Друштво књижевника Војводине
 
 


Горана Раичевић - Постоји ли други Бранко: Милош Црњански и Бранко Радичевић Print E-mail

У предговору књизи поезије Бранка Радичевића, коју је приредио за едицију Српска књижевност у 100 књига и којој је дао наслов Руковет, Милан Дединац је о песнику Ђачког растанка проговорио из визуре двојице међуратних књижевника, експресиониста - Милоша Црњанског и Растка Петровића. И сам песник, и припадник друге генерације другог таласа српског модернизма, Дединац је у једном од најпоетскијих текстова о Бранку Радичевићу, а заигравши на карту рецепције његовог песништва у 20. веку - тј. покушавши да открије шта је у њој за модерног чи-таоца живо а шта мртво - и морао поћи од песника аван-гарде. Они који хоће нову поезију колико и новог човека, морали су, према Дединцу, да се врате "на оно право пролеће с почетка наше књижевности, на давно оно прамалеће које као да је занавек било заборављено, па нико више ни слутио није да се његов младалачки дах може још једном вратити". (Дединац 1971: 21) И за све остале критичаре који су писали о Бранку Радичевићу - ма колико се разликовали њихови ставови о корисном, односно "погубном" утицају народне поезије на стражиловског барда - он је "првенац" - ако не зачетник а оно први значајни песник уметничке лирике код Срба.1
И једна од најчувенијих антологија српске лирике - прецизније, "новије српске лирике", како гласи наслов антологије Богдана Поповића из 1911. године, почиње од поезије Бранка Радичевића. Међутим, упркос томе што је српска модерна својим нагласком на лирику и лирску емоцију могла да постане прави наследник романтичарске осећајности, после Скерлићевих напада на њен екстремни индивидуализам, национализам и анакреонтику,2 до прве праве модерне "рехабилитације" романтике дошло је у периоду између два рата, када су се нови, млади песници, окренувши главу од Европе и Париза, поново вратили на-ционалној традицији, проналазећи свој естетички и етички идеал у човеку природе уместо у човеку културе. Отуда је сасвим разумљиво да је Дединац модерне читаоце Бранкове потражио у Растку Петровићу и Милошу Црњанском. Овај други, каже најбољи песник међу нашим надреалистима, у своје лирске текстове није унео "само мелодију и тон, ’штимунге’ Радичевићевог песништва, већ кроз њих провео и самог песника, као неког свог двојника из давнине, а Бранкову Фрушку гору уметнички дивинизирао до симбола целе домовине". (Дединац 1971: 22)
И одиста, значај чињенице да је управо Бранку, као једном од важних актера Црњансковог литерарног првенца - драме Маска, која је изашла у Загребу 1918. године - припала улога да изнесе основе песниковог кључног литерарног програма суматраизма (који се тада још увек назива етеризмом),3 охрабрује истраживача да се упусти у компаративна проучавања ова два српска песника, и то не само зато што су два стилска раздобља у којима су стварали (романтизам и експресионизам, односно авангарда) заснована на аналогним поетичким поставкама. Код ове двојице "рођених" лиричара откривамо и то да су им се судбине и карактери толико поклапали да одиста можемо говорити, ако не о "двојништву", а оно о извесним паралелама које нам могу много тога открити о поетикама временски и стилски ипак удаљених песничких фигура.4 Ако, при том, а ослањајући се на тврдње проучавалаца Бранкове поезије, прихватимо идеју о "неухватљивој сложености" ове поезије "непосредно и једноставно исказане емоције" (Живковић 1994: 71) - која је највидљивија у различитом акцентовању њених појединих аспеката или у инсистирању на њеној подвојености (трохеј-јамб, народ-њаштво-артизам, романтизам-реализам, идеално-конкретно, радост-меланхолија), онда нам се и питање Црњансковог односа према том песништву - у којем такође уочавамо извесну двојност или двострукост - чини као значајан путоказ у тумачењу како Бранкове поезије, а тако и нашег романтизма у целости.


Два Бранка

Још у Интервјуу о Бранку Радичевићу који је дао непознатом новинару у листу Комедиа 1924. године (у години у којој се појавио и Алманах Бранку Радичевићу - омаж деветорице београдских песника српском романтичару о стогодишњици његовог рођења), Милош Црњански је проговорио о свом изабранику из прошлости и својој литерарној инспирацији:
Ја сам Темишварац, ишао сам његовом трагом, изгледало је чак да ћу и грудобољу од тога добити; футбал ме је од тога спасао, али сам годинама учио на темишварском гробљу, где има један обелиск, над гробом његова брата Стефана, на који је његов отац Тодор урезао једну ружу и под њом старословенски: таки е био. Затим сам ишао у Беч, у парк, где је Бранко прокашљао крв, у кафанице крај грчке цркве, где је и он банчио. Његова прослава је за мене једно тужно огледало, старо сто година, у коме видим и своју прошлост. (Милош Цр-њански 1999 II: 433)
И касније, у интервјуима које је давао по повратку свом у земљу, после двадесетпетогодишњег лондонског изгнанства, Црњански је негирао тезу о томе да његова поезија непосредно произлази из романтике, али и из песништва Бранковог, одричући у исто време тврдње критичара да се у историји српског песништва може пратити тзв. стражиловска линија:
Многи су се заљубили у тај романтизам Бранков. Било је ту саосећања са младошћу, љубављу и тако даље. Та линија не може да траје, то је немогуће. Линија наше поезије данас је интелектуална и јако се мења. Моја је поезија више у вези са 1918. годином, са стварањем Југославије, са политичким стварима, са страшним једним ратом, првим, светским, тако да ја не бих рекао да ту има наглашене стражиловске линије. У Темишвару, ако одете на гробље, онде имам две сестре и једног брата. Поред њих је Бранков млађи брат, Радичевић, тако да је било нормално да сам саосећао са Бранком у Бечу. Тамо сам студирао у једној болници где је и он, некад, био, и умро. И то су везе. Не треба их другачије тумачити. (Црњански 1992: 144)
Остајући увек доследан идеји да права поезија не може да потекне из имитовања, Црњански никада није волео да говори о било каквим књишким утицајима. Отуда је и његова прича о Бранку Радичевићу увек везана за песниково животно искуство, увек се изједначава са "успоменом" – између осталих и са оном када је, као дечак, са родитељима, путовао у Нови Сад и Карловце. Међутим, величајући у свакој прилици нашу романтичку књижевност, уочљиво је да и после толико година (у интервјуима из 1964. и 1965, дакле непосредно пред и одмах по повратку у зе-мљу) песник Стражилова не пропушта да нагласи не индивидуалистичку, већ напротив, колективистичку осећајност српског романтизма. Откривајући да је читао и Михизове и Кашанинове есеје о Бранку (па ће чак на једном месту дати за право овом другом, који жучно одриче сваку везу Бранкову са Вуком и Његошем), Црњански ће у романтизму истицати ону везу без које нема великог писца јер "Књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник". (Црњански 1999 II: 477, 490)
Значи да поезију уопште сматрам као нешто што се не може писати без тога што је наш романтизам био: то одушевљење, та веза са читавим једним народом, са читавим једним крајем, то је била Војводина, али и Србија у исто време. (Црњански 1999 II: 521)
Већ остарели песник, који се у земљу враћа из двадесетпетогодишњег изгнаства, оптерећен бременом "националисте", па чак и "фашисте", у многим интервјуима трудиће се да истакне да је његово опредељење сада космопо-литско. Међутим, одговарајући на питања о поезији нашег романтизма и о његовом односу према Радичевићу, он ће се у свакој прилици трудити да истакне везаност Бранкову са колективом, чак и по цену контрадикторности - рано умрли песник Стражилова за њега је "социјалан" и због своје огромне популарности у народу, али и због жеље за ангажманом у име тог колектива (што је чињеница која, према писцу Сеоба, бива засењена његовом трагичном судбином која је неизбежни чинилац исте те популарности). Дајући за право Кашанину, чини се да Црњански упада у још већу контрадикторност, па не знамо да ли поздравља Кашаниново ламентирање над чињеницом што су вук и орао потерали славуја из Бранкове поезије и утрапили му гусле, или му се супротставља (интервју Љ. Вукмановићу из 1967):
Ја сматрам Радичевића, и модерним, и значајним, па и соци-јалним песником. Просто зато, јер је, после 50 година, колектив једног народа, – читалачке публике, – скоро увек непогрешив. Његова поезија имала је огромни колектив читалаца. Мушицки, господин Суботић, на пример, нису. Младост Бранкова и његова романтична смрт покрила је "социјалног" Радичевића. То је стипендист коме стипендија није исплаћивана. Плаћена је за њега тек самртничка постеља. То је херолд Вуковог режима (има и таквих режима), где је, – како је Кашанин врло добро запазио, – морао да прави похвале хајдуцима; то је омладинац кога је београдски полицајац, Николче, пратио, и протерао из Београда. ("Неки Бранко да одмах у полицију дође. Николче". То је поет љубави које је, у Револуцији, дошао да буде поет Револуције, али то није био. Међутим, његов памфлет, у стиху, против мрачњака у нашој литератури, доказ је, да Радичевић није само идиличан. Записано је, да је, пре туберкулозе, био у стању да, тадашњу, тешку, војничку пушку, испружи десном руком. Смрт Бранкова је типична трагедија тадашње наше омладине. Поет је увек ангажован. Социјалан. На страни слабијих. Бранко на страни угрожених сунарондика... (Црњански 1999 II: 518)
Таквог Бранка, песника колективистичке осећајности, који се издиже изнад безбрижне фриволности Беча, њего-вих салона у којима се мисли само о љубави, дао је млади аустроугарски Србин и у свом књижевном првенцу - драми Маска (1918). Бранко из Маске јесте онај песник из свог последњег, бечког периода, после Револуције, периода који је по Кашанину био погубан по младог господичића који скида фрак, цилиндар, презире фотеље и салоне, везујући се дугом према свом јадном народу и "славјанству". Насупрот Кашаниновом јетком одбацивању ко-лективистичке осећајности као Бранку несвојствене и наметнуте, као последице погубних Вукових и Његошевих утицаја који, према овом критичару, нису марили ни за Бранка ни за његово песништво,5 Црњански већ болесног српског песника слика као меланхоличног младића аутен-тичне осећајности, супротстављеног маскираним Бечлија-ма и Бечлијкама хипертрофиране сексуалности и површног и фриволног понашања и живота. Бранко се овде јавља као проповедник нове индивидуалне, песничке религије - етеризма:

Видите, ипак, ја верујем, нејасно,
када хоћу, негде далеко
из моје душе, из мога здравља,
све што ја желим, то се рађа –
то је моја хемија, мој етеризам.

Он је, попут Петра Рајића из Дневника о Чарнојевићу, човек који је прошао кроз буру страсти и који је сада изгубио жељу за плотском љубављу. Он је носилац оне потресне осећајности из Дитирамба у којем се каже да је живот за слуге част – Стег дичан буна и убица / о роде ти си изабраник њих / Клекнеш ли животу понизна лица / нисам више твој син
И ничег нисам жељан ... нити ми је жао,
и чини ми се да је једино добро наше
несретно Косово, неосвећено и јадно.
И жељан сам да мој народ остане тако
у несрећи поштеној једино...

Бранко из Маске се, као и прави песник, спрема да напише: "епос један / страшан као мој народ, бедан / До ђавола Бајрона, Ига, Винкелмана, / оно што се не прода, што не клечи никад ... / Писати? ... коме ... за ко-га?..."
Ова визија романтичарског песника својевољно опредељеног за тугу, уклапа се у онај код Црњанског општепреовлађујући концепт мушке туге што произилази из опредељености војника и ратника да дели судбину своје заједнице и да се жртвује за њу.6 Међутим, када прочитамо оно што је Црњански написао о поезији нашег романтизма тек четири године касније, у есеју о Васи Живковићу, тексту који нам је неопходан да бисмо разумели Стражилово, поему написану у Фиренци 1921. године,7 онда нам се на први поглед чини да и код Милоша Црњанског, као и код већине других критичара, постоје у ствари два Бранка. Овај други, са својом младошћу и необузданом чулношћу, стоји на самом почетку епохе којом је српска култура из доба херојства и доминације колективистичке осећајности ушла у доба индивидуализма и просвећености:
Прошлост и сва наша етика славиле су патњу. Били смо народ умирања и туге. Није се знао сребрни смех, нити снага расцветаног дрвећа. Али, знајте да се то мења. Под Фрушком, где се и Живковић школовао, зачела се нова књижевност, ново мишљење, нова етика, на највишој вредности људског бића: на радовању... За њим је дошао Бранко...
На свету је све у вези и ништа се не губи. Сетите се да су до тога доба, свуд по нашим покрајинама, живот и људска мисао били једно страховито хришћанство, мртвачко хришћанство. Живковић нам шапуће кроз своје песме нове и благе ре-чи. (Црњански 1999 I: 34)
О томе да хоће да промени уврежену представу о Бранку као о туробном, грудоболном меланхолику, говорио је Црњански и 1972. у Карловцима Драшку Ређепу:
Хтео бих да мењам Бранка, зато што свако време мења прошлост. Мислим да је Бранко онај један други. Наши песници, књижевници, па и читаоци, навикли су да замишљају Бранка, каквог је једно романтично време створило. Најчешће је узет Бранко туберкулозан, Бранко који умире од грудобоље, у Бечу. Пошто сте ви овде, у Карловцима, његовим Карловцима, хтео бих да подсетим да је Бранко пливао преко Дунава и на-траг са својим друговима, кад је имао дванаест, тринаест, четрнаест, петнаест година. Верујем да има и данас у гимна-зији оних који смеју да подузму и то да препливају и да се врате. А то је, онда, један други Бранко.
На тога Бранка желим да вас подсетим, имам га радо у себи. Волим што је такав. За њега је записано да је као младић узео пушку, војничку, која је тада била врло тешка, за грлић, па је пушку испружио руком. Мени, данас када би је дали, онда бих ја пао са њом, разуме се. Али и међу вама младима, који је узмете неће бити много оних који ће је испружити тако. Дакле, био је један други Бранко. Бранко који је цветао, који је био млад човек, који је први пут овде заиграо, који је ђачки живот Карловаца претворио у симбол. Тај Бранко није само физички друкчији од онога кога смо навикли да замишљамо, сви, редом, као једног у Бечу скрљаног човека, младог, који чека последње своје дане, пљује крв, итд. А онда имате Бранка и у књижевности, кога ја замишљам друкчијим. Кашанин је био први који је скренуо пажњу на Бранково место између Вука и Његоша. Као што знате, од Бранка су тражили да пише народне песме, јуначке, А он то није могао, нити је радо то писао, него је певао оне враголасте лепе песмице и песме и "Тугу и опомену", која је једна од најлепших поема.
.............................................................
Има један Бранко Радичевић, затим, који је био у свом времену, сасвим модеран. Бранко кога су проклињали старији, јер је био необуздан, био је младост, био је онај младић који је нама толико потребан јер се времена мењају. (Црњански 1992: 207)
.............................................................
... Бранко је био онај, и то први који је радост створио, тако да су, захваљујући њему, младост, по себи, ђачки живот, ђачка љубав и младост уопште, постали код нас једно, онај од свакога признати поетични део живота. Зато волим да идем тамо. (Црњански 1992: 219)
Све ово неизбежно нас наводи на то да се упитамо: има ли између ова два Бранка било какве везе, и ако нема, одакле овакве некохерентности у Црњансковом доживљају рано умрлог српског романтичара. Ако суматраизам Црњансков доживимо као врсту личне религије, као покушај остварења човекове среће на овом свету (Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап / свих дивота чулних, као пад мирисног млека". Привиђења) - онда нам се еудемонистичко опредељење Црњансково чини као у потпуности неупитно, у мери у којој непрекидна потрага песникова за срећом оправдава и доминацију утопијских садржаја у свим његовим делима. Да ли то онда значи да су и меланхолични Црњански и меланхолични Бранко само ексцеси? Да ли се може говорити о кохерентности дела песника који је у Карловцима видео квинтесенцију пречанског српства и називао га љубавним предграђем Београда? И има ли одиста два Бранка, и који је од ове двојице аутентичнији?
Одговор на ово питање свакако треба потражити у развојном путу Црњанскове песничке осећајности, доживљаја света који се обликовао у ону нераскидиву мешавину емоција и идеја које проналазимо не само у његовој лирици већ и у прози, а нарочито у чувеним романима о различитим сеобама појединаца и народа од 18. па све до 20. века. Истичући у свакој прилици да је основно обележје итачке лирике да је - послератна - дакле испуњена меланхолијом и очајањем аустроугарског Србина који је видео рат изблиза и који је као песник изразио свој крик побуне против његове свеукупне бесмислености - Црњански је са великом самосвешћу признавао да се његова песничка доживљајност кретала између супротности, између разочарења и заноса, пада и успона.8 Суматраистичка смиреност и утеха после ратног зверања водила је Црњанског ка преображају од нихилистичког побуњеника у борбеног авангардисту који жуди за обновом света. Кренувши 1920. године у Париз, са жељом да напише докторат о српском романтизму и Лази Костићу (а разочаран пријемом своје поезије у послератном Београду), млади песник поражен је безбрижношћу и радошћу Запада на којем као да страшни рат није оставио нимало видљиве ожиљке. Потиснувши лична незадовољства, али и занесен чулном, младалачком љубављу према својој будућој жени, Црњански с пролећа 1921. године стиже у Италију - земљу ренесансе - где ће написати најлепшу поему на српском језику - Стражилово. У стиховима у којима је критика с правом уочила као централни дионизијски преплетај чулности, животне радости, и смрти, уочљива је идентификација тосканског пејзажа са Сремом и Стражиловом. Лепота и радост живота која се на младог српског песника као лавина сручила после свеукупне и свепрожимајуће деструкције којој су у рату изложени не само људи-појединци, већ и читав систем вредности, свет, цивилизација и култура у којој је живео - неиздржива је, ако остане да буде само лична и појединачна.
Као и сви авангардни песници, као и сви романтичари, и Милош Црњански је песник снажног колективистичког осећања. Он не може да буде срећан - сам. То му не дозвољава она "мушка туга", она пупчана врпца којом је сваки мушкарац, са архетипом ратника у себи, везан за свој колектив. Тражећи смисленост у свету у којем су приси-љени да живе после Великог рата, и Милош Црњански али и многи други српски писци међуратног периода, прибегавају прастарој идеји човечанства о смислености жртве - о свесној и вољној смрти која је предуслов новог живота. У поменутом есеју који је посветио Васи Живковићу Црњански ће, на један готово спиритистички начин, пронаћи смисао оне трагичне, рано умрле младости - романтичарских песника, карловачких ђака, који су у својој поезији славили живот, а чије је отелотворење и симбол Алек-сије Бранко Радичевић.
Верујте у то да је живот једне околине, и ваше околине, састављен из физичких, али и метафизичких, невидљивих узрока и веза. Осетите да бол и љубав појединца рађају веселост и тугу околине. Столетна раздраганост људског духа и живота, око Болоње и Падове, можда је само измаглица и еманација млађаних телеса која су се са свих страна света сакупила, у лакој ђачкој одећи, да проиграју и да пропевају младост, а сад леже сахрањена, у гробљима тих прастарих универзитета. Ко зна колико је боја и веселих платна прешло преко сињег, нашег Јадранског мора, јер је пред њима весело скакутао ђак, млади ђак из породице Златарића, који је окупао свој дух у провидном и бистром ваздуху, пуном ласта, града Сијене! Ко зна колико је младости и узалудног одушевљења утрошено, у оним, високим као гнезда, ђачким становима, под небом, старих, оронулих немачких градова дуж Рајне, да се суморни и ужасни немачки дух поврати веселости и смеху! Ко зна колико је утицаја у души целога Запада, из оних чудних, мрачних, шпанских школа, града Саламанке; ко зна колико је невидљивих зракова пало на груди човечанства из високих, мутних прозора универзитета у Лајдену! Немојте да не верујете да и дух тих, давно умрлих фрушкогорских ђака, неће можда изменити душу целе једне покрајине. (Црњански 1999 I: 32-33)
Тако је, у овој суматраистичкој визији свеопште повезаности живог и неживог, духа и материје, визији песни-ка-авангардисте који хоће једну нову ренесансу, како за укупно човечанство, али првенствено за заједницу којој припада - своју нацију, али и словенство у целости - нераскидиву везу са својим народом Бранко Радичевић остварио управо својом раном смрћу - коју Црњански види као жртву, у свеукупној смислености догађаја што је чо-век није у стању одмах да разабере. И чију је судбину, помирен са смрћу, спреман да следи:
А, место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.
.............................................................
Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.
.............................................................
Дрхтим, још, витак, од река и небеса.
Милујем ваздух последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом, оном, једном, давно младом,
под сремским виноградом.

Стражилово се у овом контексту може читати као наставак Ђачког растанка и Кад млидија умрети само ако га од Бранковог меланхоличног опроштаја од животних радости не одваја свест о избору - оно што ће, поводом Његоша, Црњански препознати као "први лирски моменат" у Лазаревом опредељењу. Епски свет хомерских спевова, али и оног "мртвачког хришћанства" којем је патња на овом свету улог благословеног живота у оностраности - за Црњанског је пун бесмисленог клања. Само свесна жртва - која се полаже због обнове живота, која је гест проду-жења живота а не његовог укидања - чин је који обједињује личност и колектив. Без снажних индивидуа - песника, али и уопште самосвесног појединца чији индивидуализам никада није себичан и самодовољан, нема културног и цивилизацијског уздизања једног народа. Управо то је онај романтизам каквог га је доживео Црњански: као позив на обнову читавог једног народа којем је, да би опстао, потребна поезија животне радости.

Зато је Црњансков Бранко један: у Маски меланхолично одвојен од чулности чије је деструктивности био и те како свестан. Опредељен својевољно за несрећу, најрадоснији песник српски,9 определио се да подели судбину свог народа - спреман на свесну жртву. Песник који је, као и Црњански, трагао за земаљском срећом, и коју, као ни његов далеки потомак, није пронашао у чистој телесности. (Отуда, свакако, ни Безимену не можемо назвати одом чулности и телесности, већ мелахоличном и ироничном поемом о срећи за којом се у донжуанству трага, али се не налази.)10 Романтизам је, тако, за Црњанског, прелазак са епике на лирику, у доба "просвећености" која, међутим, није она Просвећеност 18. столећа - века хипертрофиране сексуалности, века слобода произашлих из рационалистичких и индивидуалистичких открића о задатостима "физиологије" ("Јера месо хоће меса /То је воља са небеса", како то иронично констатује Бранко Радичевић). То је, за Црњанског (али, по мом дубоком убеђењу, упркос свој фриволности, и нешто што читамо и из Бранкове поезије) доба снажних, аутентичних, освешћених ин-дивидуалности који своје место проналазе у заједници којој припадају и коју доживљавају као неодвојиви део властитог бића. Без таквих индивидуа ни авангарни песници који се, попут Црњанског, нису приклонили идејама о револуцији која ће променити свет, нису могли да за-мисле обнову којој теже, и коју виде као "револуцију душа" када поезија добија узвишену улогу да један народ "учи пролећу". У том смислу овакав концепт романтизма као идеје и доживљаја света могао би се свести на визију Артура Лавџоја, који у њему први пут види слављење различитости, аутентичности, и посебности, насупрот јединству, једнодушју и униформности, аутентичности која није само аутентичност ексцентричних појединаца између којих нема контакта, већ и нација, колектива и културних традиција (архетипских садржаја) које појединци у себи носе и којима припадају.
Иако обојица "рођени лиричари", и Бранко Радичевић и Милош Црњански (који у Тузи и опомени највише цени стих у којем звук преноси лирском субјекту сазнање да његове драге више нема)11 прибегавају наративности. Она им је обојици потребна зато што ни један ни други нису затво-рени у естетистичку кулу и представља рефлекс њихове самосвести и жеље да спознају, осмисле и критикују свет у коме живе. Та врста ангажованости романтичарских песника, позната и у ширем европском контексту, говори о својеврсној обнови индивидуалног и колективног принципа уједнињеног у грађанину света који је управо својом личном али и националном особеношћу постао равноправни члан културне заједнице човечанства. Песник који од света, којем се радује, тражи да буде лепши и бољи, не може да одвоји радост од жалости, јер је то цена сваког еудемонизма који није затворен у инидивидуалистичко слепило. Колико су остварење тог идеала у српској културној и друштвеној историји ометали фактори који су долазили изнутра, а колико они спољашњи, питање је које свакако треба да себи постави сваки истраживач који се том културном и друштвеном историјом бави. Одговори на то питање, међутим, премашују оне које смо себи поставили за ову прилику.



ЛИТЕРАТУРА

Вуловић 1972: Вуловић, Светислав, "Поглед на поезију нове српске књижевности до Бранка Радичевића" у О књижевности и језику I, Нови Сад-Београд, Матица српска-СКЗ 1972, 81-110.
Дединац 1971: Дединац, Милан, "Оно што је живо и оно што је мртво: Варијације на тему Бранко Радичевић" у Бранко Радичевић: Песме, Нови Сад-Београд, Матица српска-СКЗ 1971, 7-41.
Живковић 1994: Живковић, Драгиша, "Трохеј или јамб Бранка Радичевића" у Европски оквири српске књижевности ИИИ, Просвета, Београд 1994, 70-102.
Кашанин 2004: Кашанин, Милан, "Између орла и вука" у Судбине и људи, Завод за издавање уџбеника, Београд 2004, 23-39.
Михајловић 1951: Михајловић, Борислав, "Бранко Радиче-вић" у Огледи, Нолит, Београд 1951, 61-177.
Секулић 1964: Секулић, Исидора, "Бранко Радичевић, ли-рик, младо, гладно срце" у Из домаћих књижевности II, Матица српска, Нови Сад 1964, 318-334.
Скерлић 1971: Скерлић, Јован, "Бранко Радичевић" у Сту-дије, Матица српска - СКЗ, Нови Сад-Београд 1971, 113-122.
Црњански 1992: Црњански, Милош, Испунио сам своју судби-ну, БИГЗ, СКЗ, Нолит, Београд 1992.
Црњански 1999 I и II: Црњански, Милош, Есеји и чланци I и II, Задужбина Милоша Црњанског- l’age d’homme, Београд-Лозана 1999.

*

Горана Раичевић

ПОСТОЈИ ЛИ ДРУГИ БРАНКО: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
И БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

Резиме

У раду се поставља питање да ли код Милоша Црњанског, у његовој драми, поезији и есејистици, постоје два Бранка Радичевића, од којих је први носилац "мушке туге" и меланхолични песник смрти, док је други песник животне радости и младалачке безбрижности. Захваљујући анализи осећајности и идејности Црњанскове поезије закључује се да се "први" и "други" Бранко међусобно не искључују - већ да су уједињени у слици првог српског песника лирске осећајности, индивидуалистичке ренесансе без које нема ни напредовања колектива, романтичара у којем су уједињени снажна песничка индивидуалност и оданост заједници којој припада.



БЕЛЕШКЕ:

1 Још у тексту објављеном у Гласу САН 1883. године Светислав Вуловић пише: "Кад се са ширега погледа погледа сва књижевна поезија нове српске књижевности, чини ми се да се у њој виде само два главна периода: период до Бранка Радичевића и период од Бранка Радичевића. Сва књижевна поезија до Бранка чини ми се само- покушај да се створи права уметничка песма. У песмама тога првог периода уметнички је облик или противан облику народне песме и духу народнога језика, или је копија туђинских облика, или је просто подражавање народној песми, и то готово само епској песми. Уметничка пак песма не развија се само из народне песме, још мање из само једне врсте њене. Она постаје потпуним познањем свега народнога одабранијега и савршенијега говора - такорећи народнога књижевнога говора - и познањем песничкога духа народ-ног." (Вуловић 1972: 81). У томе да је Бранко "био и остаје полазна тачка наше уметничке поезије" (Михајло-вић 1951: 76) слажу се углавном сви његови критичари. Оно у чему се не слажу, тиче се одговора на питање на коју се традицију наслонио - народну или на традицију европског бидермајера и рококоа, односно на традицију такозване "грађанске лирике" 18. столећа - као што се тиче и питања која га је од ових традиција водила напред а која кочила или уназађивала. Ипак, да "првенци" и револуционари у књижевности више личе на чудо, него на наследнике некакве традиције (по механизму побуне против очева коју би Харолд Блум назвао "страхом од утицаја"), указала је Исидора Секулић у свом тексту о Бранку написаном о стогодишњици победе вуковских идеја, за коју је, како кажу историчари, пресудну улогу одиграо и карловачки ђак са својом првом, бечком збирком песама: "Бранко је првак и првенац наш. Првак је као културни борац из Вукове гарде. Првенац је по лирици младој, свежој, народног и човечног духа. У песничкој конструкцији својој Бранко није донео наслеђе; а из књижевности до себе није примио наследство, није позајмљивао ни вадио. Дошао је новорођен, и зато гладан живота, весеља, хармоније. Волео је супстанцу, није волео сенке. Волео је жарко савременост, борио се да и он буде у темељу културне будућности народа". (Секулић 1964: 318)
2 Познати су Скерлићеви напади на наше романтичаре из књиге Омладина и њена књижевност, који су навели Милоша Црњанског да још 1929. године са огорчењем констатује да је у доба пре Првог светског рата "читаво једно сјајно доба наше књижевности, романтизам, проглашено добом алкохоличарске поезије" (Црњански 1999 II: 448). Скерлићев сарказам према анакреонтској чулности романтичарске лирике можда је најупечатљивији управо у његовој критици Бранкове поезије: "Као што је природно код младога човека, нарочито код романтичарског песника, Бранко Радичевић је опевао љубав према жени. Само док је та љубав код романтичара била сентиментална, плачев-на према једној ’сродној души’, и према ’белој ћерци снова’, како је један од њих певао, код Радичевића је била чулна, прилично вулгарна, љубав према женској или женки, путска, пролазна, ћудљива. Поезија његова пуна је те грубе сензуалности: ма која ’сека’, ’селе’ или ’чедо бело’ њему је драга, само ако су јој затегнуте груди и виде се ’ноне’ беле, и није толико дивљачна да се не даје ’штипнути’, ’пипнути’, ’љубнути’, и тако даље, Најчувенија песма Радичевићева, Ђачки растанак, јесте само опис једне ђачке пијанке, једна доста груба бахаалија испод Магарчева брда, где има много експанзивне joie de vivre, али исто тако и грубости и вулгарности." О поезији Бранка Радичевића нико од књижевних критичара није написао тако негативан суд какав је био Скерлићев, изречен свакако на трагу Марковићеве критике песничког индивидуализма: "Лирика Бранка Радичевића подсећа често на лирику Беранжеа, коме се данас одриче сваки лирски темпераменат, па чак и поетски дар. То је сасвим зелена анакреонтска поезија, доста обичне чулности, без правих, дубоких, интимних осећања, без широких умних видика који чине величину правих песника. То су iuvenilia једног човека, који је у младости ’терао кера’ мало на пречански начин." (Скерлић 1971: 114-115)
3 Ради се, заправо, о једном истом концепту: етеризам је преименован у суматраизам након што је Црњански, на позив Богдана Поповића, 1920. године, написао чувену песму, и објавио у Српском књижевном гласнику, дакле после Маске (1918) и Лирике Итаке (1919).
4 Изгледа да је "случај комедијант" судбине двају породица које су дале велике српске песнике укрстио много пре него што ће Милош Црњански крочити у пијаристичку гимназију у којој се школовао и млади Алексије, и где ће као дечак са мајком одлазити на темишварско гробље одакле као главно сећање чува споменик на гробу Бранковог брата. У Бранковом колу из 1900. године (бр. 3, стр. 92) др Зорица Хаџић пронашла је податак да је Арса Путник, кога Бранко помиње у Ђачком растанку, а који се у петом разреду утопио у Дунаву, брат од стрица чувеног аустријског пуковника и српског добровољца Паје Путника којег Црњански помиње у својим сећањима. Доживљај Беча у младом аустријском Србину пред Први светски рад неодвојив је од духа младог Радичевића: и један и други испрва су у аустроугарској престоници студирали медицину, а желели да се баве уметношћу, сликарством и поезијом. Бранко је умро, каже Црњански, у болници која се налазила врло близу његовог бечког стана.
5 За Кашанина, Бранко је после револуције, у другој својој збирци (1951) као птица заробљена у кавезу: "...Бранко је сад везан. Везан је дугом ка ’несрећном’, ’јадном’ народу, везан дугом ка ’слајанству’, везан веровницима. Он дивно види да његов народ треба да буде слободан народ, али народ не види да Бранко Радичевић треба да буде слободан песник. Бранко је у кавезу". (Кашанин 2004: 31)
6 Вид. шире: "Улисова мушка туга: мушки и женски принцип у делу Милоша Црњанског" у Горана Раичевић, Кроти-тељи судбине, Алтера, Београд 2010.
7 Вид. шире: "Стражиловски комплекс" у Горана Раичевић: Есеји Милоша Црњанског, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад 2005.
8 Црњански говори о "литерарним чиновима" које сваки песник има, "као у театру, као у драми". (Црњански 1999: 581)
9 За Кашанина Бранко "је једини песник српски који је истински био срећан и волео да живи" (Кашанин 2004: 28), а за Михиза оптимизам је оно што Бранка разликује од песника европског романтизма, који је "махом животно-неафирмативан правац, најчешће песимистичан. Бранко Радичевић је не само оптимиста, него најрадоснији и најживљи песник наше књижевности". (Михајловић 1951: 1951)
10 И оваква какву је данас имамо поема Безимена је, са својом иронијом и сарказмом, и те како ангажована. Телесност овде није више безазлено ваљушкање већ се открива у свој својој испразности, вулгарности - када се своди на "економску" и "трговинску" размену. Песник такву телесност овде не брани већ разобличава. Бранко свакако није песник апологије чулности - телесна љубав у његовој поезији јесте извор и радости, али много чешће има трагичан исход.
11 То није "наш најдубљи продор у романтично", како је рекао Миодраг Поповић, иако можда јесте најдубљи уплив у лирско у српској књижевности.
 
DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432