Друштво књижевника Војводине
 
 


Активности
Ханс Тил (Hans Thill,1954)

Секс са текстовима

Затворио је врата да ветар
остане напољу, осе су у кућу
ушле кроз отвор за пошту.

На степеништу је уздисала
комшиница
а ходник мирисао на пепео и
банане. Воз је у последњим

минутима града
јурио за трамвајем.
Отишао је до фрижидера

узео нешто стакласто
и бистро. Осетио је стару твар
сву лепљиву по рукама,

претеран притисак у ребрима
у зидовима, а напољу
олакшања нигде.

Гребала су га крила
џинс кошуље по потиљку
схватио је

био је го до памука
што је висио о једном клину.

Па ипак

1
Ово вино не личи ни на
шта. Ни у мраку
не светлуца. Пијем
скицу чаја што је
растао у камењару

2
на одморишту код Лиона.
Кисело је ово вино, из бодљикаве
жице исцеђено, са нијансом
недозреле боровнице

3
чаура испаљених патрона и
преврнутих кондома. Пијем
кроз њега понављање
стрмоглавог пада у фебруару

4
добра рђа никад не спава.

5
Профил пејзажа належе,
гума, на тврду земљу
што ме више не држи

6
Па ипак: лековит гутљај
из чаше са зубима.
Изненада се појавио, хладан

7
окрет из сећања



*
Од старих шума имамо још
прсте, двадесет на сваком уређају
како бисмо бирали и још три у једном ноћном органу

Писмо у нама губи глас
у сну себи ноге откидамо.
Док дрво љуби светло, а ми још
реченице од соли изговарамо, онo већ види
дуге колоне тенкова

и читава поласкана
шума отвара се војсци. Војници
имају мрље на костима, зеленило на шлемовима. Носе
имена на грудима, цветове у устима од неког
обореног дрвета

*
или кад смо уморни, када нам постане хладно
од насликаних шума из гостионице чији ваздух
је сувише тесан за наше груди. Од шума
тегобних Марока
имамо још

кашљање и поспаност. Од
шума народом богатих имамо још болнице
једног недељног поподнева и мирис
коре поморанџе у регионалном возу.
Од алжирских

шума имамо још пар минута
Августина и бол са стране при брзом ходању.
Од старих уљаних шума Арабије
имамо још четири звука
наследног молекула

Од руских шума имамо
још инстинкт за бег и једноставне
машине

детињства између ветровитих поља
и преко камене падине на реци
плавушу


превео са немачког Јан Красни

Ханс Тил је рођен 1954. године у Баден-Бадену, а од 1974. живи у Хајделбергу. Немачки песник и преводилац. Водио преводилачку радионицу "Поезија суседа - песници преводе песнике". Године 2004. добио је награду Петер Хухел. Секретар је одбора "Писци за мир" у ПЕН-у Немачка. Објављени радови: Смех сирене (Gelachter Sirenen), песме, Хајделберг (Вундерхорн), 1985; Цивилни циљеви (Zivile Ziele), песме, Хајделберг (Вундерхорн), 1995; антологија, у сарадњи са Мајклом Брауном: Тачка заустављања. Немачка лирика осамдесетих (Punktzeit. Deutschsprachige Lyrik der achtziger Jahre), Хајделберг Вундерхорн, 1987; антологија, у сарадњи са Мајклом Брауном: Изгубљени алфабет. Немачка лирика деведесетих. (Das verlorene Alphabet. Deutschsprachige Lyrik der neunziger Jahre), Хајделберг Вундерхорн, 1998; антологија, у сарадњи са Мајклом Брауном: Ода спортисти. Михаел Бузермајер о својој 60-ој години живота (Ode an die Sportler. Michael Buselmeier zum 60), рођендан, Хајделберг Вундерхорн, 1998; Перспектива калдрме. Писма из Пловдива и Софије (Kopfsteinperspektive. Post aus Plovdiv und Sofia), Хајделберг, Вундерхорн, 2000; антологија, у сарадњи са Стефаном Вичореком и Инго Вилхелм: У страним речима код куће. Грегор Лашен на свој 60. рођендан (Im Fremdwort zuhaus. Gregor Laschen zum 60. Geburtstag), Хајделберг, Вундерхорн, 2001; Изложена страна (Wetterseite), песме, у: Грегор Лашен (издавач): За седам небеса. Седам песника у посети седам пејзажа (An die sieben Himmel. Sieben Dichter besuchen sieben Landschaften), Хајделберг, Вундерхорн, 2002; Хладне религије (Kuhle Religionen), песме, Хајделберг, Вундерхорн, 2003. Награда Петера Хухела, 2004. Издавач, у сарадњи са Грегором Лашеном: Збогом, пурпурно лето, руска поезија, Хајделберг, Вундерхорн, 2004; Издавач: Чему птица, књиге, џез, енглеска поезија, Хајделберг, Вундерхорн, 2005; Издавач: Проследи своју борбену корњачу!, украјинска поезија, Хајделберг, Вундерхорн, 2006; Издавач: Скривена светлост годишњих доба, швајцарска поезија (Das verborgene Licht der Jahreszeiten. Poesie aus der Schweiz), Хајделберг, Вундерхорн, 2007; Рођење анђела, словеначка поезија, Хајделберг, Вундерхорн, 2008; Санкање низ лето, шведска поезија, Хајделберг, Вундерхорн, 2009.
Објављивао је бројне песме у часописима: Literaturmagazin, Horen, Manuskripte, neue deutsche literatur, Lettre International, Merkur, Sinn & Form, Zwischen den Zeilen, Schreibheft, уређивао антологије и алманахе поезије 1989/90, 1992, 1993, 1996, 1998, 1999, 2000, 2002, 2003, 2005, 2006,2008.
Тил је активан члан интернет форума www.der-goldene-fisch.de.
Преводио је дела Ивана Гола, Гијома Аполинера, Филипа Супоа, Филипа Солерса, Рејмона Кеноа и многих других.
Превео је мноштво радио-драма са француског.

 
Пер Хансон/ Par Hansson (1970)

Кајак лежи скривен
испод неколико јова, откључај
катанац и пожури
цирада између јовиних грана
Отри земљу, полен
паучину и сјајна
испијена зимска тела
Убаци Кајак
данас ћу веслати
близу копна и покрет свак
шевар, кап , вир
Птице с пегавим одорама
перје, главе и вратови
певуше
лет им се
у води огледа и оне нестају
Најстарија тишина, какво олакшање
што не дува ка сунцу
Лопата весла сеје
капи што с весла падају
језеру се придружују

Из збирке Кајак, 2016.


*
Објашњење
Смрт је објашњење за породице. Када члан породице оде пробуши се бунар, отвори се рупа због које они што су остали живи једни друге гледају озбиљније у очи. Рано једног јутра окупе се код дубоког бунара. Привежу кофу за дугачки чврсти конопац, привежу конопац за ваљак, смењују се у вртењу и после предају до руба напуњену кофу около једно другоме. Предају ту тешку посуду, у очи се гледају. Пију на литре те хладне бистре воде.
Ово се не односи само на ожалошћену породицу тога дана чији је отац страдао од срчаног инфаркта током трчања. Такође се односи и на остале породице. Они што окупљени стоје у групицама на паркингу, свечано обучени, док чекају да се црквена звона огласе. Мушкарци сасвим другачије посматрају своје аутомобиле. Другим очима виде своје аутомобиле. Жене гледају мушкарце у очи. Погледи им се скоро срећу. А деца посматрају дрвеће, аутомобиле, мајке и очеве потпуно новим, измењеним очима.
Тако је кад се дозволи човеку с превеликим срцем да трчи: унутрашња експлозија на бициклистичкој стази између Венеса и Венесбија. Брза смрт пре него што тело и стигне да удари о земљу. Није стигао да осети тврдоћу тла по последњи пут. Издахнуо је у ваздуху. Као да је недовршеним покретом остао да виси док звона одјекују. Али такође је одјек звона и у себи. У бакарно обојена звоњава што позива свечано обучене, окупљене уплакане породице. То су породице које се никад раније нису окупиле. Сад врло јасно виде једни друге. У групицама стоје испред својих возила. Дан још није много одмакао. Очи су им тек избушени бунари. Смрт се налази међу њима, објашњава и објашњава.
Из збирке Страћара (Ruckel), 1998.
    
Прочешљавање

Кажу да си се окренуо ка копну
Како би избегао да видиш свој одраз
И да се повремено намерно разболиш
Да уђеш кроз нос и ископаш
Сопствену митологију

Кажу да ти фали снаге за многостраност
Као да појединости има превише
Да се не умеш вратити за корак
Како би онда видео целу слику
Кад се френетично говори о тишини
Ти си већ легао у шталу и ћутиш
Сунце се просијава кроз кравље виме

Кажу да си се извукао
Нанизао грубу огрлицу од сувих
Шкољки и звецкаш около
Нагнут над мочварама
Лик ти се назрео у сечи шума
Кад си расцепао ератички блок снагом ватре
И извукао се кратким брзим корацима

Кажу да си се начитао у неком универзитетском граду
Комадићи коже су ти пронађени
Разапети унутар пропалих сеника
Кажу да ти начину рада недостаје сва логика
Зна се да живиш махом на риби и бобицама
Али о теби говоре као да си после вука најгори

Зна се да си уживао у књигама
Да си се оглашавао кроз библиотеку
И убацивао стране предмете
Међу листове код одређених одабраних
Одломака: мртве бубе
Празне чауре рибље изнутрице

Кажу да радиш ноћу
Крадеш веш из спољних дворишта
И разапињеш светле чаршаве између дрвећа
Којима хваташ дебеле мољце
Понео си код куће направљени нож
Којим дељеш мехурове у морској води
Ретке и обећавајуће ноћ за ноћи

Кажу да си се извукао
Како би исплео зимску одећу од брезове коре
Чекај први снег и иди да спаваш
У напуштеном брлогу медведицā
Нашли су исцепане листове из твог дневника
Успели да растумаче знаке за човека оружје пса
Ветар је растурио ланац трагалаца

превод са шведског Дејан Купрешанин

Пер Хансон (Pär Hansson) је рођен 1970. у Венесу (Vännäs), у Вестерботену (Västerbotten). Објавио је шест збирки песама, а последња је Кајак која је номинована за песничку награду Шведског радија 2016. Скупљамо бобице у цивилизацији добила је 2013. Норландску књижевну награду. Дела су му објављена у антологијама и часописима у Шведској и иностранству.
Говор је од великог значаја за његово стваралаштво. Од прве збирке песама Страћара, објављене 1998, обичава наглас да чита песме у различитим просторијама. Хансон је у управи Шведског друштва књижевника, у одељењу за белетристику и предаје писање белетристике у Готландској вишој школи. Тренутно живи у Стокхолму где приређује читања на својој тераси. Суделује у Версополису, eвропској мрежи песника и песничких фестивала.
Норландски пејзаж игра важну улогу у Хансоновој поезији, која пак често кружи око сукоба између села и града, детињства и данашњице, порекла и заборава. Фокусирајући се на чулне доживљаје, он истражује места у сећању, поразе модерног доба и однос човека са околином.
Књиге:1998 – Страћара (Ruckel); 2001 – Породични ковчег (Familjekista); 2005 – Лавинске заставе (Lavinflaggor); 2009 – Сећања моторне тестере (Motorsågsminne); 2012 – Беремо бобице у цивилизацији (Vi plockar bär i civilisationen); 2016 – Кајак (Kajak)

 
Радомир Миљојковић (1959)

Кад утихне механизам сатни

Кад утихне механизам сатни
умрећемо и дани ће нас појести златни.
Али пре тога треба опрати фанглу и мистрију
оставити мешалицу за бетон у најбољем реду.
Засешће господар времена на наша рамена
гореће запаљени стогови
читаве ноћи
нашим уснулим срцима
сладиће се богови.
Али у освит тога:
Треба одвести оца у поликлинику да му замене катерер
Променити умољчану постељину.
Мајци купити слушни апарат.
Кад замириши цветак рани
умрећемо и златни ће нас појести дани.
То је са цветком већ је отпевао Црњански
(Али кога је брига)
И цвеће зла нам је цвало
И цва.
И мирисаће изнад наших ледених чела
Родићемо се из пепела.
или из блата
или из глине
или опет из мајчине.
Али несумљиво је да овакви какви смо заслужујемо да умремо
још хиљаду пута
кад утихне механизам сатни.


Јубилеј
Рампа се спушта да прође воз.
На раскршћу
кроз нечије стопе струже клин.
Млин последње зрневље меље.
Гмижу гусенице брсте хлад.
Под кором мрављи рој
погани сој згасле страсти.
Масти се колац за брава.
Прослава.
Одрања камење годовање.
Мишје срце из труле кладе трепће
лишај га скрива
папрат
и ветра шапат.



Blackcoat
Шницле неће остати непоједене
умре ли отац.
Час балета неће бити отказан
нити пропасти куповина рачунара.
Бомбаш самоубица и његове жртве
беспрекорно опрани са плочника
средством из рекламе која следи.
Набрекли утопљеници
између ногу плесачица нестају
у жрвњу reality showa.
Самлевени цунамии, земљотреси, тајфуни...
Исто свечано црно одело
свадбено – мртвено
од оца наслеђено.


*
Радомир Миљојковић рођен је 1959.године у  Новом Саду. Дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду на одсеку за Југословенске и општу књижевност. Радио у Издавачкој кући Књижевна заједница Новог Сада, а потом, 1989. покреће први приватни месечник у Војводини Шајкашке новине. Био је главни уредник Новина Жабаљске општине. Сада је запослен у Основној школи „Милош Црњански“ у Жабљу као наставник српског језика.     
Песник, приповедач, драмски писац и сценариста.     
Као коаутор објавио песничке књиге Свакодневне песме са биографским подацима (1989), Директан пренос кипа слободе (1993), Гутачи ватре (2001) и приче за децу Данас је четвртак (1995).     
За самосталну књигу поезије Надомак хлебу награђен на салону књига у Новом Саду. Издавачка кућа „Светови“ објавила му је 2007. песме Мимоход пред прву брачну ноћ, а исте године у „Прометеју“ му је објављен роман Подизање Лазарево.     
Сценарио серијала Ходочашће оцењен је као најуспешнија емисија образовног програма ТВНС у 2005. години. На фестивалу „Пауново перо“ у категорији документарног

 
Јерген Линд/ Jцrgen Lind (1966)

LACHRIMAE

Приближавање споро иде,
али не знам како

да се приближим
томе. Редукција на просте

податке о души. Воде ми глас.
Песму. Зелено је

силно зелено, силно је
и сећање

на зелено. Педесет хиљада
речи. Педесет хиљада превода

Ускоро ћу скупити
Све што ми треба. Камен

на камен. Сложено лице
враћа се,

моли за име
кад више немам

ништа да ти дам. Мали
покушаји, музика

коју смо делили, али
не могу да нађем снимак

Џулијана Брима како свира
Ноктурнал Бенџамина Бритна,

само Даулендову тему:
Come heavy sleepe, the image

of true death. Адресе су
опустеле, бројеви телефона,

Дуги ходници. Пишем унутар
књиге док гласови

не растворе једни друге, а
музика постане бесмислена

у мени. Земља земљу покрива
Речи људи,

али људи нема. Не.
Ти више ниси

оно што си била, нити она
која ћеш једном бити.

Можда нећеш никуд,
само што даље од

мене. Удолина доле крај потока.
Испод моста, па наниже

стазом. Стена на косини
што гледа на воду

Не. Мораш се обући,
не можеш лежати тако.

Те бесмислице настављају се
као песма под шавовима

лобање: оно што је било,
оно што ће престати

да постоји, замисао о томе
да се насучеш

на непознатој обали
и почнеш одатле. Али то се

не може изрећи без тебе
а ти више ниси овде,

удаљена за домашај руке
за један дах. Царство сенки

унутар већег подручја
царстава сенки. Царство

са много имена,
неумољиво царство
*

Шум у климатизованим брифинг салама. Уста се отварају у празно, без назнаке лица. Човечија крљушт се ковитла.

Црн брод равног дна уздиже се спрам обале. Танке, сиве прилике навиру напоље као песма, све врви од погнутих врећастих бића без лица. Стоје под мостом, нешто копају доле крај обале. Тамни таласи. Муљ.

Може почети било кад. Можда дна и нема. Ја бројим и бројим. Колико прстију, колико шака. Мноштво људи тече, нестаје. Више се не може чути шта која рука ради. Бели шум, са свих страна. Ја пишем унутар књиге док гласови не растворе једни друге.

Могло је почети другачије. Подвиг је што сам некада био дете. Обиман материјал који никада нећу имати времена да прегледам. Али имам све време овог света. Познајем нежност. Танка је и тако лагана. Можда је не можеш прихватити. Али не бој се. То је само љубав. А љубав је једноставна. Сан о кући у кући. Са танким зидовима на које прикивамо снове о себи самима. Да. Можеш саградити кућу ни од чега. Ветар на лицу и снег што ће пасти. Можда ће нас само гурнути низбрдо, доле у бескрајне вирове.


*
Било је то једне веома хладне ноћи у новембру, пробудио ме је сан. Било је хладно и ведро. Снег је падао на цркву Светог Павла. Било је тако лепо да сам пожелео да направим неколико слика. Али није ми ишло са блендом, хтео сам да позовем неког, затражим савет. Била је ноћ. Снег је чудесно падао. Желео сам да се присетим нечије приче о недавној провали на другом крају низа кућа. Узео сам џепну лампу, пажљиво отворио врата од кухиње и закорачио на травњак пред црвеном кућом из мог детињства. Неки дечаци су се јурили са ножевима, смејали се и викали, било је то првих дана летњег распуста. Тела су ускакала у шумарак. Низови монтажних кућа из седамдесетих година. Они добро познати гласови, пре него што се растворе међу сенкама. И завладала је тишина. Свуда мир. Само је снег падао. Нико се није огласио. И нико није дошао.

Из збирки:Саскатун 2011 (Кабуса ферлаг);Бела општина 2015 (Кабуса ферлаг);Мамац 2018 (Алберт Бонијеш ферлаг)

Превео са шведског  Никола Перишић
*
Јерген Линд (Jörgen Lind) рођен је 1966. године у Умеу, а живи у Гетеборгу. Студирао је теологију и књижевност и похађао Списатељску школу у Копенхагену 1990-1992.  У периоду 2001-2009. био је уредник часописа Грес. Запослен је у књижари, а од 2013. године је члан Секције за лепу књижевност у оквиру Шведског удружења писаца. Ангажован је и као приређивач и преводилац, и на шведски језик је преводио данску песникињу Пију Јул. За своју најновију збирку песама „Бела општина“ добио је Лирску награду Шведског радија 2015. године, а на његове стихове је композитор Томас Јенефелт написао музику.
Књига, „Мамац“ (Åtel) излази 2018. године код издавача Алберт Бонијеш ферлаг.
Јерген Линд пише и музикално компоноване песме великог формата, које у међуигри поезије и прозе вијугају између приватног и политичког, ега и колектива, свакодневних обавеза и егзистенцијалне борбе.
Библиографија:1997 – Арарат (Ararat); 1999 – Минарет (Minaret); 2002 – Музика за ново друштво (Musik för ett nytt samhälle); 2004 – Долазе топле струје (Här kommer de varma strömmarna); 2006 – Вила папируса (Villa dei Papiri); 2008 – Заштита (Hägn); 2011 – Саскатун (Saskatoon); 2015 – Бела општина (Vita kommun).

 
ИВ ЖАК БУЕН (YVES-JASQUES BOUIN, 1951)

ВОДИТИ

Ко ће нам рећи куда руке иду ка телима, ка позивима? Ко ће нам показати куда руке иду ка рукама? Руке које се уплићу, расплићу за ударце, миловања. Руке које убијају, руке које дају живот; и то са истом нежном марљивошћу, истом беспрекорном пажњом. Руке створене за страсти.
Ко ће нам рећи зашто руке одлазе у сусрет поздраву, и када да се ухватимо, а када да пустимо руке које на длану држе, у сваком моменту, откуцаје света?
Ко ће нам рећи ког је дана рука напокон пронашла своје место у другој руци и да ли се то вечност наслућује?
И у покрету склапања руку, незналица појачава тишину молитве и одлази.

ОСТАТИ/ЖИВЕТИ

Цвет који се увече затвара, већ његов мирис. Сунце које изненада нестаје, већ ноћ. Улице које се одједном празне, већ самоћа. Живот који се лагано повлачи, већ светлост
Унутар
Завесе које се навлаче, већ сећање. Неко гаси лампу, већ дисање. Лица се губе, већ миловање. Последња љубавна реч у једном даху, већ тишина
Унутар
Кад све престаје, једна присутност остаје; али ко зна да је прихвати унутар себе као осмех који се не завршава?
У тајни песама су сусрети

ПОХВАЛА СВЕТЛУ НА ВОДИ

Као ни вода, светлост се не задржава у руци.
Вода, то је мрља на тканини која нестаје при топлоти; светлост, мрља у оку која бежи под капке. Упорност светла, жилава вода, истрајност сенки. И једно и друго дрхте, таласима или сенкама, једно блиста захваљујући другом, а да не знају које од њих двоје се кити туђим перјем. Појављују се, усхићени, у полету свог сјаја. Не уздржавају се.
Као и вода, светлост прожима сваку пукотину и сваки отвор; и ево је, трачак испод врата, барица на плочицама, мала пукотина између капака на прозорима, отисци на зидовима собе или како пуца од здравља у башти. Понекад је толико обузимајућа да заборављамо да је ту, да је она та која даје тон радости. Светлост која греје, која даје телу своју дубину и која мало по мало претвара топлоту у мирисне воде. Под мишком, на грудима и на свим рубовима коже, светлост ће позвати воду у ту ватру, и грла ће се надахнути, разгаљена од свежине.
Светлост и вода, када се венчају светло и сјај воде, то је ширење среће  у зеницама, плес који зовемо Светлуцање.
Март 2017.

Превод са француског Милица Станковић

Жак Буен, рођен 1951,  песник, лектор,едукатор, глумац.
Организатор књижевног фестивала Време речи ( Temps de paroles) од 2002. до 2011. и оснивач поетских сусрета у Дижону TemPoésie. 2014. оснива поетске сусрете У двоје је боље ( A deux c’est mieux) у Румунском културном институту у Паризу. Задужен је за студентске часове на Универзитету у Бургоњи ( смер: језик и комуникације). Едукатор за библиотекаре на атељеу читања наглас у Националном центру за месне јавне послове. Уводи атеље усменог изражавања и писања у школске, универзитетске установе, библиотеке, истраживачке институције, удружења, затворске установе, болнице... У часопису за поезију Олакшање ( Décharge), редовно објављује текстове посвећене страним песницима: „Гласови који су дошли са стране“. Учествује у раду школских установа: нижим и вишим разредима основне школе, гимназијама и средњим стручним школама.
Промовише великане савремене поезије организујући представе са читањем поезије (Мишоове, Ревердијеве, Арагонове, Десносове, Елијарове, Арделеове, Јожефа Атиле, Гофетове, Венајове...). Новија дела: Шетња ( La promenade) 2014, Заједно! Заједно! Еротско читање и Буен, то је све 2013, Сити?! Гурманскко читање 206/2017
Задужен за колекцију 3,14 г поезије  у издању p.i.sage iterieur од 2013.
Гостовао на многим свестким фестивалима. Имао студијске боравке по Француској и Немачкој. Објавио је преко дест песничких књига.

 
Мауро Понци (Mauro Ponzi, 1950)

Théia manìa

У зору
хитро се нижу речи
из оловке
из визија
из мора и из земље
да, можда пројекат,
али thèia manìa
не оставља избор
и пише и диктира
овај свети бес
који жари по сунцу
које тек што је изашло.
И Нике
силази с Олимпа
и зури у мене
својим празним погледом
и својим лицем у пламену
и ја преводим
пеан и епиникије
са старогрчког
из њеног реског гласа
којег једва да чујем
и којег тек помало разумем
присећања
на студије и штива
из неког давног времена.
Па ипак
сваког  јутра
пре него што Еос устане из постеље
и остави самог
увоштеног супруга
вечног – то да – али без младости
зове ме именом
анђео победе
и пева епиникије
као некада
и протичу над морем
брзе слике
које баца тек рођено сунце
о прошлим збивањима
осликани стубови, статуе,
битке и надметања,
трагедије и мистерије.

Говори олимпска Нике
и приповеда
својим ритмичким певањем
тумачи ми слике у низу
који блистају на води
и срди се
због моје спорости
да видим.
Онда немирна ишчили
када црвени сјај
одступи
пред пуном светлошћу дана.
Али увек
се враћа и дозива ме
следећег јутра
и пишем
оно што могу
оно што ми диктира
моја
тхèиа манìа.
(из: Палата у Кнососу, Рим, 2010.)


*
Где је илузија
у моћи или у уметности?
У конструисању
компликованих апарата
ситних интереса
који држе на окупу
различите индивидуе
да би управљали
и употпуњавали
ово заједничко добро
мрежом интрига
која увећава моћ
а можда и богатсво
тебе самог.
Или у производњи
изражајних шифара
формула страсти
да би се ствари изрекле
сликама
које представљају нешто друго.
Дати смисао прошлости
овом кратком прелазу
од Напуља до Еолије
чак и овом стењу
вулканском
углачаном ветром
одбаченом на страну
од овог бизарног вулкана
који с времена на време гунђа
радозналим туристима
планинарима
у пратњи
планинског водича.
Један лакрдијаш
је својим појављивањима
у трену уништио
деценије
класне борбе
и више од једне илузије
остао је у игри
престижа
која увек делује
на тржишту масмедија
као на слави свеца заштитника.
А уметност се тетура
иза полугодишњих
извештаја
и издавачких стратегија
сасвим лакрдијашких.
Можда једино тамо унутра
у врелој ковачници
Хефест
искива облике
предодређене да трају
не постављајући себи проблем
публике
audiencea
буџета.
Његови еклектички облици
предодређени су
за јунака
ван времена
ван тржишта.
А међутим можда нам
у овим горким временима
без илузија
треба јунак
способан да цени
пламтеће
знакове
опсидијана.
(из: Палата у Кнососу, Рим, 2012.)

Превод са италијанског Марија Радованов

Мауро Понци (Mauro Ponzi), рођен  је 1950. у Риму, студирао је  немачки и италијански језик и књижевност. Добио је истраживачку стипендију 1974 на Хумболт-Универзитету у Берлину. Професор је немачког језика и књижевности на Филозофском факултету  Универзитета у Риму "La Sapienza" од 1980. године.
Боравио је  1986/1987 у Берлину са стипендијом фондације "Алекандар Хумболт"; 1994 је гостујући професор на Универзитету Роскилде (Данска); 1996. и 1999.  гостујући је професор на Универзитету Хајнрих-Хајне -Диселдорф; 1996 стипендиста на књижевном колоквијуму у Берлину.  Био је 1998. стипендиста на Goethe-Gesellschaft у Вајмару и др.
Од 2001. године је уређује часопис за немачку књижевност  “Links” (Pisa-Roma) а од 2006.  уређује  годишњак "Hermann Hesse " (Tubingen). Од 2012. председник је италијанског удружења Валтер Бењамин. Члан је многих редакација научних часописа за проучавање немачке књижевности и културе.
Књиге поезије: Der Palast von Knossos, Aphaia Verlag, Berlin 2015; Il palazzo di Cnosso, Robin, Roma 2012; I piaceri della carne, Onyx Editrice, Roma 2011; Malinconia di sinistra. Poesie, Campanotto Editore, Pasian di Prato (Udine) 2008; Bleiche Segel, Aphaia Verlag, Berlin 2005; Mitlesebuch 57, Aphaia Verlag, Berlin 2000, Intermezzo onirico, S. Marco in Lamis 1988.
Објави је романе :E va bene così, NeP edizioni, Roma 2016; Sociologia del paradiso. Onyx Edizione, Roma 2009; La storia siamo noi, Noubs, Pescara 1999; new edition: NeP edizioni, Roma 2016.
Најнови је књиге су му: Nietzsche’s Nihilism in Walter Benjamin, Palgrave MacMillan, New York-London 2016; La natura della malattia. Genesi dei motivi del Werther, Aracne, Roma 2015; Schwellen. Aufsätze für eine neue Theorie des Raums, izdavači M. Ponci and S. Borvic, Düsseldorf 2014; Between Urban Topographies and Political Spaces, izdavači A. Nuselovici, M. Poncci, F. Vigi, Lexington Books, Lanham-Boulder- New York- Toronto-Plymounth, UK 2014; Pasolini e Fassbinder. La forza del passato, Roma 2013; Melancholie und Leidenschaft. Der Bildraum des jungen Goethe. Heidelberg 2011 etc.
Добио је награду за La storia siamo noi (Pescara 1999) “Rita Ciprelli” (Chieti) за необјављени рукопис  1999; награду “Anassilaos 2000 – прво дело” (Reggio Calabria); “Emigration Prize 2000” Pratola Peligna (L’Aquila). Његова песничка књига book Malinconia di sinistra била је финалист за награду “Mario Luzi 2010”.

 
Аурора Луке (Aurora Luque, 1962)

1. Плод данашњи

Мораш живети животе. Не свој,
не само договорен,
већ и суседне, одложене,
претходне, будуће.
Желим их одмах све, убране,
тек што их не загризем и не ставим у уста
да омекшају на језику.
У овој корпи има гроздова мирисних,
трешања тек дозрелих,
влажних јагода од шума обећаних,
онај укус на зелену шљиву у лето,
и златну пулпу, несажвакљиву.

Поједи сад свој сопствени
уморни мозак:
то је плод данашњи.

2. Текст песме за Кармен Линарес

Жеља беше бог.
Његов кип утапаше се
у морима порицања.
...
Жеља беше море.
Његови таласи подизаше
сидра и корале.
...
Жеља, једрењак
поносни што насрће
на докове лука.
...
Жеља је дрво
с гусеницама и пулпама,
с уплетеним ветровима.
...

Жеља је храм
где се моли нага
слава тела.
(Из књиге Епикурова сијеста, 2008)

3. Реп за ходочашће Стиву Џобсу

Фараон заспа у великој пирамиди.
У обожаваним криптама средњовековни свеци.
У каменим маузолејима сурови генерали.
Енглески монарси у великим катедралама

а шпански краљеви у одбојним ескоријалима.
Градови угошћују своје мудраце и Дантее.
Данас је умро један Леонардо: људи ће му се молити.
Стива Џобса обожавају у коцки „Епловој”.

Однеше му јабуке сјајне и жуте,
цвеће, тастатуре старе, песме и сличице.
Ватрени верници као на ходочашћу,
обилазе три круга на Петој Авенији.

Оствари чуда: идолатрија оправдана.
Музику света стави у кутијицу
што стаје на длан као новчић.
Завист богова одузе му живот.

Ако дизајнирање космоса беше божански занат
ти исцепа планове старих богова.
Илузија да се свет сабије
у мобилни орган налик другом пупку,

илузија да свет је леп тако пресавијен
моћ да га реедитујеш када ти није по вољи,
због тога, о Џобсе, о Џобсе, своју песму певам ти
а чуда која би нас тако уврачала више бити неће.

(Из Лично&политичко, 2015)

Превела са шпанског  Душка Радивојевић


Аурора Луке (Aurora Luque). Родила се у Алмерији (Андалузија) 1962. године. Завршила је студије класичне филологије у Гранади. Живи у Малаги од 1988. где је радила као професорка грчког, колумнисткиња, издавачица и менаџерка у култури. Песникиња посвећена трима главним линијама својих занимања: класичан свет, женска књижевност и превођење поезије. Међу њеним књигама треба истаћи:Лично & Политичко / Personal & político (Fundación J. M. Lara, Sevilla, 2015); песме. Француско-шпанско издање / Cuaderno de Flandes y otros poemas, ed. francés-español (Ediciones en Huida, Sevilla, 2015).
Срж. Есенцијална антологија. / Médula. Antología esencial, ed. de F. Ruiz Noguera (FCE, Madrid-México, 2014); Производња острва. Поезија и метапоезија. / Fabricación de las islas. Poesía y metapoesía, ed. de Josefa Álvarez (Pre-Textos, Madrid, 2014);Епикурова сијеста. / La siesta de Epicuro, (Visor, 2008). Награда Генерације 27.
Раније збирке песама:Пролазна / Transitoria, Carpe noctem, Проблеми синхронизације / Problemas de doblaje, Хаику песме из Нариле / Haikus de Narila.
Преводила је песнике као што су Сафо, Катул, Рене Вивијен, Мелеагр, Лујза Лабе, Марија Лаина. Међу њеним преводима истичу се Оно живљење мора. Море у грчкој поезији / Aquel vivir del mar. El mar en la poesía griega (Acantilado, Барселона, 2015), и Еросове коцкице. Антологије грчке еротске поезије / Los dados de Eros. Antología de poesía erótica griega(Hiperión, Madrid, 2000).
Приредила је издања драмске списатељице из времена просветитељства Марије Росе де Галвес (Холокаусти за Минерву / Holocaustos a Minerva, F. J. M. Lara, 2013), кубанске песникиње Мерседес Матаморос и песника М. Кабаљера Боналда, написала предговор за књигу Исабеле Ојарсабал (Глад за слободом. Сећања републиканске амбасадорке. / Hambre de libertad. Memorias de una embajadora republicana, Almed, Granada, 2011).

 
Јохан Јенсон/ Johan Jonson (1966)

морам одавде.

морамо одавде.

друго место није могуће.

можда ниједно друго место.

морамо. тамо ипак.

 

*

једна шанса.

једна. и.

 

једна једина шанса.

да се не бих.  не не

неповратно разболео.

 

*

 

И ја дописујем

уз какав то

колективитет?  какав

раздвојен

 

*

 

неког другог.

положиће.

у онај кревет.

где. лежао сам ја.

 

*

оног ко не ради.

појешће.

преживаће.

метаболисаће.

 

*

мртви.

и друштвено мртви.

не ишчезавају.

баш никада.

 

*

рад.

се наставља.

увек.

 

*

ја заслужујем то.

и тај живот.

знам.

шта друго.

ништа.

 

*

куд. ће та мржња?

нема куд да оде.

антагонизми. непомирљиви. пресудни. нерешиви.

немају куд да оду.

књижевност се не рачуна. исувише је просто.

( мада. мада је и потешко.)

и безазлено. репродуковати књижевност.

 

*

бићу тиши.

од тихог.

још. тиши.

 

*

радити. са.

њиховом равнодушном.

непокретношћу.

и циркулацијом.

 

Из „заједно.некуд. 2012, Алберт Бонијеш ферлаг

 

***

Сувишно. Бесциљно. Изопштено. Палијативно осуђено.

Сада је на снази продужена и нова политика смрти, поново.

 

У последњих четврт века пишем свакодневно. Почиње да

ми бива јасно да је поезија одавно безнадежно маргинализована

и да ће тако остати и током остатка мог живота, у

малобројним годинама које журно откуцавају, као неко

акумулирано стање резигнираног очаја. Као

прогутана туга што истиче. Можда ми се сада указује

неки потиснути облик истине. Или једна

животна лаж мање. Не знам. Али не могу више да се

кријем од осећаја кривице од које се јежим и стида

од ког црвеним, пре свега пред мојима, због свег тог протраћеног

рада што води у сиромаштво. Ово би дакле требало да буде

последња књига поезије коју пишем. Не могу то да приуштим.

Никад и нисам могао да приуштим ту неугасиву страст.

 

не може се то прећуткивати. оно пушта напоље своје речи,

олујне таласе, подригује зелено; ветар. покушава да се

улије у свеобухватно и видљиво олиставање

речи. не можеш напустити стварност дрвећа уз

помоћ дрвећа самог. пустимо да све то пожути

и полако падне на земљу. нека и тишина влада;

опадање лишћа, јесени.

 

контемплација са секвенцама што измичу, у конфронтацијама.

не успети, ништа боље, ништа лошије

стално изнова.

 

Сањао сам да сам присуствовао дефинитивној победи

смрти. Било је то на крају опијености од алкохола и

амфетамина, у том одзвањајућем стању хиперактивности

и наркозе. Стигао сам до

лебдеће али неизбежне границе. Или тачније: она

је дошла мени. Требало је да наставим сам

у смрт, али на неки начин је било могуће премотати

уназад делове сопственог живота и његовог окружења

и услова. Они ће сасвим неочекивано и чудесно

умаћи непознатом и изненадно искрслом

коначном преображају. Барем за неко време. Наиме, секвенце

сећања ће одмах пошто су се спасле

поново почети да изумиру. Али сада је

много брже ишло то понављање живота. Било је

ишчашено, и као први и последњи пут, истовремено,

и лишено мог конкретног присуства. Мој допринос био је

више као паралела, танано сенчење, нешто

издвојено. Као да нека сабласт походи остатке

мог живота, а не може да се умеша. Већ у току тог

сна схватио сам да је сан неистинит,

немогућ. Када сам се пробудио, накратко ми се у сећању

налазио монтиран текст из сна; писка будилника

распршила га је на саставне делове, као када се одува

прецветала сивобела лопта маслачка. Скоро пре него

што сам стигао да отворим очи, бљеснула је кроз

свест и тело, попут благог жигања, друга

фраза: Можда сам се родио мртав.

 

Са шведским. Без помирења. Без краја. Са сном.

На јави. Са смрћу. У животу. Борба за одмор. Борбе.

Бег.

 

Светлост данас, преподне: као неки глаголски облик

што надмоћно левитира. Осећај да тело тежи осам

девет кила мање. Октобарско дрвеће голо, лишће истињало.

Мирна вода као тамно огледало за

бескрајну небеску опну. И одједном: као да је

звук искључен.

 

Тешко је. Можда и немогуће. Можда је одувек

било немогуће. Не знам. Како бих и могао знати?

 

да вид, слух, њух, осећај, са својим егзогеним

пољима, претходе и остају одвојени од мог личног

живота. да се перцепције не могу описати у првом

лицу једнине; никад појединачно ја није оно које чује,

види, додирује, већ оне саставне генеричке, биолошке и

друштвене особине, непогодне за превођење у једнину.

као језик; подељен свима, и машине за расподелу

информација, које не припадају ником.

 

Тело ме је сваки пут изневерило, разоткрило, осрамотило.

Па ипак, наставило је да захтева уживање да би се примирило

и утишало. Да би наставило да живи. Упркос свом непостојећем

еротском капиталу. Као да је биолошки нагон тела да се

репродукује равнодушан пред истоветним нагонима других,

али и пред њиховом одбојношћу. Стално долази до

борбе. Између тела. У свим правцима. И унутар тела.

Међу спорим откуцајима склопова гена

лоше одржаваним телом, у правцу тела домаћина

следеће генерације, и таште жеље језика и свести

да ишчезну и почину.

 

Књига мора бити незаобилазна, наметљива. То уопште

није довољан, већ минималан разлог, један од многих; и

обртни моменат књиге око миријаде естетских забрана.

 

Како одговорити на глобалитарни капитализам? Како

да се преживи?

 

Време пролази. Оно које је преостало. Оно које уопште није

преостало, које је ишчезло. Које невидљиво и неопозиво

гура живот према његовом крају.

 

Ближим се педесетој. Увек се некуд стигне. А где сам

ја стигао? Након двадесетак различитих послова које сам истрпео,

петнаестак књига, пет-шест комада, десетак

монолога. Неко као ја? У болест. Нулти приход.

Нулта имовина. Наранџасту коверту са пензијском прогнозом

бацам неотворену у смеће сваки пут када стигне.

 

можда је то исти облик смрти који се стално изнова

понавља, захваљујући нашој амнезији за преживљавањем.

Из „напред.и.даље.напред. 2014, Алберт Бонијеш ферлаг

 

***

 

превео Никола Перишић

 

Јохан Јенсон (Johan Jönson), рођен је 1966. године и живи у Стокхолму. Као песник је дебитовао 1992. године. Његово дугогодишње искуство слабо плаћених послова представља средишњи мотив његове поезије. Пробој је уследио 2008. године, са збирком „По радном распореду“, за коју је добио Књижевну награду листа Афтонбладет, а номинован је и за Књижевну награду Нордијског савета за културу. Касније је номинован и за Стриндбергову награду, а додељена му је Награда Ејвинда Јонсона и Лирска награда Јерарда Бонијера. Поред поезије, Јенсон пише позоришне комаде и монологе за позоришну трупу Театермашинен.
У Јенсоновим обимним књигама колажног карактера могу се пронаћи аутобиографске забелешке, описи рада, политички напади, техничка терминологија и металитерарне рефлексије, час као објективна проза, час у виду исцепканих фрагмената.
Јенсон је објавио следеће књиге:1992 – Као песме за семпловање (Som samplingsdikter);2004 – Вирус (Virus); 2005 – Мономатеријал (Monomtrl); 2006 – Орбита Колобер (Collobert orbital); 2007 – Сувишна активност (Restaktivitet); 2008 – По радном распореду (Efter arbetsschema); 2010 – Животна песма (Livdikt); 2012 – заједно.некуд.; 2014 – напред.и.даље.напред.; 2016 – тамо.идем.тамо.
За добитника Међународне награде Нови Сад критика каже да је у питању песник који инсистира на улози аутобиографских искустава и пише неку врсту радничке књижевности, мрачне, мизантропске и разорно горке, са изнуреним, ознојеним телом у првом плану – истовремено пуштајући језик да се распадне кроз језичко-материјалистичке ефекте ометања и теоријску терминологију.
Његову поезију ништа мање не прожима ни политички гнев, у ком услови његовог презреног нижеразредног рада, „постају полазиште за нескривену мржњу према класном друштву и капитализму, „светској фабрици“. Јенсон ствара мамутски монолошки корал гласова. Кроз свој експанзивни формат, друштвено-критичко набрајање и међуигру различитих форми, Јенсон уме да подсети на битне ауторе и тон модерне шведске поезије развијући свој однос према актуалном материјалистичком свету до непомирљивости. Његова поезија није само неуобичајена, полемична и субверзивна. Постоји и чудан осећај признања, са искреношћу изведеном из конкретности и јасноће. Неко говори - из срца - о чудној ситуацији у којој се налазимо. Као да се историја сабира у његовој поетици. Ако можемо рећи истину.

 

 
Интервју са Стеваном Таталовићем добитником овогодишње Бранкове награде

ПЕСМА ПРЕДСТАВЉА
ДОКУМЕНТ ЈЕДНОГ
УВЕРЕЊА, ЧАК И КАД
НЕМА СНАЖНУ ПОРУКУ

У Саопштењу жирија о
овогодишњем добитнику
Бранкове награде Стевану
Таталовићу (1987) речено је да
(...) "Песничка реч у
Таталовићевој збирци
представља интервенцију у
описаном устројству заједнице,
засновану на уверењу у
једнакост свих људи, које
песника поставља пред задатак
да оно што је виђено пренесе
управо као што је виђено, без
"редукције", упркос свести о
ограничености домета и снаге
оваквог говора у савременом
контексту. Таталовићево
песништво представља значајан
нови глас у пољу српске
књижевности и зато сматрамо да
заслужује пажњу наше читалачке
јавности, са свим
претпоставкама за даље
деловање."

Књига Уступање места је по
структури, чини се, пре поема
него збирка песама. Песме
пулсирују дахом садашњег
тренутка кроз призму твоје, по
много чему, изгубљене
генерације?

Не бих рекао да је моја
генерација погубљенија од било
које друге. Као што се не бих ни
бавио класификациом
генарација, јер то онда одлази у
неко непотребно прављење
разлика, селективност,
неслагање. Верујем да у
данашњем друштву сви губимо
подједнако. То нема везе са
генерацијским разликама, које
заправо и не постоје. Када сам
радио на рукопису "Уступање
места" покушао сам да пишем
песме које се надовезују, које
праве целину и дају форму
поеме. Ток који би поема требало
да има, међутим, стално сам
прекидао неким упадицама и
скоковима који треба да враћају
на оне за мене значајне теме о
којима сам замислио да пишем.
На тај начин сам отежао читање
и разградио ту форму поеме,
пошто верујем да се песме могу
читати и независно. Ипак, за
разумевање рукописа потребно
је прочитати све, јер су поруке
скривене у неком репетитивном
садржају од кога нисам желео да
одустанем.

У Вашим песмама препознаје се
жудња за сусретом насупрот
свести о раздвојености, ћутање
које стоји наспрам говора, нада
упркос безнађу...?

Било ми је лакше да се
изразим кроз контрасте, јер
друштво које данас живимо се
заснива на њима. Идеалнотипски
хтео сам да опонашам
"Побуњеног човека", који машта
своју егзистенцију кроз тренутак
у коме остаје сам, али онда се
појави недостајање и потреба за
присуством другог. Највећи
контраст који сам покушао да
опонашам јесте онај кроз
Агамбенову идеју Homo sacerа,
ту свету фигуру која је
стигматизована, коју је свако
могао да убије, коме је свако
могао да одузме живот без да за
то одговара. Мислим да такве
животе данас живимо. Потпуно
маргинализовани и
екскомуницирани, одлучили
смо да не партиципирамо
демократски у овом неједнаком
друштву без имена.

Ако су наши животи заиста
"редуковани" путем различитих
облика медијских говора, као
што кажешу једној од песама,
шта песништво може да
оствари, када се обраћа
читалачкој јавности?

Редуковани живот јесте живот
писара Бартлбија, Мелвиловог
јунака који говори моћно о
Карлу Марксу, пропасти човека
који се физички и духовно
одриче експлоатације. Тај мој
Бартлби није писар, он не ради
на Волстриту, већ се потчинио
сивој зони европских аеродрома
где слаже кофере европске
средње класе и уместо
песимизма понуђен му је
радикализам. Он уместо I would
prefer not to/радије не бих
вентилира бес тако што планира
терористичке нападе у
европским тржним центрима и
тако замишља редуковање
живота. Медији извршавају
самоубиство тиме што се
интертекстуализују до бесмисла.
Данас медији преносе шта се
догодило на другим
медијиумима. Поезија то не ради.
Поезија је задржала тај
афирмативни карактер. Песма
представља документ једног
уверења, чак и кад нема снажну
поруку, она је склона тумачењу.
Ја бих оно Миљковићево да ће
поезију сви писати, претворио у
оно Бродског поезију ће сви
читати, јер је неискварен медиј.
Али има и мејнстрим оптимизма.
Два играна филма из 2016.
године баве се поезијом:
"Патерсон" Џима Џармуша и
"Бескрајна поезија" Алехандра
Жодоровског. И што је још боље,
обојица су добила награду
публике на београдским
фестивалима. То је интелигентан
начин разумевања поезије.

Шта је то што настојите да
реконструишете писањем?

Бирократију. Европу.
Бирократију и Европу. Имао сам
потребу да се обрачунам са
Европом у овој збирци због
односа према избеглицама и
мигрантима. Европу сам писао
малим словом. На тај начин
покушао сам да умањим њену
величину и покажем шта је
постала. То је у великој мери
повезано са бирократизацијом
Европе. Централизацијом у
Бриселу и принципом
субсидијарности Европске уније
која доприноси побољшању
квалитета живота појединца који
се налази на менаџерској
позицији и верује да управља
животима других, а не види да не
управља својим животом.
Одржавање капитализма на
апаратима испада једини циљ ЕУ.
Након 1968. године нема више
великих идеја. И једина
позитивна револуција којој бих
се прикључио јесте обрачун са
администрацијом. То је моменат
када Камијев побуњени човек
улази у Кафкин процес из ког
тражи излаз. То је и неки мој
лирски субјект који уступа место
другима у потрази за бољим
животом.

Како видите вашу генерацију и
њено разумевање и разлоге
поезије. Да ли је поезија изгубила
свој положај у перцепције
актуелне културе?

Скоро сам решавао неки
психолошки упитник који је
мерио перцепцију. Једно од
контролних питања било је
евалуационо: Не видим ништа
занимљиво у читању поезије.
Онда треба да дате одговор по
Ликертовој скали од 1 до 5.
Погодило ме је то, јер то је један
од примера којим се упоређује
најдосаднија могућа ствар коју
човек може да ради, седи и чита
поезију. Ми смо отишли корак
даље, пошто бити песник значи
пежоратив. То је неки жовијални
пајац, ридикул. Депресивни
бродоломник који је видео крај
света. Меланхолични романтик
који пише пенкалом. Хипстер.
Млади глумац који глуми у оном
не тако интелигентном филму
"Друштво мртвих песника". Људи
не схватају да је то рад. Много
читања. Писања. Брисања. Верују
да је то само за посебне
структуре личности, а није. То би
се лако разумело ако би се
квалитетна поезија читала.
*
Стеван Таталовић (1987),
живи и ради у Београду. Пише
поезију, академске и
истраживачке чланке. Рукопис
"Уступање места" је ауторова
прва (права) књига коју је издао
Трећи трг 2016. године као
награђени рукопис.


* * *

Interview with Stevan Tatalović,
this year’s recipient of the
Branko’s Award

POETRY IS A DOCUMENT
OF A BELIEF, EVEN WHEN IT
IS WITHOUT A STRONG
MESSAGE

Awarding Stevan Tatalović
(1987) with this year’s Branko’s
Award, the jury states that "the
poetic expression in his poetry
collection presents an intervention
in a set organization of a
community, based on the belief
that all men are equal, that gives
the poet a task to present what he
sees in the way he sees it, with no
’reduction’, despite the sense about
the limitations of the boundaries
and strength of such an expression
in modern context. Tatalović’s
poetry is therefore an important
new voice in Serbian literature and
that is why we believe he deserves
full attention of our readership."

Based on the structure, it seems
like your book, Ustupanje mesta, is
more a epic than a collection of
poems. The poems breathe with the
breath of the present moment seen
through the vision of your
generation that looks lost on a
number of levels?

I would not say that my
generation is more lost than any
other. Just like I would not classify
generations because that leads to
setting up unnecessary
differences, selectivity and
disagreement. I believe we are all
equal losers in today society. That
has nothing to do with
generational differences, which
basically do not exist. While writing
the book, I tried to work on poems
that continue on one another, that
create a whole and form an epic.
However, I interrupted the
supposed flow of an epic all the
time with intermission that bring
back the focus on the important
topics I planned to cover. That way,
I made the reading process a bit
harder and dissolved the form of
an epic, as I believe the poems can
be read individually as well.
However, in order to fully
understand the manuscript, the
reader should read them all,
because of the hidden messages in
a repetitive content I did not wish
to abandon.

Your poems reflect a desire for a
meeting despite the idea of
separation, silence despite speech,
hope despite hopelessness...?

Using contrasts was an easier
way to deliver my ideas, because
the society we live in is based on
contrasts. Ideally, I tried to
resemble Camus’ Rebel who
dreams of an existence in a
moment when he remains alone,
but then he stars missing the
presence of another person. The
biggest contrast I tried to imitate
was Agamben’s idea of Homo
sacer, that holy figure that has
been stigmatized, that anyone
could kill and that anyone could take life from without any
consequences. I believe these are
lives we lead today. Utterly
marginalized and
excommunicated, we have
decided not to participate in the
unequal society without a name.

If our lives are truly "reduced" by
various types of media discourses, as
you claim in one of your poems,
what can poetry do when
addressing a wider readership?

Reduced is the life of Bartleby
the Scrivener, protagonist of a
Melville’s short story who speaks
highly of Karl Marx, the doom of
man who discards exploitation
both physically and spiritually. My
Bartleby is not a scrivener, he does
not work on the Wall Street, but
finds himself in the gray area of
European airports where he stacks
suitcases of the European middle
class and he is offered radicalism
instead of pessimisms. Instead of
saying I would prefer not to, he
ventilates his anger by planning
terrorist attacks on European malls
and that is how he imagines the
reduction of life. The media reports
on a suicide by intertextualizing it
to the point of nonsense. Today,
the media reports on the actions
that occurred on other media. That
is not what poetry does. Poetry still
has that affirmative trait. A poem is
a document of a belief, and even
when it is without a strong
message, it is susceptible to
interpretations. I would transform
the idea of Branko Miljković that
everyone is going to write poetry
into the idea of Joseph Brodsky
that everyone is going to interpret
poetry because it is an uncorrupted
media. But, there is mainstream
optimism as well. There are two
movies released in 2016 that deal
with poetry – Paterson by Jim
Jarmusch and Endless Poetry by
Alejandro Jodorowsky. Moreover,
both were fan favorites on various
Belgrade film festivals. They
present an intelligent way to
understand poetry.

What are you trying to reconstruct
in your writing?

Bureaucracy. Europe.
Bureaucracy and Europe. I had a
need to challenge Europe in this
book because of the way we treat
refugees and migrants. I did not
write the word "Europe" in capital
letters. That way, I tried to diminish
its size and show what it has
become. It has a lot to do with the
bureaucratization of Europe. With
the process of centralization in
Brussels and the principle of
subsidiarity of the European Union
that elevates the quality of life to
certain people on the managerial
position, believing it rules the lives
of others, yet does not realize it
does not rule its own live. Keeping
capitalism alive on life-support
seems to be the only goal of the
European Union. There have been
no great ideas after 1968. And the
only positive revolution I would
join in is the shootout with the
administration. It is the moment
when Camus’ Rebel walks into
Kafka’s trial and tries to find the
way out. That is who my lyrical
subject is and he gives room to
people searching for a better life.

How do you perceive your
generation, its understanding of
poetry and the reasons for it? Has
poetry lost its position in the
perception of the modern culture?

I did a physiological test that
measured perception recently. One
of the questions was an evaluation
of the statement "I see nothing
interesting in reading poetry." And
I was supposed to provide an
answer on a Likert scale from 1 to
5. This was striking to me because
this statement implicates that
reading poetry is the most boring
thing in the world. We went a step
further, since being a poet means
something pejorative. It is a kind of
a jovial clown, a ridicule.
A depressive castaway who has
seen the end of the world.
A melancholic romantic who uses
a pen when writing. A hipster.
A young actor starring in a
not-so-intelligent movie. Dead
Poets Society. What people do not
understand is that writing poetry is
hard work. A lot of reading. A lot of
writing. A lot of deleting. They
believe it is reserved only for
certain kinds of people, but it is
not. Understanding this would be
easy if people read more quality
poetry.
*
Stevan Tatalović (1987), lives
and works in Belgrade. He writes
poetry, academic and research
papers. Ustupanje mesta is his first
(real) book published by Treći trg
in 2016.

 
Интервју са Јоханом Јонсоном добитником Међународне награде Нови Сад

ПОСТОЈИ ПРЕ СВЕГА
ДОМИНАНТНА И ЈОШ
УВЕК ВЕОМА НЕСВЕСНА
ЛИБЕРАЛИСТИЧКА
ХЕГЕМОНИЈА

Разговарао Јован Зивлак

За добитника Међународне
награде Нови Сад критика каже
да је у питању песник који инси -
стира на улози аутобиографских
искустава и пише неку врсту
радничке књижевности, мрачне,
мизантропске и разорно горке,
са изнуреним, ознојеним телом у
првом плану – истовремено
пуштајући језик да се распадне
кроз језичко-материјалистичке
ефекте ометања и теоријску
терминологију.
Његову поезију ништа мање не
прожима ни политички гнев, у
ком услови његовог презреног
нижеразредног рада, "постају
полазиште за нескривену мржњу
према класном друштву и
капитализму, "светској фабрици".
Јенсон ствара мамутски моно -
лошки корал гласова. Кроз свој
експанзивни формат, друштвено-
-критичко набрајање и међуигру
различитих форми, Јенсон уме да
подсети на битне ауторе и тон
модерне шведске поезије
развијући свој однос према
актуалном материјалистичком
свету до непомирљивости.

Критичари кажу да у вашој
поезији, ништа мање прожетој
политичким бесом, у условима
омраженог посла нижег ранга,
"глупи послови" постају полазна
тачка за несвесну мржњу класног
друштва и капитализма,
"светске фабрике". Читамо
следеће: "Увек сам, од првог
плаћеног посла радио са
избацивањем, отпадом, муљем,
прљавштином". Блато и
прљавштина су подједнако
песнички материјал, а
понављајућа монотонија рада се
изражава у тексту испуњеном
мутираним речима.
Видим вашу поезију као
заборављени језик. Језик
друштвене субверзије, отпора
принуди рада који исцрпљује и
притиска модерног човека?


(Ја јебено мрзим светски
доминантни импријалистички
енглески језик и) често мислим
на своје књиге (последње три
дуге 1244, 1562 и 1016 страница)
као неку врсту (негативних)
монтажа или склоп резова, који
се готово никад не завршавају
(попут енергије која се стално
помера, или живота који се
никад не зауставља, само мења
облике и становнике или
животиње домаћине; или попут
небројених сена смрти које се
увек играју са различитим
језичким формама (такође и
немогућим) и стално прете да
преузму текуће и (вишеструке)
дијалектичке субјективности).

 

Да ли је ваша поезија производ
директног искуства у мрежама
глобалног капитализма или је
делимично посредована неком
врстом традиције у којој
препознајемо Брехта?

 

И једно и друго, и више. Моје
књиге користе сопствени физи -
чки доживљен плаћени рад, као
и друга дискурзивна искуства,
све су преведене (са и на) или
посредоване путем језика,
шведског језика.

 

Може ли поезија пак да говори
о свету патње који је створен у
центру модерног друштва?

 

Па, да, мислим да може... попут
прогутаног и зомбијевског
вриска (и обично не на скали
од 1:1)... који не мења много...
И који делимично, наравно, и
профитира на патњи и
неизвесности других.
Ваше најновије песме су
упућене на откривања кроз
интроспекцију великог
израчунавања смртности и
пропадања тела, а самим тим и
човека као културног бића?

 

Претпостављам да се моја
последња књига тиме много
бави. Али као и све моје књиге.
Често се осећам веома, веома смртним (ако не и делимично
већ мртвим). А моја последња
књига такође покушава да
премота време користећи
радове других песника и садржи
домаћи језик (заснован на
типичним шведским самоглас -
ницима, дијалектима / социолек -
тима из мог детињства (са
севера, у руралној и радничкој
Шведској) и честом употребом
цртица и (основних "тропа"
поезије) прелома стихова).
Али ова књига садржи и пуно
(архи-романтичарских)
(и у једној блокиранјо линији)
афоризама.

 

Шта каже песник у Шведској?
Да ли је његова улога симулација
уметности и мучна потрага за
гласом у парадоксима глобалног
света?

 

Законски можете изговорити
пуно (нема државне или формал -
не цензуре). Унутар јавне књи -
жевне заједнице, то је мало
зезнутије и суженије (аутоцен -
зуре су дубоко интернали зова -
не). У песничком пољу постоји
снажан антагонизам између
песничких стилова и техника (и
песника, мислим) и (депресивно)
мало читалаца. Често, барем ја,
осећам да је наш посао потпуно
узалудан, протраћен и увек
унапред јалов. Као нека врста
мртвог друштвеног живота.
Близу смрти, наравно, можеш
изговорити шта јебено волиш.
Волим да мислим да покушавам.
С друге стране, често гледам на
своје писање као на кукавички
начин избегавања или бежања
од властитог живота, као и
друштвеног колектива. Наравно,
властита смрт стиже много брже
и сањалачкије овом естетском
стратегијом, због пожудне
радости писања (да ли сам овде
застењао "мастурбацију"...).

 

Које су основе идеолошких и
поетских идеја које обликују
стварност савремене поезије у
Шведској?

 

Постоји доминантна и још увек
велика несвесна либералистичка
хегемонија унутар шведског
песничког поља (чак и јебено
неподношљиво више у јавном
књижевном пољу). Она која
често репродукује основну
логику семитичког и хипостази -
раног капитализма. То је моје
мишљење (мада сам можда
огорчен, стар и погрешан у својој
негативној (дијалек) тици).
Наравно, доста шведске поезије
бави се овим (и другим пове за -
ним) питањима, и на високо про -
дук тиван начин. Током послед ње
деценије (или две) или тако,
постоји, међутим, изузетно вели -
ка разноликост песничких стило -
ва и идеја и пракси у шведском
песничком пољу. Скоро да бих
сматрао да је то златно доба
квалитативне разноликости у
шведској поезији – али... читаоци
заправо нису с нама. Нарочито
не академски, ни из привиле го -
ва них класа, што је велика туга
за мене лично.
/Јохан Јонсон (Написано на мом
јебеном малом мобилном телефону,
док серем ван куће у шуми (шведски
пејзаж) Меделпад, на неуспешном
одмору/

*

Јохан Јенсон (Johan Jönson),
рођен је 1966. године и живи у
Стокхолму. Као песник је дебито -
вао 1992. године. Његово дугого -
дишње искуство слабо плаћених
послова представља средишњи
мотив његове поезије. Пробој је
уследио 2008. године, са збирком
"По радном распореду", за коју је
добио Књижевну награду листа
Афтонбладет, а номинован је и
за Књижевну награду Нордијског
савета за културу. Касније је
номи нован и за Стриндбергову
награду, а додељена му је Награ -
да Ејвинда Јонсона и Лирска
награда Јерарда Бонијера. Поред
поезије, Јенсон пише позоришне
комаде и монологе за позориш -
ну трупу Театермашинен.
У Јенсоновим обимним
књигама колажног карактера
могу се пронаћи аутобиографске
забелешке, описи рада, полити -
чки напади, техничка термино -
логија и металитерарне рефлек -
сије, час као објективна проза,
час у виду исцепканих фраг ме -
ната.
Изабрана библиографија: 1992
– Као песме за семпловање (Som
samplingsdikter); 2004 – Вирус
(Virus); 2005 – Мономатеријал
(Monomtrl); 2006 – Орбита Коло-
бер (Collobert orbital); 2007 – Су-
вишна активност (Restaktivitet);
2008 – По радном распореду
(Efter arbetsschema); 2010 –
Животна песма (Livdikt); 2012
– заједно.некуд.; 2014 –
напред.и.даље.напред.; 2016 –
тамо.идем.тамо.

Превела Ивана Веља

 

Interview with Johan Jönson this
year’s recipient of the Internatinal Award of Novi Sad


THERE IS A OVER ALL
DOMINANT AND YET STILL
HUGELY UNCONSCIOUS
LIBERALISTIC HEGEMONY


Interviewer Jovan Zivlak


About the recipient of the
International Award Novi Sad the
critics say he is a poet who insists
on the role of the autobiographical
experiences and writes a kind of
workers' literature, dark, misanthropic
and destructively bitter,
with a weary, sweaty body in the
foreground – simultaneously
allowing the language to dissolve
through the linguo-materialistic
effects of interference and
theoretical terminology.
His poetry is no less permeated
by political anger, in which the
conditions of his despised lower
class work, "become the starting
point for overt hatred of class
society and capitalism, in the
"world factory". Jenson creates a
mammoth coral monologue of
voices. Through his expansive
format, socio-critical enumeration
and interplay of various forms,
Jenson reminds us of important
authors and tones of modern
Swedish poetry and develops his
relationship to the current
materialistic world through the
rejection of appeasement with it.


The critics say that your poetry is
no less pervaded by the political
anger, in which the conditions of his
despised lower-ranking work, "dumb
jobs" become the starting point for
unconscious hatred of class society
and capitalism, the "world factory".
He is as follows: "I have always, since
my first paid job, worked with
ejection, waste, sludge, waste, dirt."Mud and dirt are equally poetic
material, and the repetitive monotony
of work is repeated in the text
filled with mutilated words.
I see your poetry as a forgotten
language. The language of social
subversion, resistance to the duress
of work that exhausts and presses a
modern man?


(I fucking hate the world imperial
dominant english language
and) I often think of my books (the
latest three in 1244, 1562 and 1016
pages) as a kind of (negative)
montages or jump cut assemblages,
that almost never ends (like
energy that constantly shifts, or life
that never stops, only changes
forms and inhabitants or host
animal; or as innumerable shadows
of death that always is in
play with the different language
forms (also the impossible ones)
and constantly threatens to take
over the ongoing and (multi)dialectical
subjectivities).


Is your poetry a product of direct
experience in the networks of global
capitalism or is it partially mediated
by a kind of tradition in which we
recognize one Brecht?


Both, and more. My books uses
own bodily experienced wage
labor, as well as other discursive
experiences, all of them translated
to (back and forth) or mediated
through language, swedish
language.


Can poetry yet to talk about the
world of suffering that is created at
the center of modern society?


Well, yes, I think it can... like a
swallowed and zoembient scream
(and usually not in the scale of
1:1)... that doesn't change much...
And that partly of course also
profitices on the suffering and
precarity of others.


Your latest poems are addressed
in a way to discover introspection, to
great calculation of mortality and
decay of the body, and thus the man
as cultural being?


I guess my latest book deals
quite a lot with these things. But all
my books do. I often feel very very
deadly (if not partially already dead). And my latest book also
tries to rewind time by using other
poets works, and it contains a
home made language (based on
typical swedish vowels, my childhood
dialects/sociolects (from a bit
up north in rural and working class
Sweden) and a frequent use of
dashes and (the basic "trope" of
poetry) line breaks). But this book
also contains a whole lot of (the
arche romanticist) (and in one
blocked line) aphorisms.


What can a poet say in Sweden?
Whether his role is a simulation of
art and a hard search for voice in
paradoxes of the global world?


Legally you can utter a whole lot
(there's no state or formal censorship).
Within the public literary
community it is more tricky and
narrowed (selfcensorships are
profoundly internalized). In the
poetic field there is intense antagonism
between poetic styles and
techniques (and poets, I think), and
(depressingly) few readers. One, at
least I do, often feels that your
work is totally wasted, misspent
and always already in vain. Like a
kind of social living dead. And near
death you can of course utter what
the fuck you like. I like to think I try
to. On the other hand I often view
my writing as a cowardice way of
avoiding or fleeing your own life,
as well as the social collective.
Of course your own death arrives
much more and dreamlike hastily
with this aesthetic strategy,
because of the lustful joyment of
writing (did I groan "masturbation"
here...?).


What are the basics of ideological
and poetic ideas that shape the
reality of contemporary poetry in
Sweden?


There is a over all dominant and
yet still hugely unconscious
liberalistic hegemony within the
swedish poetic field (even fucking
unbearably more so in the public literary field). A kind that too often
reproduces the basic logic of a
semiotic and hypostatizing capitalism.
That's my opinion (though I
might be bitter, old and wrong in
my negative (dialec)tics). Of course
a whole lot of swedish poetry deals
with these (and connected other)
issues, and in a highly productive
way. During the last decade (or
two) or so, there is, though, quite a
great variety of poetic styles and
ideas and practices in the swedish
poetic field. I would almost
consider it to be a golden age of
qualititive variety in swedish
poetry – but... the readers are not
really with us. Especially not the
non academic and not class
privileged ones, which is a great
sorrow for me personally.


/Johan Jönson (written on my fucking
ridicuosly small cell phone whilst
taking a shit in a outhouse in the
woods of (the swedish landscape)
Medelpad, on a failed vacation)

 

 
<<  1 2 3 4 5  >  >>

Резултати 1 - 10 од 41

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432