Друштво књижевника Војводине
 
 


Фестивали и скупови
ПРОГРАМ ЈЕДАНАЕСТОГ МЕЂУНАРОДНОГ НОВОСАДСКОГ КЊИЖЕВНОГ ФЕСТИВАЛА
ЈЕДАНАЕСТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ
29. август–2. септембар 2016, Нови Сад, Друштво књижевника Војводине


29. август, понедељак

11,00
Брод "Театар" на Дунаву код моста Дуга
Прес конференција
Јован Зивлак, Владимир Гвозден / Србија/, Жерар Нуаре / Француска/,  Пиа Јул / Данска/, Томас Боберг/ Данска/

18,00
Клуб "Абсолут" у Змај Јовиној – Разговор
Жерар Нуаре / Француска/, Пиа Јул / Данска/, Педро Серано (Мексико)


19,30
Читање поезије са балкона клуба "Абсолут"
Марија Алкантариља / Шпанија/, Метју Кели / Велика Британија/, Габријел Кифу / Румунија/, Наливијко Николај Петрович / Русија/, Јан Кшиштоф Пјасецки ( Пољска)

21,00
Трг младенаца
Свечано отварање
Отвара Мирослав Штаткић, секретар за културу у Извршном већу АПВ
Жерар Нуаре / Француска/, Пиа Јул / Данска/, Мирослав Цера Михаиловић / Србија/, Хавијер Вела / Шпанија/, Метју Кели / Велика Британија/, Педро Серано (Мексико)


30. август, уторак

10,30 сати
Полазак аутобуса испред биоскопа Арена
са учесницима Фестивала и новинарима
 
12,00
Сала Магистрата у Сремским Карловцима
Уручење 56. Бранкове награде, уз подршку општине Ср. Карловци.
Гост програма добитник међународне награде
Нови Сад

18,00
Огранак САНУ у Новом Саду.
Разговор о савременој данској поезији
Томас Боберг, Кристел Винблад, Глен Кристијан, Пиа Јул  и Камила Лефстрем,  критичар, приређивач. Поезију на српском говори Емил Курцинак, глумац Позоришта младих.
Програм савремене данске поезије је реализован уз сарадњу Данске фондације за уметност, Покрајинског секретаријата за културу Војводине и Српске академије наука и уметности, огранак у Новом Саду.

21,00
Читање поезије на Тргу младенаца.
Марија Алкантариља / Шпанија/, Габријел Кифу / Румунија/, Кристел Винблад / Данска/, Михаел Шпајер / Немачка/, Јан Кшиштоф Пјасецки ( Пољска)  и добитник Бранкове награде.

31. август, среда

Градска библиотека Нови Сад
10,00–13,00 и 15,00–18,00
Симпозијум на тему "Поезија и баналност".
Учествују: Алпар Лошонц, Драган Проле,
Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Корнелија Фараго, Бојан Јовановић,
Милена Владић Јованов, Горана Раичевић, Срђан Дамњановић, Драгана В. Тодоресков, Драган Бабић, Дамир Смиљанић, Никола Страјнић


20,30
Лазунин Игор Анатолевич/ Русија/, Румиана Еберт / Немачка/, Золтан Сиђи / Мађарска/, Валентена Чизмар/ Србија/, Левена Филчева / Бугарска/, Славомир  Гвозденовић / Румунија/
 
22,00
Трг младенаца.
Уручење Међународне књижевне награде "Нови Сад".


1. септембар, четвртак

10,00
Биоскоп Арена
Полазак аутобуса према Фрушкогорским манастирима са учесницима и новинарима

18,00
Клуб "Абсолут" – Разговор
Морис Риордан /Велика Британија/, Габријел Кифу / Румунија/, Хавијер Вела / Шпанија/

19,30
Читање поезије са балкона клуба "Абсолут".
Лазунин Игор Анатолевич/ Русија/, Миљурко Вукадиновић (Србија), Золтан Сиђи (Мађарска), Хавијер Вела / Шпанија/, Михаел Шпајер / Немачка/,   Левена Филчева / Бугарска


21,00
Трг младенаца, читање поезије.
Наливијко Николај Петрович / Русија/, Кристел Винблад / Данска/, Глен Кристијан  / Данска/, Миљурко Вукадиновић / Србија/, Рале Нишавић /Србија/, Гжегож Латушињски / Пољска/

23,00
Кафе "Бистро".
Финале такмичења за најбољег слем песника Србије.
Специјални гости: Мирослав Цера Михаиловић / Србија/ и Метју Кели / Велика Британија/

У случају кише програми ће се одржавати у Ресторану Марина
 
6. Књижевни салон 2014.

23. децембра у 18,00 часова, одржан је шести по реду Књижевни салон ДКВ.Педесетак писаца поделило је своје нове текстове са својим кљижевним колегама и бројном публиком у просторијама Друштва књижевника Војводине.

salon 1 salon 2 

salon 3 salon 4

salon 5 salon 6

salon 7

 

6
 
Фестивал 2014
 
ОСМИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ
ОСМИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ 
КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ
26–29. август 2013 – Нови Сад 

Друштво књижевника Воjводине

Осми међународни новосадски књижевни фестивал је јединствени догађај овакве врсте у Србији. Око 100 страних и домаћих писаца током четири дана читају своје песме и прозу на отвореном простору, на Тргу младенаца и урбаним просторима Новог Сада. 
У досадашњих седам фестивала, пооред најбројнијих српских писаца гости су долазили из Енглеске, Русије, САД, Нигерије, Судана, Туниса, Француске, Немачке, Шпаније, Данске, Норвешке, Шведске, Белгије, Мађарске, Пољске, Чешке, Словачке, Швајцарске, Турске, Шкотске, Велса, Хрватске, Аустрије, Румуније, Бугарске, Украјине... Преко 450 писаца из земље и иностранства гостовало је на Фестивалу.
Фестивал је и у знаку музике коју изводе на фестивалским манифестацијама млади музичари Новог Сада. 
Нови Сад је овим фестивалом постао динамичан и отворен простор актуалне књижевности и књижевне мисли. 
У оквиру Фестивала додељују се три награде: 
“Бранкова награда” за младе песнике која се уручује 53. пут у Сремским Карловцима, у репрезентативном објекту Магистрата, уз подршку Општине Сремски Карловци и
Међународна награда за књижевност “Нови Сад”, која се уручује осми пут на Тргу младенаца истакнутим песницима, или прозним писцима и мислиоцима књижевности, који су дали допринос савременој уметничкој књижевности у свету и у Србији. Досадашњи добитници ове угледне награде су Кристоф Мекел (Немачка), Жан Пјер Фај (Француска), Бен Окри (Нигерија), Шон О’Брајен (Енглеска), Љубомир Левчев (Бугарска), Катарин Шмид (Немачка), Кшиштоф Карасек (Пољска).
Награда за најбољег слемера Србије, доделиће се за најбољи слем наступ пред великим бројем љубитеља поезије у Кафеу Бистро.
Поред читања на Тргу младенаца (сваке вечери од 21 час), и у урбаним амбијентима Новог Сада у послеподневним часовима, одржавају се и књижевнокритички разговори о савременој поезији, о националним књижевностима, односно о савременим поетикама или видовима књижевности. 
Трећи пут се на фестивалу посебно представља Гост сусрета са намером да се потпуније упозна савремена поезија једне од земаља. Ове године гост је Румунија са престижним ауторима: Мирче Картареску, Дан Коман, Јон Мурешан, Јон Ес. Поп, Раду Ванку, Дан Сочу. О савременој румунској поезији говориће др Корнел Унгуреану. Поводом гостовања истакнутих румунских песника ДКВ је издао антологију Дванаест румунских песника, коју је сачинио и превео на српски Славомир Гвозденовић.
Посебан симпозијум се организује на тему Књижевност отпора. Учесници су 15 истакнутих домаћих критичара, филозофа и писаца који су у највећој мери актери савремене ситуације у српској књижевности. 
Други пут на Фестивалу биће организовано два дана читање поезије са новосадских балкона у Змај Јовиној улици у раним вечерњим сатима. Учествоваће домаћи и страни песници.
У Клубу Абсолут у Змај Јовиној улици биће такође место читања и дружења страних писаца са новосадском публиком. 
За учеснике се организују излети до Сремских Карловаца и посете Петроварадинској тврђави и Фрушкогорским манастирима.
Фестивал у пуној мери остварује своје циљеве омогућујући проширивање и богаћење културних веза са светом. 
Фестивал се организује захваљујући помоћи Покрајинског секретаријата АП Војводине за културу, Министарства културе Републике Србије, Градског већа Новог Сада и медијских и других спонзора, као и добровољног ангажовања чланова ДКВ.



THЕ EIGHTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL
Frоm 26th to 29th August 2013 – Novi Sad

Association of Writers of Vojvodina


The International Novi Sad Literature Festival is the biggest and brightest in Serbia. Featuring contemporary poets, novelists and critics, the Festival lasts for 4 days filled with literature. It includes readings, performances, exhibitions, music and a wonderful atmosphere. 
This year’s Festival is going to be held in Novi Sad, from 26th to 29th August 2013. 
It is a literature festival that features poets, novelists and critics who represent and promote the contemporary literature. More than 450 writers from Serbia and abroad participated in the previous seven Festivals, and the impressions of all of the participants were very good – they were all satisfied with their stay in Novi Sad and the programme of the Festival (participants from England, Ireland, Germany, Bulgaria, Ukraine, USA, Austria, Switzerland, Sweden, Spain, Hungary, Luxembourg, Czech Republic, Norway, Poland, Russia, Slovakia, Romania, Sudan, France, Denmark, Turkey, Croatia, Bosnia, Republika Srpska, Nigeria, Morocco, etc.). 
The programme of the Festival includes afternoon and evening readings and discussions in various venues throughout the city, as well as visiting other towns in Serbia. These readings represent national literatures, groups of authors or a single author. 
The main event is the evening reading on “Trg mladenaca” (Newlyweds Square) in the city centre, in front of the Poetry Gate. Every year, a symposium is held to discuss important contemporary literary themes, and an exciting Slam Poetry Competition for young poets. 
The participants will go on a boat ride on the Danube (from Novi Sad to Sremski Karlovci) and visit the monasteries on Fruska Gora (a mountain near Novi Sad). 
Novi Sad is the capital of the Province of Vojvodina and the second biggest city in Serbia Its population is over 450,000. It is an important economic, cultural and university centre. The centre of the city was built during 18th and 19th centuries, and on the opposite bank of the Danube, there is a magnificent fortress built in 17th century. 
The monasteries on Fruska Gora were built in the period from 15th to 18th centuries. 
A small town of Sremski Karlovci is situated on Fruska Gora. 
The Serbian Romanticism started in Sremski Karlovci and Novi Sad, and lasted from 1847 till 1870. It was led by poet Branko Radicevic and after him Jovan Jovanovic Zmaj and Laza Kostic. The objectives were to promote the language reform of Vuk Karadzic who modernized Serbian language and introduced the vernacular Serbian into literature, anticlassical rebellion and introduction of a new sensibility and aesthetics into Serbian literature. Romanticism attributed to the strong affirmation of Serbian culture, modern books and publishing. 
During the Festival, a ceremony of awarding the prize to the Young Serbian poet of the Year, titiled Brankova nagrada (Branko’s Award), will be held in Sremski Karlovci.
Every year, International Literary Award Novi Sad is given to a world renowned living poet for his poetic oeuvre or life achievement in the field of poetry (Christoph Meckel, Jean-Pierre Faye, Ben Okri, Sean O’Brien, Lyubomir Levchev, Kathrin Schmidt and Krzysztof Karasek).
For the third time, there is the guest of the Festival for the purpose of more complete representation of contemporary poetry of one country. This year’s guest of the Festival is Romania with prestigeous authors who will read their poetry at the Festival. 
Also for the second time, there are going to be organized poetry readings from balconies in Zmaj Jovina street, by both domestic and foreign participants. In the Club Absolut, foreign authors will also read and discuss their poetry and meet with Serbian audience.
The Festival is supported by Serbian Ministry of Culture, The Department og Culture of Province of Voivodine and Novi Sad City Council








САДРЖАЈ / CONTENTS


О фестивалу
Осми међународни новосадски књижевни 
фестивал                               
About Festival                                          3
The Eighth International 
Novi Sad Literature Festival                 4

Мирча Картареску                                   7
Mircea Cartarescu                                   7

Интервју
Интервју са Мирчом Картарескуом – добитником 
Међународне награде за Књижевност ”Нови Сад” 8

Interview
Interview with Mircea Cartarescu 
– the Winner of the International 
Literary Award Novi Sad for 2013         10

Јон Мурешан                                 12
Jon Muresan                                 12

Дан Сочу                                 12
Dan Sociu                                 12

Дан Коман                                 13
Dan Coman                                 13

Раду Ванку                                 13
Radu Vancu                                 14

Јоан Ес. Поп                                 14
Ioan Es. Pop                                 14

Корнел унгуреану                         15
Cornel Ungureanu                         15

Славомир Гвозденовић          16
Slavomir Gvozdenovic                   16

Зоран Богнар                                 16
Zoran Bognar                                 17

Стеван Брадић                           17
Stevan Bradic                                 17

Јуриј Анaтољевич Буковски         18
Yuriy Anatolevic Bukowski           18

Николај Николајевич 
Бутенко                                         18
Nikolai Nikolaevich Butenko          18

Владимир Гвозден                   18
Vladimir Gvozden                           19

Зоран Ђерић                                   19
Zoran Deric                                   20

Атила Јас                                 20
Atila Jas                                          20

Лор Камбо                                 21
Laure Cambau                                 21

Интервју
Интервју са Лор Камбо
ВЕРУЈЕМ У ПЛОДНОСТ ЗВУКОВА        22

Interview
Entretien avec Laura Camboa
JE CROIS “A LA FERTILITE DES SONS”       22

Корнелија Фараго                         23
Kornelia Farago                          24

Богдан Косановић                         24
Bogdan Kosanovic                         25

Дејвид Кристал                          25
David Crystal                                 25

Томас Крогсбел                          25
Thomas Krogsbol                          26

Михаел Кригер                          26
Michael Kruger                           26

Интервју
Интервју са Михаелом Кригером
ПОЕЗИЈА ЈЕ КАО ТРАВА                27

Interview
Interview with Michael Kruger
POETRY IS LIKE GRASS                         27

Ален Ланс                                 30
Alain Lance                                 30

Интервју
Необјављени интервју о ДДРу 
– Алена Ланса                           31

Interview
Ein Unveroffentlichtes interview uber die DDR 
mit Alain Lance                                 33

Алпар Лошонц                                 35
Alpar Losoncz                                          35

Ања Марковић                                 36
Anja Markovic                                          36

Милован Марчетић                         36
Milovan Marcetic                                  36

Јасна Мелвингер                                 36
Jasna Melvinger                                 37

Братислав Милановић                         37
Bratislav Milanovic                                  38

Душан Пајин                                         38
Dusan Pajin                                         38

Драган Проле                                         39
Dragan Prole                                         39

Селимир Радуловић                         39
Selimir Radulovic                                  39

Драгиња Рамадански                         40
Draginja Ramadanski                         40

Јарослав Резник                                 40
Jaroslav Reznik                                 41

Маја Савић                                          42

Дамир Смиљанић                                 42
Damir Smiljanic                                          42

Никола Страјнић                                 42
Nikola Strajnic                                          42

Ана Терек                                          43
Ana Terek                                          43

Војћех Хмјелевски                                  43
Vojciech Hmjelevski                                  43

А. Б. (Ендру Бјукенан) Џексон          43
A. B. (Andrew Buchanan) Jackson        44

Виктор Родригез Њуњес                  44
Victor Rodriguez Nunez                         44

Јован Зивлак                                           45
Jovan Zivlak                                           45
Бранислав Живановић                   45
Branislav Zivanovic                                   46

Јан Вагнер                                           46
Jan Wagner                                           46

Интервју
Интервју са Јаном Вагнером
СТАРИ СУКОБ АВАНГАРДИСТА 
И ТРАДИЦИОНАЛИСТА, ВИШЕ НИЈЕ 
ОДЛУЧУЈУЋИ                                 47

Interview
Interview with Jan Wagner
OLD DISPUTE OF AVANTGARDE 
ON THE ONE SIDE AND TRADITIONALISTS ON 
THE OTHER, HAS CEASED TO BE DIVISIVE         49

Музика                                                  52

Програм                                                  53
Programme                                          54




* * *

Мирча Картарeску (1956), завршио студије румунског језика и књижевности у Букурешту. Као универзитетски професор предавао је у Букурешту и на неколико универзитета у Европи. Песник је, прозни писац, књижевни критичар и публициста. Члан је Савеза писаца Румунији и Европског парламента за културу.
Објавио више од двадесет књига и присутан је у бројним антологијама, а књиге су му превођене на двадесет језика. Добио је све значајне књижевне награде у Румунији и више књижевних признања у иностранству, у Италији, Словенији, Немачкој, Швајцарској. Био је стипендиста више европских фондација и академија. 
Од књига Мирче Каратрескуа издвајамо: Светионици, излози, фотографије (1980); Љубавне поеме (1983); Све (1985); Сан (Носталгија) (1989, проза); Левант (1990); Сан химера (1992, есеји); Љубав (1994); Травести (1994, проза); Заслепљеност, лево крило (1996, проза); Румунски постмодернизам (1998, књижевна критика); Дупли CD (1998); Дневник (2001, есеји); Заслепљеност. Тело (2002, проза); Енциклопедија змајева (2002, проза); Plurivers, I - II (2003); Вечито млад, прекривен пикселима (2003, есеји); Зашто волимо жене (2004, проза); Бароне! (2005, есеји); 50 сонета (2006); Заслепљеност, десно крило (2007, проза); Дневник II (2008, есеји); Ништа (2010); Лепе странкиње (2010, проза); Зен – Дневник III (2011, есеји); Смеђе око наше љубави (2012, проза).
Више књига објавио је и у аудио запису, а Енциклопедију змајева у iPad апликацији 2011. Превео је књиге неколико светских писаца, међу којима и збирку песама Књига богова и демона Чарлса Симића.
Књижевна критика сврстава данас Мирчу Картарескуа у водеће послератне писце Румуније. 

*

Mircea Cartarescu (1956) graduated from the University of Bucharest’s Faculty of Letters, Department of Romanian Language and Literature, in 1980. He worked as a university professor in Bucharest and several other European universities. He is a poet, novelist, literary critic, and essayist. He is a member of the Romanian Writer’s Union and the European Cultural Parliament. 
He has published over twenty books, his works are included in numerous anthologies, and have been translated into more than twenty languages. He is a recipient of all of the relevant Romanian literary prizes, and several international prizes, in Italy, Slovenia, and Germany. He was a recipient of several scholarships of European cultural foundations and Academies. 
His most important works are: Faruri, vitrine, fotografii... (Headlights, shop windows, photographs..., 1980), Poeme de amor (Love Poems, 1982), Totul (Everything, 1984), Levantul (The Levant, 1990), Dragostea (Love, 1994), Travesti (prose, 1994), Orbitor, vol. 1, Aripa stanga (Blinding, tome 1, The Left Wing, prose, 1996), Postmodernismul romanesc (Romanian postmodernism, essay, 1999), Jurnal I, 1990–1996 (Diary I, 1990–1996, 2001), Orbitor, vol. 2, Corpul (Blinding, tome 2, The Body, prose, 2002), Enciclopedia zmeilor (The Encyclopedia of Dragons, prose, 2002), Pururi tanar, infasurat in pixeli (Forever young, wrapped up in pixels, essays, 2003), 50 de sonete de Mircea Cartarescu cu cincizeci de desene de Tudor Jebeleanu (50 Sonnets by Mircea Cartarescu With Fifty Drawings by Tudor Jebeleanu, 2003), De ce iubim femeile (Why We Love Women, prose, 2004), Baroane! (You Baron!, essays 2005), Jurnal II, 1997–2003, (Diary II, 1997–2003, 2005), Orbitor, vol. 3, Aripa dreapta (Blinding, tome 3, The Right Wing, prose, 2007), Frumoasele straine (Beautiful Strangers, prose, 2010), Nimic. Poeme (Nothing, Poems, 2010), Zen. Jurnal 2004–2010 (Zen. Diary 2004–2010, 2011), Ochiul caprui al dragostei noastre (Brown Eye of Our Love, prose, 2012). 
Several of his books have been published in audio format, and The Encyclopedia of Dragons has been turned into an iPad application in 2011. 
He has translated a number of important contemporary poets into Romanian, amongst others The Book of Gods and Devils by Charles Simic. 
The overwhelming attitude in literary criticism today is that Mircea Cartarescu is one of the most prominent writers of the post–World War II Romania. 

* * *

ИНТЕРВЈУ СА 
МИРЧОМ КАРТАРЕСКУОМ – ДОБИТНИКОМ МЕЂУНАРОДНЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ “НОВИ САД”

Поезија је начин на који се сагледава и разуме свет

Књижевност коју пишете преведена је на све значајне језике света и стигла је практично на све континенте. Присутна је и у Србији. У том контексту шта за вас значи награда новосадског Међународног фестивала књижевности?

Пишем за људе из моје непосредне близине, независно из којих времена, из којих култура и са којих простора долазе. Сигурно свуда живи бар неколико људи који личе на мене, или на које личим, који верују у исте вредности и исте љубави као ја. Само ме они могу најбоље разумети. Преводи руше зидове између нација и култура и на својствен начин изнова граде јединствен, Адамов, језик, још пре подизања Вавилонске куле. И не само језик, већ и осећања, жеље и наш унутрашњи живот, скривен и неприступачан. Уметност је једно од малобројних средстава којим располажемо како бисмо изразили оно што је немогуће изразити, како је још Рембо тврдио. Превођењем, књижевност постаје свеприсутна и без граница, као и музика или сликарство.
За своје писање никада нисам очекивао награде. Али умем да их ценим када их добијам. Ако ти награда не чини част као што јој и ти сам указујеш част, онда она није постигла циљ. Верујем да ће људи рећи како Међународна награда Нови Сад, која ми чини изузетну част, мојом личношћу добија више светлости, баш као и кроз све своје досадашње лауреате, од самог почетка до данас.

Статусом Румуније као почасног госта на Фестивалу и штампањем на српском језику традиционалне антологије песника из дотичне државе, још једном се потврђују специјални односи и српско-румунско књижевно братство. Како коментаришете ви те односе и где видите себе након ове значајне награде? 

Прилично је времена од како је Никита Станеску добио велику награду Струге, у бившој Југославији. Имао је тамо много пријатеља и, у поезији, равног себи, Васка Попу. Та пријатељства, пријатељство са Васком Попом и начин на који су схватали поезију најбољи је одговор на ово питање. 
Врло је добро и драго ми је што је Румунија ове године почасни гост. Поезија је у нашим земљама још увек гледана као најплеменитија од уметности, у супротности са губљењем њене вредности у другим културама. У Нови Сад ће стићи неколико најзначајнијих румунских песника које имамо данас и које ја посебно и безрезервно ценим. Мој је утисак да ће овогодишњи сусрет између српских и румунских песника бити значајан и допринеће, верујем, развоју поезије код свих нас. Као иначе и везама и личним пријатељствима. Толико важним у књижевним просторима. 

Данас књижевност, као и култура уопште, све је мање цењена, можемо рећи да је потрошачко друштво све више маргинализује. Шта можете рећи о месту и улози књижевности у румунском друштву данас? А у свету?

Уопште ме не забрињава судбина поезије у свету, тим више не на Балкану. Поезија се не своди на књиге стихова, она је пре свега начин на који се сагледава и разуме свет. Песник си ако остајеш целог живота чедан попут детета, ако те не порази похлепа, каријеризам, меркантилизам, мржња, завист, жеља да се стигне до што веће висине. Поезија значи унутрашњи живот, медитацију, фантазију, светлост, дакле чувар је ствари за које нам се чини да су нестале са овог света, где је унутрашњи живот крхак као нека биљка на путу нестанка.
Целог свог живота нисам био ништа друго, већ само песник. Иако сам последње две деценије написао више романа и есеја, не ценим их више од капи поезије у њима. Они су само дуге поеме, дугачка излагања о anabasis-у које се изнова и изнова понаваља бујним или сувопарним пределима мога ума.
Не верујем у румунску књижевност, као што не верујем ни у српску, француску или америчку. Верујем једино у писце и у књиге. У неколицину и у неколико. Не верујем ни у “улогу књижевности у друштву”. Књига је као бунар: не долази код тебе када си жедан. Али је ту и чека те. Један писац није неко који ће ти рећи како требаш живети свој живот, у шта требаш веровати и шта требаш волети, а шта требаш мрзети. Писац је само обичан човек који очајнички покушава да разуме себе.

Шта нам можете рећи о поезији, а шта о својој прози и о месту које им у данашњем контексту припада?

Скоро ништа. Трудим се да заборавим своје старе књиге како бих се усредсредио једино на књигу коју пишем сада. За мене не постоји друга књига осим оне на којој управо радим. Али вам могу рећи да највише на свету мрзим књиге са темом (субјектом) које могу бити препричане у три реда као ТВ филмови. Мрзим да пишем о разводима, о глобализацији, екологији, сексологији, о сунчаним пегама, политичким режимима или рецептима за слабљење. Често ми говоре: за успех је потребно да пишеш шта свет очекује. Требало би размишљати о актуелној теми, требало је прихватити, затим преиначити у своју тему, лако препознатљиву. Тада ћеш доживети признање оних који нешто значе. Ко говори тако не зна ни шта је свет, ни шта тај свет жели да чује. А поготово не зна шта значи успех.
Да, имао сам три-четири пута успеха као писац: Када ми се свидела истински страница коју сам тек написао или када ме је неки незнанац зауставио на улици да ми каже колико је за њега значила моја књига. Остало је, како се каже, књижевност.

Како замишљате свој први сусрет са Новим Садом, који је назван кроз историју још и српском Атином? Како доживљавате овај Фестивал светског гласа и како доживљавате ову награду коју је до сада добило неколико значајних светских писаца?

Никада нисам био у Србији, али ми је суседна земља, нормално, увек била блиска, као свим Румунима. Ми, са Балкана, измешани смо и представљамо јединствено човечанство у непрекидном покрету. Преци моји мајке били су Бугари и не би ме чудило да су преци мојег оца (рођен је у румунском Банату) били Срби. Читајући српске писце, често откривам изнова балканску супстанцу наших аутора. 
Наравно да сам знао о великој награди из Новог Сада, али никада нисам замишљао да ћу је ја добити. Чињеница је то због које уверавам организаторе у све моје поштовање. Прихватио сам награду са скромношћу и надам се да ће она постати још једна капија кроз коју ће румунска поезија лакше улазити у српски културни простор.

Разговор водио и превео: 
Славомир Гвозденовић

*

INTERVIEW WITH MIRCEA CARTARESCU – THE WINNER OF THE INTERNATIONAL LITERARY AWARD NOVI SAD FOR 2013

Poetry is a way to observe and understand reality

Slavomir Gvozdenovic: Your works have been translated into a large number of languages and have, practically, reached every corner of the Earth. They are present in Serbia as well. Considering all of this, what does the International Literary Award Novi Sad mean to you?

Mircea Cartarescu: I write for the people in my immediate vicinity, independently from their age, culture or country. There must be at least a couple of human beings that resemble me, or which I resemble, in any corner of the world, and which believe in the same values and same loves as I do. They alone can understand me. Translations tear down the walls between nations and cultures, and in a specific way they build a singular, Adam-like, language, that predates the Tower of Babel, and not just a language, but also feelings, desires, and our entire internal life, hidden and inaccessible. Art is one of the few mediums that we have at our disposal so we could express that which is inexpressible, as Rimbaud rightfully claimed. It is through translation that literature becomes ubiquitous and boundless, just like music and painting. 
For my works I never expected awards. But I can, of course, appreciate them once I get them. If the award does not do you honor as much as you do honor to it, than it has not accomplished its goal. I believe that one could say how International Literary Award Novi Sad with my presence gains a bit more luminescence, just as it did with every previous laureate. 

SG: By Romania’s gaining the status of honorary guest in this year’s Festival and by publishing an anthology of contemporary Romanian poetry, special cultural ties, a literary brotherhood of sorts, between Romania and Serbia is demonstrated once again. How do you see these ties in such a context?

MC: Much time has passed since Nichita Stanescu was awarded, in former Yugoslavia, with the famous Golden Wreath at Struga. He did have many friends there, and in poetry, his equal, Vasko Popa. These friendships, such as the one with Popa, and the way in which they shared understanding of poetry, are the best answer to your question. 
It is very good indeed, and I am glad that Romania is this year’s guest of honor. Poetry is still considered in our countries to be the most noble of arts, in contrast to its decline in numerous other cultures. Novi Sad will be the host to some of the best contemporary Romanian poets which have my unreserved appreciation. And it is my prediction and hope that this encounter will be significant and that it will contribute to development of poetry in both our countries. As it usually is when personal friendships and connections are concerned. And they truly are of outmost significance for the literary field. 

SG: Literature today, and culture in general, is less and less appreciated, and one could say how consumer society constantly marginalizes it. What can you say of the role of literature in Romanian society today? And what of its role in the world?
MC: I am not in the least worried about the faith of poetry in the world, and especially in the Balkans. Poetry is consisted of the books of verses and it is most of all a way to observe and understand reality. One is a poet if one remains innocent like child throughout one’s life, if one does not give in to greed, careerism, mercantilism, hatred, envy, and unbound desire to reach ever greater heights. Poetry means inner life, meditation, fantasy, light, and in a sense, it is a guardian of all the things that seem to have disappeared from this world, in which inner life is as fragile as the endangered species of flora and fauna. 
Through all my life I have never been anything else than a poet. In spite of writing several novels and books of essays during the previous decades, I do not appreciate them more than the grain of poetry that is hidden in all of them. They are nothing but long poems, extensive expositions about anabasis that comes back over and over again either in dry or in opulent regions of my mind. 
I do not believe in Romanian literature, just as I do not believe in Serbian, French or American literature. I only believe in writers and books. And in just few of them. I do not believe in the ”role of literature in society”. Book is like a well: it will not come to you when you are thirsty. But it is there and waiting. A writer is not someone who will tell you how you should live your life, in what you should believe, what you should love or hate. Writer is just an ordinary person that desperately wants to understand himself.

SG: What can you tell us about your poetry and what about your prose and their place in contemporary context?

MC: Practically nothing. I try to forget my old books so I could focus on the one that I am currently working on. There are no other books for me than the one that I am currently working on. What I can tell you, though, is that one thing that I hate the most are the books with a topic (subject), which can be retold in three simple sentences, just like any contemporary movie. I hate to write about divorces, globalization, ecology, sexology, sunspots, political regimes, or weight loss recipes. I am often told: in order to be successful one must write what audience demands. One must think of something actual, one must accept it, and then reinterpret it according to one’s own approach, which should be easily recognizable. Then, and only then, could one hope to attain the recognition of those that matter. Who thinks in this manner does not know what world is or what it really wants to hear. And most of all, this person does not know what success means. 
Yes, I did have success as a writer, but only on handful of occasions: when I was truly satisfied with the page I just wrote, or when a stranger stopped me in the street only to tell me how much my book meant to him. Everything else is, as one would say, literature. 

SG: How do you imagine your first encounter with Novi Sad, which has been known in the past as the Serbian Athens? How do you perceive our International Festival, and how do you perceive this award, previously received by several internationally acclaimed writers? 

MC: I have never been in Serbia before, but as a neighboring country it has always been close to me, as it is to all Romanians. We from the Balkans are all mixed and we form a single community in constant flux. My mother’s ancestors were Bulgarians and I would not be surprised if the ancestors of my father (who was born in Romanian Banat) were Serbs. By reading Serbian writers I often discover a common Balkan substance of our literatures. 
Of course, I have heard of your esteemed literary award, but I have never imagined that I would be the one to get it. This is why I express my deepest gratitude and respect to the organizers of your Festival. I accept this award humbly and hope that it will become a gate through which Romanian poetry will enter Serbian cultural space with ever greater ease. 

Questions posed Slavomir Gvozdenovic
Translated into English by Stevan Bradic

* * *

Јон Мурешан (1955), Студије филозофије и историје завршио у Клужу 1981. Припадао је групи писаца окупљених око чувеног часописа ”Echinox”. Ради као уредник и публициста у више дневних листова и часописа у Клужу, 2005. био је стипендиста Француске.
Објавио је више књига поезије, од којих су две преведене на француски и немачки језик. Уз поезију пише и есејистику, а објавио је и књигу есеја.
Од објављених књига издвајамо: Књига зиме (1981); Поема коју не можеш разумети (1993); Изгубљена књига – поетика знака (1998, есеји); Чаша (2001, румунско-
-француско-немачко издање); Алкохол (2010).
Заступљен је у више антологија румунске поезије у земљи и иностранству. 
Члан је Савеза писаца Румуније и члан оснивач Удружења професионалних писаца Румуније. 
Добитник је више књижевних признања од којих једно од најзначајнијих је Награда Савеза писаца Румуније за поезију.

*

Ion Mure?an (1955), graduated at the Department of Philosophy at the University of Cluj in 1981. He belonged to circle of authors gathered around the famous literary magazine ”Echinox”. Today he is the editor and publicist in a number of magazines in Cluj. In 2005 he received a French literary scholarship. 
He published several books of poetry, two of which have been translated into French and German. In addition to poetry he writes essays, which are gathered in a book Cartea pierduta – o poetica a urmei (A Lost Book – Poetics of the Sign, 1998).
His most important poetry books are: Cartea de iarna (The Book of Winter, 1981), Poemul care nu poate fi in?eles (A Poem that You Cannot Understand, 1993), Paharul / Glass / Au fond de verre (Romanian/French/German edition, 2001), Cartea Alcool (Alcohol, 2010). 
His poetry is included in all of the most important anthologies of Romanian poetry. 
He is a member of the Writers’ Union of Romania and the founder of the Association of Professional Writers of Romania. 
He is a recipient of numerous literary awards, most importantly, the Award of the Writers’ Union of Romania for Poetry. 

* * *

Дан Сочу (1978), Политичке и филолошке науке студирао је у Јашу. Уредник је издавачке куће Полиром и сарађује у часописима и дневној штампи у Румунији, Аустрији, Шведској, Пољској, САД, Србији, Шпанији. Био је стипендиста више страних фондација. Преводи са више језика.
Године 2006. двадесет угледних румунских критичара прогласило га је за најбољег младог песника.
Од објављених књига издвајамо: Тегле добро повезане, новаца још недељу дана (2002); Сестра ваш (2004); ПрекоМерне песме (2005); УРБАНОКОЛИЈА (2008, роман); Посебне потребе (2008, роман); Ноћна мора (2011); Комбинација (2012, роман); Песме наивне и сентименталне (2012).
Поезија му је превођена на више језика, а заступљен је у неколико антологија румунске поезије у земљи и свету. 
Као припадник млађе генерације румунских писаца, добитник је више значајних књижевних признања у Румунији и Европи.
 
*

Dan Sociu (1978), studied Political and Philological Sciences at the University of Ia?i, Romania. Apart from writing poetry, he is the editor of the "Polirom" Publishing House, translator, and contributor for a number of magazines in Romania, Austria, Sweden, Poland, USA, Serbia, and Spain. He is a recipient of several literary scholarships. 
In 2007 by a jury of twenty Romanian literary critics he was voted "Most Prominent Young Writer" at the Younger Writers’ Colloquium in Cluj.
His most important books are: borcane bine legate, bani pentru inca o saptamana (Jars Well Connected, Money for Just One Week, 2002), cintece eXcesive (Excessive Poems, 2005), URBANCOLIA (novel, 2008), Nevoi speciale (Special Needs, novel, 2008), Pavor nocturn (Nightmare, 2011), Combina?ia (Combination, 2012), Poezii naive ?i sentimentale (Naive and Sentimental Poems, 2012)
His poetry is included in the most important anthologies of Romanian poetry and has been translated into several languages. 
As a representative of the younger generation of Romanian writers he is a recipient of several significant literary awards in Romania and Europe. 

* * *

Дан Коман (1975), студирао је филозофију у Клужу. Сарађује у дневној и стручној периодици. Био стипендиста више међународних фондација. Заједно са Петру Ромошаном аутор је антологије Компанија младих песника у 100 наслова (2011).
Од књига поезије: година жуте кртице (2003, 2004); гинга (2005); d great coman (2007, антологија); речник мара (2009); Неодољив (2010, проза); Парохија (2012, проза); ERG (2012, антологија) 
Од књижевних награда, издвајамо Националну награду за поезију “Михај Еминеску”, за прву књигу, и Награду Савеза писаца Румуније, такође за прву књигу.
Данас је један од најзначајнијих румунских књижевника млађе генерације. 

*

Dan Coman (1975) graduated at the Department of Philosophy at the University of Cluj. He is a contributor in а number of magazines, and a recipient of several literary scholarships. Together with Petru Romosan he edited anthology Compania poe?ilor tineri in 100 de titluri (A Company of Young Poets in 100 Titles, 2011). 
He published the following titles: anul carti?ei galbene (The Year of the Yellow Mole, 2003, 2004), ghinga (2005), d great coman (2007), dic?ionarul mara (The Mara Dictionary, 2009), Irezistibil (Irresistible, prose, 2010), Parohia (Parish, 2012), ERG (anthology, 2012). 
For his first book of poems he received the National Award for Poetry “Mihai Eminescu”, and the Award of the Writers’ Union of Romania.
He is considered to be one of the most prominent writers of his generation. 

* * *

Раду Ванку (1978), завршио је студије књижевности и лектор је на Факултету за књижевност и уметност у граду Сибиу. Уредник је часописа “Poesis International” и “Трансилванија”. Пише поезију, есеје и књижевну критику, преводи. 
Објавио је шест књига поезије и две збирке књижевне критике: Епистоле за Камелију (2002); Biographia Litteraria (2006); Мирча Иванеску. Поезија апсолутне интимности (2007, књижевна критика); Срећан монструм (2009); Себастијан у сну (2010); Сећања за мог оца (2010); Еминеску. Три есеја (2011, књижевна критика и есеји); Процветали конопац (2012).
Поезија му је превођена на више језика, а заступљен је у неколико антологија румунске поезије у земљи и иностранству.
Заједно са Клаудијуом Комартином приредио је антологије Најлепше поеме 2010. и Најлепше поеме 2011.
Добитник је неколико књижевних награда, међу којима су награда Националног конгреса за поезију 2011. и Млади песник године за 2012.

*

Radu Vancu (1978), has graduated at the Department of Literature and is a lector at the Faculty of Literature and Arts in Sibiu, Romania. He is the editor of literary magazines ”Poesis International” and ”Transylvania”. He is a poet, essayist, literary critic and translator. 
He has published the following books: Epistole pentru Camelia (Epistles for Camelia, 2002), Biographia litteraria Poezia discretiei absolute (Absolutely Discrete Poetry, 2007), Monstrul fericit (The Happy Monster, 2009), Sebastian in vis (Sebastian in Dream, 2010), Amintiri pentru tatal meu (Memories for my Father, 2010), Eminescu. Trei eseuri (Eminescu. Three Essays, 2011), Franghia inflorita (Rope flowering, 2012). 
His poetry is included in the all relevant anthologies of Romanian poetry and has been translated into several languages. 
Together with Claudiu Komartin he has edited two anthologies Celemai frumoase poeme 2010
(The most beautiful poems of 2010) and Celemai frumoase poeme 2011 (The most beautiful poems of 2011). 
He is a recipient of several significant literary awards, most notably the Award of the National Congress for Poetry in 2011, and Young Poet of the Year Award in 2012. 

* * *

Јоан Ес. Поп (1958), завршио је филолошке студије 1983, затим радио као професор румунског језика и књижевности. После 1990. радио у више дневних и књижевних листова и био је члан више редакција. Данас је уредник угледне румунске издавачке куће Паралела 45. 
Заступљен је у антологијама румунске поезије у земљи и свету. Превођен је на више значајних језика, а и сам преводи са неколико језика.
Од објављених књига: Јеуд без излаза (1994); Порчек (1996); Пантелејмон 113Bis (1999); Мост (2000); Провод пешака (2003); Комфор 2, побољшан (2004, заједно са Лучијаном Василескуом); Модри светови (2004, румунско-енглеско издање); No Exit (2007); Оруђе за спавање (2011, књига године у румунској поезији); Никуда. RO (2011).
Своје књиге песама објавио је на шведском, француском, енглеском, шпанском и мађарском језику. 
Од књижевних награда издвајамо Награду за прву књигу Савеза писаца Румуније и Савеза писаца Републике Молдавије, Награду румунске Академије. Више пута је добио Награду Савеза писаца Румуније. Један је од најзначајнијих песника Румуније данас.

*

Ioan Es. Pop (1958) has finished studies of philology in 1983, and afterwards worked as a teacher of Romanian language and literature. After 1990 he started writing and translating for several literary magazines and became a member of several editorial boards. Today he is the chief editor of the Publishing House Parallel 45. 
His poetry is included in the most significant anthologies of Romanian poetry and has been translated into several languages (Swedish, French, English, Spanish, and Hungarian). 
His most important works are: Ieudul fara ie?ire (Ieud Without a Way Out, 1994), Porcec (1996), Pantelimon 113 bis (1999), Podul (Bridge, 2000), Petrecere de pietoni (Joy of Walkers, 2003), Confort 2 imbunata?it (Comfort 2, Improved, with Lucian Vasilescu, 2004), Lumile livide – The Livid Worlds (Romaninan/English edition, 2004), No Exit (2007), Unelte de dormit (Tools for Sleeping, 2011).
He is a recipient of several significant literary awards, most notably the Romanian Writer’s Union and the Moldavian Writer’s Union Awards for the First Book, and the Award of the Romanian Academy of Arts. 
He is considered to be one of the most prominent writers in Romania today. 

* * *

Корнел Унгуреану (1943), један је од најзначајнијих књижевних критичара у Румунији. На темишварском Универзиту студирао је румунски и немачки језик и књижевност. Дугогодишњи је уредник темишварског књижевног часописа Оризонт. Председник је Филијале Темишвар Савеза писаца Румуније, универзитетски професор и руководилац докторских студија књижевности на Западном универзитету у Темишвару. Био је стипендиста више европских фондација. Данас је председник руководећег савета групе “Трећа Европа” која издаје речнике, студије и преводе из књижевности Средње и Југоисточне Европе, а припрема и енциклопедију ових простора. 
Објавио је десетине књига критике и књижевне историје: Контекст књижевног дела (1979); Наша непосредна близина (1983); Румунска проза данас (1985); Мирча Елијаде и књижевност егзила (1995); Источно од Едена. Увод у књижевност егзила (1995); Географија литературе (1999); Мителеуропа периферија (2002); Тајна историја румунске књижевности (2008).
Објавио је више студија о Васку Попи, Милошу Црњанском, Данилу Кишу и румунско-
-српским културним односима. 
Врстан је познавалац књижевности Југоисточне и Средње Европе и, у том контексту, српске књижевности. За своје књиге добио је значајне награде у земљи и Европи. 

*

Cornel Ungureanu (1943) is one of the most prominent literary critics in Romania. At the University of Timisoara he majored both in Romanian and German language and literature. He is a longtime chief editor of the literary magazine Orizont, professor and the head of the PhD studies in literature at the West University of Timisoara, and the president of the Timisoara section of the Romanian Writer’s Union. He was a recipient of several literary scholarships from European foundations. Today he presides over the council of the Third Europe, which is in charge of cultural activities in Central and Southeastern Europe, publishing dictionaries, studies, translations, essays, and preparing an encyclopedia of this region. 
So far he has published dozens of books on literary history and criticism, most notably: Contextul operei (Context of Literary Work, 1979), Imediata noastra apropiere (Our Immediate Vicinity, 1983), Proza romaneasca de azi (Romanian Prose Today, 1985), Mircea Eliade ?i literatura exilului (Mircea Eliade and the Literature of Exile, 1995), La vest de Eden. O introducere in literatura exilului (East of Eaden. Introduction to the Literature of Exile, 1995), Geografie literara (Literary Geography, 2002), Mitteleuropa periferiilor (Mitteleuropa Periphery, 2002), Istoria secreta a literaturii romane (The Secret History of Romanian Literature, 2007). 
As an expert in Central and Southeastern European literature he is also profoundly familiar with Serbian literature, and has written several essays on Serbian poets including Vasko Popa, Milos Crnjanski and Danilo Kis, and on Serbian-Romanian cultural ties in general. 
He is a recipient of a number of significant literary awards in Romania and Europe. 

* * *

Славомир Гвозденовић, рођен 1953. године у Белобрешки (Румунија). Дипломирао српски језик и југословенске књижевности у Букурешту, где је докторирао 2000. године на поезији Васка Попе. Члан је Савеза писаца Румуније, почасни члан Удружења књижевника Србије и члан је Удружења књижевника Српске. Оснивач је Подружнице УКС у Темишвару, где живи и ради.
Главни је уредник темишварског часописа ”Књижевни живот” . Друштвени је и јавни радник српске националне мањине у Румунији, више година био је српски посланик у Парламету Румуније, а данас је председник Скупштине дијаспоре Срба у региону. За национално и политичко ангажовање добио је државна признања Румуније и Србије.
Објавио је 30 књига поезије, од којих издвајамо: Лирика (Букурешт,1981), Уџбеник о видаревој кући (Букурешт, 1988), Подвлачење црте (Београд, 1988; избор), Српска молитва у Темишвару (Нови Сад, 1991), Црњански у Темишвару (Београд, 2002; изабране и нове песме), Die Schulen von Alexandria/Александријске школе 
(Смедеревска песничка јесен, 2005; избор, српско-немачко издање), Fragment despre adjective descriptive (Одломак о описним придевима; Темишвар 2007),
Колико Косова у мени (Темишвар 2007; ауторово издање). 
Приредио је у Румунији и Србији десетак антологија српске књижевности.
Заступљен у више десетина српских, румунских и европских антологија, као и у српским уџбеницима. Преводи српску и румунску поезију, а превођен је на десетак језика.
Добитник је више значајних књижевних награда у Румунији и Србији.

*

Slavomir Gvozdenovic was born in 1953 in Beloberska, Romania. He graduated at the Department for Serbian Language and Yugoslav Literature at the Bucharest University, where he also got his doctorate in poetry of Vasko Popa. He is a member of the Association of Writers of Romania, an honorary member of the Association of Writers of Serbia, and a member of the Association of Writers of Srpska. He is the founder of the Section of Association of Writers of Serbia in Timisoara, where he is currently living.
He is the chief editor of the Timisoara literary magazine Literary life, and an advocate of Serbian minority rights and interests in Romania. He was a Serbian representative in the Parliament of Romania in several terms, and today he is the president of the Serbian Diaspora Assembly. For his political and national engagement he received several state decorations from both Romania and Serbia. 
He has published more than thirty books of poetry, among others: Lirika (Bucharest, 1981), Udzbenik o vidarevoj kuci (Bucharest, 1988), Podvlacenje crte (Belgrade, 1988), Srpska molitva u Temisvaru (Novi Sad, 1991), Crnjanski u Temisvaru (Belgrade, 2002), Die Schulen von Alexandria/Aleksandrijske skole (Smederevska pesnicka jesen, 2005; selection, Serbian-German edition), Fragment despre adjective descriptive (A fragment on descriptive adjectives; Timisoara 2007), Koliko Kosova u meni (Timisoara 2007).
He has edited several anthologies of Serbian poetry in Romania and Serbia. His poems are included in a dozen of Serbian, Romanian and European anthologies, as well as in some of the Serbian schoolbooks. 
He translates Serbian and Romanian poetry, and his poetry was translated in more than ten languages.
He has received several significant literary awards in Serbia and Romania.

* * *

Зоран Богнар, песник, есејиста, прозни писац, књижевни критичар и антологичар, рођен је 1965. године у Вуковару (Хрватска).
Објавио је два романа: Ноћ празних руку (1989) и Будно стање сна (1993); десетак књига поезије од којих две поетске трилогије: Елизејска трилогија (2000) и Албедо, аура, алхемија (2009); три књиге поетско-феноменолошких микроесеја: Фотографије гласова (1997), Ејдетске слике (1998) и Фотографије гласова II (2002); као и две антологије: Ново распеће, антологија савременене српске поезије краја XX века (2001) и Течни кристал, антологија српског микроесеја XX века (2006).
Поезија Зорана Богнара превођена је на италијански, француски, енглески, немачки, мађарски, шведски, словеначки, македонски, турски, јерменски, бугарски, холандски, фриски, грчки, пољски, румунски, арапски и шпански језик.
Добитник је књижевних награда од којих издвајамо ”Печат вароши сремскокарловачке” (1993), ”Матићев шал” (1994), ”Стеван Пешић” (1994), ”Блажо Шћепановић” (1996), ”Раде Драинац” (1999), ”Исидора Секулић” (1999), ”Србољуб Митић” (2000), ”Милутин Ускоковић” (2003), “Слободан Џунић” (2006), “Милан Богдановић” (2009), “Димитрије Митриновић” (2010), Награда Академије “Иво Андрић” (2010); три интернационалне: ”Vannelli” (Италија, 1997), ”Mediterranean Lion” (1998, Црна Гора) и ”Хуберт Бурда” (1999, Немачка); као и стипендије фондације Ville Waldberte (Немачка, 2002). 
Живи у Београду као професионални књижевник. Уредник је у издавачкој кући “Дерета” Председник је Фонда “Арс Лонга” за очување лепих уметности 

*

Zoran Bognar, a poet, essayist, writer, literary critic and anthologist, was born on 30 January in 1965 in Vukovar (Croatia).
He has published two novels: “The night empty-handed” (1989) and “Dream Awake” (1993), a dozen books of poetry, of which two poetic trilogies: “Elizejska trilogija” (2000) and “Albedo, aura, alchemy” (2009) , three books of poetical and phenomenological micro essays: “Photographs of voices” (1997), “Eidetic images” (1998) and “Photographs voices” II (2002), as well as two anthologies: “New crucifixion”, an anthology of contemporary Serbian poetry at the end of the twentieth century (2001) and “Liquid crystal”, an anthology of Serbian micro essays of twentieth century (2006).
Zoran Bognar’s poetry has been translated into Italian, French, English, German, Hungarian, Swedish, Slovenian, Macedonian, Turkish, Armenian, Bulgarian, Dutch, Greek, Polish, Romanian, Arabic and Spanish.
He has won literary awards among which are the “Seal of the town Sremski Karlovci” (1993), “Matic scarf” (1994), “Stevan Pesic” (1994), “Blazo Scepanovic” (1996), “Rade Drainac” (1999), “Isidora Sekulic” (1999), “Srboljub Mitic” (2000), “Milutin Uskokovic” (2003), “Slobodan Dzunic” (2006), “Milan Bogdanovic” (2009), “Dimitrije Mitrinovic” (2010), Academy Award “Ivo Andric” (2010), three international – “Vannelli” (Italy, 1997), “Mediterranean Lion” (1998, Montenegro) and “Hubert Burda” (1999, Germany) and Ville Waldberte Scholarship Foundation (Germany, 2002) .
He lives in Belgrade as a professional writer. He is the editor of the publishing house “Dereta” and the president of the Fund “Ars Longa” for the preservation of Fine Arts.

* * *

Стеван Брадић је рођен у Новом Саду, 1982. године. Основне студије завршио је на Одсеку за компаративну књижвност Филозофског факултета у Новом Саду. Диплому мастера стекао је на истом одсеку, а потом и на Одсеку за енглески језик и књижевност Универзитета у Штокхолму.
Пише поезију, есеје и критику, преводи са енглеског језика. Објавио је три књиге Симулација и гастрономија (Београд, 2012), као један од четири аутора књигу песма Из сенке стиха (Београд, 2012) и Збирку песама У котларници (Нови Сад, 2013).
Ради на докторској дисертацији, на Одсеку за књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Стипендиста је Републичког фонда за студенте докторских академских студија.
Члан је редакције часописа Златна греда. Живи у Новом Саду.

*

Stevan Bradic was born in 1982, in Novi Sad, Serbia. He graduated at the Departmant for Comparative literature of the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He got his master’s degree at the same Department as well as from the Department of English of Stockholm University. 
He writes poetry, essays, criticism and translates from English. So far he has published three books: a monograph Simulacija i gastronomija (2012), with three other authors, a joint book of poetry Iz senke stiha (2012) and U kotlarniciI (Poetry, 2013). He is currently a PhD researcher and a lecturer at the Department for Literature of the Faculty of Philosophy in Novi Sad, and is a holder of the Serbian State stipend for the PhD scholars. 
He is a member of the editorial board of the magazine for literature, art, culture and thought Zlatna greda. He lives in Novi Sad.

* * *

Јуриј Анатољевич Буковски је рођен 14. фебруара 1949. године у Лењинграду. Дипломирао је 1973. године машинство, и убрзо потом и на Педагошком институту А. Херцен и на вишој школи драматургије. Од године 1978. посвећује се новинарском позиву, ради као уредник многих публикација. Објављује у часописима Нева, Јуност, Аурора. Аутор је седам књига за децу. Његова прва књига Прави дечак излази 1990. године у тиражу од 150.000 примерака, у издању Детгиз-а. Тренутно је главни уредник омладинског часописа Санктпетербуршка Искра. Члан је Савеза писаца и Савеза новинара Русије.

*

Yuriy Anatolevic Bukowski was born on 14th February in 1949 in Leningrad. He graduated in mechanical engineering in 1973, and shortly afterwards at Pedagogical Institute A. Herzen and at the higher school of dramaturgy. In 1978 he got into journalism working as an editor of many publications. He has published his works in journals Neva, Junost, Aurora. He is the author of seven books for children. His first book A True Boy came out in 1990 with a circulation of 150,000 copies, published by Detgiz’s. Currently, he is the chief editor of youth magazine Spark of St. Petersburg. He is the member of the Writers’ Union and the Union of Journalists of Russia.

* * *

Николај Николајевич Бутенко jе рођен 9. августа 1951. године у Кировграду, у Украјини. Живи у Петербургу од 1996. године. Песник, прозни писац, преводилац, писац за децу. Члан Савеза писаца Русије. Председник секције “Књижевност за децу и омладину”. Дописни члан Петровске академије наука и уметности. Лауреат многих награда, ордена “за заслуге” 2. степена, медаље за војничку храброст 1. и 2. степена, медаље Александар Грибоједов. Године 2009. излазе му Изабрана дела у 5 томова. Избор из поезије Скривница, у 2 тома, публикује 2011. године. Наведимо још и књигу афоризама Живети без илузија из 2009, као и новелистичке књиге Смртни грех, 2009, Метод избора, 2010, Бог с њима, 2010. Ви сте моја музика наслов је збирке његових романси и сонгова, из 2011. године.

*

Nikolai Nikolaevich Butenko was born on 9тх August in 1951 in Kirovgrad, Ukraine. He has been living in St. Petersburg since 1996. A poet, writer, translator, writer for children, member of the Writers’ Union of Russia. He is the chairman of the section “Literature for Children and Young People”. Corresponding member of the Petrov Academy of Arts and Sciences. Winner of many awards, medals for “merit” of 2nd degrees, medals for military valor 1st and 2nd degrees, medals Alexander Gribojedov. In 2009 his Selected works were published in 5 volumes. Selected poems Skrivnica, in 2 volumes, were published in 2011. He also published, a book of aphorisms Living without illusions in 2009, and novelistic books Deadly sin, 2009, The method of choice, in 2010, God with them, 2010, and You are my music is the title of his collection of romances and songs, from 2011.

* * *

Гвозден, Владимир, рођен 1972. године у Новом Саду. Дипломирао, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где предаје на Одсеку за компаративну књижевност.
Учестовао је на двадесетак међународних стручних конференција и на српском и енглеском објавио је више десетина радова. 
Био је гостујући истраживач на универзитетима у Торонту и Инсбруку, лектор за српски језик у Познању и гостујући предавач на Универзитету у Регензбургу у оквиру престижног програма Eurolecture Alfred Toepfer фондације. 
Држао је краће семинаре из теорије књижевности и из српске књижевности на универзитетима у Лондону, Бамбергу, Гисену, Прагу и Сегедину. Био је сарадник научног пројекта East Looks West на Лондонском универзитету, као и сарадник на пројектима Министарства за науку Републике Србије.
Аутор је књига Јован Дучић путописац (2003) и Чинови присвајања: од теорије ка прагматици текста (2005). Приредио је тематски зборник Визуелна култура (2003) и превео више књига са енглеског језика.
Текстови су му превођени на мађарски, пољски, македонски и шпански језик.
Члан је УО ДКВ, редакције часописа Златна греда и председава Асоцијацијом за канадске студије Србије. 
Добитник је Награде Друштва књижевника Војводине за превод године (2005), Награде за књигу године, Награде Лаза Костић и Награде Извршног већа Војводине за младе истраживаче (2005).

*

Gvozden, Vladimir born 1972 in Novi Sad, Serbia. He finished Serbian Literature at University of Novi Sad (B. A. 1996, M. A. 2003, Ph. D. in 2010) and works at the same University as a professor of Comparative Literature. He has published two books and numerous articles about modern and contemporary Serbian literature, as well as twenty entries about Serbian writers in Kindlers Literaturlexicon (2009 edition). 
He has written many articles and essay reviews about most prominent modern and contemporary writers like Milos Crnjanski, Aleksandar Tisma, Danilo Kis, Borislav Pekic, David Albahari, Jovan Zivlak, Dragan Jovanovic Danilov, Vladimir Tasic, Slobodan Vladusic... He has published many articles in English and some of them were translated in Hungarian, Polish, Macedonian and Spanish. 
He was visiting scholar at Universities of Poznan, Toronto, Innsbruck and Brno, and guest lecturer in 2006/2007 at University of Regensburg under the programme Eurolecture of Alfred Toepfer Foundation from Hamburg. 
He held workshops and seminars in Serbian Literature at Universities of London, Bamberg, Giessen, Prague, Budapest and Szeged, and attended many conferences home and abroad. He was member of research project at London University entitled “East Looks West”. 
He has translated six books from English, and he is member of the Board of Writers’ Association of Vojvodina and co-editor of literary review Zlatna greda and chairman of Association for Canadian studies in Serbia. From 2009 he has been member of the jury of prestigios Serbian literary award “Golden Sunflower”.
He is the author of the books: Jovan Ducic, a travel writer (2003) and Acts of apropriation: from theory to pragmatics of text (2005). He edited almanac Visual culture (2003) and translated several books from English language. His texts have been translated into Hungarian, Polish, Macedonian and Spanish language.
He won the award for the best translation by Association of writers of Vojvodina (2005), award for young researchers (2005), and the Award Laza Kostic for the book of the year.

* * *

Ђерић, Зоран (1960), ванредни професор на Академији уметности у Бањој Луци. Био је директор Позоришта младих у Новом Саду. Четири године предавао на Универзитету у Лођу (Пољска), држао предавања, као гостујући професор, нa Универзитету у Гдањску и нa Јагјелонском универзитету у Кракову (Пољска), на Карловом универзитету у Прагу (Чешка Република), на Универзитету у Бањој Луци (Босна и Херцеговина, Филозофски факултет) и на Универзитету у Новом Саду (Србија). Учествовао на међународним научним конференцијама: у Пољској (Познањ, Вроцлав, Шћећин, Варшава, Краков, Гњезно, Сосновјец, Лођ), у Бугарској (Софија, Лесиндрен, Велико Трново), у Хрватској (Задар, Осијек, Обровац), у Русији (Москва), у Словенији (Љубљана) и у Србији (Београд, Вршац, Суботица). 
Објавио монографије: Ватрено крштење (1995), Анђели носталгије. Поезија Данила Киша и Владимира Набокова (2000), Данило Киш: ружа-песник (2001); Песник и његова сенка. Есеји о српској поезији XX века (2005), Незасићење. Пољска драматургија XX века (2006), Са Истока на Запад. Словенска књижевна емиграција у XX веку (2007), Дом и бездомност у поезији XX века (2007), Историја Витолда Гомбровича (2008), Тестостерон. Нова пољска драматургија (2008), Поетика српског филма (200) и Позориште и филм (2010).
Приредио антологије: Powrot do domu/Повратак кући (пољска емигрантска поезија, 2002), Васкрс у српској књижевности (2006, друго издање 2010) и Божић у српској књижевности (2006).
Објавио и 9 песничких књига (од којих је последња Наталожено. Изабране и нове песме, 2007), књигу изабраних песама на италијанском језику (Voglio dimenticare tutto, 2001) и дневник путовања по Апулији (Море и мраморје, 2000), као и више књига превода са руског и пољског језика (Набоков, Хармс, Гомбрович, Варга).

*

Deric, Zoran (1960), a poet, translator, essayist and literary critic. He is the associate professor at Banja Luka Academy of Arts and director of Youth theatre in Novi Sad. He taught at several universities: University Lod in Poland, in Gdanjsk, Krakow, Prague, Banja Luka and Novi Sad. To date he has published the following books of verse: Talog (Residue, Novi Sad, 1983), Zglob (Articulation, 1985), Unutrasnja obelezja (Inner qualities, 1990), Sestra (Sister, 1992), Odusak (Respite, 1994), Voglio dimenticare tutto (selected poems in Italian, Bari, 2001), Az bo vide. Azbucne molitve (Az Bo Vide, Alphabet Prayers, 2002) and the literary declaration: Pod starom lipom (Under the Old Lime Tree, 1993); a book of criticism (with a poetic anthology): Vatreno krstenje (Baptism by Fire, Subotica, 1995); a travelogue: More i mramorje (Sea and Marble, 2000); books of essays: Andjeli nostalgije. Poezija Danila Kisa i Vladimira Nabokova (The Angels of Nostalgia. The Poetry of Danilo Kis and Vladimir Nabokov, 2000); Danilo Kis: ruza-pesnik (Danilo Kis: The Rose-Poet, 2001); Pesnik i njegova senka. Eseji o srpskim pesnicima XX veka (The Poet and his shadow. Essays on Serbian Poets of the 20th Century, 2005); a selection of Polish immigrant poetry: Ponjrot do domu / Povratak kuci (Return Home, 2002); the translation of the novel: Krzysztof Varga, Tequila (2005) from Polish, as well as several books from Russian (Vladimir Nabokov, Danil Kharms). He edited anthologies: Powrot do domu/Return home (polish emigrant poetry, 2002), Easter in Serbian literature (2006, 2nd edition 2010) and Christmas in Serbian literature (2006).

* * *

Атила Јас (1966 у Сењу /Szony), песник, есејиста. Отац (троје деце), муж, власник једног пса. Зависник о џезу и ликовним уметностима. 
Живи у жупанији Коморан- -Естергом, у Тати. Главни је уредник часописа Нови издан (Uj Forras), у Татабањи. 
Објавио следеће књиге: Дедалов дневник (песме) 1992, Белешке за књигу (песме) 1996, Зашто Сицилија (поесме, есеји) 1998, Историја лебдења (кратка проза) 1998, Форме противљења (песме у прози), Увежбавање бекства (песме) 2004, Кочење (песме) 2006, Ксантусиана (роман у стиховима) 2007, Клопка за анђеле (песме за децу), 2008, Море у кади (есеји) 2009, Уснули пси од сламе (песме) 2010, Божја кожа (песме) 2011, У светлу дневног храма (песме) 2011, Живот Тихог Пера (проза) 2012. Објавио преводе шведских, бугарских и естонских песника на мађарски језик, у књигама и часописима. 
Дела су му доступна на мађарском, енглеском, немачком, италијанском, хрватском и бугарском језику.
Важније награде: Верешмарти (2000), Радноти (2000), Јожеф Атила (2003), Золтан Зелк (2005), Јанош Арањ (2007), награда Књижевне стварности за есеј (2009), награда у част Салватора Квазимода (2011). 

*

Atila Jas (born in 1966 in Szony) a poet, essayist, father (three children), husband, dog- owner, addicted to jazz and the visual arts.
He lives in Komoran-Esztergom county, in Tati. The chief editor of the magazine Uj Forras in Tatabanja.
He published the following books: Daedalus’ journal (poems) 1992, Notes for the book (poems) 1996, Why Sicily (poems, essays) 1998, History of floating (short fiction) 1998, Opposition forms (poems in prose), Practising Escape (poems) 2004, Braking (poems) 2006, Xantusiana (novel in verse) 2007, Trap for angels (poems for children) 2008, Sea in the bath (essays) 2009, Sleeping Straw Dogs (poems) 2010, God’s skin (poems) 2011, In the light of the daily temple (poems) 2011, Life of silent pen (prose) 2012. He has published Hungarian translations of Swedish, Bulgarian and Estonian poets, in books and magazines.
His works are available in Hungarian, English, German, Italian, Croatian and Bulgarian.
More important awards: Veresmarti (2000), Radnoti (2000), Jozsef Attila (2003), Zoltan Zelk (2005), Janos Arany (2007), the prize Literary reality for essay (2009), an award in honor of Salvatore Quasimodo (2011).

* * *

Лор Камбо, рођена је и живи у Паризу. Пијаниста је и песникиња. Паралелно је похађала студије музикологије на Сорбони и студије клавира и пратње што је довело до прве награде у обе дисциплине на Конзерваторијуму у Версају.
Добитник је Државне дипломе за пратњу, она усмерава музички рад певача на конзерваторијуму у Паризу. Ради као професор певања у различитим продукцијама француских лирских позоришта (Опера Рајна, Опера Монпеље...). Учествује и у читању поезије са музичким импровизацијама. Године 2010. је објавила диск са романтичном музиком, са обоом (Laurent Hacquard, издавач Hybridmusic). Објавила је књиге поезије Хировити булевари (1998), Човек у кади, Облаци обичних времена (2001), Латифа, девојчица која би плакала речи (музичка прича, музика R. GAGNEUX, 2000) , А напојница анђела? (2005), Нож у загрљају (jun 2007). За своју последњу збирку, Писма небеском разбојнику за којом следи Бело без белог која се појавила 2010, добила је награду Poncetton Друштва писаца. 
Лор Камбо је објавила више књига са пластичним уметницима из различитих средина (J. VIMARD, M . CAMBAU, C. TEXEDRE...) и књигу са балканским сликаром Омером КАЛЕШИЈЕМ. Њене песме се појављују у бројним часописима и песничким антологијама (Сегерс, Календари франкофоне поезије, Антологија љубавне поезије, Антологија еротске поезије , Галимард, 2012 , Антологија Земља жена “Ни овде ни тамо”, 2012, итд...) а њени преводи су објављени на више језика. Неки су направљени и са музиком. Њена нова збирка , Девојка насликана у плавом, ће изаћи 2013 . 
Учествовала је на многим фестивалима: Три реке, на Encuentro de Poetas del Mundo Latino у Морелији, у Мексику , на Фестивалу у Струги. Македонија, на Фестивал у Тетову 2009, у Гранади 2012, на Бијеналу поезије у Дакару и др. 

*

Laure Cambau was born in Paris where she currently resides. She is a poetess and a pianist. She majored at Sorbonne in both musicology and classical piano and has received awards for both of these fields at the Conservatory in Versailles. She is a holder of state degree in piano accompaniment and she directs musical performances of singers at the Conservatory in Paris. She works as a singing professor in various productions of French musical theaters. In addition to this she participates in poetry readings with musical improvisations. In 2010 she played on a classical music album “le Hautbois au Salon romantique”.
She has published the following books of poetry: Hectic Boulevards (Boulevards Lunatiques, 1998), Clouds of Ordinary Times (Nuages des Temps Ordinaires, 2001), Latifa, a Girl that Would Cry Words (Latifa, la petite fille qui pleurait des mots, 2000), And a Tip for Angels ? (Et le Pourboire des Anges?, 2005), To Hug a Knife (Le couteau dans l’etreinte, 2007). For her latest book Letters to a Divine Raider Followed by White on White (Lettres au voyou celeste suivi de Blanc sans blanc, 2010) she received Poncetton Award from the Writers’ Association. 
Laure Cambau has published several works in cooperation with visual artists from different regions (J. Vimard, M. Cambau, C. Texedre...), and a book with Albanian painter from Macedonia Omer Kaleshi. 
Her poems are published in numerous magazines and anthologies (Seghers, Calendriers de la poesie francophone, Anthologie de la poesie amoureuse, Anthologie de la poesie erotique, Anthologie Terre de Femmes, Pas d’ici pas d’ailleurs, etc.) and have been translated in several languages. Her new poetry book Girl Painted Blue (La fille peinte en bleu) is to be published in 2013. 
She participated in numerous literary festivals (Festival de Poesie Internationale de Trois-Rivieres, Encuentro de Poetas del Mundo Latino, Struga Poetry Evenings, Poetry Biennale in Dakar, etc.). 

* * *

ВЕРУЈЕМ У ПЛОДНОСТ ЗВУКОВА 
Интервју са Лор Камбо

ЈЗ Уврштени сте у многе антологије женске поезије. Да ли сматрате да се може препознати женски карактер у поезији, или је у питању нешто друго.

Не верујем у “родове“ у поезији. За мене не постоји искључиво женска или мушка поезија.
Моје присуство у антологијама “женске поезије” је избор издавача. 
А када ће се појавити “Антологија мушке поезије”?

ЈЗ Ваша поезија има нечег од искуства надреализма, несвесног, али и телесног, еротског. Како видите улогу поезије између остварене јасноће, прозирности или тамности самог језика, људског ума и несвесног.

Захваљујући библиотеци мојих родитеља, од најранијег детињства сусрећем се са надреализмом. 
Део мог писања произилази из “ноћног рада”, који је био близак и надреалистима. Познат је натпис који је Робер Десно качио на своја врата ноћу: “Не узнемиравај, песник ради”.
То је део и мог поетског рада: “Ја прикупљам материјал” (Ж. Тардио), “сировину”, потом крећем “у потрагу за непознатим вокалом” (Тардио).
То је радикално другачија перцепција ствари, јер све је предмет за поезију, укључујући и најтривијалније детаље из свакодневног живота. 
Потребно је “посветити највећу пажњу случајним аспектима ствари” (Леонардо)
Један песник је рекао: “Проза се пише у редовима, а поезија између редова”. 
А један грчки пастир: “Поезија је када једна реч наиђе на реч по први пут”.

ЈЗ Бавите се музиком. Као пијаниста наступали сте са многим певачима. Како посматрате музику у поезији, у речима у односу на ваше искуство са музиком. Шта мислите о покушајима да се поезија остварује као једна врста особене, аутохтоне музике, што је било настојање симболиста, посебно Малармеа.

Као Лоренс, и ја верујем, у “плодност звукова”, у “магичну реалност” речи, попут семена. 
Смисао речи се често налази сакривен у музици: на електричној жици самогласника, птице сугласника...
“Музика пре свега”... и због тога, нарочито ритам, “магнетна сила песме” (Мајаковски). 

ЈЗ Како видите савремену француску поезију с обзиром на снажну традицију модерности, истраживања, лутања између илузија да се може променити свет или се затворити у језичку кулу од слоноваче.

Ја нисам стручњак за савремену француску поезију.
Постоје различите групе окупљене око неких часописа (Песничка Акција1, Часопис По&зија2...) или око издавачке куће, полазећи од “нових лиричара” до звучних песника, прелазећи преко спиритуалних, концептуалних струја... Поезија звука, поезија чула...

ЈЗ Како би према Вашем мишљењу песник требало да се постави у односу на књижевно тржиште? Да ли постоји алтернативна мрежа читања и писања? 

У Француској, поезија није “роба” (како кажу у Африци: “да ли се то једе?”), а парадоксално, то нас спасава од претеривања тржишне економије...
Постоји читава алтернативна мрежа независних издавачких кућа, часописа, видљивих на 
бројним манифестацијама широм земље (Сајмови књига, Читање-сусрети...)
То нам даје, нама песницима, прилику да изађемо из наше куле од слоноваче, да разменимо и креирамо заједничке уметничке пројекте.

1 Action Poetique
2 Revue Po&sie

Разговор водио Јован Зивлак
Превела са француског Тања Пекић

*

ENTRETIEN AVEC LAURA CAMBOA
Je crois “a la fertilite des sons”

Vous etes inclus dans de nombreuses anthologies de la poesie feminine. Pensez-vous qu’on puisse reconnaitre le caractere feminin dans la poesie, ou il s’agit de quelque chose d’autre.

Je ne crois pas aux “genres” en poesie. Pour moi, il n’existe pas d’ecriture proprement feminine ou masculine.
Ma presence dans des anthologies de “poesie feminine” releve du choix des editeurs.
A quand une “Anthologie de la poesie masculine”?

Votre poesie a quelque chose de l’experience du surrealisme, quelque chose inconsciente, mais aussi physique ou erotique. Comment voyez-vous le role de la poesie entre la clarte realisee, la transparence ou l’obscurite du langage-meme, l’esprit humain et l’inconscient.

J’ai ete en effet baignee des ma plus tendre enfance dans le surrealisme, grace a la bibliotheque de mes parents.
Une part de mon ecriture releve d’un “travail nocturne”, cher aux surrealistes. On connait l’ecriteau que Robert Desnos accrochait la nuit a sa porte: “ne pas deranger, le poete travaille”.
C’est une partie de mon travail poetique : “j’accumule les materiaux” (J. Tardieu), la “matiere premiere”; puis je pars “a la recherche de la voyelle inconnue” (Tardieu).
C’est une perception des choses radicalement differente, car tout est matiere a poesie, y compris les details les plus triviaux du quotidien. 
Il faut “preter la plus grande attention aux aspects fortuits des choses” (Leonardo) .
Un poete disait un jour: “la prose s’ecrit sur les lignes, la poesie entre les lignes”. Et un berger grec: “la poesie c’est quand un mot rencontre un mot pour la premiere fois”.

Vous etes engage dans la musique aussi. En tant que pianiste, vous avez joue avec de nombreux chanteurs. Comment voyez-vous la musique dans la poesie, dans les mots par rapport a votre experience avec la musique. Que pensez-vous des tentatives que la poesie se realise comme une sorte de la musique distinctive, indigene, ce qui etait une tentative des neo symbolistes, de Mallarme en particulier.

Je crois, comme Lawrence, “a la fertilite des sons”, a la “realite magique” des mots, comme des graines.
Le sens des mots se trouve souvent cache dans leur musique : sur le fil electrique des voyelles, les oiseaux des consonnes...
“De la musique avant toute chose”... et pour cela, surtout le rythme, “force magnetique du poeme” (Maiakovsky) .

Comment voyez-vous la poesie francaise contemporaine etant donne la forte tradition de la modernite, de la recherche, errance entre illusions qu’on peut changer le monde, ou se fermer dans la tour linguistique d’ivoire. 

Je ne suis pas specialiste de la poesie francaise contemporaine.
Il existe differentes chapelles, regroupees parfois autour d’une revue (Action Poetique, Revue Po&sie...) ou d’une maison d’edition, allant des “nouveaux lyriques” aux poetes sonores, en passant par les courants spiritualistes, conceptuels... Poesies du son, poesies du sens...

D’apres vous, comment un poete devrait se mettre par rapport au marche litteraire ? Est-ce qu’il y a un reseau alternatif de la lecture et de l’ecriture ?

La poesie en France n’est pas une “denree” commerciale (comme on dit en Afrique: “est-ce qu’on mange ca?”), et paradoxalement, cela nous sauve des exces de l’economie de marche...
Il existe tout un reseau alternatif de maisons d’editions independantes, revues, visibles dans de nombreuses Manifestations un peu partout dans le pays (Salons du Livre, Lectures-rencontres...)
Cela nous offre , a nous poetes, l’occasion de sortir de notre tour d’ivoire, d’echanger et de construire des projets artistiques communs.

Entretien avec Laure Cambau par Jovan Zivlak

* * *

Farago, Kornelija рођена је 1956. у Темерину. Завршила је студије мађарског језика и књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду где је магистрирала и докторирала 2000. године.
Била је члан редакције часописа Uj Symposion, стручни сарадник и уредник у Југословенском лексикографском заводу (Загреб), члан редакције Енциклопедије Југославије (Нови Сад), асистент на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, уредник часописа за друштвена, научна и културна питања Letunk, предавач на Специјалистичким академским студијама, Нови Сад, доцент на Катедри за мађарски језик и књижевност Универзитетa у Новом Саду. Сада је професор Савремене мађарске књижевности и књижевне културе на Филолошком факултету, Београд, ванредни професеор (Теорија књижевности), ванредни професор на Катедри за Мађарски језик и књижевност на Универзитету у Новом Саду и сарадник Одсека за медијске студије, Наставна група за журналистику на истом универзитету.
Корнелија Фараго је главни уредник часописа за књижевност, Hid и члан уређивачког одбора Годишњака Филозофског факултета у Новом Саду.
Члан је многих научних друштава, одбора и жирија за мађарску књижевност и члан управног одбора ДКВ.
Била је стипендиста Мађарске академије наука и многих научних институција и универзитета у иностранству. Добитник је књижевна награда “Hid” (за 2005 годину) – Нови Сад, 2006.
Корнелија Фараго се бави истраживањима у областима: теорија књижевности, поетика простора; теорија жанрова, културална наратологија, књижевна антропологија, облици и формације, савремена мађарска књижевност, компаративна истраживања савремeне мађарске и српске књижевне културе, култура преводилаштва, рецепција превода. Аутор је десетина студија и монографија.

*

Farago, Kornelia was born in 1956 in Temerin. She finished studies of Hungarian language and literature at Faculty of Philosophy in Novi Sad where she got her BA and PhD in 2000. She was the member of the editorial board of the magazine Uj Symposion, expert assistant and editor in Yugoslav lexicography institute (Zagreb), member of editorial board of Encyclopedia of Yugoslavia (Novi Sad), a teaching lecturer at Department for Hungarian language and literature at Faculty of Philosophy in Novi Sad, editor in the magazine for social, scientific and cultural issues Letunk, lecturer at Specialist academic studies in Novi Sad.
Now, she is a professor of contemporary Hungarian literature and literary culture at Faculty of Philology in Belgrade, associate professor (Theory of literature), associate professor on Department for Hungarian language and literature at the University in Novi Sad and associate of section for media studies, teaching group for journalism at the same university. Kornelija Farago is the editor in chief of the literary magazine, Hid and a member of editorial board of Faculty of Philosophy Annual in Novi Sad.
She is the member of various associations, boards and jury for Hungarian literature and Board of directors of Association of Writers of Vojvodina. She was a scholar of Hungarian Academy of Sciences and many academic institutions and universities abroad. 
She won the literary award “Hid” (for 2005) – Novi Sad, 2006.
Kornelija Farago researches in the following fields: theory of literature, poetics of space; theory of genres, cultural storytelling, literary anthropology, forms and formations, contemporary Hungarian literature, comparative study of Hungarian and Serbian literary culture, culture of translation work, reception of translations. She is the author of dozens studies and monographies.

* * *

Богдан Косановић (1943, Владимирци, Србија). Дипломирао на Филозофском факултету, Нови Сад (Руски језик и књижевност), 1966. Магистарао на Филолошком факултету, Београд, 1970. Докторирао из подручја филологије, Загреб, 1987. тема: Трагично у делу Шолохова.
Ради на Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за славистику. Предаје Руску књижевност XИX и XX века. Књижевна компаратистика и рецепција. Културологија. Емигрантологија. Руска авангарда. 
Преводи са руског, пољског и украјинског.
Објавио следеће монографије: Трагично у делу Шолохова, Нови Сад, 1988; Расправе из руске књижевности, Нови Сад, 1994; Истраживања руске авангарде, Сремски Карловци, 1995; Тајне живота и стваралаштва, Сремски Карловци, 1999; Славистичке компаратистичке теме, Подгорица, 2004. 
Превео: Владимир Проп: Проблеми комике и смеха, Нови Сад, 1984; Ruski agrarni praznici – pokusaj istorijsko-etnografskog istrazivanja, Сремски Карловци, 2012.
Са В. Вулетићем уредио зб. Поетика стваралаштва Михаила Шолохова. Нови Сад, 1986; Уред. са Михаилом Тиром: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. XXI–XXII (1992–1993), Научни радови са интердисциплинарног симпозијума “Критика”. Нови Сад, 1994; Мит. Зборник радова . Уред. Т. Бекић, Б. Косановић и др. Нови Сад, 1996; Александар Блок: Избор. Изабрао, приредио, превео седам песама и написао пропратне текстове (предговор, хронологија живота и рада). Подгорица, 2000; “Тихи Дон”, књ. 1–4, Београд, 1998. Приредио, написао предговор и поговор и саставио списак мање познатих речи. – Велики православни богословски енциклопедијски речник, т. 1–2, Нови Сад, 2000, 587, 410 с. Редактор целокупног превода са руског, главни преводилац и лектор.

*

Bogdan Kosanovic (1943, Vladimirci, Serbia) graduated in 1966 at the Department of Russian language and literature at the University of Novi Sad. He got his MA degree at the Faculty of Philology in Belgrade in 1970 and his PhD at the Faculty of Philology in Zagreb in 1987 (thesis title: Tragic in the Works of Mikhail Sholokhov). 
He is a full professor at Department of Slavistics at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He teaches XIX and XX century Russian literature, comparative literature, theory of reception, culturology, and the immigrant theory. He translates from Russian, Polish and Ukrainian. 
He has published the following monographs: Tragicno u delu Solohova (Tragic in the Works of Mikhail Sholokhov, 1988), Rasprave iz ruske knjizevnosti (Debates on Russian Literature, 1994), Istrazivanja ruske avangarde (Explorations in the Russian Avant-Garde, 1995), Tajne zivota i stvaralastva (Secrets of Life and Writing, 1999), Slavisticke komparatisticke teme (Slavistic Comparative Topics, 2004).
His translations include: Vladimir Propp, Problems of Comic and Laughter and Russian Agrarian Festivals. 
He edited: Tihi Don, knj. 1–4 (And Quiet Flows the Don, vol. 1–4, 1988), Aleksandar Blok: Izbor (Alexander Blok, Selected Works, 2000), Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski recnik, tom 1–2 (The Big Ortodox Theological Eciclopedic Dictionary, vol. 1–2, 2002); and coedited: with V. Vuletic Poetika stvaralastva Mihaila Solohova (1986), with Mihail Tir, Godisnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knj. XXI–XXII, (1992–1993), with T. Bekic Mit. Zbornik radova (1996). 

* * *

Дејвид Кристал рођен је у Прудоу, Нортхамберланд, 1963. године и сада ради и живи у Лондону. Радио је као уредник у књижевном магазину Дог а његов рад је презентовaн на изложби Тело & душа у Институту за савремену уметност. 
Објавио је две песничке књиге код Two Rivers Press, а најновија Погрешан коњски дом, објављена је код Tall Lighthouse, 2010. 

*

David Crystal was born in Prudhoe, Northumberland in 1963 and now lives and works in London. He has worked as literary editor of DOG magazine and his work featured in the Body & Soul exhibition at the ICA . He has had two previous collections from Two Rivers Press. His latest collection is ’Wrong Horse Home’ (Tall Lighthouse, 2010). 
* * *

Томас Крогсбел (Thomas Krogsbol ), рођен је 1963. Песник, сликар, књижевни организатор, уредник, перформер, ди-џеј.
Од 1998. члан редакције песничког часописа и издавача “Еверсте кирургиске” (Overste Kirurgiske). Већ 15 година је активан као приређивач песничких вечери у Копенхагену (најмање једна месечно), као песник који чита своје стихове, претежно у гаражном стилу (с музичким инструментима, уз вештачки дим или у неком алтернативном павиљону). На већини тих хепенинга био је и ди-џеј.
Године 2013. излази му 12-то-инчни сингл “Са и без” – заједнички пројекат са продуцентом и музичарем Микаелом Меркхолтом (Michael Morkholt). 
Био је стипендиста Јилендске уметничке академије 2001–2005.
Објавио 5 збирки песама: “Од тамо до тамо” (Fra v?k til v?k; 1999)
“ТУП! КЛОНК!” ДУБ! КЛОНК!! (2000) ,“Неумереност” (Umadehold; 2006), “Ареола” (Areola; 2009), “Ја сам мува” (Jeg er fluen; 2011), Од 2006. бави се превођењем, највише са енглеског. Преводио је Џона Стајнбека “Кварт тортиља” и “Плодови гнева”, као и роман енглеско-индијског писца Гаутама Малканија “Londonstan”. 
Од 1999. до 2004. сарађивао је на I програму данског радија. 
Томас Крогсбел добија сталну финансијску потпору Данског уметничког савета за своје пројекте, и тренутно има трогодишњу радну стипендију. Часопис ”Еверсте Кирургиске”, чији је Крогсбел моторна снага, добио је награду Клауса Рифбјерга за најбољи нови часопис 2000, а исте године и уметничку стипендију Јенса Јенсена.
Наслов култног поетског часописа ”Еверсте Кирургиске” значи дословно – Хируршко одељење на последњем спрату. Име је настало због тога што је редакција часописа привремене просторије на последњем спрату једне – болнице.

*

Thomas Krogsbol (1963) is a poet, painter, literary worker, editor, performer and a DJ. 
Since 1998 he is a member of the editorial board of poetry magazine and publishing house Overste Kirurgiske. More than 15 years he is involved in organizing and participating in literary evenings in Copenhagen, in an underground style (with musical instruments, dry ice, in alternative spaces). 
In the year 2013 in cooperation with Michael Morkholt he publishes 12-inch single “With and Without”. 
He was a holder of Jutland Art Academy scholarship from 2001 to 2005. 
He has published five books of poetry: Fra v?k til v?k (1999), DUB! KLONK!! (2000), Umadehold (2006), Areola (2009), Jeg er fluen (2011). 
Since 2006 he translates, mostly from English (Tortilla Flat and The Grapes of Wrath by John Steinbeck and Londonistan by English-Indian writer Gautam Malkani). 
From 1999 to 2004 he worked as an associate for the first program of Danish Radio. Krogsbol receives a constant financial backing from the Danish Artistic Council for his projects. “Everste Kirurgiske”, now already a cult literary magazine, started and run by Krogsbol, received Klaus Rifbjerg Award for best new magazine and Jens Jensen scholarship in 2000. It in fact got its title (surgical warden at the last floor) because its offices actually were located at the last floor of a hospital. 

* * *

Михаел Кригер , рођен 1943. у Витгендорфу, Саксонија-Анхалт. Одрастао је у Берлину. Након дипломирања је шегртовао код издавача, а касније је студирао филозофију и књижевност. Од 1962. до 1965. године радио је као продавац књига у Лондону.
Од 1968 је писац, песник и преводилац, радио је као лектор у Карл Хансер ферлагу, а 1986 постаје извршни директор и директор издавачког сектора 1995.
Објавио је између осталог следеће књиге: Виолончелиста (2000), Погрешна кућа (2002), Торинска комедија. Пријави менаџера некретнина (2005) и поезију Баш пред буру (2003), Под отвореним небом (2007), Говори и узвици (2008) и Долази чишћење (2010). 
Михаел Кригер је међу многим другим наградама добио награду Тукан (1983), Петар Хухел (1986), Велику награду за књижевност Баварске академије лепих уметности (2004), Мерике (2004) и Јосиф Брајтбах (2010). Награду Медичи за страну књижевност добио је 1996, а награду Лондонског сајма књига за животно дело добио је 2012. године. 
Члан је Немачке академија за језик и књижевност, Баварске Академије ликовних уметности, Академије уметности у Берлину и Академије наука и књижевности у Мајнцу. Члан је, такође, жирија награде Петрарка.

*

Michael Kruger (1943, Wittgendorf) grew up in Berlin. After the graduating he was apprenticed to a publisher and later studied philosophy and literature. From 1962 to 1965 he worked as a bookseller in London.
In 1968 Kruger started writing and translating, and working as a reader at the publishing house Carl Hanser Verlag, since 1986 he has been their chief reader, and in 1995 he became the managing director. 
A selection of his works includes: Die Cellospielerin (The Cello Player, novel, 2000), Das falsche Haus (The Wrong House, novella, 2002), Die Turiner Komodie (The Executor, novel, 2005), Vom Licht ins Dunkel (From Light into Darkness, poetry, 2001), Kurz vor dem Gewitter (Just Before Winter, poetry, 2003), Unter freiem Himmel (Under the Open Sky, poetry, 2007), Ins Reine (Into the Pure, poety, 2010).
He is a recipient of numerous literary awards, including: Tukan-Preis (1983), Peter-Huchel-Preis (1986), Gro?er Literaturpreis der Bayerischen Akademie der Schonen Kunste (2004), Morike-Preis der Stadt Fellbach (2006), Joseph-Breitbach-Preis (2010). He recieved Prix Medicis for forein writers in 1996, and in 2013 The London Book Fair Lifetime Achievement Award. 
He is a member of German Academy for Language and Literature, Bavarian Academy of Fine Arts, Academy of Sciences and Literature in Meinz, and the Academy of Arts, Berlin.
Since 1975 Michael Kruger is a jury member of the European literary award Petrarca-Preis.

* * *

ИНТЕРВЈУ СА МИХАЕЛОМ КРИГЕРОМ
Поезија је као трава 

Стеван Брадић: Као песник (објавили сте 16 збирки песама), романописац, преводилац и издавач (извршни директор издавачке куће Карл Ханзер Ферлаг) изузетно сте значајна личност на немачкој књижевној сцени. Будући да је због тога Ваша перспектива на известан начин двострука (налазите се са креативне и менаџерске стране књижевне продукције) како би сте описали позицију песништва данас (у Немачкој, Европи, свету)? Одакле она долази (у институционалном смислу) и куда се запутила (какве ефекте може остварити)? 

Михаел Кригер: Заиста не знам тачно место поезије у нашем свету, оно се наравно мења од земље до земље. Колико могу да видим постоји низ занимљивих песника у читавој Европи и у Америци, али њихова културна порука и друштвени утицај су упитни. Модерни свет је проза, наратив који објашњава промену ставова у односу на друштвене стандарде, а не поезија која је обраћање једном другом свету. Али песници морају да верују да доприносе језику имагинације, јер ако не верују, могу да затворе радњу. Већина људи каже како немају времена да читају песме и свакако је тешко суочити се са нечим што сведочи о чињеници да ваша имагинација пати од сужења перцепције и простора могућности. Са друге стране већина чита обимне романе, који очигледно не представљају никакав изазов способностима њихове имагинације. 

СБ: Током претходних деценија били смо сведоци бројних значајних историјских догађаја, као што су пад Берлинског зида, проглашење тзв. “краја историје”, и велке економске кризе (на ироничан начин се осврћете на неке од њих у песми “Дневник”). Какав су траг ови догађаји оставили на немачку поезију, а посебно, на вашу поезију?

МК: Опет треба рећи да се ствари разликују од земље до земље. Мислим да, на пример, поезија у САД још увек снажно рефлектује светске догађаје, што је традиција која се код њих протеже од Витмена, преко Гинзберга, па до данашњих дана. Са друге стране, немачка поезија се више тиче condition humaine него политике. Друкчије је било у мојој младости када је постојала песничка струја која се јасно супротстављала државном поретку, политици и друштву уопште. Кожевљeва идеја о Крају историје написана је током педесетих, када су људи после завршетка рата веровали да је дошло до краја са идеологијама, те да треба засновати ново схватање правде, друштвеног понашања, образовања итд. Европска унија је, наравно, била корак у том правцу. Али он није могао предвидети да ће нови светски поредак унети и нови дисбаланс – а посебно није предвидео да ће капитализам произвести нове облике неправде у будућности. Свако хегелијанско уверење, са концептом Geschichtsphilosophie у основи, доживело је слом. 

СБ: У једној од ваших песама (“Стари џепни календар, 1966”) говорите о прошлости и вашим првим списатељским покушајима – како Вам је поезија изгледала када сте почињали да пишете, каква “обећања” је са собом носила и шта се до данас у томе променило? Ко су Вам били књижевни узори? 

МК: У младости сам мислио да само поезија може да спасе свет: то је било чисто, наивно, јавно уверење, које је уосталом било у великој мери повезано са формом. Данас те наивности више нема, а човечанство се суочава са крајем хармоније, ако не и са крајем свега, тј. крајем саме планете, услед начина на који организујемо искоришћавање наших ресурса. Авај, и ово мишљење се показује на крају као наивно, будући да је човечанство увек налазило начина да преживи – а ако то није случај, онда ни поезија не постоји. У мојој младости песници попут Петера Хухела, Гинтера Ајха, Паула Целана и Ингеборг Бахман били су изузетно значајни, али сам такође волео стране писце, од ироничног Збигњева Херберта и Васка Попе, који су ми били пријатељи, до Ларса Густафсона и ирских песника. Коначно, све сам их до краја прочитао. 

СБ: Како би према Вашем мишљењу песник требао да се постави у односу на књижевно тржиште? Да ли постоји алтернативна мрежа читања и писања? 

МК: Па, у свакој земљи постоје различите могућности. Постоји, међутим, Енценсбергеров закон који каже да у свакој земљи, упркос броју становника, постоји увек 1.743 особе које су заинтересоване за поезију, без обзира да ли су у питању Исланд или Србија. И ово је истина. Поезија је попут траве, на крају увек тријумфује над асфалтом. Данас људи кажу да интернет нуди више могућности да се досегне најшира публика. Нисам у то сигуран, али можда је у питању генерацијски став. Увек читам поезију на папиру и наставићу тако све до краја. Допада ми се, међутим, мрежа фестивала у Европи на којима током година можете да сретнете све значајније песнике, као што је било и у мом случају. Од Транстромера до Ешберија и Хинија, упознавао сам песнике на фестивалима, а потом сам их објављивао. 

СБ: Како смо сазнали од других немачких песника који су током претходних година гостовали на Фестивалу (Кристоф Мекел, Катрин Шмид, Герхард Фалкнер, Уљана Волф, Улф Штолтерфот итд) књижевна сцена у Немачкој, а посебно у Берлину изузетно је динамична. Будући да сте на специфичном месту са кога имате одличан увид у ситуацију, како бисте је описали? Које песнике и поетике препознајете као значајне или утицајне?

МК: Што се тиче поетике – тешко је одговорити. Након краја модернизма почели смо друкчије да интерпретирамо наше поступке, али нема више песничких школа и праваца. Имам осећај да млађа генерација покушава да унесе различитост како би боље видела у ком правцу може да се настави. Уколико би интернет могао да им помогне у повезивању и ширењу њихових идеја, то би био један од бољих ефеката ове машине. 

СБ: Током протеклог столећа као да је постојала тенденција у одређеним издавачким кућама да за уреднике бирају песнике (поменимо на пример Елиота и Патерсона у Фаберу). Будући да сте извршни директор једне од највећих независних издавачких кућа у Немачкој, како видите ову везу стваралаштва и издаваштва? Да ли ће се она наставити и у будућности? Шта се променило у улози издавача током протеклих деценија?

МК: Истина је да су неки издавачи такође били песници, као што је случај са Елиотом, Патерсоном, Робертсоном итд. али ово никако није устаљено стање ствари. А данас, када издаваштво све више и више постаје велики бизнис, као што је случај у Немачкој, у којој осамдесет процената књига објављују три издавачка конгломерата, морате бити менаџер и рачунџија, али не и песник.
Тако долазимо до тачке на којој видимо да ће, као и на почецима модернизма, поезија бити објављивана код малих издавача, који ће увек наћи начин да објаве књиге до којих им је стало. А то значи: обезбедити подршку државе, културних инситуција итд. којима је још увек у интересу да поезију одржавају живом. Другим речима: Замислите свет попут нашег без поезије! Немогуће? У том погледу ја сам оптимиста. Да ли, међутим, поезија има смисао у будућности заиста не знам – вероватно би и било боље да не размишљамо превише о будућности нашег малог подухвата. Бодлерова једина жеља била је да објави своје песме и није размишљао о милионима продатих примерака. 

Разговор водио и превео 
са енглеског Стеван Брадић

*

INTERVIEW WITH MICHAEL KRUGER
Poetry is like grass

Stevan Bradic: As a poet (you have published about sixteen books of poetry), novelist, translator and a publisher (being the Managing Director of Karl Hanser Velag) you are a formidable force on the German literary scene. Since your perspective is in this manner at least doubled (you inhabit both artistic and managerial side of the process) how would you describe the position of poetry today (in Germany, Europe, world)? Where does it come from (institutionally) and in what direction is it headed (what effects can it hope to attain)? 

Michael Kruger: I really don’t know the exact position of poetry in our world, and of course it changes from country to country. As far as I can see, there are a lot of interesting poets all over Europe and the USA, but if they have a cultural message and a social impact, I doubt. modern world is prose, a narrative which explains the changing attitudes to social standards, and not poetry, which is representing the other world. But poets have to think that they can contribute to the language of imagination, because if not, they can close their shop. Most people say they have no time for poetry, and it is difficult to read what reflects the fact that their imagination lacks of opportunities, and at the same time they read a big novel which obviously can’t challenge their imaginative abilities.

SB: In the previous decades we have witnessed a number of significant historical events, such as the fall of the Berlin Wall, the proclamation of the so called ”end of history”, and the great economic crisis (in an ironic way you pass over some of these themes in the poem ”News”). What kind of mark have these events left on German and, more specifically, on your poetry? 

MK: Well, that differs from country to country. I think that for example the poetry in the USA is still strong in reflecting the world situation that comes from Whitman over Ginsberg to our days, whereas in Germany the poetry has much more to do with the condition humaine than with politics. That was different in my youth when we had strong opposition in poetry against the condition of the state, the politics and society in general. Kojeve’s idea of the End of History was written in the Fifties, when after the war people thought that we come to an end with ideology, which should go into a new concept of justice, social behaviour, education etc. And of course the European Union was one step in that direction. He could not foresee that the new world order produced a new imbalance – and he definitely did not foresee that capitalism produces a lot of injustices in the future. All Hegelian thinking with a concept of a Geschichtsphilosophie failed.

SB: In one of your poems (”Old Pocket Calendar, 1966”) you reminisce about past and your first writing attempts – how did poetry look like to you when you were starting your literary career, what ”promises” did it entail, and what has changed since then? And who were your literary role models? 

MK: In my youth I thought that only poetry could save the world: It is pure, naive, outspoken and has a lot to do with forms. Now this naivety is gone, and mankind is facing the end of harmony, if not the end of everything, that is the end of a planet with a way of organizing well our resources. Alas, this is also naive because mankind is always finding a way of surviving – and if not, there is no poetry neither. In my youth the German poets Peter Huchel, Gunter Eich, Paul Celan and Ingeborg Bachmann mattered a lot, but I also loved the foreign poets, from the ironic Zbigniew Herbert to Vasko Popa who both were my friends, to Lars Gustafsson and the Irish poets. In the end I have read them all.

SB: How should a poet, in your opinion, position himself in relation to the literary marketplace? Is there an alternative network of reading and writing? 

MK: Well, each country offers different options. But in case there is Enzensberger’s law which says that in every country, despite the number of population, there are always 1.743 people who are interested in poetry, no matter if it is Iceland or Serbia. And this is true. Poetry is like grass, in the end it triumphs over the asphalt. Now people say that the internet offers more opportunities to find a greater public. I don’t know but this is a question of age. I always read poetry on paper and will go on doing until it comes to an end. What I like is the network of festivals in Europe where you can see over the years all the important poets, that was the same in my case. From Transtromer to Ashbery to Heaney I met the poets at festivals, and afterwards I published them.

SB: As we found out from our Festival guests in the previous years (Christoph Meckel, Kathrin Schmidt, Gerhard Falkner, Uljana Wolf, Ulf Stolterfoht, etc.), the literary scene in Germany, and in Berlin especially is extreemely vibrant. Being in a specific position that you are, how would you describe it? What poets and poetics do you see as important or influential?

MK: As to the poetics – this is a difficult answer. After the end of modernism we had different way of interpreting our doing, but there is no school anymore. But I have the feeling that a younger generation is trying to differentiate things in order to get a better picture how to get on. If the internet can help to communicate these ideas it would be one of the better effects of this machine.

SB: In the previous hundred years or so there seemed to exist a tradition of poets as chief editors of publishing houses (let us name only T. S. Eliot and Don Paterson in Faber and Faber). Being the Managing Director of one of the largest independent publishing houses in Germany, how do you see this relation of writing and publishing? Is this tradition going to continue in the future? What has changed in the role of the publisher in the last decades? 

MK: Well, there are some publishers who are also poets, Eliot, Paterson, Robertson etc., but this is not normality. And nowadays, when publishing is getting more and more a big business, as in Germany, where eighty percent of literary books are being published by three conglomerates, you must be a manager and a calculator, but not a poet.
So it comes to the point that we will see, as like in the beginning of modernism, that poetry will be published by small editors, devoted publishers, who will always find a way to publish the books they like. And that means also to find support by the state, cultural institutions etc. who are still interested to keep poetry alive. In other words: Imagine a world like ours without poetry! Impossible? In this respect I am an optimist. But if poetry has a meaning in the future I really don’t know – probably it would be the best not to think too much about the future of our little business. Baudelaire’s only wish was to be published, he never thought of millions of copies to be sold.

Questions posed Stevan Bradic
* * *

Ален Ланс је рођен 1939. у Бонскуру, близу Руена. Детињство је провео у Паризу. Студије немачког језика је завршио у Паризу и Лајпцигу. Након подучавања француског језика у Ирану и немачког у Паризу, управљао је Француским културним институтима у Немачкој (у Франкфурту и Сарбрикену) а затим је био директор Дома писаца у Паризу од 1995 до 2004.
Почев од Изгубљени људи постају крхки1 (1970), он је објавио десетак књига поезије од којих је Ометен катастрофом2 (1995 код Ulysse fin de siecle, Дижон) добила награду Тристан Цара 1996. Године 2000. појавио се избор из поезије који обухвата више од три деценије, под називом Изрешетано време3, у колекцији Les Analectes, код Obsidiane и Време какво јесте4, (Аполинерова награда 2001). Године 2004. појавила се Кратки из двадесетог5 (Tarabuste), а 2005, код истог издавача, Катрени за Естебана6. Последњи наслов који се појавио: Одавно Немачка7, код Tarabuste (2009) и Разно пре зиме8 (2011), код истог издавача.
Такође је са немачког превео, у сарадњи са Ренатом Ланс- -Отербајн, више прича и есеја Кристе Волф, књиге песама и прозе као и позоришне комаде Фолкера Брауна и пет романа или збирки новела Инга Шулцеа. 
Коаутор неколико антологија француске, иранске и мађарске поезије. Од 1970 члан је уређивачког одбора часописа Песничка акција, а од 2005, и одбора часописа Европа. Водио је библиотеку немачких издања Алинеа од 1985. до 1988. Дописни је члан Академије уметности у Саксонији, 2006. је добио Дека-Банк-Прајс награду од Литературхаус из Франкфурта, која награђује странца за допринос у промовисању немачке књижевности у својој земљи.
У септембру 2012, награда Еуген Хелмле му је додељена у Сарбрукену, заједно са Ренатом Ланс-Отербајн за преводилачки допринос у афирмацији немачких савремених аутора.

1 Les gens perdus deviennent fragiles 
2 Distrait du desastre
3 Temps crible
4 Le Temps qu’il fait
5 Brefs du vingtieme
6 Quatrains pour Esteban
7 Longtemps l’Allemagne
8 Divers avant l’hiver

*

Alain Lance was born in 1939, in Bonsecours, near Rouen, but spent most of his childhood in Paris. He studied German language in Paris and Leipzig. After working as a teacher of French in Iran and a teacher of German in Paris, he became head of several French cultural institutes in Germany (in Frankfurt and Saarbrucken) and from 1995 to 2004 of Maison des ecrivains et de la litterature in Paris. 
Starting with Lost People Become Fragile (Les gens perdus deviennent fragiles, 1970) he has published more than ten books of poetry, of which Distracted in Disaster (Distrait du desastre, 1995) won him Tristan Tzara Award in 1996. In the year 2000 a selection of his poetry, covering over three decades of his work, was published under the title Scattered Time (Temps crible) and the book Time as it is (Le Temps qu’il fait) which earned him Apollinaire Award in 2001. He also published: Shorts from the Twentieth (Brefs du vingtieme 2004), Quatrains for Esteban (Quatrains pour Esteban, 2005), Long Since Germany (Longtemps l’Allemagne, 2009), Diverse Before Winter (Divers avant l’hiver, 2011). 
Together with Renate Lance-Otterbein he translated several stories and essays by Christa Wolf, several books of poetry, prose and drama by Volker Braun, and five books of prose by Ingo Schulze.
He coedited several anthologies of Iranian, French and Hungarian poetry. Since 1970 he is a member of the editorial board of the literary magazine “Action Poetique”, and since 2005 of the magazine “Europe”. He was the editor of German editions in Alinea from 1985 to 1988. He is a Corresponding Member of the Academy of Arts in Saxony, and in 2006 he received Deka-Bank-Preis from Literaturhaus Frankfurt, awarded to foreigners for promotion of German culture. In September of 2012 he and Renate Lance-Otterbein received Prix Eugen-Helmle for their contribution, as translators, to promotion of contemporary German writing. 
* * *

НЕОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ О ДДРу – АЛЕНА ЛАНСА
3. јануар 2011, Катрин Шрадер

Упознала сам Алана Ланса у октобру, након што је представио своју књигу “Longtemps l’Allemagne” у француској књижари Задиг, где је говорио о свом сусрету и односу према Немачкој. Велики део ове књиге тиче се Лансових студија у Лајпцигу, времена када је упознао Фолкера Брауна, с којим је постао близак пријатељ. Он га преводи на француски, а касније и Кристу Волф и Инго Шулцеа.
Упознала сам Алена Ланса и разговарала с њим о ДДРу. Интервју сам понудила многим новинама. Нажалост, без успеха. Желела сам да знање младих о ДДР-у не буде само на основу филмова попут “Гуд бај, Лењин” и “Живот других”, него да буде онако како сам је доживела у разговору у књижари Задиг или након читања књиге.Требало би да чујемо више нијансирану причу.

Мсје Ланс, у књизи “L’Allemagne Longtemps” говорите како сте као млад човек, након две посете у зиму 1962. ДДРу, открили Немачку. Зашто ДДР?

Морате знати да је моја генерација била у знаку побуне против рата у Алжиру. Кад сам стигао у Лајпциг, видео сам алжирске студенте који су имали стипендије од ДДР за студије у ДДРу. Један од њих ми је још увек врло добар пријатељ. Затим ту су и афрички студенти и мислио сам да је добро што ДДР помаже нове независне државе.
У Француској сам током студија открио Ану Зегерс и друге емигранате. Ови људи, мислио сам, који су се активно борили против фашизма, биће почашћени у овом делу Немачке. И гостовање Берлинер ансамбла у Паризу 1960 с представом “Артуро Уи” било је снажно искуство за мене. Видео сам, наравно, да у ДДР-у није све било добро, да је слобода ограничена, и сл, али ружне ствари сам сматрао једном врстом грешке лепоте које се једноставно морају прихватити привремено. Као што сам писао у мојој малој књизи: Када је човек млад, када је без искуства у политици, склон је да свет дели на црн и бео.

У то време није било једноставно у Француској, или левица или?

Да и не. Алжир је постао независан у јулу 1962, колонијални рат је био коначно готов, Де Гол је био на власти, али комунистичка партија је добила више од 20 посто гласова, и нико се није могао претварати како не постоји. Полако се успоставио савез левице 1965. Митеран је трчао сам, с минималним програмом, да се постигне консензус између комуниста и социјалиста, који су дуги низ година били доиста непријатељска браћа. Овај процес је онда довео до заједничког програма владе левице 1972. и након тога до избора Митерана, неколико година касније.

Да ли сте у шездесетим имали контакте са левицом у Савезној Републици?

Читао сам шездесетих “Билијар у пола десет” од Бела и песме Енценсбергера. Читао сам и часопис Конкрет и с великим занимањем хронике Петера Римкорфа, али нисам имао контакте са савременим ауторима, а ни са ауторима из ДДР. То је дошло касније када сам упознао Фолкера Брауна. Узгред, ми смо рођени исте године. Неколико година касније упознао сам Кристу Волф, а касније ауторе из Немачке, Гинтера Хербургера и ауторе око минхенског магазина “Kurbiskern”, левичарског месечника. Мартин Валзер је био у овој групи. Али то је почело тек раних седамдесетих.

Како се догодио ваш први сусрет с Фолкером Брауном?

Врло једноставно и врло пријатељски. Било је то у децембру 1964. Покуцао сам на његова врата. “Моје име је Ален Ланс. Долазим из Париза. Хтео бих да преведем неколико ваших песама”. Био је изненађен. Он и његова супруга су ме позвали на вечеру спонтано, мало је било времена, јер су морали кренути на воз неколико сати касније. То је било пре 45 година. Ми смо остали у контакту и постали блиски пријатељи. Први пут је дошао 1971. године у Париз на неколико читања. Његова двојезична књига објављена је годину дана раније. На немачком ју је назвао “Провокација за мене.” Француски наслов био је “Провокација за себе и друге”. Написао сам увод. Године 1977. објављена је још једна књига његових песама “Против симетричног света”. Његова драма “Камион” преведена је на француски и изведана 1979. године.

Поред чињенице свиђања из политичких разлога и због тога што је источнонемачка комунистичка култура постављена од стране реемиграната – ваше “откриће” ДДР-а дало је нове импулсе вашем књижевном раду.

Открио сам да је у ДДР-у песничка традиција била занимљива, дијалектички интегрисана као код Карла Микела, и већ код Фолкера Брауна. Била је потребна перспектива људи попут Фолкера Брауна у односу на Хелдерлина, другачији поглед на Хелдерлина, овде у Француској, пријем Хелдерлина је био једностран “понтификалан”, или чак мало проблематичан са Хајдегером. У исто време био сам суздржан на редукције уметности у политичкој агитацији, што је био случај и са левим ауторима Западне Немачке. То је имало везе са секташтвом чланова малог ДКП-у, који су били већи католици од папе. Неки су одбацили ова поједностављења, Уве Тим, на пример.

Сећате ли се разговора с Фолкером Брауном о развоју ДДР?

Наравно. На основу његовог мишљења, схватио сам да у социјализаму није било лако живети, за људе у ДДР-у било је тешко или није било могуће добити излазну визу итд. Инвазија на Праг 1968. била је важна прекретница за мене.
Фолкер Браун је био пријатељ са Рудолфом Баром. Једном ми је дао песму “Бруно”, као Ђордано Бруно, али се такође могло прочитати “Баро”. Она почиње: Тешко је суочавање са неистомишљеницима, то не помаже, то показују инструменти: он је то описао...
Фолкер Браун је имао високе идеје о књижевности, врло изазовне, али без уобичајене таштине или егоманије. Када једна од његових драма није била на попису, односно када је појава његове књиге одгођена неко време, он није био лично увређен, али је сматрао да је то глупо и непродуктивно. Његово писање је било такође – често провокативно – допринос расправи у земљи. Но, након свега било му је доста. То је било у лето 1984, његова нова књига поезије била је мртва, “Хинце- -Кунце-Роман”, написао ју је 1981, још увек није била објављена. Срели смо се то лето у Будимпешти, гдје је са женом био на одмору. Ја сам био позван у Мађарску у исто време, јер је требало да преведем једног мађарског аутора, заправо препевам, не преведем. Ја, наиме не говорим мађарски.

Када сте се први пут срели са Кристом Волф? 

Било је то у лето 1970. У то време било је преведено “Подељено небо” које је издато у Француској, већ 1964. Поводом појаве “Криста Т.” на француском у Сеју, дошла је са мужем Герхардом у Париз. Фолкер јој је дао моју адресу. Затим сам их обоје позвао. Припремио сам вечеру од каменица и других морских плодова. Уживали су! Фолкер Браун је написао песму “Остриге”, кад сам организовао празник каменица неколико година касније, у Берлину. 

Почетни ентузијазам за политику у ДДР-у је већ био прилично охлађен. И они су били међу онима који су протестовали против протеривања Бирмана, Криста Волф и њени пријатељи и Фолкер Браун.

То је чудна прича за мене. У децембру 1976. сам се преселио у Карлсруе, као посматрач француског Комитета против забрана професионалних позива у Савезној Републици. Млада учитељица је добила отказ јер је била кандидат на локалним изборима на листи у ДКП-у. Освојила је мандат на другом нивоу. Кад сам (с шварцвалд тортом за моју трудну жену) кренуо у вечерњим сатима возом из Фрајбурга натраг у Париз, видео сам наслов: Бирман протеран. Знао сам да сам био за праведну ствар у Карлсруеу. У исто време сам знао да ће ДКП правдати ово протеривање. У то време сам био у Одбору француског савеза писаца. Људи су углавном били левичари Владимир Познер, ја , стари Гијвик. Велики песник је написао протест против Бирмановог протеривања и брзо је скупио потписе десетине колега, укључујући и Арагона.

Од 1985. до 1994, водили сте Француски културни институт у Франкфурту / Мајна и Сарбрикену. Зашто нисте преузели управљање у Француском институту за културу у Источном Берлинуу осамдесетих?

Требало је да отворим центар и да га водим. Знао сам човека који је био задужен за културне институције у француском министарству спољних послова. Једне вечери, на вечери, питао сам га о новом културном центру у Источном Берлину. Већ сам чуо о томе. Он је рекао да ћемо ићи напред, али преговори иду тешко, јер је у исто време културни центар ДДРа је требало да буде отворен у Паризу. Он ми је одмах понудио да водим нови културни центар у Источном Берлину. То је била потпуно нова перспектива за мене. Ја са мојим брачним животом. Знао сам немачки, радио сам свој посао, врата средњих школа су била затворена за мене, писао сам поезију и преводио.
Коначно, сазнао сам да француски амбасадор у Источном Берлину није пристао на моје именовање. Челник института за културу у Паризу је именован, уз претходно одобрење амбасадора на лицу места. Моја политичка прошлост је, такође, одиграла улогу. Имао сам превише везе с Источном Немачком.

Да ли вам недостаје ДДР?

Не. Када бих рекао нешто слично, изазвао бих неспоразум: Ох, желите Зид и Штази да се врате. То не иде. Фолкер Браун је најбоље изразио контрадикторни осећај о крају ДДР-у песми “Имовина”. Песму је написао у лето 1990. Чини ми се да се појавила истовремено кад и нова Немачка. То је било време монетарне уније и поновног уједињења.

Интервју објављујемо са извесним скраћивањем

Превео са немачког Јован Зивлак

*

EIN UNVEROFFENTLICHTES INTERVIEW UBER DIE DDR MIT ALAIN LANCE
3. Januar 2011 by kathrin schrader

Ich habe Alain Lance im Oktober 2009 getroffen, nachdem er in der franzosischen Buchhandlung Zadig sein neues Buch ”Longtemps l’Allemagne” vorgestellt hatte, in dem er uber seine Begegnung und sein Verhaltnis zu Deutschland spricht. Einen gro?en Teil dieses Buches nimmt Lance Studienzeit in Leipzig ein, die Zeit, als er Volker Braun traf, mit dem er seither eng befreundet ist. Lance ubersetze Volker Braun ins Franzosische, spater auch Christa Wolf und Ingo Schulze.
 Ich habe Alain Lance getroffen, um mit ihm uber die DDR zu sprechen. Anschlie?end bot ich das Interview vielen Zeitungen an. Leider vergeblich. Ich wollte, dass junge Leute, die ihr Wissen uber die DDR nur aus Filmen wie ”Good by, Lenin” und ”Das Leben der anderen” haben -wie ich sie in der Diskussion nach der Lesung in der Buchhandlung Zadig erlebt hatte- sich ein differenzierteres Bild der Geschichte machen konnen.
Monsieur Lance, in Ihrem Buch “Longtemps L’Allemagne” erzahlen Sie, dass Sie nach zwei Aufenthalten in der Bunderepublik als junger Mann im Winter 1962 die DDR als “Ihr Deutschland” entdeckten. Warum die DDR?

Alain Lance: Sie mussen sehen, dass meine Generation gepragt war von der Revolte gegen den Algerienkrieg. Als ich in Leipzig ankam, sah ich algerische Studenten, die Stipendien hatten, um in der DDR zu studieren. Einer von ihnen ist bis heute ein sehr guter Freund von mir. Dann waren da auch afrikanische Studenten und ich fand es gut, dass die DDR diesen neuen unabhangigen Landern half.
In Frankreich hatte ich wahrend meines Studiums angefangen, Anna Seghers und andere Emigranten zu entdecken. Diese Leute, dachte ich, die aktiv gegen den Faschismus gekampft haben, werden in diesem Teil Deutschlands geehrt. Und das Gastspiel des Berliner Ensembles in Paris 1960 mit “Arturo Ui” war fur mich ein starkes Erlebnis gewesen. Ich sah naturlich, dass in der DDR nicht alles gut war, dass die Meinungsfreiheit eingeschrankt war usw., aber die unschonen Dinge betrachtete ich sozusagen als Schonheitsfehler, die man eben zeitweilig hinnehmen muss. Wie ich in meinem kleinen Buch schreibe: Wenn man jung ist, und eine frische Politisierung hat, neigt man dazu, die Welt in schwarz und wei? zu teilen.

Es war ja zu dieser Zeit in Frankreich nicht einfach, links zu sein, oder?

Alain Lance: Jein. Im Juli 1962 wurde Algerien unabhangig, der Kolonialkrieg war endlich vorbei, de Gaulle war an der Macht, aber die kommunistische Partei bekam mehr als 20 Prozent der Stimmen, da konnte niemand so tun, als ob sie nicht existiert. Langsam entstand die linke Union. 1965 kandidierte Mitterrand allein, mit einem Minimalprogramm, das den Konsens sowohl der Kommunisten als auch der Sozialisten fand, die ja uber viele Jahre verfeindete Bruder waren. Dieser Prozess fuhrte dann zum gemeinsamen Regierungsprogramm der Linken 1972 und zur Wahl Mitterrands ein paar Jahre spater.

Hatten Sie in den Sechzigerjahren gar keinen Kontakt zu den linken Autoren in der Bundesrepublik? 

Alain Lance: Ich las Mitte der Sechzigerjahre “Billard um halb zehn” von Boll und Gedichte von Enzensberger. Ich las damals auch die Zeitschrift KONKRET und mit gro?em Interesse die Chronik von Peter Ruhmkorf, aber ich hatte keinen Kontakt zu Gegenwartsautoren, auch nicht zu DDR-Autoren. Das kam erst, als ich die Bekanntschaft mit Volker Braun machte. Wir sind ubrigens im selben Jahr geboren. Ein paar Jahre spater habe ich Christa Wolf kennengelernt, und spater Autoren aus der Bundesrepublik, Gunter Herburger und die Autoren um die Munchner Zeitschrift “Kurbiskern”, eine linke Monatszeitschrift. Martin Walser war in dieser Gruppe. Aber das war erst Anfang der Siebzigerjahre.

Wie war Ihre erste Begegnung mit Volker Braun? 

Alain Lance: Sehr einfach und sehr freundlich. Das war im November 1964. Ich habe an seine Tur geklopft. “Ich hei?e Alain Lance. Ich komme aus Paris. Ich wurde gern ein paar Gedichte von Ihnen ubersetzen.” Er war uberrascht, bat mich herein. Seine Frau und er luden mich spontan zum Essen ein, die Zeit war knapp, weil sie ein paar Stunden spater einen Zug nehmen mussten. Das ist jetzt 45 Jahre her. Wir sind dann in Kontakt geblieben und enge Freunde geworden. 1971 kam er zum ersten Mal fur einige Lesungen nach Paris. Sein zweisprachiger Lyrikband war ein Jahr zuvor erschienen. Auf Deutsch hie? er “Provokation fur mich”. Der franzosische Titel lautete “Provokation fur mich und andere”. Ich hatte die Einfuhrung geschrieben. 1977 kam ein weiterer Gedichtband von ihm “Gegen die symmetrische Welt” 1979 wurde sein Stuck “Die Kipper” ubersetzt und in Frankreich aufgefuhrt.

Abgesehen davon, dass es Ihnen aus politischen Grunden gefiel, dass die Basis der DDR-Kultur von kommunistischen Remigranten gelegt worden war – brachte Ihre “Entdeckung” der DDR auch neue Impulse fur Ihre literarische Arbeit?

Alain Lance: Ich fand, dass in der DDR-Lyrik das literarische Erbe interessanter, dialektischer integriert wurde, bei Karl Mickel zum Beispiel, aber auch bei Volker Braun. Ich brauchte die Sicht von Leuten wie Volker Braun auf Holderlin zum Beispiel, um einen anderen Blick auf Holderlin zu bekommen, bei uns in Frankreich war die Rezeption von Holderlin einseitig “pontifikal”, oder sogar ein bisschen fragwurdig mit Heidegger. Und gleichzeitig hatte ich Vorbehalte auf die Reduzierung der Kunst auf politische Agitation, wie es manchmal der Fall war bei westdeutschen linken Autoren. Das hatte auch mit dem Sektierertum der kleinen DKP zu tun, die waren katholischer als der Papst. Einige haben diese Vereinfachungen abgelehnt, Uwe Timm zum Beispiel.

Erinnern Sie sich an Gesprache mit Volker Braun uber die Entwicklung der DDR? 

Alain Lance: Naturlich. Durch ihn verstand ich, dass der real existierende Sozialismus nicht leicht zu leben war, dass es fur die Leute in der DDR sehr schwierig oder gar nicht moglich war, Ausreisevisa zu bekommen usw. Der Einmarsch in Prag 1968 war fur mich eine wichtige Zasur.
Volker Braun war mit Rudolf Bahro befreundet. Einmal gab er mir ein Gedicht. Das hie? “Bruno” wie Giordano Bruno, aber man konnte es auch “Bahro” lesen. Es beginnt so: Schwieriger Umgang mit dem Abweichler, es hilft nicht, die Instrumente zu zeigen: Er hat sie beschrieben...
Volker Braun hat eine hohe Idee von der Literatur, er ist sehr anspruchsvoll, aber ohne die in der Zunft ubliche Eitelkeit oder Egomanie. Wenn eines seiner Stucke nicht aufgefuhrt wurde oder das Erscheinen eines Buches immer und immer wieder hinaus gezogert wurde, war er nicht personlich verletzt, sondern betrachtete das als dumme und unproduktive Haltung. Sein Schreiben war auch ein – oft provokativer – Beitrag zur Diskussion im Land. Einmal hatte er aber wirklich die Nase voll. Das war im Sommer 1984, sein neuer Lyrikband lag auf totem Gleis, der “Hinze-Kunze-Roman”, den er bereits 1981 geschrieben hatte, war immer noch nicht erschienen. Wir trafen uns in diesem Sommer in Budapest, wo er mit seiner Frau Urlaub machte. Ich war zur gleichen Zeit nach Ungarn eingeladen worden, weil ich einen ungarischen Autor ubersetzen sollte, also nachdichten, nicht ubersetzen. Ich spreche ja nicht Ungarisch.

Wann sind Sie Christa Wolf zum ersten Mal begegnet? 

Alain Lance: Das war im Sommer 1970. Damals wurde sie von anderen franzosischen Kollegen ubersetzt. “Der geteilte Himmel” erschien in Frankreich bereits 1964. Fur das Erscheinen von “Christa T.” im franzosischen Verlag Le Seuil kam sie in diesem Spatsommer mit ihrem Mann Gerhard nach Paris. Volker hatte ihr meine Adresse gegeben. Dann rief sie an und ich habe die beiden zu mir eingeladen. Ich hatte ein Abendessen mit Austern und anderen Meeresfruchten vorbereitet. Das haben sie genossen! Volker Braun schrieb ubrigens das Gedicht “Die Austern”, als ich ein paar Jahre spater, in Berlin diesmal, einen Austernschmaus organisierte. Mit Wolfs bin ich also in Kontakt geblieben. 

Ihre anfangliche Begeisterung fur die Politik der DDR hatte sich zu dieser Zeit schon ziemlich abgekuhlt. Und dann waren Sie unter denen, die gegen die Ausburgerung Biermanns protestierten, wie Ihre Freunde Christa Wolf und Volker Braun.

Alain Lance: Das war eine seltsame Geschichte fur mich. Im November 1976 war ich nach Karlsruhe gefahren, als Beobachter eines franzosischen Komitees gegen die Berufsverbote in der Bundesrepublik. Ein junger Lehrer wurde entlassen, weil er bei den Kommunalwahlen auf einer Liste der DKP kandidiert hatte. Er hat ubrigens in zweiter Instanz gewonnen. Als ich am Abend in Freiburg (mit einer Schwarzwalder Kirschtorte fur meine schwangere Frau) in den Zug stieg, um nach Paris zuruckzufahren, sah ich eine Schlagzeile: Biermann ausgeburgert. Ich wusste, dass ich fur eine gerechte Sache in Karlsruhe gewesen war. Gleichzeitig ahnte ich, dass die DKP diese Ausburgerung rechtfertigen wird. Damals war ich im Vorstand des Franzosischen Schriftstellerverbandes. Das waren meist linke Leute. Vladimir Pozner, der alte gro?e Lyriker Guillevic und ich verfassten einen Protest gegen die Biermann-Ausburgerung und sammelten rasch die Unterschriften von Dutzenden von Kollegen, darunter Aragon.

Von 1985 bis 1994 leiteten Sie franzosische Kulturinstitute in Frankfurt/Main und Saarbrucken. Wieso ubernahmen Sie nicht die Leitung des franzosischen Kulturinstituts in Ostberlin in den Achtzigerjahren? 

Alain Lance: Eigentlich sollte ich dieses Zentrum eroffnen und leiten. Ich kannte den Mann, der im franzosischen Au?enministerium fur die Kulturinstitute zustandig war. Eines Abends, beim Essen, fragte ich ihn nach dem neuen Kulturzentrum in Ostberlin. Ich hatte bereits davon gehort. Er sagte, es ginge vorwarts, aber die Verhandlungen seien schwierig, weil zeitgleich ein DDR-Kulturzentrum in Paris eroffnet werden sollte. Er bot mir sofort an, das neue Kulturzentrum in Ostberlin zu leiten. Das war eine ganz neue Perspektive fur mich. Ich war mein Doppelleben gewohnt. Ich war Deutschlehrer, ich tat meinen Job und wenn die Tur des Gymnasiums hinter mir zugefallen war, dichtete und ubersetzte ich.
Schlie?lich erfuhr ich, dass der franzosische Botschafter in Ostberlin meiner Ernennung nicht zugestimmt hatte. Der Leiter eines Kulturinstituts wird in Paris ernannt, unter Vorbehalt der Zustimmung des Botschafters an Ort und Stelle. Indirekt war es wohl eine Abrechnung mit dem Mann, der mich ernannt hatte, der im Au?enministerium auf dem Abwartshang war. Meine politische Vergangenheit mag ebenfalls eine Rolle gespielt haben. Ich hatte zu viele Beziehungen nach Ostdeutschland.

Fehlt Ihnen die DDR? 

Alain Lance: Nein. Wurde ich so etwas behaupten, wurde ich ein Missverstandnis auslosen: Ach so, Sie wollen die Mauer und die Stasi zuruck haben. Das geht nicht. Am Besten hat Volker Braun dieses widerspruchsvolle Gefuhl uber das Ende der DDR in seinem Gedicht “Das Eigentum” ausgedruckt. Er schrieb das Gedicht im Sommer 1990. Es erschien fast gleichzeitig in der Zeit und im Neuen Deutschland. Das war die Zeit zwischen Wahrungsunion und Wiedervereinigung.

* * *

Лошонц, Алпар је рођен 1958. у Темерину. Професор је на Универзитету у Новом Саду, предаје на Катедри за друштвене науке Факултета техничких наука, као и на Филозофском факултету у Сегедину (Мађарска) од 1991. Предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише теоријске чланке, филозофску критику и есеје о књижевности.
Објављивао је у многим часописима у Србији и у иностранству. Био је члан уредништва Uj Symposion, Поља, Letunka, и других часописа, и главни уредник часописа Хабитус. Сада је један од уредника Златне греде, али и других часописа.
Између осталих аутор је следећих књига: Облици недостатка (Форум, Нови Сад, 1988), Херменеутика сећања (Форум, Нови Сад, 1998), Модерна на Колону (Стубови културе, Београд, 1998), Европске димензије (Форум, Нови Сад, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Нови Сад, 2005), Суверенитет, моћ и криза (Светови, Нови Сад, 2006), Моћ као друштвени догађај (Адреса, Нови Сад, 2009).
Награђен је наградом ДКВ Иштван Конц.
Живи у Темерину.
*

Losoncz, Alpar was born in 1958 in Temerin. He is professor at the University of Novi Sad, where he teaches at the Department of Social Sciences of the Faculty of Technical Sciences; he has also taught in the Arts Faculty in Szeged (Hungary) since 1991. For a long time, he also taught in the Arts Faculty at Novi Sad. He writes theoretical articles, philosophical criticism, and essays on literature.
He has been published in many magazines in Serbia and abroad. He was a member of the editorial board of Uj Symposion, Polja, Letunk, and other magazines, and chief editor of the magazine Habitus. He is currently one of the editors of Zlatna Greda, and of other magazines.
The following is a selected list of his works: Hianyvonatkozasok: tarsadalomfilozofiai temak (Forms of Shortcoming, Forum, Novi Sad 1988), Az emlekezes hermeneutikaja (The Hermeneutics of Memory, Forum, Novi Sad, 1998), Moderna na Kolonu (Modernity on Colonus, Stubovi culture, Beograd, 1998), Europa-dimenziok (European Dimensions, Forum, Novi Sad, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Novi Sad, 2005), Suverenitet, moc i kriza (Sovereignty, Power and Crisis, Svetovi, Novi Sad, 2006). 
He has received the Writers Association of Vojvodina’s Istvan Konc (Koncz Istvan) award.
He lives in Temerin.

* * *

Ања Марковић је рођена у Београду 1988. године. Завршила је Осму београдску гимназију, а потом дипломирала на Филолошком факултету у Београду, на Одсеку за српску књижевност и језик са општом књижевношћу. Тренутно је на мастер студијама Одсека српска књижевност. Радила је као уредник књижевног програма у оквиру Фемикс феста (женско стваралаштво). Објављивала је песме у зборнику Рукописи 36 и на интернет порталима. 
Објавила је збирку песама Напољу су људи (Крагујевац: Студентски културни центар, 2012). Наступа на АРГХ књижевним вечерима у Београду и сарађује са Студентским културним ценром у Београду. Води интернет блог Напољу су људи. Живи и ради у Београду. 

*

Anja Markovic was born in Belgrade in 1988. She finished the Eighth Belgrade Grammar School and then graduated from the Faculty of Philology, Department of Serbian Language and Literature with the world literature. She is currently on Master Studies at Department of Serbian literature. She has worked as an editor of the literary program within Femiks Fest (female creativity). She has published poems in the collection Manuscripts 36 and on the internet portals. She published a collection of poems People are outside (Kragujevac: Student Cultural Center, 2012). She performs at ARGH literary readings in Belgrade and cooperates with the Student Cultural center in Belgrade. She writes the blog People are outside. She lives and works in Belgrade.

* * *

Милован Марчетић, песник, приповедач, уредник, рођен је 1953. године у Приједору. Од средине седамдесетих живи у Београду. 
Осамдесетих и деведесетих година уређивао је Књижевну реч, средином деведесетих покренуо и уређивао часопис Реч, 2005. године покренуо Београдски књижевни часопис, који и данас уређује. 
Досад је објавио књиге песама: Дан двадесет хиљада паса (1982), Начини ишчезавања (1986), Без имена, без лица (1990), Ратно острво (2000), Мера душе – изабране песме (2002), Ташкент (Завод за уџбенике, Београд, 2006), Jeux d’adultes (Igre odraslih) – изабране песме у француском преводу (2008), Иза затворених очију (2010), Записи на снегу (2012). 
Књиге прича: Животи песника (1996), Мој Холивуд (2000), Прво лице (2003). Песме су му уврштене у антологије српске поезије, а приче у изборе српске приче. И песме и приче превођене су му на стране језике. Добитник је награде “Горан” за младе песнике (1982), награде “Милан Ракић” (1991), “Скендер Куленовић” (2007) и “Јефимијин вез” (2011), а за књиге прича “Кочићево перо” (2001), “Стеван Сремац” (2004) и “Бранко Ћопић” (2004) и “Андрићеве награде” (2012). 

*

Milovan Marcetic, a poet, short story writer, editor, born in 1953 in Prijedor. Since the mid seventies, he has been living in Serbia, in Belgrade since 1979. 
In the eighties and nineties, he edited the magazine Literary word, in the mid-nineties he started and edited the magazine Word, in 2005 he launched Belgrade literary magazine, which he still edits.
He has published books of poetry: The Day of twenty thousand dogs (1982), Ways of extinction (1986), Without a name, without a face (1990), War Island (2000), Measure of a soul – Selected Poems (2002), Taskent (Zavod za udzbenike, Belgrade, 2006), Jeux d’adultes (Adult Games) – selected poems in French translation (2008), Behind Closed Eyes (2010), Inscriptions in the snow (2012).
Short story books: Lives of Poets (1996), My Hollywood (2000), First Person (2003). His poems were included in the anthologies of Serbian poetry and stories in selections of Serbian fiction. Both his poems and stories have been translated into foreign languages.
He was awarded “Goran” for young poets (1982), “Milan Rakic” (1991), “Skender Kulenovic” (2007) and “Jefimijin vez” (2011), and for the book of stories, “Kocic’s pen” 2001), “Stevan Sremac” (2004) and “Branko Copic” (2004) and “Andric Award” (2012).

* * *

Јасна Мелвингер, рођена је 1940, песникиња, есејист, прозни писац, бави се и науком о језику. Школовала се у Петроварадину, и Новом Саду. На новосадском Филозофском факултету дипломирала јужнословенске језике и југословенску књижевност. Докторирала 1981. на Филозофском факултету у Загребу. Радила на Филозофском факултету у Новом Саду и на Педагошкој академији а потом на Педагошком факултету у Осијеку, у звању ванредног и редовног професора. Професионално се бавила културном делатношћу на новосадском Радничком универзитету “Радивој Ћирпанов”. Радила у студентском листу Индекс, на Трибини младих, у часопису Поља, уређивала прву књигу Матице српске.
Објавила је једанаест књига песама: Водени цвет (1958), Све што дише (1963), Тако умиру старице (1967), Свет и светлост (1971), Високе стране лежаја (1979), Аванс за данас (1985), Љубавни сонети (1989), Та ренесанса, не још као посљедња шанса (2002), Возелница, изабране и нове пјесме (2004), Вага с анђелима (2005), Дунавска клепсидра (2006); роман Пет сестара (1972), и Књижевни огледи и расправе, Модерна и њена мимикрија у постмодерни (2003). 
Приредила више књига из хрватске књижевне прошлости. Објавила је више наслова из домена стилистике, граматике, лексикологије и сл.
Њене су песме превођене на више језика, а преводила је са француског, словеначког и македонског.
За свој књижевни рад добила је признања: Октобарску награду Новог Сада (1972), конкурсну награду Друштва књижевника Војводине (1973), повељу Висока жута жита за свеукупни књижевни опус и трајни допринос хрватској књижевности на Песничким сусретима Дреновци 2006, као и награду Горановог пролећа, Горанов венац, 2008. године.

*

Jasna Melvinger, born in 1940, a poet, essayist, fiction writer, she also deals with the science of language. She was educated in Petrovaradin and Novi Sad. At the Novi Sad Faculty of Philosophy she got her degree in South Slavic languages and Yugoslav literature. She got a PhD in 1981 at Faculty of Philosophy in Zagreb. She worked at the University of Novi Sad and the Teacher Training College and later at the University of Osijek, as an associate professor and full professor. Professionally she dealt with cultural activities at the Novi Sad University “Radivoj Cirpanov”. She worked in a student magazine Index, the Youth forum, in the magazine Fields, edited the first book of Matica Srpska.
She has published eleven books of poems: Water Flower (1958), All that breathes (1963), That’s how old women die (1967), World and Light (1971), The High bedsides (1979), Advance for today (1985), Love Sonnets ( 1989), That Renaissance, not even as a last chance (2002), Vozelnica, selected and new poems (2004), Scales with Angels (2005), Danube clepsydra (2006), Five sisters, a novel (1972), and Literary experiments and discussions, modernism and in its mimicry postmodernism (2003).
She edited the number of books about Croatian literary history. She has published several titles in the field of stylistics, grammar, lexicology, etc. Her poems have been translated into several languages, and she has translated from French, Slovenian and Macedonian.
For her literary work, she has received awards: October award of Novi Sad (1972), the award of the Association of Writers of Vojvodina (1973), a charter High yellow corn for overall oeuvre and lasting contribution to Croatian literature at Poetic encounters in Drenovci 2006 as well as the award of Goran’s spring, the Goran’s wreath, in 2008.

* * *

Братислав Милановић рођен је 1950. године у Алексинцу. Студирао је југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Један је од оснивача часописа студената Филолошког факултета у Београду Знак, који и данас излази повремено.
Био је је секретар Књижевне омладине Србије, потом је радио у Радио Београду као новинар, водитељ и уредник у емисијама “Београда 202”, Првог и Другог програма Радио Београда, које се баве књижевношћу и културом уопште. Уређивао је књижевност у програму “Београд 1” Радио Београда. Био је члан Одбора за међународну сарадњу Удружења књижевника као и уметнички директор Међународних сусрета писаца Удружења књижевника Србије. Био је уредник за поезију у Књижевним новинама. Од 1989. до 1992. године живео је у Паризу.
Објавио је више песничких књига: Јелен у прозору, 1975, Клатно, 1980, Неман, 1987, Балкански певач, 1995, Врата у пољу, 1999, Силазак, 2004, Cintaretul balcanic, Ramnicu Sarat; Rafet, 2001, двојезично српски/румунски; Мале лампе у тамнини, 2006, Непотребан летопис, 2007, двојезично српски/енглески, Писма из прастаре будућности, 2009, Doors in a meadow, 2010. и Lettere da un futuro remoto, Secopedizioni, 2012, као и роман Поток, Београд 2001. 
Приредио је песме Владислава Петковића Диса и Анице Савић Ребац. Писао је радио драме. Заступљен је у већем броју антологија у земљи и иностранству. 
Добио је награде Нолитова, Награда Ђура Јакшић, Просветина, Бранкова награда, Награда Милан Ракић, награда Раде Драинац, награда Србољуб Митић, Змајева награда, Жичка хрисовуља, награда Заплањски Орфеј. 

*

Bratislav Milanovic was born in 1950 in Aleksinac. He studied Yugoslav and world literature at the Faculty of Philology in Belgrade. He is one of the founders of the student magazine of the Faculty of Philology in Belgrade Sign, which is still published occasionally.
He was the Secretary of the literary youth of Serbia, then worked in Belgrade as a radio journalist, presenter and editor of the programme “Belgrade 202”, Radio Belgrade 1 and 2, dealing with literature and culture in general. He was literary editor at “Belgrade 1” Radio Belgrade. He was a member of the Committee for International Cooperation of the Association of Writers and Art Director of International encounters of Writers of Association of Writers of Serbia. He was editor for poetry in Literary magazine.
He lived in Paris from 1989 to 1992. He has published several books of poetry: Deer in the window, 1975, Pendulum, 1980,
Beast, 1987, Balkan singer in 1995, Door in the field in 1999, Descent, 2004 Cintaretul balcanic, Ramnicu Sarat; Rafet 2001 Bilingual Serbian / Romanian; Small lamps in the darkness of 2006, Unnecessary Chronicle, 2007, Bilingual Serbian / English, Letters from the Ancient future, 2009 Doors in a Meadow, 2010 and Letters to un futuro remote, Secopedizioni, 2012, and a novel Stream, Belgrade 2001.
He edited the poems by Vladislav Petkovic Dis and Anica Savic Rebac. He wrote radio dramas. He has been published in many anthologies here and abroad.
He received Award Dura Jaksic by Nolit; Prosveta’s; Branko’s award, Award Milan Rakic,  Rade Drainac, Srboljub Mitic; Zmaj’s award. Zicka hrisovulja, award Orpheus Zaplanjski.

* * *

Душан Пајин, рођен је у Београду 1942. године, дипломирао на Филозофском факултету у Београду, а докторирао у Сарајеву 1978. године. Био је редовни професор Факултета ликовних уметности у Београду и гостујући професор Универзитета у Сарајеву и Нишу. Радио је као уредник едиције за филозофију, психологију и уметност издавачке куће Нолит и као главни и одговорни уредник часописа Културе истока. У свом научном раду бавио се превасходно уметношћу, филозофијом и културом далеког Истока.
Објавио је бројне студије, чланке, критике и приказе у домаћим и иностраним часописима (Енглеска, САД, Кина, Француска итд.). Објавио је следеће књиге: Друга знања: есеји о индијској медитативној традицији (Београд, 1975), Исходишта Истока и Запада (Београд, 1979), Филозофија упанишада (Београд, 1980, 1990), Тантризам и јога (Београд, 1986), Океанско осећање (Београд, 1990), Вредност неопипљивог (Београд, 1990), Wen-hsing ti pieny . n (Тајпеј, 1992, Пекинг, 1993), Отеловљење и искупљење (Београд, 1995), Унутрашња светлост: филозофија индијске уметности (Нови Сад, 1997), Лепо и узвишено: филозофија уметности и естетика – од ренесансе до романтизма (Београд, 2005).
Учествовао је у бројним конференцијама у Србији и иностранству (Њу Делхи, Хамбург, Беч, Сере, Тајпеј, Хонг-Конг, Лондон-Оксфорд, Сијетл, Ралеј итд).
Редован је гост културних програма на радију и телевизији. Живи у Београду.

*

Dusan Pajin was born in 1942 in Belgrade, Serbia. He graduated at the Philosophy Department of the Belgrade University, and gained his PhD diploma from the University of Sarajevo. He was a full professor at the Department for Art
Philosophy and Aesthetics, of Belgrade Art Faculty, and a guest lecturer in several universities in former Yugoslavia. He also worked as a senior editor for philosophy, psychology and art in Nolit Publishers and as a chief editor of the Eastern Cultures magazine. His main field of interest is oriental art, culture and philosophy.
He has published numerous studies, articles, critics, reviews (in Serbian, English, French, and Chinese), and written the following books: Different Knowledge (Belgrade, 1975), Sources of East and West (Belgrade, 1979), The Philosophy of the Upanishads,
(Belgrade, 1980, 1990), Tantrism and Yoga (Belgrade, 1986), The Value of the Intangible (Belgrade, 1990), The Oceanic Feeling (Sarajevo, 1990), Wen-hsing ti pieny . n (Taipei, 1992, Beijing, 1993), Embodiment and Redemption (Belgrade, 1995), Inner Light – Philosophy of Indian Art (Novi Sad, 1997), The Beautiful and the Sublime (Belgrade, 2005).
He participated in numerous conferences in Serbia and abroad (New Delhi, Hamburg, Vienna, Ceret, Taipei, Hong Kong, Pamplona, London-Oxford, Seattle, Raleigh, etc.)
He is a regular guest in culture programs in TV and radio.

* * *

Проле, Драган, рођен у Новом Саду 1972, где је завршио основно и средње школовање. На Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду дипломирао 1997, магистрирао 2001. и докторирао 2006. године. Од 1998. године запослен је најпре у звању асистента-приправника и асистента, а данас у звању доцента на предметима Онтологија, Филозофска антропологија и Филозофија историје. Студијски боравци у иностранству: Хумболт Универзитет Берлин (јун 2002), Вајмар (август 2003. и август 2004), Институт за филозофију/Хусерлов архив Лувен (октобар-децембар 2005), Институт за филозофију Карл Франценс Универзитет Грац (новембар 2006), Институт за филозофију Карл Рупрехт, Универзитет Хајделберг (октобар 2008), Институт за науке о човеку Беч (април-јун 2010). Објавио је четири превода књига са немачког језика, међу којима су две књиге Бернхарда Валденфелса, и Први нацрт система филозофије природе Ф. В. Ј. Шелинга. 
Објављује есеје и књиге из области онтологије, естетике, класичне немачке и савремене филозофије, посебно тзв. феноменологије страног. Објављене књиге Хусерлова феноменолошка онтологија (2002), Ум и повест. Хајдегер и Хегел (2007), Страност бића. Прилози феноменолошкој онтологији (2010) и Хуманост страног човека, 2011. године.

*

Prole, Dragan was born in 1972 in Novi Sad. He had his master’s and doctoral degrees from the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He has been working at the Department of Philosophy since 1998. He teaches Ontology, Philosophical anthropology and Philosophy of history. 
He has translated four books from German, including Bernhard Waldenfels and F.W.J. Schelling. He writes essays and books on ontology, aesthetics, classical German and contemporary philosophy, especially the so-called phenomenology of strange.
He has published Huserlova fenomenoloska ontologija (2002), Um i povest. Hajdeger i Hegel (2007), Stranost bica. Prilozi fenomenoloskoj ontologiji (2010) and Humanost stranog coveka, 2011.

* * *

Селимир Радуловић (1953, Цетиње). Школовао се у Цетињу и Новом Саду. Дипломирао је на групи југословенске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је секретар Покрајинског фонда културе, директор Културног центра Новог Сада., председник Друштва књижевника Војводине, главни и одговорни уредник издавачке куће Орфеус а сада је директор Стеријиног позорја.
Објавио је шест песничких књига: Последњи дани (1986), Сан о празнини (Књижевна,1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (д, 2005) Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012) књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996, 1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), и Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књига изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма са острва сирочади (Нолит, 2010).
Аутор је пет антологија / хрестоматија: Панорама савременог песништва у Војводини (1985), Сметње на везама (1988), Антологија савременог песништва у Војводини (1990), Антологија Бећковић (2009), Златни век српског песништва, 1910–2010 (2010) и књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987).
За књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремскокарловачке, Кочићево перо, награду Прољетног сајма у Бањалуци 2008, награду Теодор Павловић, награду Миодраг Ђукић, Вукову награду.
Живи у Новом Саду.

*

Selimir Radulovic (1953, Cetinje) educated in Cetinje and Novi Sad, he graduated from the group of Yugoslav literature at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He was secretary of the Provincial Fund of Culture, Director of the Cultural Centre of Novi Sad., President of the Association of Writers of Vojvodina, the chief editor of the publishing house Orpheus and now is director of Sterijino pozorje.
He has published six books of poetry: The Last Days (1986), Dream about emptiness (Knjizevna, 1993), I’m entering the shadow, Father (1995), About a secret of a treasurer of tears (2005), Dreams of a holly traveler (2009), Under the rain of tears from Patmos (2012); book of selected poems: On-site night (1996, 1997), The book of fathers (2004), Where I hoped to God (2006), and Report from the land of the living (2009), Light from the father’s cabin (2011) and a book new and selected poems: From the peak of sunny, terrible (1999), As a calm and bright apostle (2008), Poem of the island of orphans (Nolit, 2010). He edited five anthologies / chrestomathies: Prospect of contemporary poetry in Vojvodina (1985), Interference with communication (1988), Anthology of contemporary poetry in Vojvodina (1990), Anthology Beckovic (2009), Golden Age of Serbian Poetry, 1910–2010 (2010) and books of literary-critical texts Povoj i clanci (1987).
For the literary work he won November charter of Novi Sad, Cultural spark, “Seal of the town Sremski Karlovci”, Kocic’s pen, Award of Spring Book Fair in Banja Luka 2008, the award Teodor Pavlovic, award Miodrag Dukic, Vuk Award. He lives in Novi Sad.

* * *

Драгиња Рамадански рођена 1953. године у Сенти. Дипломирала на Филолошком факултету у Београду 1977. Одбраном докторске дисертације Пародијски план романа ”Село Степанчиково” Ф. М. Достојевског стиче научни степен доктора књижевних наука. 
Сарађује са многобројним листовима и часописима (Златна греда, Летопис Матице српске, Поља, Књижевност, Књижевне новине, Књижевни лист, Књижевни магазин, Кораци, Улазницa, Етна и др). Осим превода са руског и мађарског језика, објављује приказе, чланке, есеје. 
Предаје руску књижевност на новосадском Филозофском факултету. Објављене књиге: Узводно од суза (антологија), 2009; Снешко у тропима, 2012; Пародија у роману Село Степанчиково Ф. М. Достојевског, 2013. 
Објавила велики број књиге превода: Фјодора Сологуба, Марију Башкирцев, Александара Гениса, Виктора Јерофејева, Павела Крусанова, Јаноша Сиверија, Владимира Козлова, Иштвана Конца, Владимира Сорокина, Александра Бушкова и др. Добитник је Награде Друштва књижевника Војводине за превод године за 2000. годину, Награде ”Лаза Костић” 9. међународног Салона књига у Новом Саду 2003. године и Награде Удружења књижевних преводилаца Србије ”Милош Н. Ђурић” за најбољи превод из области есејистике 2004. године, као и награде ”Босиљак” 2005. године за преводилачки допринос мађарској књижевности. 
Предаје руску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Живи у Сенти. 

*

Draginja Ramadanski was born in 1953 in Senta, Serbia. She graduated at the Faculty of Philology in Belgrade in 1977 and defended her PhD thesis titled ”Parody in the novel The Village of Stepanchikovo by F. M. Dostoyevsky”. She is a professor of Russian literature at the Faculty of Philosophy in Novi Sad, and in addition to this she is a translator (Russian and Hungarian) and an essayist.
She is a contributor in numerous Serbian literary magazines (Zlatna greda, Letopis Matice srpske, Polja, Knjizevnost, Knjizevne novine, Knjizevni list, Knjizevni magazin, Koraci,Ulaznica, Etna, etc). She has published the following books: Uzvodno od suza (anthology), 2009; Snesko u tropima, 2012; Parodija u romanu Selo Stepancikovo F. M. Dostojevskog, 2013. 
Amongst her numerous translations are works of: Fyodor Sologub, Marie Bashkirtseff, Alexander Genis, Victor Erofeyev, Pavel Kursanov, Janos Sziveri, Vladimir Kozlov, Istvan Koncz, Vladimir Sorokin, Aleksandr Bushkov, etc. 
In the year 2000 she received an Award for the Translation of the Year by the Association of Writers of Voivodina; in 2004 she received Milos N. Duric Award for the best translation of literary essay by the Association of Literary Translators of Serbia; and in 2005 she received Bosiljak Award for translators’ contribution to Hungarian culture. 
She lives in Senta. 

* * *

Јарослав Резник (1942. год. у Ружомберку, Словачка република). После завршене гимназије студирао је словачки и руски језик на Педагошком институту у Мартину а касније и музеологију на Универзитету Т. Г. Масарика у Брну. Од 1975. год. одлази у Братиславу, где најпре ради у Словачкој книжевној агенцији (ЛИТА) а 1990 је изабран за председника Друштва словачких књижевника, и на том месту се налазио три изборна мандата. Од 1993. год. је био директор Издавачког предузећа Друштва словачких књижевника. Од 1997. год. до 1999. год. је био главни уредник дневног листа Словачка република а од маја 2000. год. уредник двонедељника ТЕЛЕ плус, где је радио до одласка у пензију у септембру 2011. год. Живи у Братислави. 
Објавио је збирке песама: Неодлучност (Vahavost, 1966), Причест (Prijimanie, 1968), Са водом на језику (S vodou na jazyku, 1970), Врућина (Horucava, 1993), Тајна праве (Tajomstvo priamky, 2007). Објавио је и три збирке песама за децу, две књиге приповедака за децу, књигу преповедака о детињству М. Р. Шћефаника Очи пуна неба (Oci plne oblohy, 2010), као и у уметничко-научну књигу за омладину По књижевним траговима у Словачкој (Po literarnych stopach na Slovensku, 1989), која је изашла и у верзију на чешком језику. 
Словачка књижевност и њени ствараоци из аспекта књижевне географије су обрађени и у његовом двотомном књижевно-научном делу Туре у књижевности (Tury do literatury, 2001, 2011). 
Сабрано књижевно дело му је изашло под називом Достојанство и друге песме (Dostojnost a ine basne, 1997) а монотематички избор из завичајне поезије му је изашао под називом Са простреленом ружом у грбу (S prestrelenou ruzou v erbe, 2012). 
Јарослав Резник је такође аутор бројних књижевних сценарија телевизијских филмова и представа, дечјих луткарских представа, телевизијских дечјих серијала, као и бројних документарних и научно-популарних радијских релација. Ауторски је приредио и пет годишта Словачког књижевног календара, а такође је био едитор и девет томова вишејезичке едиције словачке поезије Библиофилије ЛИТА (1981–1989). 
Преводи из његовог песничког и драмског стваралаштва су изашли на руском, украјинском, белоруском, бугарском, пољском, македонском, грузијском и енглеском језику. За дело Туре у књижевности је добио главну награду Књижевног фонда за 2001. год., а за дело Приче о Младушку премију Књижевног фонда за 2005. год., а носилац је и бројних других награда. 

*

Jaroslav Reznik (1942, Ruzomberku, Slovakia). After completing high school he studied Russian and Slovak at the Pedagogical Institute in Martin and later Museology at the University of T. G. Masaryk in Brno. Iin 1975 he went to Bratislava, where he first worked in Slovakian literary Agency (LITA) and in 1990 was elected president of the Association of Slovakian Writers, and there he spent three electoral mandates. Then in 1993 he was director of the publishing house of Slovakian Writers’ Association. From 1997 to 1999 he was the chief editor of daily Slovak Republic and from May 2000, the editor of the quarterly TELE plus, where he worked until his retirement in September 2011. He lives in Bratislava. He has published books of poetry: Indecision (Vahavost, 1966), Communion (Prijimanie, 1968), With water on the tongue (with the vodou jazyku, 1970), Heat (Horucava, 1993), The Secret of line (Tajomstvo priamky, 2007).
He has also published three books of poetry for children, two books of short stories for children, a book about childhood stories of M. R. Scefanik Eyes full of sky (eyes plne oblohy, 2010), as well as an art-science book for young people By literary traces in Slovakia (by literarnych stopach in SI, 1989), which was released in Czech too.
Slovakian literature and its creators from the point of view of literary geography were processed and recognized in his two-volume-scientific work Tours in the literature (Tury do literatury, 2001, 2011).
His selected literary work came out under the title Dignity and Other Poems (Dostojnost a ine basne, 1997) and his monothematic selection from his nativeland poetry was published under the title Sa prostrelenom ruzom u grbu (S prestrelenou ruzou v erbe, 2012).
Jaroslav Reznik is also the author of numerous literary scripts for television films and performances, children’s puppet shows, children’s television series, as well as numerous documentaries and popular science radio programs. The author also prepared five volumes of the Slovak literary calendar, and was the editor of nine volumes of multilingual editions of Slovak poetry Bibliophile LITA (1981-1989).
Translations of his poetic and dramatic work were published in Russian, Ukrainian, Belarusian, Bulgarian, Polish, Macedonian, Georgian and English. For the work Tours in the literature he won the main award of the Literary Fund in 2001, and for Stories about Mladusko the premium of Literary Fund 2005, and has won a number of other awards.

* * *

Маја Савић (1988, Нови Сад), завршила је основне и мастер студије српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, где сада похађа докторске студије српске књижевности. Пише есејистичке и научне радове. Објављивала је у часописима за књижевност и културу – у “Повељи”, “Методичким видицима” и у аустријским “Новим славистичким хоризонтима”. Учествује на међународним научним скуповима и објављује научне радове из савремене књижевности и из књижевне историје. Сарадник је на аустријским међународним научним пројектима “Andric – Initiative: Ivo Andric u evropskom kontekstu” и “Лирски, хумористички и сатирички свијет Бранка Ћопића”. Добитник је награде “Владислав Петковић Дис” за есеј. 

*

Maja Savic (1988, Novi Sad), completed her undergraduate and master’s studies of Serbian literature at the Faculty of Philosophy in Novi Sad, where she is currently attending PhD studies in Serbian literature. She writes essayistic and scientific works. She has published in journals for literature and culture – in, ”Povelja”, ”Metodicki vidici” and in the Austrian, New Slavic horizons. She participates in international conferences and publishes scholarly articles on contemporary literature and literary history. She is a fellow at the Austrian international scientific projects, Andric – Initiative: Ivo Andric in the European context” and "Lyrical, humorous and satirical world of Branko Copic”. She won the award Vladislav Petkovic Dis for essay.

* * *

Смиљанић, Дамир (1972), студирао филозофију, театрологију и социологију у Ерлангену (Немачка), где је после магистарских студија (тема магистарског рада: херменеутичка логика) уписао докторске студије. Одбранио дисертацију Philosophische Positionalitat im Lichte des Perspektivismus [Филозофска позиционалност у светлу перспективизма] 2005, а објавио је 2006. Од 2007. ради као доцент на Катедри за филозофију у Новом Саду. 
Добитник је прве награде на конкурсу града Офенбаха о филозофији Филипа Мајнлендера (есеј: ”Mainlanders Anleitung zum glucklichen Nichtsein” [”Мајнлендерово упутство за срећно небивствовање”]. 
Превео са немачког на српски: Вилхелм Шмид, Леп живот? Увод у животну уметност (Светови, Нови Сад 2001), Бернхард Х. Ф. Таурек, Филозофирати: Учити умирати? Оглед о иконолошкој модернизацији наше комуникације о смрти и умирању (Адреса, Нови Сад 2009). Објавио је 2011. књигу Синестетика.

*

Smiljanic, Damir (1972), studied philosophy, theatrology and sociology at the University of Erlangen (Germany). He wrote his master’s thesis on hermeneutic logic and in 2005 he had his doctoral degree. The title of his doctoral thesis was Philosophische Positionalitat im Lichte des Perspektivismus, and it was published in 2006. He has been an assistant professor at the Department of Philosophy in Novi Sad since 2007.
His essay ”Mainlanders Anleitung zum glucklichen Nichtsein” won the first prize at the City of Offenbach contest on Philipp Mainlander’s philosophy.
He translated Wilhelm Schmidt and Bernhardt H. F. Taurek into Serbian. He published in 2011. a book abot theory of knowledge Synaesthesia.

* * *

Страјнић, Никола је рођен 1945. године у Поповцу (Барања, Р. Хрватска). Завршио је књижевност и филозофију на Свеучилишту у Загребу, где је и магистрирао и докторирао. Бави се изучавањем светског и српског песништва. Објавио је тридесетак књига студија, есеја, поезије: Поезија или оптимизам (студија о Бранку Миљковићу), 1972; Звјездани сати (песме) 1975; ”Јасике беле” (студија о Момчилу Настасијевићу), 1978; Очи земне (песме), 1981; Пепео свој раздајем (песме), 1982; Вид и ријеч (студије), 1984; Вожња у круг (песме), 1990; Хаире (есеји), 1991; Замах и мировање (есеји o песништву Јована Зивлака), 1993; Песме, 1993; Преко (студија о Новалисовим Химнама ноћи), 1993; Карловачке песме, 1994; Анђеоски песник Рајнер Марија Рилке (о Девинским елегијама Р. М. Рилкеа), 1995; Стари грчки лиричари (есеји), 1999; Карловачки есеји, 1999; Срце пчеле (песме), 2000; Милић од Мачве (монографија), 2001; На гозби код бога (студије), 2002; Три дијалога, 2002; Плави дах шуме (изабране песме), 2004; Уметност као публика (дијалози), 2004; Огледи из класичне књижевности, 2004; Приближавање прозрачном (есеји), 2006; У сажетом облику (студије и есеји), 2006; Видљиво и невидљиво (есеји о песништву Јована Зивлака), 2007; Шумска кућа (песме), 2007. 
Професор је Светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Живи у Сремским Карловцима.

*

Strajnic, Nikola was born in 1945 in Popovac (Baranja, Croatia). He finished literature and philosophy at the University of Zagreb, where he gained his M. A. and PhD. He studies world and Serbian poetry. He has published about 30 books of essays, studies, poetry: Poetry or optimism (a study on Branko Miljkovic), 1972; Star hours (poems) 1975; White aspens (a study on Momcilo Nastasijevic) 1978; Earthly eyes (poems) 1981; I am giving away my ashes (poems) 1982; Vision and word (studies) 1984; Driving in a circle (poems) 1990; Haire (essays) 1991; Swing and standstill (essays on poetry of Jovan Zivlak) 1993; Poems, 1993; Over (a study on Novalis’ Hymns to the night) 1993; Poems of Karlovci, 1994; Angel poet Rainer Maria Rilke (on Duino elegies) 1995; Old Greek lyric poets (essays) 1999; Essays of Karlovci, 1999; Heart of a bee (poems) 2000; Milic od Macve (monograph) 2001; On the feast at God’s (studies) 2002; Three dialogues, 2002; Blue breath of forest (selected poems) 2004; Art as audience (dialogues), 2004; Experiments from classic literature 2004; Approaching the ethereally (essays), 2006; In condensed form (studies and essays) 2006; Visible and invisible (essays on poetry of Jovan Zivlak) 2007; Forest house (poems) 2007. 
He is the professor of world and comparative literature at the Faculty of Philosophy in Novi Sad. He lives in Sremski Karlovci. 

* * *

Ана Терек је рођена 1984, у Бачкој Тополи (Војводина, Србија). Дипломирала је психологију на Факултету “Лорант Етвеш” у Будимпешти, 2012. године. Од 2006. године објављује песме, прозу и есеје у часописима, на мађарском језику и у преводу на српски. Прву збирку песама Провала осмеха објављује 2007. године, издавач СЈМС, Мужља. Друга је објављена под насловом Дунавска улица, код новосадског Форума, 2011. године. За њу је исте године добила награду Ервин Шинко. Тренутно ради на новим песмама, посвећеним животима умрлих жена, односно стањима њиховог овоземаљског и оностраног пакла. Пише и драму.

*

Ana Terek was born in 1984 in Backa Topola (Vojvodina, Serbia). She graduated from the Faculty of Psychology “Eotvos Lorant” in Budapest in 2012. From 2006 she has been publishing poetry, fiction and essays in magazines, in Hungarian and translated into Serbian. The first collection of Hev poems Outburst in 2007 was published by SJMS, Muzlja. The second was published under the title Danube street, by the Forum of Novi Sad, in 2011. The same year she was awarded Ervin Sinko for that book. She is currently working on new poems, dedicated to the life of dead women, i.e. to the state of their worldly and otherworldly hell. She also writes drama.

* * *

Војћех Хмјелевски (рођен 1969. у Варшави), прозни писац. Аутор збирки кратких прича: Бели боксер (Bialy bokser, “Agawa” 2006), која је била номинована за књижевну награду “Јузеф Мацкјевич”, 2007. године; Бритва (Brzytwa, “Czytelnik” 2008), номинована је за награду "Когито", и романа Кафа код Дороте (Kawa u Doroty,“Czytelnik” 2010), номинованог за награду “ Ангелус”, 2011. године. Приче, есеје и критике штампао је у "Дијалогу", "Одри", "Острву", "Борусији", "На путу", "Арканама", "Топосу" и другим књижевним часописима у Пољској. Аутор je радио-драма за Театар Пољског радија. 

*

Wojciech Hmjelevski (born in 1969. Warsaw), a prose writer. The author short story collections: White Knuckles (Knuckles Krynica, “Agawa” 2006), which was nominated for a literary award “Jozef Mackjevic”, 2007a. years; Razor (brzytwa, “Czytelnik” 2008), was nominated for the award “Kogito” and novels Coffee with Dorota (Kawa in Doroty, “Czytelnik” 2010), nominated for the “Angelus”, 2011. year. His Stories, essays and reviews were printed in the “Dialogue”, “Audrey”, “Island”, “Borussia”, “On the Road”, “Arkan”, “topos” and other literary magazines in Poland. He is The author of radio plays for Polish Radio Theatre.

* * *

А. Б. (Ендру Бјукенан) Џексон је рођен 1965. у Глазгову а одрастао је у северозападној Енглеској. Након завршене средње школе у Фајфу, студирао је енглеску књижевност на Универзитету у Единбургу где је делио стан с Родијем Ламсденом. Заједно су основали и уређивали студентски песнички часопис Фокс и водили Песничко друштво единбуршког универзитета између 1986. и 1987.
Један од десет песника чије се песме налазе у антологији Anvil New Poets 3 (Anvil Press, 2001), истакао га је Џон Грининг у Поетри Ривјуу због “захтевног и амбициозног дела: директан, оштар, с интелектуалном оштрицом”.
Његова прва књига Ватрене станице објављенa код Anvil Press 2003. освојила је Форвардову награду за најбољу прву збирку те године. Џексонова песма Поступци освојила је трећу награду на ТЛС/Фојлс песничком такмичењу 2007. 2010. освојио је прву награду на међународном песничком такмичењу Едвин Морган а 2011. Donut Press је објавио ограничено издање књижице Апокрифи која је била избор Друштва песничке књиге за лето 2011. Недавно се поново обучавао за ИТ и сада ради у управљању знањем и библиотекарским системима за НЗЦ у Глазгову. Као веб дизајнер, направио је неколико сајтова за песнике попут Џерија Кембриџа, Тима Тернбула и Александера Хачинсона. Тренутно је на докторским студијама за креативно писање на Шефилд Халам универзитету.

*

A. B. (Andrew Buchanan) Jackson was born in 1965 in Glasgow and raised in the north-west of England. After secondary school in Fife, he studied English Literature at Edinburgh University, where he shared a flat with fellow student Roddy Lumsden. Together they founded and edited the undergraduate poetry magazine Fox and ran the Edinburgh University Poetry Society between 1986 and 1987.
One of the ten poets anthologised in Anvil New Poets 3 (Anvil Press, 2001), A. B. Jackson was singled out by John Greening in Poetry Review for his ”demanding and ambitious work: direct, sharp in manner, with an intellectual edge, a valedictory quality.”
His first book, Fire Stations, was published by Anvil Press in 2003 and awarded the Forward Prize for best first collection that year. 
Jackson’s poem ’Acts’ was awarded 3rd prize in the TLS/Foyles poetry competition 2007. More recently, he retrained in IT and now works in knowledge management and library systems for the NHS in Glasgow. As a web designer, he has created sites for several poets including Gerry Cambridge, Tim Turnbull, and Alexander Hutchison.

* * *

Виктор Родригез Њуњес (Хавана, 1955), песник, новинар, књижевни критичар, преводилац и проучавалац књижевности. Многе од његових осамнаест књига добиле су значајне награде, између осталих Награду Давид (Куба, 1980), награду Плурал (Мексико, 1983), Фреј Луис де Леон (Костарика, 1995), Ренасименто (Шпанија, 2006), Ринкон де ла Викторија (Шпанија, 2010). 
Објавио је између осталог: Cayama (1979), Con raro olor a mundo (1981), Noticiario del solo (1987), Cuarto de desahogo (1993), Los poemas de nadie y otros poemas (1994), El ultimo a la feria (1995), Oracion inconclusa (2000), Actas de medianoche I (2006), Actas de medianoche II (2007), Todo buen corazon es un prismatico (2010), Intervenciones (2010), tareas (2011) and reversos (2011).
Дуго година је био главни уредник El Caiman Barbudo, једног од најзначајнијих кубанских културних часописа. Саставио је три антологије које пружају преглед његове песничке генерације и објавио бројна критичка издања, уводе и есеје о хиспаноамеричким песницима. 
Међу његовим преводима су књиге Џона Кинселе, Маргарете Рендал и Марка Стренда. Живи у САД од 1995. године и тренутно предаје шпански језик на Кенион колеџу. 

*

Victor Rodriguez Nunez (Havana, 1955) is a poet, journalist, literary critic, translator, and scholar. Many of his eighteen books of poetry have received major awards, including the David Prize (Cuba, 1980), the Plural Prize (Mexico, 1983), the EDUCA Prize (Costa Rica, 1995), the Renacimiento Prize (Spain, 2000), the Fray Luis de Leon Prize (Spain 2005), the Leonor Prize (Spain 2006) and the Rincon de la Victoria Prize (Spain 2010). Among his books are Cayama(1979), Con raro olor a mundo (1981), Noticiario del solo (1987), Cuarto de desahogo (1993), Los poemas de nadie y otros poemas (1994), El ultimo a la feria (1995), Oracion inconclusa (2000), Actas de medianoche I (2006), Actas de medianoche II (2007), Todo buen corazon es un prismatico (2010), Intervenciones (2010), tareas (2011) and reversos (2011). For many years, he was the editor of El Caiman Barbudo, one of Cuba’s leading cultural magazines. He has compiled three anthologies that define his poetic generation and published various critical editions, introductions, and essays on Spanish American poets. Among his translations are books by John Kinsella, Margaret Randall, and Mark Strand. He has lived in the U.S. since 1995, and is currently an Associate Professor of Spanish at Kenyon College. ARC Publications released in English his collection, The Infinite’s Ash, which Katherine M. Hedeen translated and introduced.

* * *

Зивлак, Јован (1947, Наково), песник, есејист и критичар. У Новом Саду је дипломирао на Филозофском факултету на одсеку за Српски језик и књижевност. 
Био је главни уредник културе у листу Индекс, главни и одговорни уредник часописа Поља. Водио је издавачку кућу Светови. Сада води издавачку кућу Адреса. Такође, уредник је и покретач часописа Златна греда од 2001. године, а од 2005. и оснивач је и директор Међународног новосадског књижевног фестивала. Био је председник Друштва књижевника Војводине.
Заступљен је у битнијим антологијама српске поезије у земљи и иностранству.
Књиге песама: Бродар (1969), Вечерња школа (1974), Честар (1977), Троножац (1979), Чекрк (1983), Напев (1989), Зимски извештај (избор, 1989), Чегртуша (1991), Обретење (избор, 1993, 1994, 1995), Острво, 2001, Песме, 1979–2005, 2006, О гајдама, 2010. године и Они су ушли у наш дом, 2012. године. 
Књиге есеја: Једење књиге (1996), Аурине сенке (1999), Сећање и сенке (2007). 
Песничке књиге у преводу: Trepied (француски, 1981), Penge (мађарски, 1984), Триножник (македонски, 1985), Зол гостин (македонски, 1991), Il cuore del mascalazone (италијански, 1994), Zly host (словачки, 1997), Penitenta (румунски, 1998), Poemes choisis (француски, 1999), Зол гостин и други песни (македонски), 2007, Зъл гост и други стихове (бугарски, 2008), Gedichte, Mitlesbuch 79 (немачки, 2009), Despre gaide (румунски, 2009), Слизане (бугарски, 2012), Szczeliny czasy (пољски, 2012) и Winterbericht (немачки, 2013).
Приредио књиге: Јованa Дучићa, Данилa Кишa, Душанa Васиљевa, Милорадa Павићa, Лазe Костићa, Драганa Јовановићa Даниловa, Антологију Бранкове награде итд. Добио је већи број награда за поезију.

*

Zivlak, Jovan was born 1947 in Nakovo, Vojvodina, Serbia. He finished secondary school in Kikinda, and graduated from the University of Novi Sad with the degree in Serbian language and literature. 
He was editor-in-chief of magazine for modern literature and theory ”Polja” (Fields, 1976–1984) which was highly influential in ex-Yugoslavia, as it introduced and spread post-modern ideas and literature. He is currently editor-in-chief of the influential magazine for literature, art and culture ”Zlatna greda” (Golden beam). 
He was the head of Svetovi publishing, and during this period Svetovi( Worlds) published books of numerous important contemporary thinkers (from Foucault, Derrida to Baudrillard). He is now the manager of Adresa publishing. He is also the head of the International Literature Festival in Novi Sad, wich he helped found in 2001. In addition, Zivlak edited works of well known Serbian authors (Laza Kostic, Jovan Ducic, Dusan Vasiljev, Danilo Kis, Milorad Pavic, etc.) and wrote studies about them. 
Jovan Zivlak has published eleven poetry and three essay volumes in the Serbian language so far (Tronozac, Cekrk, Napev, Zimski izvestaj Ostrvo, Pesme 1979–2005, O Gajdama, 2010).” 
In addition to Zivlak’s literary works he has published a number of essays and monographs. His poems are in important anthologies of Serbian poetry at home and abroad, and his books have been translated into numerous languages (German, French, Italian, Hungarian, Bulgarian, Slovak, Macedonian, Romanian): Trepied, Paris, 1981; Poemes choisis, Laussane, 1999; Gedichte, Mitlesebuch, Berlin, 2009; Despre Gaide, Temisoara, 2010; Слизане, Sofia, 2012; Szczeliny czasy, Warszawa, 2012; Winterbericht, Leipzig, 2013. and have received many awards. 
Jovan Zivlak lives and works in Novi Sad.

* * *

Живановић, Бранислав, рођен је1984. године у Новом Саду. Завршио је Филозофски факултет у Новом Саду, Одсек за компаративну књижевност. Реп артист, пише поезију и критику.
Објављивао је у “Летопису матице српске”, “Златној греди” и “Трагу”.
Има четири студијска албума: ”Хвала свима” (2003) са саставом White Niggaz Nature, чији је био члан, затим соло албуми ”Испод пера...” (2008, S17 records) и ”Угаси светло да се боље чујемо” (2010, S17 records), и са саставом Трећи човек албум ”Анонимус” (2010, S17 records). У припреми му је пети, односно трећи соло албум.
Учествовао је у бројним слем такмичењима у Новом Саду и слем такмичењима у оквиру Међународног новосадског књижевног фестивала на коме је данас главни уредник.
Објавио је књигу песама Погледало, Логос Бачка Паланка и Бистрица, Нови Сад, 2010. године, за коју је добио Бранкову награду и Црно светло (Нови Сад, Адреса, 2012). 

*

Zivanovic, Branislav was born 1984 in Novi Sad. He graduated from the Department of Comparative Literature, Faculty of Philosophy in Novi Sad. He is a rap artist, he writes poetry and reviews.
He has published his works in ”Letopis Matice srpske”, ”Zlatna greda” and ”Trag”.
He has released four studio albums: ”Thank you all” (2003) with the bend White Niggaz Nature, whose member he used to be, solo albums ”Under the quill...” (2008, S17 records) and ”Switch off the light to hear each other better” (2010, S17 records) and album ”Anonymous” (2010, S17 records) with the bend Treci covek. At the moment, he is preparing his fifth (third solo) album.
He has participated in many slam poetry competitions in Novi Sad and the slam poetry competitions which are a part of International Novi Sad Literature Festival. He is today chief editor of this slam competition.
He published a book of poetry Pogledalo (Looking glass), Backa Palanka and Novi Sad (2010), for which he won Branko’s Award, in 2010, and Crno svetlo (Black Light, 2012).

* * *

Јан Вагнер, рођен у Хамбургу 1971, живи у Берлину од 1995. Песник, преводилац англосаксонских аутора (Чарлс Симић, Џејмс Тејт, Сајмон Армитејџ, Метју Свини, Робин Робертсон, Мајкл Хамбургер и многи други), слободни критичар (“Франкфуртер Рундшау”, “Тагесшпигел”, и сл.), а до 2003 уредник је Међународнog ”literature box”, Die Aussenseite des Elementes. 
У Берлину објављује књиге поезије “Пробно бушење неба” (2001), “Гериков врабац” (2004), “Осамнаест пита” (2007) и “Аустралија” (2010). Објавио је преводе изабраних песама Џемса Тејта (“Погрешан пут за кућу”), 2004), Метјуа Свинија (“Розе млеко”, 2008) и Сајмона Армитејџа (“Зоом”, 2011) и др.
Заједно с Бјoрном Куликом објавио је антологију “Поезија сада. 74 гласа” (Dumont 2003) и “Поезија сада, два. 50 гласова” (Yale University Press 2008) и књигу “Шума у соби. Путовање по Харцу” (Berliner Taschenbuch Verlag 2007). 
Избор његових есеја појавио се под насловом “Сандале пророка, успутна проза”, 2011 у Берлин ферлагу. 
За поезију, која је преведена на тридесетак језика, добио је више стипендија (укључујући Хајнрих Хајне стипендију у Линебургу, 2008; као писац “in-Residence” на Оберлин колеџу у Охају, 2011; Академија Риму / Вила Масимо) Хамбургер награде за књижевност (2001), Награда Херман Хесе (2001), Кристине Лавант награда (2003), Алфред Грубер (2004), Мондсе (2004), Ана Сегерс (2004), Ернст Мајстер (2005), Арно Рајн Франк (2006), награда Вилхелм Леман (2009), стипендија слободног ханзеатског града Хамбурга (2009), Фридрих Хелдерлин награда града Тибингена (2011), Краницштајнер награда (2011).

*

Jan Wagner was born in Hamburg in October 1971. He studied British and American Studies at the University of Hamburg and the Trinity College in Dublin, before moving to Berlin, where he still lives today.
In Berlin Wagner started out by working on the international ”literature box” Die Aussenseite des Elementes. 
Since 2001, when his first collection of poems was released by the Berlin Verlag, Wagner has been working as a freelance poet, translator and literature critic. He writes regularly for the Frankfurter Rundschau as well as other newspapers, magazines and the radio. Wagner’s translations of authors such as f. e. Charles Simic, James Tate, Matthew Sweeney, Jo Shapcott, Simon Armitage and Robin Robertson have been published in magazines and anthologies. As an editor Wagner published together with Bjorn Kuhligk the anthology Lyrik von Jetzt. 74 Stimmen, a comprehensive collection of young German poetry. A follow-up has been issued in 2008.
A selection of his works includes: Probebohrung im Himmel, poems, Berlin Verlag, Berlin 2001; Guerickes Sperling, poems, Berlin Verlag, Berlin 2004; Achtzehn Pasteten, poems, Berlin Verlag 2007; Australien (2010), poems, Berlin Verlag 2010. 
He is the recipient of various scholarships and has been a writer- -in-residence at Oberlin College, Work stay in the artists’ residence Edenkoben/ Rheinland-Pfalz (2002), Heinrich Heine Fellowship Luneburg (2004).His literary awards include the Alfred Gruber Award, the Mondsee Poetry Award, the Wilhelm-Lehmann-Award, the Friedrich-Holderlin-Award, Promotion Prize of the Hermann Hesse Prize (2001); Christine Lavant Audience Award (2003); Alfred Gruber Prize (2004); Anna Seghers Prize (2004); Ernst-Meister-Award for Poetry (2005).

* * *

ИНТЕРВЈУ СА ЈАНОМ ВАГНЕРОМ
Стари сукоб авангардиста и традиционалиста, више није одлучујући

СБ: Господине Вагнер, заједно са Бјерном Кулигом приредили сте две изузетно значајне антологије савремене немачке поезије, под насловом ”Lyrik von Jetzt”, чини ми се да сте управо зато у одличној позицији да нам опишете њено тренутно стање, различите гласове, поетике и разилажења. Како, дакле, видите немачку песничку сцену данас?

Јан Вагнер: Повремено, очигледно, на одређеним местима и у одређено време, изненада дође до невероватног песничког превирања и појаве великог броја изузетних младих песника. Ово се, верујем, догађа у Немачкој протеклих десетак година, можда мало дуже; неки су, чак, упоредили многоликост и бројност надолазећих песника са периодом експресионизма, када су на пример Георг Хајм и Георг Тракл, као врло млади, стварали величанствену поезију. Иако ово може деловати као претеривање, истина је да је време за песништво у Немачкој, са Берлином као центром окупљања, изузетно повољно и да је садашња песничка сцена, посебно млађа, невероватно витална, радознала иновативна и разиграна. Чини ми се да је један од разлога за запањујућу разноликост млађе генерације (наћи ћете експерименталне песнике одмах до наративних, политичку поезију једнако као и језичку, слободан стих као и повратак игри традиционалним формама) делимично чињеница да стари сукоб авангардиста и традиционалиста, који је умео да буде жесток, више није одлучујући; не морате више да одаберете страну и доказујете лојалност у својим песмама. Можете, напротив, да учите од обе традиције и да их комбинујете како желите – што за последицу има изузетно разнолик поетички пејзаж. 

СБ: Који песници су били значајни за Ваш песнички развој?

ЈВ: Када сам почињао да пишем на мене су велики утицај остварила два песника које сам већ поменуо, Тракл и Хајм; убрзо затим отркио сам енглеску језичку поезију, пуно ми је значила модерна британска и америчка поезија, пре свега Дилан Томас, а потом песници попут Одна, Вилијамса, Бишопа, да наведем само пар. Открића наравно никада не престају, зар не – а према томе ни процес учења и промене.

СБ: Познати сте и као песник који је изузетно вешт у коришћењу традиционалних песничких форми. Какве могућности овакви поступци отварају у савременом контексту?

ЈВ: Многи песници оклевају да употребе традиционалне форме и чак отворено одбијају да икада раде са њима. Разумем овакав став и тачно је да их се у одређеном тренутку поезија морала отарасити, ослободити и почети да употребљава слободне ритмове и vers libre – иако се, наравно, не може рећи да заправо постоји стих који је у потпуности слободан. Данас, међутим, верујем да није губитак слободе употребљавати везани стих, већ напротив, не употребљавати га – или барем не познавати га, не знати како да се он употреби на оним местима на којима се чини да је то примерено. Ја користим слободан стих али поред тога често употребљавам и субвертирам традиционалне форме. Постоје за то два разлога: пре свега, све те форме имају своје специфичности – сестина и њено понављање шест кључних речи, или виланела са њена два стиха која се понављају изнова и изнова – био би губитак креативних могућности и уметничког израза потпуно их се одрећи чаки и када, пишући, схватите да ће нека реч или неки стих морати да се понављају више пута; значајнија од овога је за мене чињеница да употреба строгих традиционалних форми и риме, у свим њеним манифестацијама, било у виду асонанце, алитерације или неправе риме, може да има композицијски значај, под условом да дата форма није просто попуњена, већ употребљена како би сама песма себе испунила, као мотор, сила која ће слике и читав ток мисли одвести у потпуно неочекиваном правцу. Другим речима: традиционалне стеге могу да послуже као гарант једној од најзначајнијих особина песме: неочекиваности и новости, не само у односу на читаоца већ и на писца – који осећа радећи са сестином или римом како је његов језик померен у правцу у коме никада свесно не би пошао. Традицоналне форме, према томе, могу да имају ефекте који нису ништа мање експериментални – ако употребимо Золину дефиницију експерименталног као “aller a l’inconnu”. 

СБ: Приметио сам да у неколико Ваших песама (“запад”, “медвед”, “трапер”) развијате слику границе, у временском и просторном смислу. На овај начин успевате да се суочите са питањем основа западне цивилизације, али такође са проблемима разграничавања у односу на дивљину и покушајима да се она укроти. Да ли овде понављате на нивоу садржаја оно што раније остварујете на нивоу форме (са везаним стихом)? Зашто су Вам ови основи обликовања толико значајни?

ЈВ: Вероватно сам Вам већ делимично одговорио на ово питање, наводећи зашто су ми оквири и ограничења важни и зашто су за мене они, парадоксално, више него ишта ослобађајући, као корсет који би ми помагао да лакше дишем и чак сасвим срећно да у њему играм – али Ваше запажање о односу између форме и слике границе је заиста упечатљиво. Једну ствар сам научио када сам почињао да пишем, а то је да не требате бити задовољни резултатима прерано, да је важно закорачити уназад и применити издашну количину самокритике, да је, једном речју, потребно да у песнику чучи критичар; истовремено дивљина и жудња за авантуром, разиграност и нове територије су увек део писања стихова. Равнотежа између самокритике или свесног рада и спонтаности и шепурења је, можда, управо оно што треба стећи и свакако мислим да песма и песник крећући се преко границе упознају оба ова пола: нужност правила и жудњу за кршењем правила, понекад у једном истом потезу. 

СБ: У песми “запад” описујете експедицију у непознату, али како се испостави током песме, не и ненастањену територију. У којој мери овај пројекат припитомљавања дивљине значи пројектовање наших категорија на нешто што увек већ припада и другима, а у складу са тиме, подразумева, барем у одређеној мери, насиље?

ЈВ: Песма о којој говорите, иако у наслову упућује на конкретно окружење, место и време, даје, наравно, обрисе нечега што би морало бити истинито за сва времена и места: да су другост и непознато увек повезани са концептима дивљине, а да истраживачи радо о себи мисле као о упућенима, као о мери свих ствари и граници развитка, златном стандарду цивилизације. Историјски, наравно, постоји мноштво примера који говоре како ово резултира насиљем – а крај песме свакако упућује на то, употребом релативно мутног појма “будућности”, налажући да се оно може и ту одиграти.

СБ: У неким другим песмама (“шампињони”, “вејхерово”) чини се да сећање формира основу конструисања песме. Каква је улога сећања у Вашим песмама? Шта је то што се сакупља, ре-конструише у сећању песме?

ЈВ: Неки тврде да је највећи резервоар из кога поезија црпи управо детињство и верујем да се ово становиште може бранити, посебно када су у питању одређене кључне слике и сцене. “Сећам се” једна је од кључних фраза књижевности, зар не, јер се у њој заиста чувају ствари које су доживљене, које смо осетили или желели да осетимо, иако је – ово морам нагласити – поезија игра са маскама, тако да не мора да буде аутентична или да се односи на стварне догађаје како би призвала атмосферу сећања у читаоцу, што је чини ми се важније од реконструкције и обликовања стварних песникових сећања. Како је Китс рекао, у писму Џону Тејлору из 1818. године, поезија “треба да читаоцу изгледа као изрицање његових највиших уверења и да се јави скоро као Сећање”. 

СБ: Уколико продужимо из претходна два питања у неку врсту синтезе – могли бисмо питати: какву улогу поезија може да игра у сећању на насиље?

ЈВ: Она може, верујем, да запамти насиље или да употреби сећање на насиље на начин који превазилази појединачно искуство насиља (истовремено изражавајући и само индивидуално људско искуство, можда му чак помажући да са њиме изађе на крај, што се подразумева), дајући му општу истинитост и важност, пружајући увид који у одређеном тренутку може помоћи и самом читаоцу. 

СБ: Како бисте описали место поезије данас (у Немачкој, Европи, свету)? Одакле долази (у институционалном смислу) и у ком правцу се запутила (какве ефекте може да оствари)?

ЈВ: Срећом, поезија која се пише широм света толико је разнолика да је практично немогуће пружити одговор на ово питање. Управо зато је неописиво узбудљиво редовно гледати преко границе и уздржавати се од сопствене традиције, учити из превода и контакта са страним начинима говора о свету. Песништво долази од песника, ослања се на људе који га подржавају и упућена је, сасвим нескромно, свима. И заиста је за свакога, зар не, користећи се црном и белом, сачињена од свега неколико редака, али често скривајући мноштво: највећу количину слободе на најмањем могућем простору. 

СБ: Како би песник, према Вашем мишљењу, требао да се постави у односу на књижевно тржиште? Да ли постоји алтернативна мрежа читања и писања?

ЈВ: Делимично, мислим да можемо бити срећни што једва да постоји тржиште када је поезија у питању; заправо, појам “анти-роба” који је формиран управо за поезију, сасвим је адекватан – што значи да, на срећу, многа искушења слободног тржишта немају никакав или једва да имају некакав утицај на писање поезије: она се, једноставно, не продаје, тако да не може ни бити купљена – те се неометано може концентрисати на оно најважније. У Немачкој и Берлину, барем од када ја пишем и објављујем, заиста постоји алтернативна мрежа ентузијастичних песника и издавача који подржавају нови талас младих немачких песника, малих часописа које објављују песници које објављу друге песнике, који опет покрећу своје часописе, понекад само два три броја пре него се угасе. На срећу овакви ентузијасти су постојали вековима и вероварно ће наставити да постоје, будући да је поезија универзална потреба. Подсећање на ову чињеницу један је од задатака самих љубитеља поезије. Поезија је до данас преживела у једној врсти преграде у односу на тржиште – и ово јој је омогућило да поново буја. 

Разговор водио и превео са енглеског Стеван Брадић

*

INTERVIEW WITH JAN WAGNER
Old dispute of avantgarde on the one side and traditionalists on the other, have ceased to be divisive

SB: Mr. Wagner, together with Bjorn Kuhligk you have edited two remarkable anthologies bearing the title ”Lyrik von Jetzt”, it therefore seems that you are in a unique position to tell us about the contemporary German poetry, its numerous voices, poetics, and dissensuses. How do you see German literary scene today?

Jan Wagner: Every now and again, apparently, at a certain time and in a certain place, there suddenly is a richness of poetry and a surprising number of outstanding younger poets. This, I believe, has been happening in Germany for the past decade and even a bit longer; some people, indeed, have compared the sheer number of emerging poets to the era of early expressionism when poets like Georg Heym and Georg Trakl at a very young age produced marvellous poetry. While this may seem like an exaggeration it is certainly true that the time for poetry in Germany, with Berlin as the main gathering place, is extraordinarily good and the current poetry scene, especially the younger one, as lively as it is marked by curiosity, innovation, playfulness. It appears to me that one of the reasons for the astonishing range of younger poetry (you will find experimental poems next to narrative ones, political poetry as well as language poetry, verse libre as well as a return to and play with older forms) is partly due to the fact that the old counterparts of avantgarde on the one side and tradition on the other, that used to quarrel so fiercely, have ceased to be divisive; you do not have to pick a side and prove your loyalty with the poems you write. On the contrary, you can learn from both traditions and make the best of it – a liberty which results in a very broad and interesting range of poetics.

SB: What were the poets that have affected your poetic formation? 

JW: When I was beginning to write poetry I was very influenced by two poets I have already mentioned, Trakl and Heym; quickly, though, I discovered English language poetry, was very fond of modern British and American poetry, Dylan Thomas at first, then poets like Auden, Stevens, Williams, Bishop, to name but a few. The discoveries never seem to stop, though, do they – and neither, therefore, the process of learning and changing.

SB: You are also known as a poet who is masterful in handling traditional poetic forms. What possibilities does this procedure open up in contemporary context?

JW: Many poets would hesitate to use traditional forms and even quite openly refuse to ever work with them. I do understand that, and it is true that at a certain point of time poets had to get rid of these forms, to break free, as it were, and use free rhythms and vers libre – although, of course, no verse could ever be said to be utterly free in poetry. Today, though, I believe it is not a loss of freedom to use these forms but. quite the contrary, a loss of freedom not to use them – or at least not to know them and put them into use whenever and wherever it seems appropriate to do so. I do write vers libre but use and respectfully subvert traditional forms as well. There are two reasons for this. Firstly, all of these forms have their own peculiarites – the sestina the repitition of six key words, say, or the villanella with its two lines being echoed over and over again – and it would be a loss of creative possibility and artistic expression to renounce them alltogether even if, when writing, it becomes obvious that a word or line will have to be repeated two times or more and a sestina or villanelle the perfect form for the poem in question. Secondly and more importantly, the use of strict traditional forms and also of rhyme with all its manifestations, be it assonance, consonance or slant rhyme, can work in a compositional manner if the form or scheme is not merely filled up but rather used to let the poem fulfill itself, if it is used as a motor, a constraint to force imagery and the whole train of thought of a poem into a hitherto completey unexpected terrain. In other words: Traditional constraints can help to guarentee one of the essential things a poem does, which is to surprise with newness, not only the reader, but the author as well – who by working with a sestina or with rhymes feels himself moved into areas of language that he would consciously never have visited. Traditonal forms, thus, can be used in a manner that could be said to be nothing less that experimental – if you use Zolas definition of experimental as “aller a l’inconnu”.

SB: I have noticed that in several of your poems (”west”, ”bear”, ”trapper”) you develop an image of the border, in both temporal and spatial sense. Through this image you seem to manage to address the question of the foundations of western civilization, but also the problems of the bordering with wilderness and attempts to tame it. Do you repeat here on the level of the content what you accomplish on the level of the form? Why are these fundaments of formation so important to you? 

JW: I probably have answered much of this with the sentences above, trying to point out why these formations or restrictions are important to me and, paradoxically, are felt to be liberating more that constraining, why they are, to me at least, a corset one can breathe and even dance in quite happily, but your observation, the connection between form and the image of the border is very striking. One of the crucial things I learned when I started to write poetry was that one shouldn’t be satisfied with the result of one’s endeavours too early, that it is important to step back and apply a generous amount of self-criticism, that there needs to be, indeed, a critic within a poet; at the same time, the wildness and a lust for adventure, playfulness and new territories is always part of writing verse. The balance between self-criticism or conscious work on the one hand and spontaneousness and cockiness on the other hand is, perhaps, the very thing to aquire, and I certainly think that a poem and a poet, jumping back and forth across borders, knows both: the necessity of putting up rules and the lust of breaking these rules, sometimes in one and the same moment.

SB: In the poem ”west” you describe a sort of expedition into the uncharted territory, but as it turns out, this does not mean an uninhabited territory. To what extent does this project of taming the wild imply a projection of our own categories of wilderness onto something that is always already claimed by others, and therefore, at least to some extent, violence?

JW: The poem you refer to, although the title suggests a specific setting, a specific time and place, gives, of course, shape to something which must be true for all times and places: That the otherness and the unknown is linked to the concept of wilderness whereas the discoverers are happy to think of themselves as the well-known, as the measure of all things and the terminus of a development, the gold standard of civilization. Historically, of course, there is more than one example showing how this results in strife and violence – and certainly the end of the poem you refer to, with its use of the rather vague term “future”, suggests that this may occur here as well.

SB: In other poems (”champignons”, ”wejherowo”) memory seems to be central in the construction of the poem. What is the role of memory in your poetry? What is that which is re-membered, re-constructed in a poem? 

JW: Some say that the one big reservoir that poetry draws from is childhood, and there is, I believe, a lot to be said in favour of this, certainly as far as key imagery and crucial scenes are concerned. “I remember” is one of the essential phrases in literature, isn’t it, because literature does preserve things we have seen and heard and done, things we have felt or wish we had felt – even though, this has to be stressed, poetry is a play with disguises, even though it does not have to be authentic or refer to actual events in order to evoke a sense of memory in the reader, and this, I believe, is much more important than capturing and phrasing memories of the poet himself. As Keats has said, in a letter to John Taylor in 1818, poetry ”should strike the reader as a wording of his own highest thoughts, and appear almost a Remembrance.”

SB: If we proceed now from previous two questions to a sort of synthesis – one could ask: what is the role that poetry can play in the remembrance of violence? 

JW: It can, I believe, remember violence or use the memory of violence in a way that transcends the individual experience of violence (while still, possibly, expressing this very individual experience as well, maybe even coming to terms with it, it goes without saying), thus giving it a general truth and urgency and granting the reader an insight that may at a certain point of time even be helpful to him.

SB: How would you describe the position of poetry today (in Germany, Europe, world)? Where does it come from (institutionally) and in what direction is it headed (what effects can it hope to attain)? 

JW: Fortunately, the poetry written on each of the continents and in each country is so peculiar that it is next to impossible to answer this question. This makes it all the more exciting to regularily take a look across the borders and abstain from one’s own tradition, to learn from translation and the close involvement with a foreign mode of speaking about the world. Poetry comes from the poets, relies on the people supporting it and aims, immodestly so, at everybody. And for everybody it is, isn’t it, using nothing but black and white, consisting only of a handful of lines but more often than not containing multitudes: The greatest amount of freedom in the smallest possible space.

SB: How should a poet, in your opinion, position himself in relation to the literary marketplace? Is there an alternative network of reading and writing? 

JW: Partly, I think, we can be happy that there hardly is a marketplace to speak of as far as poetry is concerned; in fact, the term “anti-commodity” that has been coined in reference to poetry is quite fitting – meaning, luckily, that many of the temptations that the free market has to offer have no impact or hardly any impact on people writing poetry: It does not sell, it as simple as that, and therefore cannot be bought – it can focus on what matters most. In Germany and Berlin, since I have been writing and publishing at least, there has, indeed, been a alternative network of enthusiastic poets and publishers supporting a new wave of young German poetry, small magazines published by poets and publishing other poets, who in turn brought out their own magazines, sometimes only two or three issues before having to stop. Fortunately, these enthusiasts have been there for centuries and will most likely continue to be there for the centueries to come, as poetry is a universal need. To remind their contemporaries of this fundamental fact is one of these poetry lovers’ duties. Poetry has most of the time lived and survived in a niche – a niche that has allowed poetry once and again to thrive.

Questions posed Stevan Bradic



МУЗИКА

26. 08, понедељак

18,00 сати
КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Саксофон (Никола Мацура)

19,00 сати
БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Фестивалске фанфаре 
(труба, саксофон, тромбон 
– Ерић, Мацура, Совтић)

21,00 сат
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
Свечано отварање
Гудачки квартет “Il Belpaese” 
(Нађ Арпад, Душан Бирач, Владимир Шару, 
Жељко Ивовић) 

Сремски Карловци 
СВЕЧАНА САЛА МАГИСТРАТА
12,00 сати
Гудачки дуо 
(Мина Младеновић, 
Ангелина Новаковић)

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА 
И УМЕТНОСТИ
Сала на I спрату, 
Николе Пашића 6
18,00 сати
Саксофон и клавир 
(Никола Мацура, Бојана Маљковић) 

ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
21,00 сат
Гудачки дуо 
(Мина Младеновић, 
Ангелина Новаковић)

28. 08, среда

ТРГ МЛАДЕНАЦА
20,30 сати
Маримба дуо (Милица Грубјешић, Иван Бурка)


29. 08, четвртак

18,00 сати
КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Саксофон (Никола Мацура)

19,00 сати
БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Фестивалске фанфаре (труба, саксофон, тромбон – Ерић, Мацура, Совтић)

ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
21,00 сат
Флаута и виолончело (Мијатовић Ксенија, 
Кристоф Јан)

23,00 сати
КАФЕ БИСТРО
Војислав Савков, саксофон 
Федор Рушкуц, контрабас

У случају кише програми са Трга младенаца ће се одржати у холу Студија М, 
Игњата Павласа 3




ПРОГРАМ

OСМИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ
26–29. август 2013.

26. 08, понедељак

18,00 сати
КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Лор Камбо (Француска) 
и Михаел Кригер (Немачка)

19,00 сати
БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Јан Вагнер (Немачка), 
Братислав Милановић (Србија) 

21,00 сат
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
Свечано отварање
Михаел Кригер (Немачка), Јоан Ес. Поп (Румунија), Лор Камбо (Француска), Братислав Милановић (Србија), А. Б. Џексон (Шкотска), Томас Крогсбел 
(Данска), Виктор Родригез Њуњес (Куба) 


27. 08, уторак

10,00 сати
Полазак аутобуса испред биоскопа Арена са учесницима Фестивала за Сремске Карловце 

СВЕЧАНА САЛА МАГИСТРАТА
12,00 сати
Додела 53. Бранкове награде за поезију на српском језику за аутора прве књиге до 29 година. Свечено уручење се организује у сарадњи са Општином Сремски Карловци.
Гост свечаности добитник Међународне награде Нови Сад Мирча Картареску

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
Сала на I спрату, Николе Пашића 6
18,00 сати
Савремена румунска поезија у фокусу
Мирча Картареску, Дан Коман, Јон Мурешан, Јоан Ес. Поп, Раду Ванку, Дан Сочу 
Говоре Корнел Унгуреану и Славомир Гвозденовић
Поезију на српском чита глумац Позоришта младих Емил Курцинак
Обезбеђен симултани превод 
Програм савремене румунске поезије је организован уз помоћ Савеза писаца 
Румуније
ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
21,00 сат
Ален Ланс (Француска), Зоран Богнар (Србија), Војцек Хмилевски (Пољска), Дан Сочу (Румунија), Раду Ванку (Румунија), Милован Марчетић (Србија), Ања Марковић, добитница Бранкове награде за 2013. 


28. 08, среда

Градска библиотека, Нови Сад, Дунавска 1
од 10,00 до 13,00 и од 15,30 до 18,00 сати 

СIМПОЗИЈУМ
Књижевност отпора – аутономија, субверзија, иронија 
Алпар Лошонц, Драган Проле, Владимир Гвозден, Зоран Ђерић, Корнелија Фараго, Душан Пајин, Богдан Косановић, Дамир Смиљанић, Драгиња Рамадански, Никола Страјнић, Стеван Брадић, Маја Савић 

ТРГ МЛАДЕНАЦА
20,30 сати
Јан Вагнер (Немачка), Јан Мурешан (Румунија), 
Ана Терек (Србија), Јуриј Буковски (Русија), 
Дан Коман (Румунија)

22,00 сат
Уручење Међународне награде Нови Сад Мирчеу Картарескуу


29. 08, четвртак

10,00 сати Биоскоп Арена
Полазак аутобуса према Фрушкој гори, посета манастирима 

18,00 сати
КЛУБ АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Ален Ланс (Француска) и Томас Крогсбел (Данска)

19,00 сати
БАЛКОН АБСОЛУТ У ЗМАЈ ЈОВИНОЈ
Дејвид Кристал (Енглеска) и Родригез Њуњес (Куба)

ПЛАТО НА ТРГУ МЛАДЕНАЦА
21,00 сат
Дејвид Кристал (Енглеска), Јарослав Резник (Словачка), Николај Бутенко ( Русија), Јасна Мелвингер (Србија), Селимир Радуловића (Србија), Јас Атила (Мађарска) 

23,00 сати
КАФЕ БИСТРО
Такмичење за најбољег слем песника Србије – финале
Гост вечери Јан Вагнер (Немачка), А. Б. Џексон (Шкотска) 

У случају кише програми са Трга младенаца ће се одржати у холу Студија М, Игњата Павласа 3



PROGRAMME

THЕ EIGHTH INTERNATIONAL NOVI SAD LITERATURE FESTIVAL
26 - 29 August 2013
 

Monday, 26th August , 

6,00 pm 
Club Absolut in Zmaj Jovina street
Laure Cambau (France) and Michael Kruger (Germany)

7,30 pm
BALCONY IN ZMAJ JOVINA STREET
Jan Wagner (Germany), Bratislav Milanovic (Serbia) 

9.00 pm, Trg mladenaca
Opening
Michael Kruger (Germany), Ioan Es. Pop (Romania), Laure Cambau ( France), Bratislav Milanovic (Serbia), A B Jackson (Scotland), Thomas Krogsbol (Denmark), Victor Rodriguez Nunez (Cuba) 


Tuesday, 27th August

10,00 am
Cinema Arena
Bus departure to Sremski Karlovci

12.00 am
Town Hall Sremski Karlovci
Awarding the best young poet in Serbia Anja Markovic – Brankova nagrada (Branko’s Award), 
53. time. Brankova nagrada is the most important poetry prize in Serbia for young poets. The ceremony is supported by the municipality of Sremski Karlovci. 
Guest of the Programme: winner of Literary award Novi Sad Mircea Cartarescu

6.00 pm
Serbian Academy of Sciencies and Arts, Pasiceva 4 

Contemporary Romanian poetry in focus
Mircea Cartarescu, Ioan Es. Pop, Ion Muresan, Dan Coman, Dan Sociu, Radu Vancu 
About the Antolgy speak: Cornel Ungureanu, literary critic, and Slavomir Gvozdenovic, editor and translator 
Poetry in Serbian is read by Emil Kurcinak, actor from Youth theatre
Simultaneous translation provided 
The Program Contemporary Romanian poetry is realized in cooperation with Romanian Writers’ Association
9.00 pm 
Trg Mladenaca
Alain Lance (France), Zoran Bognar (Serbia), Radu Vancu (Romania), Wojciech Chmielewski (Poland), Dan Sociu (Romania), Milovan Marcetic (Serbia), Anja Markovic, Winner of the Branko’s Award 


Wednesday, 28th August

10.00 am – 1.00 pm, 3.30 pm – 6.00 pm 
City Library of Novi Sad, Dunavska 1
Symposium 
Literature of resistance – authonomy, 
subversion, irony 
Alpar Losonc, Dragan Prole, Vladimir Gvozden, Zoran Deric, Draginja Ramadanski, Dusan Pajin, Kornelija Farago, Bogdan Kosanovic, Damir Smiljanic, Nikola Strajnic, Stevan Bradic, Маја Savic

Trg Mladenaca
8,30 pm
Jan Wagner (Germany), Ion Muresan (Romania), Ana Terek (Serbia), Yuri Bukovsky (Russia), 
Dan Coman (Romania)

10,00 pm
International Literary Award of Novi Sad. 
Winner of award Mircea Cartarescu


Thursday, 29th August

10,00 am
Cinema Arena
Bus departure to Fruska gora, 
a visit to monasteries 

6,00 pm 
Club Absolut, Zmaj Jovina street
Alain Lance (France) and Thomas Krogsbol (Denmark)

7,30 pm
BALCONY ABSOLUT IN ZMAJ JOVINA STREET
David Crystal (England), Victor Rodriguez Nunez (Cuba) 
 
9.00 pm 
Trg Mladenaca
David Crystal (England), Jaroslav Reznik (Slovakia), Nikolai Butenko (Russia), Jasna Melvinger (Serbia), Selimir Radulovic (Serbia), Jasz Attila (Hungary) 

In the case of rain,the programs on Trg mladenaca will be held in the Hall of Studio M, 
Ignjata Pavlasa 3


 
Програм Петог међународног новосадског књижевног фестивала
f
 
У циљу успостављањa и проширивањa културних веза са светом, ДКВ је основао Међународни књижевни фестивал. Нови Сад је овим фестивалом постао динамични и отворени простор актуалне  књижевности и књижевне мисли.
Пети међународни новосадски књижевни фестивал је  јединствени догађај овакве врсте у  Србији,  око 60 страних и домаћих писаца  током четири дана читају своје песме и прозу на отвореном простору, на Тргу младенаца.
Наставак текста...
 

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432