно фасцинирани обожаваоци традиције, више сведочи о напетости инхерентној романтичарском пасеизму, него о самој природи романтизма. Пример те напетости је и најслабији сегмент српског романтизма, који је унапред био резервисан за епику, која је нужно морала да буде слаба због тога што се тражење спасоносних могућности које треба да унапреде будућност заједнице, напросто не може везивати за форме и садржаје које су нам искуства прошлости оставила у наслеђе. Уколико је извесна врста хипнотисаности прошлошћу без конкуренције најслабији елемент романтизма, онда није нимало необично што ће романтичарско обнављање архаичног певања бити унапред осуђено на неуспех.
Непроцењиви значај Вуковог рада не може бити умањен указивањем да његова борба није у себи имала готово ничега романтичарског. Ако нам пође за руком да умакнемо априорним жанровским квалификацијама, уочићемо да је она превасходно била борба за класично, те да је жестина којом је та борба била вођена одговарала огромном улогу. А није се радило ни о чему мањем, него о својеврсној револуцији у просветној политици која је, са своје стране, одлучивала о будућој конфигурацији колективног сећања. У тој борби су обе стране, дакле и они који су народни говор поистовећивали са "језиком простих, подлејших људеј", као и они којима су гусле евоцирале слику моћног инструмента уметничке поезије, превасходно тежиле властитом овековечењу. Чак је и млади Бранко нескривено чезнуо да буде записан за вечност. Као што је Стратимировић у славеносрпском језику видео трајну културну водиљу Срба, тако је и Караџић настојао да учини трајним своје схватање језика, а тиме и свој поглед на свет. Судар два погледа на свет завршио је победом Давида против Голијата, при чему су црквене елите дугорочно изгубиле водеће место у креирању народнопросветног духа у Срба. Да би се поново вратиле на сцену, оне су морале да пристану на извесно "помирење" тј. да, хтеле то или не, одају признање некадашњим објектима свога нескриваног презира. Славећи Бранка и потоње романтичаре црква је уздизала секуларне мислиоце либералне оријентације као заслужне националне величине, и тиме је удовољавала основном предуслову да би могла накнадно да се прикључи уз модерне токове српске културе.
Стога је сасвим јасно због чега је одавно уочено да је Вукова борба била везана за стабилизовање српске културе у којој ће водећу реч имати просвећивање најширих слојева народа на њиховом властитом језику. Култура ипак није исто што и уметност. Уметнички гест, нарочито када је романтичарски, увек подразумева и "надмашивање свих достигнутих културних облика"4, што представља одређење у које се савршено уклапа уметнички развој Бранка Радичевића. Наиме, Бранков романтичарски развој се испоставља управо у духу постепеног искорачивања из народне обичајности. Сматрамо да се код њега догађа поменуто надилажење културе посредством уметности, и то тиме што он напушта теме карактеристичне за народни мисаони свет, а при том се ослања на сва расположива средства народног језика. У том смислу је на примеру мотива мртве драге умесно установљен непремостиви јаз између Бранковог певања и Вуковог фаворизовања усмене традиције: "Вуковски правац је дозвољавао само мотив ’мртвог драгог’ - будући да се порекло тог мотива налази у усменој књижевности - али не и ’мртве драге’, која представља разлаз са усменим стваралаштвом"5.
Уколико је Бранков тематски разлаз са Вуком поуздано сведочанство о разлици и напетости романтичног и класичног, то још увек не значи да они нису били сложни у супротстављању заједничким противнику. Епитет просветитеља Вуку је измицао превасходно због његовог вишедеценијског сукоба са тадашњим носиоцима просвећења, који су уједно били и поборници славено-српског језика. Стиче се утисак, као да би се именовање Вука просветитељем непоправљиво огрешило о све његове напоре и поистоветило га са његовим противницима. Међутим, оправдано неговање сећања на Вукову борбу још увек није довољан разлог да његове кључне кораке не припишемо просветитељском духу. Зар није била довољна иронија, којом је Бранко у Путу славеносрпске ведете стилизовао у фигуру сове, у тог античког репрезента мудрости, који је сада постао симбол ретроградне, нехумане владајуће учености.
Лет сове која полеће у сутон у просветној стварности је корумпиран и деформисан у лик незграпног и бахатог наставника, којег ђаци не смеју ни у очи да погледају. Емисар просвећивања и знања постао је осиони самообожаватељ, који је захтевао да му се приступа као што се прилазило некадашњим вавилонским и египатским владарима. Насупрот класицизму, представљеном у лику сове која је с временом постала "грдна", Бранко испоставља младост и смелост сокола, чији лет је самосвесно лишен ослањања на расположиву инфраструктуру, подршку и било какво поуздано упориште:

А ја виде како навалице
Коси кукољ, чупа травурину,
Чкаљ тај пусти и ону штирину,
А од цвећа и красне шенице
Кa од куге дено соко бежи
Прем и она на довату лежи.
(Пут)6

Попут Бранковог сокола, и тешко поновљиви, херкуловски напори који су одликовали животе наших романтичара такође су били осуђени на кукољ, штир и остали коров. Страст којом су они бранили људско право на слободу колектива и на животну срећу појединца испољавала се у крајње ненаклоњеним условима. Подугачка листа тешкоћа с којима су романтичари морали да се суоче може се назрети већ у одсуству било какве стабилне институционалне подршке.
Поред ње, тешко су замисливи успешни резултати уметничке изградње наочиглед драстичне економске оскудице, као и рад на неговању достојанства упркос статусу изгнаника. Животне приче наших романтичара сведоче нам и да су готово непрестано били изложени културном ниподаштавању и понижењу, и напокон, да су били приморани на оно што им је најтеже падало, тј. на беспоштедну борбу са чеоним личностима тадашњег културног и црквеног естаблишмента и персонификованим стубовима политике властитог народа. То што они данас важе као признати и слављени може само да нас завара у процени и да у потпуности застре карактер недаћа с којима су се они суочавали.


Романтичарска револуција:
раскид са mimesis и привилеговање diegesis

Евокацију митске представе о изазову суочавања са нечистотама великих размера Змај је највероватније преузео од Хајнеа. На основу Змајеве преписке знамо да је наш писац веома брижљиво пратио све што би немачки мислилац објавио, тако да му вероватно није промакло ни запажање да је "свет велика штала, коју није могуће очистити тако лако као Аугијеву, јер током чишћења говеда остају унутра и увек гомилају нови измет"7. Премда је Хајнеова порука највероватније деловала крајње разочаравајуће свим ентузијастичним заљубљеницима у непомућену, беспрекорну чистоту заједнице, она у себи крије разборити увид у свет људских ствари. А тај увид нам поручује да чисте штале могу имати само они љубитељи чистоће, који најпре сва говеда заувек избаце напоље. Античком јунаку је чишћење пошло за руком тако што је преусмерио корита две реке које су се излиле, одневши на тренутак све нечистоће са собом. Будући да је остао лишен вере у чудотворне једнократне потезе, модерни човек је суочавање са нечистоћама могао себи да представи као дуготрајан и сложен процес, чији успех не може бити тоталан, нити окончан једном за свагда.
На Змајеву реторички исказану чежњу и призивање нашег савременог Херкула (што је римски назив за Херакла), овај рад ће одговорити интерпретацијом особеног романтизма Бранка Радичевића. Његово суочавање с "просветним нечистотама" ће бити размотрено на полеђини поменутог романтичарског корака, који позива на суочавање колектива са самим собом, изискујући при том да се крене у сусрет новим искуствима посредством реконфигурисања наслеђених мотива. Речју, Бранково усмеравање народног језика ка темама и мотивима који су непознати народној обичајности препознајемо као његову верзију чишћења "народнопросветних нечистота" о којем је говорио Змај. Наиме, уколико се снага романтичарског поступка код нас црпела и из непристајања на било какав компромис са институционализованим просветитељством, онда ништа мање активно није било ни романтичарско одустајање од сваког вида миметичког приказивања, што је подразумевало и нужну дистанцу спрам тема и мотива усменог стваралаштва. Отуда Бранково "чишћење" поприма парадоксални лик поступка који се не састоји само у одстрањивању и одбацивању крутих језичких облика, него уводи и својеврсно мисаоно проширивање и чулно обогаћивање. Напор да се не говори извештачено код њега је допуњен настојањем да народним језиком обухвати искуства која нису позната народној обичајности.
Уколико бисмо потражили конкретне доказе за Рансијерову тезу да: "романтичарска револуција јесте обезвредњавање mimesis и привилеговање диегесис, које у романтичарском облику нарочито руши с престола или у себе усисава mimesis"8, онда би нам било сасвим довољно да се позовемо на Бранков поетски корак. Наиме, будући да је супростављен пуком подражавању неке стварности, diegesis доноси извесне исказе, који су иманентно везани за субјективност наратора. Поред тога, diegesis може бити и нараторов коментар неких идеја, или пак поступака његових ликова, при чему је за примену овог поступка у романтизму карактеристично да у себи обједињује елементе поетичке, филозофске и политичке нарави. Почевши од Туге и опомене, више је него упадљиво Бранково подривање традиционалних идеала:

Опрости, причина љубвен жар9
(Туга и опомена)

као и присуство поступка диегезе која више не доноси приказ обичајносних канона, нити неког реалног догађаја који се одвија пред нараторовим очима. Уместо тога, диегеза приказује стварност тако што је од почетка до краја провлачи кроз нараторову субјективност, кроз рефлексију његовог личног доживљаја света. Због тога је на њу први скренуо пажњу Платон, имајући у виду да поред озбиљних онтолошких мањкавости, мимезис пати и од знатних етичких дефицита. Наиме, уколико подражавамо неке неправедне ликове, уверен је антички мислилац, и сами ћемо постати неправедни: "Ропски дух не смеју имати нити га попдражавати, као ни било шта друго што је срамотно, да не би подражавањем и сами стекли такве особине"10. Уметничко дело утолико није сводиво тек на удаљавање од реалног света, оно није тек "сенка сенке", него је и потенцијални окидач неморалности у људском свету. Огроман васпитни значај који је уметност имала у античком свету налагао је изналажење начина да се установи дистанца у односу на постојеће патологије заједнице. Приповедна рефлексија утолико штити уметника, као и његову публику, од опасности подражавања извесних сегмената људскости који не би требало да буду уметнички поновљени, него доведени у питање посредством уметничког дела. Имајући пре свега у виду ово непристајање на пуку репродукцију стварности, тј. уметничко противљење да сви њени видови буду беспоговорно пренесени и у медиј уметности, Рансијер је вешто увидео копчу која античког онтолога и творца теорије идеја спаја са модерним романтичарима и њиховом онтологијом уметничке идеје.
Речју, уместо да подражава неку стварност изван ње, поетика, филозофија и политика романтичарске поезије се сажимају у настојању да целокупна стварност буде изведена у самој уметниковој субјективности. Отуда код Бранка мноштво нараторских коментара који читаоцу објашњавају приказани догађај:

Шта би даље није ствари,
Зато песма о свем ћути...
Она њега баш превари,
Да и мене самог љути.
(Безимена)11.


Чишћење матерњег језика у туђини

За конкретне повесне оквире у којима ће се одвијати први песнички кораци наших романтичара, према Милораду Павићу је било пре свега карактеристично да се српска књижевност током осамнаестог века (што у доброј мери важи и за прву половину деветнаестог), "развијала у крилу једног лутајућег, ’странствујућег’ народа"12. Дакако, деветнаестовековни развој је превасходно обележила Вукова реформа језика и правописа. Одлучујући потези те реформе, укључујући и штампање нових речника и књига, били су измештени изван граница Србије, топографски се везујући за главни град тада највеће европске империје, Беч. Сви песници којима приписујемо романтичарску оријентацију имали су и бечке адресе. Надаље, оправданост промовисања српског народног језика као језика књижевности, науке и филозофије, Вук је темељио на резултатима признатих ауторитета који потичу из туђег, тј. немачког културног искуства: "Сав народ наш, особито по селима, куда не ма млого књижевника, говори тако правилно по Граматици, као што е Шлецер или Лесинг писао Немачки"13. Ту долазимо до необичне, готово парадоксалне позорнице на којој се одвија целокупна реформа.
Рад на програму филолошког преокрета који се залагао за елиминацију сваког вида "отуђења од народа и његових обичаја" не само да је инспирисан мотивима који су сазрели негде другде, него се у својим значајним сегментима и реализовао у туђини. Задатак превладавања отуђености, коју нужно креира извештачени језик, спадао је у елементарне кораке ка остварењу Хердерове визије хуманости, али их вајмарски свештеник и филозоф није замишљао у окружењу страних језика, нити било где другде, осим у блиском амбијенту матерњег језика. Наравно, тај матерњи језик можемо говорити и окружени неким другим језицима, можемо живети у средини у којој већина говори неким другим језиком, али је необично важно истаћи да је Бранков романтизам стасавао у контексту у којем се неговање матерњег језика поистовећивало са одржањем властите духовне природе. Имамо ли у виду да су малобројни српски гимназијалци наставу тада похађали на латинском и на немачком језику, живећи и радећи у градовима под хабсбуршком управом, лако је замислива последица да су многи од њих боље знали немачки него српски. Међу њима је био и Бранко Радичевић, за којег Исидора Секулић, подлежући клишеу разбарушеног и неконвенционалног романтичара примећује да је "био зачудо стабилан и уравнотежен"14. Након шест разреда гимназије у Карловцима и додатна два у Темишвару, овај млади поборник Вукове реформе у Бечу започиње нежељене студије права, али и жељену песничку авантуру.
Започевши одмах свој рад на чишћењу поетског језика, двадесетогодишњи Бранко извештава оца о свом раду, али тако што захтевније поетичке гестове описује на немачком језику. Најављујући оцу песму која ће уследети у даљем току писма, млади студент напомиње да јој недостаје Rundung (заокруженост) и die letzte Vollendung (последње довршење). Упркос томе, Бранко у наредним реченицама одлучно износи став да књиге чисте од германизама представљају вредност пер се: "Чеси, велите, да су своју литературу основали на немачкој, и зато да их не слушамо; ја их свуда не слушам, но кажем, да су њиове књиге новије чистије од германизма него дикоје наше, баш (тако рећи) оне су сасвим чисте"15.
Коментаришући пресељење будућег песника у Беч, Михиз није пропустио да донекле грубо и осорно примети да "Бранко није знао добро српски језик"16. Додуше, његовој тези у прилог говори и наведено писмо, јер садржи типичну немачку конструкцију, препознатљиву у наслову песме коју Бранко тада шаље оцу Убица без да зна (ohne es zu wissen). Како год да нам се чинила Михизова теза, чини се да је бечки студент, који се претходно осам година школовао на немачком језику, испрва заиста боље знао немачки него српски, те да у свом језику напредује учећи га у граду у којем такође преовлађује немачки језик. Све то му није засметало да постане славан као песник, чија наводна чистота језика је ванредна и ненадмашна. Међутим, не чему почива тај особени вид чистоће?
Можда управо учењу матерњег језика у туђини треба приписати део заслуга за достигнуту чистоту. Филолошки је одржива теза да би присуство толико различитих дијалеката у Бранковим песмама тешко избегло извештаченост и усиљеност, да се њихов творац у потпуности одомаћио у неком од њих. Будући да је речнички фундус свог властитог језика Бранко проширивао изван територија где се он масовно говори, има разлога за тезу да су се извесни језички дефицити, које помиње Михиз, у Бранковом случају пре испоставили као предност него као мана. Бранко је био у прилици да богати свој речник у живим контактима са својим сународницима који су из долазили у Беч са свих страна, а уз то је на располагању имао и дотадашње резултате Вуковог скупљања и обрађивања најразличитије језичке грађе. Његова преписка недвосмислено сведочи да је и Бранко био острашћени скупљач нашег језичког блага. Једна од малобројних речи, поред које Бранко ставља знак питања, што је вероватно значило да наш песник није био најсигурнији у погледу њеног значења, гласила је заљубити се? Узгред, у литератури је одавно показано да Бранко није био Вуков песнички првоборац, да он заправо и није "први певао" народним језиком. Своје високо место у нашем културном памћењу пре свега заслужио уметничким успехом, тј. оствареним песничким резултатом на језику који комбинује различита наречја. Ипак, тај успех његови тумачи готово хорски препознају у лику поетски отеловљене чистоте. Није ли онда Бранков језик пример чистоте која у себи отеловљује хетерогеност и разноликост?


Политика књижевности у рецепцији Бранка Радичевића

Освртање на тумачења тих резултата заслужује нашу пажњу због својеврсне политике књижевности која се на основу њих може уочити и маркирати. Наиме, Бранкова настојања да укључи сва наречја српског језика усхићено слави Светислав Вуловић, препознајући изнад свега његов капацитет да у себи обједини међусобно удаљена наречја. Захваљујући песничком хтењу да у себе у највећој могућој мери укључује и интегрише разнородне елементе, он Бранков језик назива "свесрпски, опште српски"17. Аргумент за такав епитет Вуловић налази у симпатији која се рађа приликом препознавања властитог у туђем. Читалац који препозна изразе локалног наречја код песника који не потиче из његових крајева, према Вуловићу ће бити спремнији да прихвати неку поезију као своју. До поистовећивања читаоца с таквом поезијом доћи ће упркос томе, што ће у њој уочити и дијалекатске грађе која му није блиска и с којом се можда по први пут упознаје. Бранков величанствени успех утолико почива на покушају помирења различитих дијалекатских посебности српског језика у јединствену језичку целину. Политички гест, који се крије иза таквог језичког поступка ваља препознати у припремном раду на државној творевини која ће све те дијалекте окупити заједно, као што их је окупила и Бранкова поезија. Нешто више од пола века након Бранкове смрти таква заједница ће заиста и бити формирана. Тешко је одолети аналогији која нам сведочи о необичној подударности између физиономије Бранковог поетског језика и историјске судбине државне заједнице. Ако се у мањкавости Бранковог језичког пројекта може убројати изостало јединство, односно недовољно израђена кохезивност, онда се то сасвим сигурно може рећи и за југословенски државни пројект. С друге стране, премда је нејединственост језичког субјекта остала маркантна особеност Бранкове поезије, потоњи тумачи су му замерали што се уопште одважио да изађе из наречја које му је било блиско.
Након што је прошло још неколико деценија, поменути Михиз пише своју студију о Бранку и долази до закључака који су контрарно противни Вуловићевим: "Једна од најкрупнијих замерки Бранковом језику јесте то што је он препун провинцијализама ... он сасвим произвољно меша војвођанке, црногорске, херцеговачке, србијанске, далматинске, дубровачке, славонске, како му кад падне на памет, тачније како га на то ритам и слик нагнају ... то је била заблуда коју је он платио осетним падом вредности свога језика"18. Сматрамо да ни Вуловићево ни Михајловићево тумачење нису били мотивисани иманентним уметничким мерилима, али су оба на свој начин демонстрирала да се у позадини поетског чина крије воља за поспешивањем, па и остваривањем политичке слободе. Оно што Вулевић слави, Михизу више не представља никакву истакнуту вредност, јер је рођен и живи у држави која је какотако објединила сва наречја, чиме је изгубљена потреба за песничком вољом која би остварила задатак њиховог језичког помирења. Тамо где се целина барем донекле стабилизовала, свој глас треба да добију посебности. Уколико уопште осећа потребу за употребом дијалекта, песник треба да се држи свог, иначе ризикује да се изложи оптужбама за произвољност и површност. Због тога Михиз сматра да је Његошева поезија у језичком смислу далеко веће вредности него Бранкова, док Вуловић истиче да је она, попут Змајеве, непоправљиво мањкава, пошто је препуна језичких посебности које су карактеристичне за крајеве у којима су песници живели. Ствар постаје још сложенија када са језичке равни дођемо до питања о укупном карактеру Бранкове поезије. Будући да се она доводи у везу с романтизмом, који је представљао непревазиђени нацрт естетске утопије, с циљем да се трансформацијске моћи уметности ставе у службу радикалне промене колективног живота људи, јасно је да се у том сегменту још више појачао притисак и заоштрио интерпретативне исказе када је требало јасно рећи у чему се његов романтизам тачно састоји.


Има ли чистог националног романтизма?

Дискурс о романтизму и романтичарима код нас је ствар накнадне конструкције. Они које зовемо романтичарима себе нису тако доживљавали. Штавише, ни мислиоци који припадају Бранковој генерацији или следе за њом, немају ништа лепо да кажу за романтизам. Као што је савременом читаоцу крајње необично да је Бранков језик "некоме могао бити туђ"19, тако му још теже пада да схвати амбијент у којем суверени носиоци романтичарске ауре напросто нису прихватали да се на било који начин поистовете с њом.
Примера ради, Јован Бошковић, писац пригодног текста у Чика Стевином календару Орао за 1878. на прилично занимљив начин је изразио своје одушевљење Бранком и његовим следбеницима. Реч је о тексту који је, заједно са Змајевом песмом Бранкова жеља, практично покренуо кампању за пренос песникових земних остатака из Беча на Стражилово. Међутим, Бранкове следбенике Бошковић препознаје у свима онима, који су храбро преузели нужан посао на рестрикцији романтичарског замаха и "вратили изданке романтике у границе"20. Запитамо ли се из данашње перспективе у чему је наш романтизам претеривао и када је он код нас безобзирно газио преко неких граница, бићемо у прилици тек да слегнемо раменима. Неће нам највероватније преостати ништа друго до да закључимо да се иза воље за рестрикцијом романтичарских неумерености крије ехо европске критике. До наших песника су засигурно морале доспети реакције против реалних и учитаваних романтичарских дрскости, које су постајале опште место политичког памфлетизма већ средином деветнаестог века, при чему су се оне могле прочитати у енглеским, француским и немачким књигама и часописима. Поред присутне стратегије тривијализовања, могли су се разазнати и много озбиљнији критички гласови. Имамо ли у виду да су се елементи романтичарске поетике необично рано поистовећивали са подстрекивањем мржње према Јеврејима, са брижљиво шифрованим најавама ратоборних националних окупљања око назадне рестраурације и аристократски настројених мрачњака, са моћним оружјем у рукама разноликих противника модерног живота, биће нам јасно због чега нашим песницима није падало на памет да се јавно рекламирају као романтичари.
С друге стране, шест година након Бошковићевог текста и Змајеве песме, Миша Димитријевић ће током погребне церемоније на Стражилову инсистирати на самониклости Бранкове појаве. У периоду између покретања иницијативе и њене реализације учврстила се предрасуда да Бранко нема ништа заједничко с романтизмом, јер његова поезија у уметничком смислу није имала на чему да расте до "на голом дрвљу и камењу ... на пресушеној грани класицизма и увеле романтике"21. Један од наших фаталних неспоразума с романтизмом директно је повезан са оваквом конструкцијом изворности. Наиме, уколико поезији наших романтичара приђемо са становишта које их третира као самосвојне продукте српске културе, излажемо се ризику да јој одузмемо могућност да нам било шта саопшти.
Напокон, да бисмо заокружили антиромантичарски дискурс деветнаестовековних тумача Бранковог дела, ваља поменути и Радивоја Врховца, који истиче да је Бранко чист националан писац, јер га поред чисте народне речи, мисли и осећаја одликује тек "оно безначајне туђе романтике"22. Укупно узевши, оно романтичарско је за баштинике Бранковог певња или одвише набујало, па га ваља кресати, сводити га на оптималну, али мутну и недефинисану меру, или је чак увело и безначајно, па самим тим и потпуно ирелевантно, недостојно озбиљног истраживачког напора.
Запитамо ли се о неизреченим мотивима који су код Бранкових следбеника и поштовалаца изазивали снажне антиромантичарске импулсе, неминовно морамо застати код кључног инсистирања на свему ономе што се може препознати као чисто. Најпре треба рећи да романтизам не жели да буде чист. То најпре значи да је свако упорно наглашавање чистог у основи туђе романтизму, осим када је реч о кобној представи да се пресудан уметнички задатак састоји у поновној производњи мита23, који би био у могућности да попут феникса обнови целокупну заједницу. Истинска поезија тиме бива асоцирана са капацитетом песника да изнедри духовно јединство читавог народа, и то по могућству нетакнуто било каквим културним додиром с другим народима, што је у модерним условима био илузоран, немогућ задатак. Пресудан мотив романтичарске антропологије целовитог човека потицао је из развијене свести о расцепљености модерне субјективности, у којој појединцу није лако ни да оствари потпуни идентитет са самим собом, а камоли са неком широм друштвеном средином. Романтичарску склоност ка туђем, ка буђењу стране индивидуалности у себи самом, ка укупном развијању чулности ради отварања за непознате осећаје, ваља читати управо у светлу настојања да недостатке модерне субјективности надокнади присвајањем хетерогеног а не посредством хипостазирања чистог.
Напокон, романтичарски судар са класичним се не може ни описати ни схватити уколико занемаримо кулминацију незадовољства спрам неподношљиво високог лета идеализоване поезије. Алтернтиву класицистичкој поезији романтизам је понудио у лику који само привидно напушта просветитељско хтење. Одбијајући експлицитно дидактичан тон, романтизам је кришом увео своју верзију дидактичког усмеравања, пошто нам је подстакао слух за све оно што је одбацивано као туђе, "нечисто", па самим тим и за нас нужно неразумљиво и необавезујуће. Романтичарски идеал универзалне поезије у себи изузетно је вишеструк и сложен, јер се трудио да интегрише међусобно несводиве поетске облике и да дозволи простор различитим наративима. Речју, он је посредством поезије тежио да окупи све оно што измиче замисли о чистом поетском изразу: "све врсте класичне поезије у својој строгој чистоћи сада су смешне"24.


Европеизација упркос Европи

Насупрот неодрживој тези о самониклости нашег романтизма, сматрамо да је Бранкова поезија изврстан пример напетости између снажења националне свести и убрзаног процеса њеног европеизовања. Истина је да је наш песник радо носио фес и народну ношњу, али је исто тако истина да је свој рад сматрао пресудно везаним за могућности свога боравка у Бечу. Ведро је он призивао гусле и гудало, али није сматрао да српска поезија мора остати у оквирима усмене књижевности. Сваки окрет унатраг код њега се одвијао на полеђини песничких огледања у савременим поетским подстицајима. Једино тако нам може бити објашњива коинциденција према којој Џачки растанак исписује и лакоћу песниковог растанка са неприкосновеним епским јунацима:

Ој ви Српски витезови,
Ви змајеви, соколови,
Та има вас на иљаде
Ал’ бројати немам каде,
Та кад би вас све бројио
Кад би јадан винца пио!
(Џачки растанак)25

Поштовати величине националне прошлости за Бранка не имплицира и моментално ућуткати ироничне песникове интервенције. Бранков окрет ка друштвеним и политичким феноменима, који су демонстрирале његове недовршене песме, доноси нам укрштање перспектива, у којем се интерпретације друштвене стварности уливају у песников интимни коментар. Романескна употреба диегезе ће посебно у Безименој да обједини приказ друштвене панораме са песниковим интимним сведочењем, чиме Бранко креира мизансцен из којег се јасно наслућује да књижевна субјективност итекако има обликовне моћи спрам политичког, премда и сама не може да предупреди да не буде обликована и одређена извесним конфигурацијама политичке стварности. Примена диегезе не обећава свемоћну песникову субјективност, али свакако омогућава да на видело доспеју извесне друштвене принуде које њу обликују. Будући да политика књижевних текстова никада није у хармонији са историјски канонизованим начином писања о књижевности, романтичарски гестови наших песника бивају посебно провокативни када их сучелимо са естетичким претпоставкама раног романтизма. Наиме, онда се нарочито намеће питање због чега циркулација народног језичког блага код њих није била праћена фасцинацијом туђином, пошто код наших песника просто изостају описи бајковитих двораца, мистичних древних светилишта, руинираних храмова... Једна од особености нашег романтизма огледа се и у готово потпуном изостанку порива усмереног ка спољашњости. Код наших аутора никада није дошао до речи елементарни романтичарски ритуал, који се огледа у нужности да се изађе изван познатог, и упути ка више или мање егзотизованим топонимима, чудесним градовима и земљама, или обећаним рајевима фундаментално другачије, и самим тим по себи боље и слободније климе и сензибилитета.
Бранко јесте у много чему фолклоран, али тек под условом да на крилима народних мотива изгради нове осећаје, да помогне да се посредством језика једноставних људи подигне ново друштво, и да се таквом друштву удахну свежа струјања модерног живота. Он "купи" народне речи у свакој прилици, али са собом носи и "претеране идеје", како му је приговорио престонички жандарм. Наш песник јесте у песми опевао гимназијски живот, премда је овај био лишен лагодности и пенички опеване лакоће, али се уједно у животној свакодневици залагао да универзитетски живот не буде сведен на сет забрана, због чега је експресно претеран из Београда. Ипак, ваља приметити да један од најделикатнијих парадокса који краси модернизам наших песника проистиче из неговане идеализације српског политичког простора, која је праћена крајње скептичним односом према европском политичком хоризонту. Идеализација Београда праћена је денунцијацијом Европе. Национални ентузијазам и нада у боље сутра без туђинске власти допринели су да се властити национални простор замишља као лишен свих патологија које иначе красе сав велелепни европски свет. Премда идеализована слика Београда није одговарала тадашњој престоничкој стварности, јер је она успешно неговала изузетан имунитет спрам сваке критике, и у ту сврху је доследно настојала на сваки начин да се обрачуна с романтичарима, њихова креација жељене величине главног града је била хронична и веома маштовита. У њој је најдаље отишао Змај: "нисам никад пио црну кафу, само зато што не хтедох у Београду да видим ништа црно ... кад сам пролазио поред Велике школе, увек сам пред њом стао, метнуо сам наочаре (које двапут увеличавају), да ми још већа буде, и тако сам је са поносом дуго гледао"26. Насупрот несебичне и неограничене спремности да испоље радост и да величају сваки успех српске престонице, наши романтичари нису гајили сличне осећаје према постигнућима европских метропола. Нема сумње да су искази наших романтичара о Европи листом негативни, јер се ни Џура није либио да се оглуши на "Јевропину" жељу да чује песникову реч:

Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев
Теби да певам – теби тиранко!
А дух ми мори отров и гнев27

док Змај након Париске комуне подиже тон, и протествује против сажаљивог и циничног разумевања за париске борце тек након њихове масовне ликвидације, завршавајући песму цитатом из Горског вијенца

До гроба и’ блатом баца,
А мртвим се дивиш сада
У теби се милост буди,
Успавана од вајкада.
...
Не треба им милост твоја
Што на мртво тело пада –
"Бој се оног ко је вичан
без голема мријет’ јада"28

Различит третман Београда у односу на Беч, Лондон, Берлин или Брисел не потиче тек из родољубиве заинтересованости која целокупну пажњу поклања остварењу властитих националних интереса. Напротив, романтичарско ћутање и игнорисање европских културних престоница проистекло је из претпоставке према којој је за наше песнике Европа на првом месту оличење актуелног политичког поретка. За разлику од Фихтеа и Новалиса, који су сањали Европу лишену конфесионалних подела, појам Европе код наших романтичара није био инспирисан ни филозофски ни религијски. Насупрот романтичарима који су сањали будуће ликове заједничке Европе, Бранко и његови следбеници су у њој видели тек конгломерат великих војних сила које су изнутра одржавале суров економски режим и максимално сузбијале политичке слободе, док су споља изневеравале надања "малих" народа да ће им бити пружена помоћ у жељеном стицању самосталности. Да су подробно познавали Новалисов текст Хришћанство или Европа, наши романтичари би вероватно бурно реаговали, јер не би пропустили прилику да скрену пажњу на наивност става да "само религија може поново да пробуди Европу и да помири народе"29. Наши песници су на властитој кожи итекако осетили да је и у име религије такође вођена деструктивна политика принуде и потчињавања. Надаље, будући да су добро познавали интересе црквених хијерархија да задрже постојеће стање ствари, Бранку, Змају и Џури Јакшићу не би пало на памет да у савременим условима креирају политичко посредством религијске револуције, па макар она у себи носила и дубоки трансцендендентни карактер. Утолико и исказани "евроскептицизам" наших романтичара треба схватити с резервом, јер Европа тада за њих представља тек симбол постојећег поретка, којем се супротставља једна нова, слободарска снага. Тако је револуционарни Париз за младог песника постао срце целог света. Новалисов странац, који радо "борави свуда где среће другове"30, код Бранка више није био замислив у лику неконвенционалног протестанта који у католичком језуитском реду види парадигму истинске заједнице. Напротив, Бранко би препознао друга у свакоме ко очекује солидарност међу онима који теже остварењу далеко виших норми политичке и економске слободе.
Спиритуална вертикала и страст за невидљиво код наших романтичара ће бити гурнуте у страну у име идеала друштвене једнакости и овостраних ликова слободе. Ако се Хегелова синтагма о развоју свести о слободи као мотору светске историје сме применити на наше прилике, онда романтичари без сумње представљају искорак са којим се мало који може упоредити. Потпуно саздан од овоземаљске бриге за понижене и обесправљене Бранко "ни у једној песми не опева богатство ни сјај ни господство"31, а за разлику од Бајрона, чија поезија је препуна политичке географије, једини европски град који је изреком поменут био је управо револуционарни Париз. Као да се достојанство именовања европских метропола могло стећи тек значајном променом политичког поретка који је у њима на снази. Отуда се стиче утисак да је Бранко одлучио да о њима ћути све док се не промене. Поред неоспорне архитектонске монументалности чији наговештаји су присутни у позним песмама, политичка архитектоника европских метропола се морала драстично унапредити да би наш песник певао о њима.
Због тога немају никаквог упоришта настојања да се у Бранка учитају некакве метафизичке аспирације и да се прати "кретање његовог погледа и иза голе појавне стварности ка скривеним суштинама ствари"32, јер се црвена нит која спаја наше романтичаре може препознати у свесном изостављању трансценденције која није везана за остваривање виталних политичких и економских интереса. Утолико се и разрешење напетости између националног и европског код наших романтичара није могло очекивати унутар, него изван естетске сфере. Тек побољшане животне прилике могле су хармонизовати истакнуту супротност између националног и европског, тако да се Бранкова поезија у том смислу исказала као важан медиј, који од заједнице превасходно очекује да се избори за бољи и достојанственији живот. Премда се српска савременост у много чему може подичити постигнућима која представљају остварење Бранковог сна, и данашње нам прилике итекако сведоче да поезија која подстиче, позива и опомиње на борбу за интересе заједнице нимало није изгубила на актуелности. Уколико је Бранко с правом очекивао од Европе да промени своје себично и негостољубиво лице, чини се да би нам данас саветовао да тежиште промена ставимо у себи самима.


Превладавање романтизма у првом кораку?

Због тога нам је нарочито занимљив интерпретативни покушај да се Бранков развојни пут препозна у светлу превладавања романтизма. Он индиректно поставља и питање легитимности да се српски песници уопште назову романтичарима. Наиме, уколико је већ Бранко превладао романтизам, ако је заиста доспео до позиције која се налази на вишем степену од романтичарске, онда би се евентуални повраци на романтичарску позицију Змаја, Џуре или Лазе морали тумачити у смислу анахроних, назадних корака. Нема сумње да Бранков опус након Туге и опомене сведочи о својеврсном заокрету кад је реч о песничким мотивима, јер урбани мотиви преузимају примат од посвећености природи. Док је испрва Бранков песнички рајски свет заправо представљала природа, што најпре значи да рај за Бранка није био ништа трансцендентно, потоњи песнички развој бива привучен дамарима градске вреве, али песнику при том није падало на памет да је идеализује:

Свуда чудна мешавина,
Све ту срња кo да с’ вија:
Госпа, кера, госпар, псина,
Мајстор, шегрт и колија,
Али нешто друго тедо,
Куд се врагу у град дедо?33
(Безимена)

На тај начин ће овај "чисти" народни песник заправо постати наш драгоцени сведок модернизације, убрзавања градског живота, али и бујања пратећих урбаних феномена, дангубљења, дендизма, проституције, лакомог полусвета итд, при чему ће сви они први пут бити артикулисани народним језиком. Током свог боравка у Бечу Бранко се суочио са феноменом снажења велеградске средине, која ће до краја века бројати два милиона становника, и постати једини град у Европи који ће имати преко педесет процената странаца. У духу Бодлерове фигуре сликара модерног живота, и Бранко нам слика младог српског студента који своје време уместо над књигом проводи уз новине, кафенише, до изнемоглости игра билијар. Разборитости Тихомира Остојића дугујемо идеју да се значај тих стихова састоји у упознавању и дезилузионирању овдашње публике у погледу велеградског живота као таквог, али ће нам без улепшавања говорити о животним манирима посредника између западне културе и наших особених обичаја: "у овом спеву пјесник је приказао један добро познат и значајан тип српскога друштва, тип који има велику културноисторијску важност. То је тип који скоро два века чепа по Landstrasse, Alserstrasse i Grabenу, који је у свом просјеку доста површан, али је сталан посредник између културе Запада и Балкана и који ће, због тога, и у историји културног развитка Балкана имати своје важно место"34.
Усред тих ироничнораздраганих сцена које уверљиво приказују урбану деструкцију некадашњег идеала љубави, и готово хаотично је мешају са политичком сликом постреволуционарног фијаска Српског Војводства, Бранку је пошло за руком да се, барем на тренутак, врати својим првобитним песничким мотивима и испева сродност свих природних творевина. Штавише, сматрамо да ти стихови успешније него у првим песмама исказују романтичарски идеал у којем се песникова субјективност утапа у јединствени пулс целокупног природног света. Наиме, рани Шелингов спис О светској души, о којем је Бранко могао бити посредно обавештен, био је програмски мотивисан потребом исказивања nedzus rerum universalis: "већ у најстаријим временима цео свет је био прожиман једном душом која се називала светска душа, а у позније доба Лајбниц је свакој биљци приписивао душу"35. Општа повезаност ствари код Шелинга ће бити поимана језиком спекулативне физике, док ће код Бранка она добити несвакидашње нежни облик:

И ви слатки, слатки тићи,
Ви овчице, благо мени,
И на стењу ви козлићи,
И ти мраве ту малени.
Па да душа није твоја
Иста иста као моја36
(Безимена)

Настојећи да оценимо има ли код Бранка превладавања романтизма морамо најпре да подсетимо да се прва особеност српског романтизма деветнаестог века састоји се у томе да он неће да буде романтизам. Из такве констелације неминовно су проистекли и бројни неспоразуми. Надаље, насупрот тезе о превладавању, сматрамо да нечим морамо овладати да би оно могло бити превладано, што у Бранковом случају значи да он тек у својим последњим песмама досеже до лествице која краси истинску романтичарску естетику. Остаје за жаљење што су оне остале недовршене и помало хаотичне, али нам се упркос томе чини да све антиципације Бранковог развоја у правцу потпуног изласка из романтичарске естетике у правцу извесног облика бидермајера у потпуности промашују мету. Да би смо пружили барем индиректну потврду своје тезе изнећемо неколико особених романтичарских мотива, с намермо да покажемо њихово сазревање у Бранковом песништву.


Путовање и растанак

Укупни утисак о нашој литератури о романтизму сугерише да би ваљало написати посебну студију о шематизованим приступима, непропитаним предубеђењима, неприкосновеним идеолошким наративима. Неоспорно постоје и многи изврсни увиди, али се они претежно ослањају на анализу појединих песничких мотива или на мајсторски интерпретирану песму. Проблем је са говором на вишем нивоу општости, а за то је одговорна околност да код нас није поклоњена систематска пажња чињеници да су потпорни стубови романтизма уграђени у филозофско тло. Отуда није довољно обухватно схваћен контекст који је изнедрио оно што се у литератури зове "романтичарски идеализам" или "висока естетска парадигма раног романтизма".
Највиши домети романтизма настају тамо где се спаја песничко и филозофско, где потреба за освајањем слободе не заобилази уметност, него је узвисује у раван науке, филозофије и религије. Потреба за слободом индукује снажно уметниково Ја, које бива одомаћено свуда где осећа њен дах. Први романтичарски корак није теоријске природе. Рационализам најпре мора постати филозофија слободе, да би могао да постане романтизам. Због тога је тај први корак везан за нужно искорачивање из фиксиране и неслободне иманенције у флуидни медиј трансценденције, што претпоставља отворено исказивање револта против сваког вида поробљавања и принуде које унижавају оно истински људско. Неподношљивост останка у постојећим околностима већ је код Шилера најавила кључну романтичарску страст. Нико други до Бранков отац преводи Вилхелма Тела и, да коинциденција буде потпуна, објављује свој превод у Јерменском манастриру у Бечу исте године када се штампају Вуков Рјечник, Џурин Рат, Његошев Вијенац и Бранкове Песме. Импулс који раскида с анакреонтским лиризмом и спокојним уживањем у заштитнички настројеној, идиличној родној груди налаже да можемо постати своји тек уколико се најпре суочимо са празнином свог свакидашњег боравишта и упутимо негде другде:

На други мести бивају славна дела,
свет се славе миче блистателно с оне стране
ових брдах...
ништа не чујем ја овде него Курајен,
и једногласно звоњење клепетушах37.

С друге стране, пролог Бајроновог Ходочашћа Чајлда Харолда доноси цитат Фурже де Монброна у којем је напуштање домовине, а не само завичаја, означено као животна нужност првог ранга:

"Универзум је једна врста књиге, а онај ко је видео само своју земљу је од ње прочитао тек једну страницу"38.

Путовање и туђина тек са романтичарима постају простор реализације слободе, и више не представљају тек пожељну иницијацију у образовању и опасну претњу властитом. Бранкова лектира Бајрона крунисана је аутопоетичким исказом у којем младић пише оцу "ја у песми скачем, ако што чини лирик"39, али је још више препознатљива у насловима његових раних песама Путник на уранку, Путник и тица, Путу крај, Пут. Премда је превасходно запамћен по песми Џачки растанак, у чијем жаришту је истицана емоција блискости и сродства са друговима и околином, желимо да скренемо пажњу да је Бранкова нежна наклоност према карловачкој гимназијској епизоди само наизглед супротстављена његовој свести о нужности напуштања присних боравишта. При том најпре имајмо у виду да је већ Рикарда Хух вешто запазила да "наспрам порива ка даљини стоји носталгија"40, што најпре значи да једно без другог постају бледи и патетични. Носталгични субјект би без нужде која га је одведа из завичаја деловао једнако смушено и дезоријентисано као и неуморни освајач пространстава којем не полази за руком да било где успостави неке тешње и продубљеније везаности. Лиризам растанка и Бранко напаја из интензивног личног нагнућа које је га немилосрдно гони да промени место боравка.

Ој Карловци лепо л’ живе туде,
Ал’ што мора бити нека буде,
Та и мене нешто даље вуче,
Ево пружам свога раја кључе41
(Џачки растанак)

Кључеви ђачког раја нису на силу одузети. Рајски амбијент није заузео неко други, него је он самосвесно напуштен као залог освајања нових рајева. Отуда и у случају Бранкове славне песме тренутак присности с ђачким амбијентом није забележен тек као успомена на саморазумљиви и ненадокнадиви губитак. За нелагодност растанка због тога нису оптужене гвоздене животне нужности. Напротив, снага стихова који описују растанак проистиче из свесног избора. Услед динамике, коју осигурава песникова слобода у потрази за новим и неоткривеним рајем, постаје нам јасно због чега Џачки растанак није забележен док је младић са сузама у очима посматрао Карловце и Белило с Магарчевог брега, него је писан у Бечу четири године касније. Растанак је добио на замаху тек када је песник до краја освестио смисао свог властитог животног пута. Нелагодни моменат ствар је слободе, а не нужности, што се посебно одразило на чињеницу да се растанак од места и начина живота у Бранковој поезији далеко ефектније приказује од растанка од вољене особе. Тако нам песма Драги доноси клише у лику судара мушког и женског принципа, према којем драгог опседа туђина и непознато, а драга негује безгранично поверење у домаће и познато:

Туђе доле туђе горе
Ваља мени да полазим
...
"О, мaни се туђа света,
Код куће је веруј боље,
Мaн’ се драги пута клета
Мaн’ се зноја и невоље"42
(Драги)

Бранково рано певање доноси тек на први поглед слике које би се могле упоредити са платнима Каспара Давида Фридриха. Сетна, узнемирена пројекција погледа у недостижне даљине код нашег песника је сведена на неслободу, на спутаност насталу услед телесне раздвојености од вољеног. Уместо да подстакне унутрашње понирања субјективности у саму себе, раздвојеност код Бранка остаје ограничена на тескобу коју стварају несавладиве просторне дистанце. Укупно узевши, упркос преузетим мотивима, у раним Бранковим радовима било је веома мало романтичарског духа тако да су у поређењу с њима, познији радови много ближи романтичарској поетици, што у потпуности оповргава тезу о превладавању романтизма.


Жанровско укалупљивање и дисциплиновање романтизма

Када је реч о рецепцији Бранкове поезије, постепено се пробијала идеја да то што песници, њихови савременици и генерације које су следиле непосредно за њима нису себе сматрали романтичарима, не значи да они то у извесном погледу нису били. Појава Светислава Вуловића је у том контексту драгоцена, јер његов позитивистички приступ у потпуности растерећен унапред припремљених етикета. У Вуловићевој студији нема бирократске лакоће сортирања, нема настојања да се доносу епохални судови о "правим размерама" и значају рококоа, бидермајера, или "идеалистичког романтизма". Нема усиљеног пројектовања теоријских подела, нема учитавања историјског развоја поезије који се, напоменимо и то, одвијао готово пола века, у оквире Бранкове песничке активности која једва да премашује деценију. Свега тога ће бити у накнадним читањима, тако да нам се може чинити да иако Вуловић често стоји преблизу књижевном тексту, његова студија стрпљиво тумачи мотиве једне песме за другом и лишена је судова који су припремљени негде другде и немају пуно везе с оним о чему суде. Због тога она у постојећој литератури делује отрежњујуће и још увек на продуктиван начин позива на ревизију укрућених и бесплодних читања.
Када је већ о ревизији реч, ваља подсетити да се код нас одавно поставило питање о оправданости уврежених приступа романтизму. Драгиша Живковић се највише потрудио да покрене дискусију наглашавајући да је "појам о романтизму остао у српској књижевној историографији још недиференциранији него појам о просвећености. Основни став при томе био је и остао – потпуно супротстављање романтизма просветитељству ... уопштено сагледавање XVIII века као века ’разумности и трезвености’, а романтизма – као периода ’дивљих страсти’, ’необуздане фантазије’ и ’поплаве речи’"43. С тим у вези значајан је и гест Миодрага Павловића, који упозорава на системско изостављање оних Бранкових песама које се не уклапају у схематизовану хипостазу "ваневропског народњаштва" или у "занемарену елеганцију рококоа"44.
Због тога је готово сваки смели узлет са равни директног обухватања песничке грађе у окриље апстракције и уопштавања, веома често праћен наглим атерирањем у наручје одавно усвојених клишеа и необразложених прерасуда. Отуда није необично да и код новијих истраживача наиђемо на потпуно супротстављена тумачења исте песме. Тако, примера ради, тумачи који припадају истој генерацији независно једно од другог наглашавају различите мотиве, уопштавају и долазе до фундаментално различитих закључака. За интерпретаторку која скреће пажњу на неочекивани продор Бранковог интереса за градску вреву, за патологије велеградског живота и општу помаму за уживањима Безимена представља: "радикалну разградњу романтичарског канона у бидермајерском, протореалистичком недовршеном роману"45, док тумач која скреће пажњу на дистанцу, посредством које иронична песникова субјективност себе издваја из стварности коју описује, у истом делу препознаје "крајњи могући тријумф романтичког субјекта, романтичког песничког Ја"46. Да читава ствар буде занимљивија, оба тумачења су донекле у праву, али своју уверљивост дугују мери у којој им је пошло за руком да засене и потисну другачији смер читања. Међутим, чим мало изоштримо наведене тезе видимо да су лишене потпоре. Романтизам је протест против канона и канонизоване уметности, тако да "разградња романтичарског канона" не значи више од дрвеног железа. С друге стране, афирмацији бесконачне субјективности не би значила много теза о "крајњем могућем тријумфу".
Постоји читава мала историја писања о романтизму у којој више сазнајемо о онима који су писали о романтизму него о самим романтичарима. Изостанак поистовећивања наших песника са естетским претпоставкама и реториком романтизма при том је представљало отежавајућу околност, због које су се лабаве везе са идејним изворима романтизма снажиле усиљеном сувереношћу интерпретативног чина. Будући да је терет доказа увек на тумачењу, које има за задатак да жанровски и идејно одреди дело неког песника "уместо њега", да га лоцира у оквирима који су појмовно чвршћи, а у хоризонту знатном ширем од песниковог, није ни мало необично што се тиме отворио широк маневарски простор у којем подједнако добро звуче међусобно непомирљиве интерпретативне стратегије.
Несрећна је околност што романтизам наших песника с њихове стране није био довољно освешћен. Једнако је непријатна и несхватљива деветнаестовековна збрка у којој је произвољно одбацивање поистовећивано са изразом зрелог односа према романтизму. Ово хорско жигосање романтизма несумњиво је допринело да његове клице пробију и тамо где их не бисмо очекивали. Ипак, у томе не треба видети никакав хендикеп који би нас издвајао од других. Десет година након Бранкове смрти систематични Вилхелм Дилтај чита једну, тада свежу студију о Фридриху Шлегелу и бележи следећи утисак: "упркос понеким публикацијама које су објављене последњих година, наше познавање романтичарског периода је још увек крајње мањкаво"47. Прве озбиљне и систематичне студије у земљи чији универзитети у Јени и Хајделбергу су представљали жаришта потоњих струјања настале су тек око 1900, да би се њихов значајнији број могао установити између два светска рата. Чињеница да су поједини француски и енглески издавачи и институти недавно покренули опсежне пројекте превођења и истраживања романтичарског покрета сведочи да се тек у наше време стичу услови за целовити увид, ослобођен предрасуда које су постепено формирале густу, готово непрозирну копрену око феномена романтизма.


Митологизовање рушиоца мита

Није ни мало случајно што су многи радови посвећени нашем рано преминулом романтичару практично остали без наслова. Имена Јована Бошковића, Светислава Вуловића и Тихомира Остојића, преко Исидоре Секулић до Борислава Михајловића само су најпознатија међу онима, који су своје монографије и чланке насловили просто "Бранко Радичевић". Премда је неоспорно да су из њихових пера потекли најразборитији и најуверљивији судови који су о Бранку до сада изречени, готово колективна одлука да тумачења његовог дела не буду на препознатљив начин конкретизована насловом толико је упадљива да заслужује посебну пажњу.
Као да се конкретизовањем наслова закида нешто од укупног Бранковог учинка, као да се уметањем било какве проблемске призме његово дело непотребно и непоправљиво редукује, унижава или изнова подвргава насиљу које је над њим већ довољно чињено. Поштоваоци Бранковог дела тиме су и сами допринели извесном митологизовању песника којем је превасходно стало до разрачунавања са свим анахроним митолошким наносима који су гушили обнављање и модернизовање српске културе. Чини се да иза неоспорног процеса митологизовања овог рушиоца мита, који се тешко могао очекивати након што је период након песниковог погреба у потпуности обавијен леденим ћутањем Вука и најближих бечких сарадника, ипак крије много више од пуког пијетета. Ставити само име и презиме изнад неког тумачења значи повући знак једнакости између једне личности и једног времена. Отуда се чини да сваким насловом који садржи песниково презиме и псеудоним увек изнова доноси подсећање на несвакидашњу коинциденцију између појединачног стремљења и колективних сврха. Отуда провејава утисак да се искази о Бранку најчешће не тичу појединачног песничког дела, да опрезност и уздржаност која их најчешће одликује потиче из присутног, али недовољно рефлектованог осећања да они заправо тангирају веома значајну, преломну тачку у културној историји читавог народа.
Тиме што је тако нагло прекинут Бранков живот, његова поезија је попримила ауру митотворне снаге. Насилно осујећена младост и брутално ућуткана реч су у тадашњим условима имали изузетне капацитете за уопштавање, пошто су се лако могли повезивати са укупном културном и политичком позицијом Срба у Хабзбуршкој монархији. Након преране смрти Бранков животопис се више није тицао само Бранкових најближих, јер је служио као сведочанство и отеловљење слике о субјективности која пева о лепоти и о слободи, а споља бива немилосрдно и незаслужено кажњена. Не треба посебно напомињати да се са том сликом могла лако поистовати већина европских народа око 1850.
Због тога се лагано и испрва неповезано зачиње процес митологизовања током којег је Бранков лик стилизован у својеврсну песничку икону. Свој климакс он доживљава након преноса песникових земних остатака из Беча на Стражилово три деценије након смрти (1883), који је изузетно широко подржан услед интензивне потребе за конструкцијом националне величине. Репрезентативну снагу идеалнотипског споменика рано преминулог романтичарског песника на Стражилову48 додатно је поткрепило и готово стотину регистрованих музичких композиција и обрада, мноштво гипсаних попрсја, легендарне сликарске композиције Мајске скупштине, Срби око гуслара, Виле крунишу Бранка и Бранко и виле, које су се убрзо умножиле у безброј гоблена и варијација везеног платна. Речју, савремени говор о Бранковом делу не сме испуштати из вида овај контекст, у којем с једне стране доминира асоцијативна спона песничке и народне судбине, а с друге се стабилизује активни култ и митологизује се песников лик и дело. Његовом развоју су систематски доприносили најразличитији видови визуелизовања, почевши од илустрованих песама, календара, споменица, различитих приредби и школских представа, споменика у гимназијском дворишту у Сремским Карловцима, па до разгледница и карата за игру49. Премда су тадашњи медији, попут новосадске Заставе, око себе ширили сугестију да је иницијални гест српског културног друштва Зора да у Бечу организују добротворну приредбу ради прикупљања средстава за пренос превасходно мотивисан потребом "да покажу страном свету, да је Србин достојан великих људи, јер зна ценити заслуге његове"50, сматрамо да мотиви непосредних актера интегришу хетеорогене импулсе који су индиректно довели до покретања другачије, у значајној мери модернизоване културе сећања. Чињеница да први значајан споменик који су Срби подигли у оквирима Хабзбуршке империје, тј. тадашње Аустро-Угарске, подигнут у спомен песнику чији опус одликује сукоб са различитим видовима ауторитета, далеко превазилази дејство коју може да досегне логика и капацитет стандардног дневно-политичког резона и вокабулара. Паралелно са некритичком конструкцијом недодирљиве величине постепено се стварао и утисак да са Бранком започиње нешто важно, да је с њим покренут процес који је тешко пратити, али још увек формативно делује на колективно сећање, језички осећај и особеност нашег погледа на свет. Тиме је створена извесна аура, утисак тајне који се присно додирује са овдашњом верзијом романтизма, а који ће након Бранка добити додатну снагу у буђењу неопходне енергије коју нуди сатирични однос према несклоној политичкој стварности. Додамо ли њему романтичарско слављење дечјег односа према свету, који се не задржава на инфантилном чувању него на креирању нових видова непосредности, сасвим ћемо се приближити последицама које захваљујемо Бранковом чишћењу Аугијевих штала, чији романтизам нуди живи доказ да уметност и поезија итекако имају конститутивну улогу у обликовању друштвености.


Епилог: Бранко Радичевић и романтичарски преокрет

Након ренесансе, управо је романтизам био први правац у којем је уметник уједно био и естетичар, у којем се критика уметничког дела не разликује од његовог стварања. Надаље, услов могућности романтизма није био везан за извесни степен развијености просветитељства, него за суверено успостављени рационалистички поглед на свет. Да су романтизму кумовале унутрашње напетости просветитељског пројекта, он би се најпре појавио тамо где је развој просветитељства најдаље одмакао, што значи у Француској. Бајроново рођење коинцидира са објављивањем прве свеске Атенеума, што значи да ни степен политичког односно привредног развоја није био пресудан. Романтичарски покрет као целовити пројекат који филозофско не раздваја од уметничког и религијског, нужно се најпре догодио у Немачкој. Високо развијени рационализам као водећи начин мишљења уз неуређене и нестабилне политичке и економске прилике веома често су истицани као предуслови рађања романтичарског погледа на свет, али њима треба додати и расцепканост немачких кнежевина, које су дуго стварале атмосферу сасвим супротну оној, коју познају централизоване државе. Поредак је у њима био опипљиво фрагилан, тако да нам је након небројених суочавања са софистицираним апаратом државне принуде изузетно тешко да замислимо да су некадашња романтичарска очекивања озбиљно веровала у реализацију свих својих замисли. Они нису очекивали ништа мање од потпуног преокрета модерне друштвености, у којем ће међуљудске односе обликовати пријатељство, љубав и емпатија. Преокрет о којем су сањали није био далек и несигуран, него близак и дохватљив. На руку им је ишло и то, што је почевши од Русоа, мишљење катастрофе попримило наглашено позитивне црте, а оне су омогућене поистовећивањем генезе неправде са извесним језичким делањем. Попут кључног јудеохришћанског мита и романтичарски преокрет је постао нужан услед изворног чина корупције. Суочавање са фаталним језичким испадом, сабраним у ставу "то је моје"51, чији учинци нису препознати само у економској, него и у политичкој, али и у културној, односно уметничкој сфери, стремило је ка својој логичној етичкој компензацији, која се састојала у новој афирмацији заједничког људског простора. Њу је према романтичарима требало да омогући управо естетичка интервенција која је извршавала прерасподелу ликова и улога у креираном театру неједнакости. Упркос опусу који је у европским размерама крајње скроман, без Бранка би код нас таква афирмација људскости била много теже замислива.

*

Драган Проле

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ И АУГИЈЕВЕ ШТАЛЕ

Резиме

Први број Змајеве Жиже, штампан у Панчеву 1871. доноси ефектну асоцијацију. Древни мотив чишћења Аугијевих штала повезан је са неопходношћу чишћења наших "народнопросветних нечистота". Подвиг који се од осталих Хераклеових постигнућа разликује по одсуству употребе мишића и других физичких диспозиција и искључивом ослањању на домишљатост, у старогрчком миту је доведен у вези са сакрализованим поступком "чишћења". На Змајеву реторички исказану чежњу и призивање нашег савременог Херкула (што је римски назив за Херакла), овај рад ће одговорити интерпретацијом особеног романтизма Бранка Радичевића. Попут било које друге, ни наша култура није стасавала захваљујући чудесном постигнућу усамљеног Херакла, него посредством напора читавог низа знаних и незнаних прегалаца, који су најчешће били много усамљенији и маргинализованији него што нам се икада могло учинити. С друге стране, тешко схватљиви и поновљиви, херкуловски напори који су одликовали животе наших признатих и слављених романтичара назиру се већ у одсуству било какве стабилне институционалне подршке, у уметничкој изградњи наочиглед драстичне економске оскудице, у неговању достојанства упркос статусу изгнаника, у непрестаној изложености културном ниподаштавању и понижењу, и напокон, у ономе што им је најтеже падало, у беспоштедној борби са чеоним личностима културе и персонификованим стубовима политике властитог народа.



БЕЛЕШКЕ:

1 Жижа, бр. 1, Панчево 1. 11. 1871, стр. 4.
2 Миодраг Поповић, Романтизам И, Београд 1975, стр. 33.
3 Драгиша Живковић, "Предромантичарске и постромантичарске црте у српском романтизму. (На материјалу песама Бранка Радичевића), у: О поезији Бранка Радичевића, Сремски Карловци 2000, стр. 33.
4 Maurice Blanchot, L’Entretien infini, Paris 1969, стр. 511.
5 Слободан Владушић, Ко је убио мртву драгу?, Београд 2009, стр. 44.
6 Бранко Радичевић, Песме, Беч 1847, стр. 126.
7 Heinrich Heine, Gedanken und Einfalle, u: Njerke, Band V, Berlin/Leipzig/Wien/Stuttgart ]s.a.], Hg. E. Kalischer/R. Pissin, стр. 275.
8 Jacljues Ranciere, Et tant pis pour les gens fatigues. Entretiens, Paris 2009, стр. 68.
9 Бранко Радичевић, Песме, Нови Сад 1993, ур. Б. Петровић, стр. 163.
10 Платон, Држава 395 cd, Београд 1993, прев. А. Вилхар/Б. Павловић, стр. 77.
11 Бранко Радичевић, Песме, исто, стр. 235.
12 Милорад Павић, Рађање нове српске књижевности. Историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма, Београд 1983, стр. 22.
13 Вук Караџић, О Језику и књижевности И, Сабрана дела књига XII, Београд 1968, прир. Б. Николић, стр. 183.
14 Исидора Секулић, "Бранко Радичевић лирик", у: Домаћа књижевност I, Нови Сад 2002, стр. 84.
15 Писмо оцу с пролећа 1844. наведено према: Бранко Радичевић, "Преписка", у: Песме, Нови Сад 1999, прир. Д. Живковић, стр. 389.
16 Борислав Михајловић, "Бранко Радичевић", у: Огледи, Београд 1951, стр. 84.
17 Светислав Вуловић, Бранко Радичевић. Прилог историји нове српске књижевности, Београд 1890, стр. 186.
18 Борислав Михајловић, "Бранко Радичевић", исто, стр. 134.
19 Милан Дединац, "Оно што је живо и оно што је мртво... Варијације на тему Бранко Радичевић", у: Бранко Радичевић, Руковет, Нови Сад/Београд 1963, стр. 38.
20 Јован Бошковић, "Бранко Радичевић 18241853", у: Орао. Велики илустровани календар за годину 1878, Нови Сад 1877, ур. С. Поповић, стр. 4.
21 Миша Димитријевић, "На Бранковом гробу", у: Застава, Нови Сад 107/1883, стр. 2.
22 Радивој Врховац "Змај и његова појезија у српској књижевности", у: Бранково коло, Сремски Карловци 23/24 1899, стр. 726.
23 Manfred Frank, Gott im Edzil. Vorlesungen uber die neue Mythologie II, Frankfurt am/M. 1988, str. 12.
24 Friedrich Schlegel, Fragmente, Leipzig 1914, Hg. C. Enders, стр. 51.
25 Бранко Радичевић, Песме, Беч 1847, стр. 95.
26 Јован Јовановић Змај, "Кратка прича једног бившег поштара", у: Проза. Одабрана дела IX, стр. 143.
27 Џура Јакшић, "Јевропа", у: Песме, Нови Сад 1993, прир. Б. Петровић, стр. 86.
28 Јован Јовановић Змај, "Милостивој Европи", у: Жижа Панчево 5/1871, стр. 17.
29 Novalis, "Die ’Christenheit’ oder ’Europa’", u: Njerke. In einem Band, Stuttgart ]s. a.], Hg. NJ. von Scholtz, стр. 3289.
30 Novalis, "Fremdling’", u: Werke, исто, стр. 57.
31 Светислав Вуловић, Бранко Радичевић. Прилог историји нове српске књижевности, исто, стр. 56.
32 Драгиша Живковић, "Трохеј или јамб Бранка Радичевића", у: Песме, Нови Сад 1999, прир. Д. Живковић, стр. 42.
33 Бранко Радичевић, Песме, Нови Сад 1993, ур. Б. Петровић, стр. 283.
34 Тихомир Остојић, Студије о Бранку Радичевићу, у: Радови ЈАЗУ, Загреб 1918, стр. 143.
35 Friedrich Njilhelm Joseph Schelling, Ideen zu einer Philosophie der Natur als Einleitung in das Studium dieser Njissenschaft, Sammtliche Werke I/2, Stuttgart/Augsburg 1859, Hg. K. F. A. Schelling, стр. 46.
36 Бранко Радичевић, Песме, Нови Сад 1993, исто, стр. 259.
37 Фридрих Шилер, Вилхелм Тел, Беч 1847, прев. Божидар Радичевић, стр. 52.
38 Lord Byron, Childe Harold’s Pilgrimage, u: The Poetical Njorks of Lord Byron, London 1905, ed. E. H. Coleridge, стр. 143.
39 Бранко Радичевић, "Преписка", исто, стр. 399.
40 Ricarda Huch, Ausbreitung und Verfall der Romantik, Leipzig 1920, стр. 40.
41 Бранко Радичевић, Песме, Беч 1847, стр. 82.
42 Бранко Радичевић, Песме, исто, стр. 33.
43 Драгиша Живковић, "Предромантичарске и постромантичарске црте у српском романтизму. (На материјалу песама Бранка Радичевића)", у: О поезији Бранка Радичевића, Сремски Карловци 2000, стр. 7.
44 Миодраг Павловић, "Ерос и сатира Бранка Радичевића", у: Есеји о српским песницима, Београд 2000, стр. 70.
45 Бојана Стојановић Пантовић, Распони модернизма. Упоредна читања српске књижевности, Нови Сад 2011, стр. 53.
46 Сава Дамјанов, Нова читања традиције 13, Београд 2012, стр. 218.
47 Njilhelm Dilthey, "Friedrich Schlegels Katholizismus", u: Vom Anfang des geschichtlichen Benju?tseins, Gesammelte Schriften Band DZI, Gottingen 1965, стр. 293.
48 Занимљиво је да се предложени топоним Бранков вис није довољно "примио" ни код Карловчана, ни код љубитеља природе који га често посећују, тако да га данас готово нико и не познаје. С друге стране, популаризација Стражилова као излетишта унутар којег се налази поменути вис успела је више него што су њени заговорници испрва очекивали, поставши познато и изван Србије.
49 Опширан приказ конституисања песничког култа доноси монографија Снежане Мишић, Култ Бранка Радичевића у српској визуелној култури крајем 19. века, Нови Сад 2009, посебно стр. 74117.
50 Застава, 101/1883, Нови Сад 03. 07. 1883. стр. 1.
51 Stephane Pujol, "L’histoire comme catastrophe selon Rouseau", u: L’invention de la catastrophe au DZVIIIe siecle. Du chatiment divin ou desastre naturel, ed. A.M. MercierFaivre/C. Thomas, Geneve 2008, стр. 95.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432