Друштво књижевника Војводине
 
 


Владимир Гвозден Бранко Радичевић и заједница растанка Print E-mail

Бранко Радичевић и заједница растанка

Српски poiesis, као и сваки други, започиње одвајањем. Чињеница је да, заборављајући то изворно одвајање, често оправдавамо историју тог poiesisa тако што у њега уносимо узвишени смисао који му не припада, истовремено величајући себе и извињавајући се себи и свету што ствари нису увек ишле онако како треба у поетичком и политичком смислу. Ђорђо Агамбен у књизи Крај песме поставља заборављено питање: "Зашто нам је поезија важна?"1 Потврду њеног значаја он налази управо тамо где га нема - у понуђеним типским одговорима. Поље могућих одговора је јасно подељено између оних тумачења која значај поезије темеље на услову њеног мешања са животом и оних који је посматрају као функционални израз удаљености од живота. Оба тумачења на тај начин изневеравају њену очигледну интенцију, јер у првом случају жртвују поезију зарад живота у којој је растварају, док су у другом случају уверени у немоћ поезије наспрам живота. Романтизам и естетизам, који на сваком кораку мешају живот и поезију, као и олимпски класицизам и добронамерни секуларизам, који раздвајају поезију и живот, пренебрегавају проблем поезије.
Супротно овим позицијама је искуство сувише људског песника. Оно потврђује да ако поезија и живот остану дивергентни на нивоу биографије и психологије, они ипак постају асполутно неразговетни у тачки њихове реципрочне десубјективације. А поезија и живот у тој тачки нису уједињени непосредно, већ кроз медијум: песник је онај који, у речима, производи живот. Живот, који песник производи у песми, повлачи се како из проживљеног искуства психосоматске индивидуе тако и из биолошке неизговорљивости врсте.2 Проблем односа поезије и заједнице, о којем заправо говори Агамбен, темељи се на језичкој способности и делатности човека. Па ипак, постоје многобројне тешкоће до којих води наизглед тривијално тројство појединацјезикзаједница. Језичка делатност песника, наравно, призива идеју стварања заједнице на основу појединачног: она постоји као уписивање комунитарне изложености, та изложеност као таква не може да се не уписује, односно не може да се нуди никако другачије него уписивањем.3
Као што је познато, било је у приступу књижевности раздобља обележених покушајима да се - као предмет бављења полицијске истраге а не књижевне интерпретације  одбаце сви елементи психологије и животног искуства. Таква критика је веровала у априорни појам текста, посматрала га је као инертан предмет, односно као константу, почетак и крај истраживања.4 Упркос свом наглашеном секуларизму, у питању је теолошка претпоставка, која је, верујући у примордијални статус језика, логос сместила у архе. Као последица таквог веровања, структура песничког дела се посматра кроз негативитет: примордијалност логоса смештеног у архе лако води ка превласти означитеља, ка произвољној флуктуацији књижевнокритичких знакова заштићеној концептом текстуалне иманенције чији је тумач наводни доносилац. Потоњи себе тако успоставља као метатекстуалну инстанцу надређену песничкој субјективности, запостављајући чињеницу да је сувише људски говор ствар апетита и да је језик песме догађај који се одиграва у присуству љубави, знања, заједнице. Тешко је одбранити априорност текста, јер друштвене науке се утемељују као облик заједништва између субјекта и објекта, ослоњен на нераскидиву повезаност између чињеница и вредности. Књижевно и естетско искуство немогуће је без изазова заједнице, оно је, премда израз модерне индивидуалности (или можда баш због тога), неминовно увучено у борбу са њим.
Књижевност, доприносећи образовању језика, ствара идентитет и заједништво. Језик подразумева колективну и индивидуалну кондицију, док стил није само употреба језика, већ и начин распоређивања микроструктура, оцртавање ликова (укључујући ту лик песничког субјекта), артикулисање гледишта. Односи с језиком су далеко од идиле: у поезији је потребан огроман напор да се он одведе ван споствених граница, а ипак поезија је само поезија. Језик може бити и казна, и док га пишемо или читамо, можда трпимо њен усуд. Речи могу да буду "слатке стреле"5 и смртоносни пламенови.6 Живот је оно што је у језику, али језик је исто тако, као што и сам живот може да буде - и казна и благослов.
Бранко Радичевић је творац српске романтичарске парадигме. Ова реченица је један од аксиома нашег књижевног консензуса. Но неопходно је, у име сумње у сваки консензус, одмах увести дискурс мноштвености, јер је Радичевић романтичар на различите начине: хронолошки (родио се у време када је стварала друга генерација европских романтичара), визуелно (његов изглед је остао "архетипска" слика песника овог раздобља), поетички (истраживан је његов стил, утврђена су компаративна факта), политички (одређени стихови су с времена на време интерпретирани на тај начин), културолошки (поједине његове песме су, у различитим изведбама, постале хитови популарне музике, односно део популарне културе). Радичевић је свакако осећао терет захтева који је пред њега поставила тадашња култура. Али шта значи бити романтичар није ствар песника, већ заједнице која га препознаје као таквог. Наравно, не треба да настојимо да будемо прецизнији, нити паметнији, него што то ситуација захтева. Шта Радичевић дугује заједнице и шта је он њој дао? Како се код њега помирује сингуларност и плуралност песме, али и субјективности? Критика најчешће меша раван сингуларности књижевног текста са плуралношћу констекстуализација, као да ту постоји апсолутно прозиран однос (јер вероватно аполитички верује да исти такав однос постоји унутар заједнице). Оно што посредује између разлике и идентитета је структура  начин на који су разлике артикулисане у смисаони образац.
Но пре било какве разраде ових ставова, желео бих да наведем две реченице из дневника Чезареа Павезеа, јер оне, како ми се чини, могу да баце нешто другачије светло на српске представе о романтизму и заједништву које он наводно или заиста утемељује: "Занимљиво је да је романтизам, који се сматра открићем и побуном појединца, особености, генија, сав прожет жудњом за јединством, за космичком целокупношћу, и да је измислио митове пада првобитног Јединства и трагао за средствима (поезија, љубав, историјски напредак, посматрање природе, магија итд.) поновног успостављања тог јединства. Доказ те тежње је стварање многих појмова за разне врсте заједништва (нација, народ, хришћанство, германизам, готика, латинштина итд.)".7 Имајући на уму оваква размишљања, морамо поставити питање да ли је Радичевић романтичар у идејном смислу, односно у митографском или пак политичком смислу творца јединства, заједништва заједнице? Има ли код њега спекулативног романтизма, односно оног романтизма који песнички ствара, упркос индивидуалном ставу, изгледу или поетичком напору, једну нову, другачију субјективност која је уистину уграђена у тело заједнице која превазилази песника, била она литерарна или политичка. Иако се веза песника и ентитета који га превазилазе у литератури обично схвата као нешто природно, чињеница је да се таквим приступом поезија као поезија по правилу отуђује од друштва и претвара у неку врсту романтичарског мегафона кроз који потоње генерације чују искључиво звукове уху миле. Некорисно је брзоплето скочити од Радичевића до нације, јер се тиме поништава чињеница да књижевност садржи нешто аутсајдерско8, да се покорава категорији особитости - како у случају стваралачке субјективности, тако и због особености облика и садржаја ("Свака песма тражи да буде схваћена на свој посебан начин"9).
Овде бих још једном, надам се оправдано, призвао археолошки дар Чезареа Павезеа који у својим дневницима бележи и овакво размишљање: "Пре романтизма, интелектуалац није постојао, јер није постојала супротност између живота и познања (...). Приметити да је живот важнији од мисли значи бити човек од пера, интелектуалац. То значи да се твоја мисао није претворила у живот".10 Живот и мисао су раздвојени - ово је важно за Радичевићеву поезију, која се у српској култури олако посматра као израз заједнице утемељен на њиховој кореспонденцији. На тај начин не само што се депоетизује поезија, него се чувају две парадигме које поезију, у име критичарске ортодоксије, претварају било у екстремно историографски дискурс транспарентног односа живота и језика, било у деисторизовану слику чулности, утемељену на истоветној идеји транспарентности минус свест о времену.
О оваквом присвајању сведочи и чињеница да је Бранко Радичевић постао само Бранко, чему се противи елементарни однос озбиљности према другоме, али и суштинско поетичко одвајање које је песник спровео. Да ли код Радичевића, мимо посвајања и интимистичког претварања његове субјективности у слику "нашег" Бранка, постоји још нешто и да ли је управо то нешто оно што твори утопију заједнице и опире се свођењу на један од два доминантна модела тумачења? Како неко постаје наш Бранко, Лаза или Дука - али никада, или веома ретко, Милош, Васко, Миодраг, Стеван, Станислав или Иво? Који је то квалитет који прожима све и чини да се песниково име успостави као укорењено у блискости? Да ли је то пука језичка појавност и њена одомаћеност, или интимизацији доприноси природа саме њихове књижевности или пак природа њихове егзистенције? Или томе доприноси слика која је о њима створена у одређеном раздобљу историје, а потом деконтекстуализована и просвојена у неке друге сврхе? Рекао бих за сада да пут до присности може да води и преко заједничког проклетства.
Зашто, дакле, тврдим да се у нашим редовима често, када је реч о поезији, највећма пренебрегава управо поезија? За то постоји више разлога, али најпре бих рекао да је превише присутан мит о транспарентности песничког чина, о његовом пореклу, узроцима, сврси и учинцима, јер познавати или откривати себе није проста ствар: транспарентност је у поезији - као и унутар заједнице - најчешће непрозирност. Када је о романтичарима реч, они имају високо мишљење о уметности (о томе је овде превасходно реч) како би, за разлику од класициста, изразили идеје кроз осећања и самосвест и преточили их у органску визију заједништва. Не рачунају, наравно, на истог човека Лукијан Мушицки и Бранко Радичевић. Романтичарски задатак смера на промену човекове природе и рачуна на јавност, циља на заједницу већу од малобројних образованих. Показало се да је то за поезију опасан пут, јер лирски визионари су лако постајали празни реторичари.11
Премда га неки и тако доживљавају, Радичевић није могао бити рапсод који преводи звуке и слике заједнице у пуне речи. Сан о рапсодичности ремети чињеница да је он био аутор, самосвесна јединка обдарена романтичарски схваћеном способношћу стварања које је и само оригинално. Романтичарска поезија се пре свега односи на неговање илузије да је могуће остварити непосредну везу са сопством, а не са заједницом или нацијом. Заједница је, наравно, симболички конструисана, као систем вредности, норми и моралних кодова у оквиру ограничене целине унутар које живе њени припадници. Не треба одмах, као што се чини, потенцирати однос песника и нације, јер нација је више политички концепт од заједнице. Прво, услов постојања нације је језичко заједништво, а сви знамо како је са њим било у Радичевићево доба - јединство као довршен пројекат уосталом није дошло никад, премда идеалистички сматрамо - заборављајући чему служи политика  да је оно остваривано у одређеним тренуцима прошлости. Романтичари су у 19. веку боље него ми данас осетили да је потребно окончати са традиционалном представом политичке легитимности. Легитимни политички ауторитет није онај који ужива природни или божански ред, "него онај који се ослања на вољу јединки или, да употребимо подесан филозофски термин: на субјективност".12 Наравно, одмах се јавља брига: како засновати колектив на вољама појединаца? Заједница се, укратко, није догодила у складу с пројекцијама о њој које ми преносимо на различите облике друштвености, па је илузорно уписивати је у дело песника из 19. века. Друго, нација се остварује у оквиру националне државе, која је тада још увек била пројекат, али не и стање ствари. Треће, нације имају центар око којег се њихови припадници збијају: у српској култури је то био косовски мит као погодан наратив кадар да надомести непостојање одговарајућег главног српског града у првој половини 19. века (главни градови су били изван Балкана, а познато је како су Радичевић и други романтичари пролазили у Београду; "Српска Атина" такође то није била, као што ни сама Атина није била главни град античке Грчке). Модерни живот се одвија умрежен унутар установа, чињеница, догми, а то важи и за живот Бранка Радичевића - то што нам је његов живот далек не значи да је био једноставнији од нашег.
Стога је потребно поставити једноставно питање: Ако му је историја толико блиска, зашто је романтичарски песнички субјект толико усамљен?
Романтичарски песник је укљештен унутар сцене усамљености и одласка. Сетимо се, на пример, Бајронове синтагме - из писма написаног 26. септембра 1813. будућој супрузи Анабели Милбанк  која сажима епоху: "Не могу да мирујем".13 Луталица Каспара Давида Фридриха, настао 1818. године, свету је окренуо леђа - то је нека врста идеологије растанка. Радичевићев Ђачки растанак је, између осталог, и песма о песми, песма која призива песму:

Лака песмо, ходи у помоћ,
Јера, ено, већ је близу ноћ,
Де пригрли, песмо, моја снаго,
Па изљуби све мило и драго!14

Растанак призива органску заједницу, осмишљава и натурализује простор, али он је истворемено пројекција, жудња, језички апетит, а не датост природног, истински ђачког растанка, како се то често у приступу овој песми сматра. Радичевићев растанак је интимнији него што бисмо то очекивали од романтизма, а ипак иза њега провејева свест да нема складне слике. Култура није уређен простор, чак ни у тренутку растанка: "Случајност појединачних људских судбина, испреплетеност историјских догађаја различитог нивоа, насељавају свет културе непредвидљивим сукобима".15 Али растанак је микроскопска тачка у којој се распознају односи унутар заједнице и њена замишљена спољашњост. У Ђачком растанку ће се ти односи кретати у следећим координатама (према редоследу у самој поеми): "лађани" гроб; пејзаж Сремских Карловаца (описан релативно детаљно насупрот просторима одласка који су апстрактни); детињство (носталгично сећање на присуство света у предметности меда и смокве); идеализована средњовековна српска историја; виногради и виноградари (природа као култура!); девојке, "њине очи и ножице" (чулноеротски комплекс); коло (окупљање, unitas multiplex једне немогуће, тренутне заједнице игре која има ограничено трајање и процедуру); свет личних имена (Арса Путник, Сима Крстић, Јулије Радишић)... Премда је питање њене интелигибилности отворено, чини се да је могуће, без претераног уопштавања, утврдити границе заједнице дочаране у Ђачком растанку: смрт, природа, лична/колективна прошлост, љубав и пријатељство. Поврх тога, утисак је да постоји заједнички именитељ разноликих елемената овог богатог, али не баш увек складно орнаментисаног оквира (превасходно због непотребних понављања и скоковитих кретања напредназад): иза свих ових елемената налази се физички, емотивни, духовни и/или интелектуални растанак. Сходно томе, Радичевићева слика заједнице је - и формално и садржински  -проблематична, она никако није складна и можда је најбоље да је зовемо заједница растанка. У њој се открива чворна тачка романтичарског песника екстатички уклештеног између потребе да смело изложи властиту индивидуалност а да при том не обавије замишљену заједницу плаштом нихилизма. Надам се да неће звучати исувише чудно ако додам да је ова осетљивост истовремено песничка и политичка; она је, боље речено, романтичарска песничка политика.
Место такве поезије/политике је, наравно, неодрживо - растанак је њен услов и њено исходиште. Стога постоји утопијска жеља без садржаја, нешто неодољиво песничког субјекта вуче далеко. Растанак, скривени бог модерности, у Радичевићевој поезији је дочаран као нешто судбинско. Он не хаје да образложи разлоге због којих се песнички субјект одваја:- "Ал’ што мора бити нека буде. – / Та и мене нешто даље вуче", читамо у Ђачком растанку, одвајању од вршњачке заједнице;16 "Ја морах ићи у даљну покрајину / И оставити мили завичај", читамо у Туги и опомени, одвајању од заједнице љубави.17 У психомахији песничког субјекта простор је удаљен, неодређен, неименован - то је простор одсуства, простор с оне стране границе заједнице, без обзира да ли је то заједница пријатељства или заједница љубави. Заједница не може постати реалност или концепт, она има потребу да остане недостижно одредиште.18
У ствари, упркос негованим великим очекивањима у испуњење смисла, чињеница је да над заједницом непрестано лебди фигура смрти - она је њена повлашћена граница. Гледати живог човека, свог брата како умире, значи преживети смрт и у себи и крај себе:

Све ово, брате, све, и сама себе,
И најдраже оне песме моје,
Све бих дао да повратим тебе.19

Разградња - то је још један смисао израза заједница растанка. Смрт ствара заједницу смртника, али то још не значи да она може да обезбеди несмртност. Код Радичевић није само реч о свести о симболичком поретку условљеном смрћу као границом дискурса, већ и о конкретном искуству умирања ближњих, урушавања заједнице које се није могло надокнадити надањима уложеним у личну поезију, љубавне доживљаје, колективну историју или будућу политичку заједницу (која би ионако била само тренутак, а не трајно стање; овоме додајемо и неугодно питање: где би било место живог песника унутар ње?). Савременост се састоји од туђења (песма "Туђин"), од осећања за неразумљиво, која укључује смрт мајке и брата, а касније и очекивање властите смрти. У једној равни, не треба бежати од тога, код Радичевића се остварује однос поезије и демографије20: она, како својим еротским комплексом тако и својим танатолошким мотивима, говори о томе како се излазило на крај са демографском чињеницом - са наталитетом и смртношћу. У другој равни, вокација песника јесте и успостављање односа поезије према будућем људском стању. Упркос заводљивости смрти, бесмртност је у неку руку његов лични људски и политички интерес. Отуда, код песника преосмишљавање и измишљање могуће људске судбине, смрти и њене замишљене негације, (траљаве) бесмртности:

О песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади’! (...)
Све нестаде што вам дати справља -
У траљама отац вас оставља.21

Бранко учествује у дискурзивној конфигурацији и реагује на њу. Туга мучи груди, али мртви не устају, остају написане речи, смрт уписана у писање. Свет смрти Радичевић надомешта бујањем еротизма, помоћу којег, чак и у реторичкој равни, жели да оствари експлозивну комуникацију у којој се шире сукње, а жене се у плуралу јављају барем онолико често колико и у сингулару. Љубав је отварање које даје обећање свакоме, тако да се поезију са овом темом, само наизглед идеалистичком, приближава свакодневици. Смрт је недостатак љубави - али ако Радичевић зна да не може да бира смрт (већ да она бира њега), онда сме да помисли да ће љубав бити ствар његовог избора (отуда је код њега жена отуда пасивна, метафорички говорећи она је "мртва" од самог почетка).
Да ли је љубавни избор слободан? Како помирити фриволност и патријарахалност? Песме "Жеља" или "Враголија" сведоче о слободи у форми разузданости; песма "Убица у незнању" говори колико је незнање спасоносно за појединца и опасно за заједницу; песма "Путу крај" је пак узнемирујућа - она, као и све Радичевићеве љубавне песме, прескаче удварање и скраћује путеве завођења, а љубавни сусрет окончава брачним уговором. У њој се још једном потврђује Радичевић као песник заједнице растанка. Сцена је искуствена, песнички субјект се представља као путник који је прошао кроз све замисливе апстрактне, неименоване просторе (долине, реке, врела, горе, луке, стене, дворе и села), али читаво то искуство обележено је растанцима: "Нигде дуго ја не оста’ / Јер све тражи’ нешто друго".22 Путник сусреће "белу мому", проси је, она га упућује на свог оца, који му је даје: путу је, дакле, крај - друго је постало исто. Романтичарска подељеност на линији индивидуалност/заједништво на концу изгледа мора да се потврди у тривијалности. Премда је субјект упознао и свет села и свет двора, ово је антикуртоазна, антидворска песма у којој се потврђује да се значење субјекта у модерности исцрпљује у његовој правној природи. Пут се завршио, заједница је пронађена, али не љубавна, већ брачна. Љубавна заједница подразумева слободан избор као пустоловину дељења које је њена истина. Можда управо скученост ове песме сведочи највећма о томе да је Радичевићу било јасно да је љубавна заједница још једна заједница растанка. Као што пише Морис Бланшо, то се најбоље види у тренутку нестанка љубавне заједнице, када остаје утисак да она није никада ни могла да постоји, чак ни онда када је постојала.23 Напослетку, субјект песму упућује роду: модерни песник, огрезао у својој подељености, премда може да одигра улогу љубавника женског мноштва, жели да се представи и као доносилац закона што доноси мир друштву уљуљканом у моногамији (као што на једном месту каже Ернст Гелнер: "Као што свака жена треба да има мужа, по могућству сопственог, тако исто свака култура мора имати државу, по могућству сопствену"). Заједница је победила индивидуалност, али песма се окончава у тачки у којој почиње нестајање заједнице у пројекту успостављања друштва и државе. Избор јесте субјективан, али овде је субјект постао функција уговорног реда и поретка.
Заједница је празно место. Али ова правничка тема додатно потврђује да је Радичевић истински секуларни песник увек када говори о границама дискурса, о љубави, болести и смрти. Следствено томе, он је песник секуларне заједнице условљене граничним искуствима, али и искуствима границе, било да су те границе митологизована историја органске заједнице (а заправо елитистичког феудалног поретка) или пројекција (или можда слутња?) модерне државенације. Живот можда и јесте жеља за заједницом, али није случајно што се заједница најбоље може описати из угла растанка  то је она танана граница која сведочи о томе да је жеља за заједницом нужно конфигурисана као негација индивидуалног живота, али и као сопствена негација. Теологија је везана за пројекције заједнице јер свет песнику више не припада као природни део, осим када је реч о романтизованим представама о средњем веку, које су у служби заједнице а не песничке индивидуалности или модерне (државне) субјективности. Радичевићева поезија је огољено сведочанство о измењеној осећајности: заједница је место подељености, замишљена је као органска а у стварности је фрагменатарна. У тај међупростор се насељава песникова политика, јер он зна да не може рапсодички да обухвати све. Свеобухватност је, уосталом, наизглед здрав корен најболеснијег тоталитаризма.24
У корену нашег (и не само нашег) романтизма је стога ово осетљиво двојство, или боље речено међуигра органског и фрагментарног. Код Радичевића оно, сасвим оправдано, остаје неразрешено. Међутим, каснији песници попут Лазе Костића  праћени латентним или манифестним маштањима елитистичких интелектуалаца о органској заједница  интензивније су сањали сан о светом помирењу. Тај сан ће постати нека врста националне парадигме, покушај да се контингенције историје и мене политике посматрају са измишљеног стабилног места. Вера у запоседање такве спољашњости је, чини ми се, особина наводно (раз)очараних, а заправо политички, економски и социјално заштићених субјеката. То је у ствари начин њихове имунизације од реалних проблема, од "зараза" присутних унутар заједнице, али и њихов допринос медијском, политичком и институционалном прикривању истих тих "зараза".
 У име такве замишљене спољашњости и пратећег мита о транспарентности језика, уметник се често представља као једнострани идиот. Супротно томе, Радичевићев истински креативни идиотизам (који уистину није довољно канонизован) састоји се пре свега од смелог покушаја комуникације од ја према заједници у раздобљу брзих и неухватљивих промена. То је poesis као одвајање: песник зна, средином 19. столећа знатно боље од других, да мој живот нема значаја за мене, нити за бога, већ да он мора имати значај за неко друго људско биће. То је истовремено проклетство и благослов поезије, али оно ослобађа говор, што је некада чак и важније од оног што је речено. Као што је потоњи развој показао, пут од себе до очишћеног сопства, или из изолације до ширег, имагинативног и заједничког живота, није био осигуран, нити једноставан. Јер ако је заједници једноставно приступити, као што многи интелектуалци мисле (или се праве да мисле), откуд толико идеализоване историје, еротске разузданости и личне меланхолије код људи попут Бранка Радичевића? Расцепљен, он истовремено окреће леђа и жели да остави своје лице, тело и дух ту негде, унутар заједнице, која је ипак, и дословно и алегоријски, заједница растанка.
Наравно, уписивање у традицију део је традиције (нема спољашњости коју бисмо назвали традиција и њој супротстављеног песника који је предмет нашег истраживања; песник је, наиме, конститутиван). Романтизам значи модерност, што подразумева и неговање одређених амбиваленција, толико видљивих у Радичевићевом опусу. Каснија појава романтизма у Србији имала је важан утицај на уметност која је стварана, па би се могло говорити о извесној некохерентности проистеклој из жеље да се све одједном каже, при том уклештеној у вери да постоји метадискурс који би уредио мноштвеност. Жеља, наравно, може бити бесконачна, али уметност је ограничена. Тек су се симболисти одупрли романтичарском притиску да палату уметности претворе у бордел форми. А генерација после Првог светског рата је веома добро знала да Пантеон није пандемонијум и да поезија није опера, односно да уметност не може више да опстаје на енергији носталгије, на памћењу застарелих митова и пропалих вредности.
Ако уметност не може опстати на тој основи, како је могућа вера да је она ваљан темељ заједништва заједнице? Говор о прошлости мора да почне од питања: каква нам је садашњост, јер је сенка увек тамо где јој је место. Реченица револуционара и песника Уга Фоскола (1778–1827) опомиње нас из унутрашњости европског романтизма: "(...) језици су, тамо где постоји нација, јавна баштина којом управљају лакореки. А онде где нема нације, језици остају баштина књижевно образованих људи и писци књига пишу само за писце књига".25 Али шта ћемо са парадоксалном заједницом у којој лакореки управљају певајући, а књижевно образовани пишу несвесни културолошких, социјалних, економских и политичких консеквенци које проистичу из чињенице да пишу само за писце књига? Укратко, отуђени смо од стварности (или је она отуђена од нас) и лажемо себе, што између осталог значи да се нисмо усрећили са сопственом интерпретацијом романтичарске парадигме. Наш сензибилитет је претрпео утицај постромантичне реакције: вера у уметност као спиритуалну политику само је увећала тензију између прљаве политике и наводне аутентичности и водила нас је ка идејама "судбине", "дубине", митском декору и бомбастичности, лажном аристократизму и изузимању интелектуалне парадигме из токова друштвености. То преувеличавање је допринело да наша критика радо измишља песника, па чак и да се одушевљава тривијалностима које задовољавају њену потрагу за јунаком свести. Али потребно је подсетити се с времена на време да је песник исувише људско биће, а не јунак кохерентне, читљиве, прозирне повести о самоиспуњењу.
Идеја невиности, идеја о рају којег је могуће изнова задобити након пада у свест, другим речима идеја о телеолошкој и апокалиптичкој историји свести је, наравно, један од најзаводљивијих, најснажнијих и највећма обмањујућих топоса идеалистичког и романтичарског периода. Овај топос сам по себи није проблематичан, уколико остане тамо где му је место. Али јесте трошна основа за изградњу савремене заједнице, јер нас, заиста слично потрошачком друштву "слободног" избора, уљуљкује у илузији оностраности и удаљава од мишљења реалности ситуације. Одговор на питање културе показује да никакво позивање на "слободно", нецензурисано, неспутано ја не може да надмудри чињеницу да је политика мишљење, а поезија место производње живота који нам измиче јер га нисмо претворили у мисао.

*

Владимир Гвозден

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ  ПОЕЗИЈА И ЗАЈЕДНИЦА

Резиме

Проблем односа поезије и заједнице веома је стар и темељи се на језичкој способности и делатности човека. Па ипак, постоје многобројне тешкоће до којих нас води наизглед тривијално тројство појединац-језик-заједница. Шта значи говорити? Да ли је језик нешто чиме влада појединац, или је он сам, сасвим супротно, у власти језика? Да ли су говор и живот део истог јединства или искључују једно друго? Заједница је симболички конструисана, као систем вредности, норми и моралних кодова унутар ограничене целине унутар које живе њени припадници. Растанак призива органску заједницу, осмишљава и натурализује простор, али то је истовремено пројекција, жудња, језички апетит, а не датост, како се то често у приступу поезији сматра. Овде можемо призвати археолошки дар Чезареа Павезеа који у својим денвницима бележи: "Пре романтизма, интелектуалац није постојао, јер није постојала супротност између живота и познања (...). Приметити да је живот важнији од мисли значи бити човек од пера, интелектуалац. То значи да се твоја мисао није претворила у живот" (299). Ово је важно за Радичевићеву поезију, која се у српској култури олако посматра као израз заједнице утемељен на кореспондневији живота и језика. На тај начин не само што се депоетизује поезија, него се стварају и две владајуће парадигме које поезију, у име критичарске ортодоксије, претварају било у екстремно историографски дискурс транспарентног односа живота и језика, било у деисторизовану слику чулности, утемељену на истоветној идеји транспарентности минус свест о времену. Стога је Бранко Радичевић постао само Бранко, чему се противи елементарни однос озбиљности према другоме.



БЕЛЕШКЕ:

1 Giorgio Agamben, The End of the Poem: Studies in Poetics, tr. Daniel Heller-Roazen, Stanford: Stanford University Press, 1999.
2 Исто, стр. 111.
3 Jean Luc Nancy, Два огледа: Раздјеловљена заједница; О сингуларном плуралном битку, прев. Томислав Медак, Аркзин, Загреб, 2003, стр. 47.
4 За критику таквог гледишта видети Јуриј Лотман, Култура и експлозија, прев. Добрило Аранитовић, Народна књига, Београд, 2004, стр. 161.
5 Бранко Радичевић, "Девојка на студенцу", Руковет, прир. Милан Дединац, Матица српска - Српска књижевна задруга, Нови Сад - Београд, 1971, стр. 51.
6 Исто ("Туга и опомена"), стр. 87.
7 Чезаре Павезе, Умешност живљења: дневник 19351950, прев. Југана Стојановић, Нолит, Београд, 1979, стр. 273.
8 Ханс Маyер, Аутсајдери, прев. Владимир Бити, Графички завод Хрватске, Загреб, 1981, стр. 10.
9 Емил Штајгер, Умеће тумачења и други огледи, пред. Дринка Гојковић, Просвета, Београд, 1978, стр. 224.
10 Чезаре Павезе, Умешност живљења: дневник 19351950, прев. Југана Стојановић, Нолит, Београд, 1979, стр. 299.
11 Видети Geoffrey Hartman, "Reflections on Romanticism in France", Romanticism: Vistas, Instances, Continuities, ed. David Thorburn and Geoffrey Hartman, Cornell University Press, Ithaca, 1973, стр. 3839.
12 Лик Фери, Homo Aestheticus: откриће укуса у демократском добу, прев. Јелена Стакић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, Сремски Карловци, 1994, стр. 23.
13 George Gordon Byron, The Njorks of Lord Byron, Letters and Journals. Ed. R. E. Prothero, 6 vols. London: John Murray, T. III, 1899 –1904, стр. 401.
14 Бранко Радичевић, Руковет, прир. Милан Дединац, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд, 1971, стр. 120.
15 Јуриј Лотман, Култура и експлозија, прев. Добрило Аранитовић, Народна књига, Београд, 2004, стр. стр. 187.
16 Бранко Радичевић, Руковет, прир. Милан Дединац, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд, 1971, стр. 119.
17 Исто, стр. 81.
18 Roberto Esposito, Communitas: The Origin and the Destiny of the Community, tr. Timothy Campbell, Stanford University Press, Stanford, 2010, стр. 71.
19 Бранко Радичевић, "Песма умрлом брату Стевану", Руковет, прир. Милан Дединац, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд, 1971, стр. 100.
20 Видети Maureen N. McLane, "Dead poets and other romantic populations: immortality and its discontents", Romanticism and Human Sciences: Poetry, Population, and the Discourse of the Species, Cambridge University Press, Cambridge, 2000.
21 Бранко Радичевић, Руковет, прир. Милан Дединац, Матица српска – Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд, 1971, стр. 241242.
22 Бранко Радичевић, "Путу крај", Песме, прир. Васо Милинчевић, Рад, Београд, 1987, стр. 56.
23 Maurice Blanchot, La Communaute inavouable, Minuit, Paris, 1983, str. 88.
24 Исто, стр. 11.
25 Ugo Foscolo, Prose letteraire, Le Monnier, Firenze, 1850, t. III, str. 321.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432