Association of Writers of Vojvodina
 
 


Awards
ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ ДКВ
There is no translation available, please select a different language.
Годишње награде ДКВ биће уручене на скупштини  ДКВ 5. априла
у Великој сали Скупштине  Новог Сада
Награда за књигу године Драгану Проле; за превод године Драгињи Рамадански; за песничко стваралаштво на мађарском Еви Харкаи Ваш
а наградa за животно дело Петку Војнићу Пурчару
 
Жири ДКВ за књигу године, у саставу Никола Страјнић (председник), Недељко Терзић и Милош Латиновић, одлучио је да се награда за књигу године ДКВ, додели Драгану Проле за за књига огледа  Унутрашње иностранство, у издању Књижарнице Зорана Стојановића, 2013. године.
Проле, Драган, рођен у Новом Саду 1972, на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Новом Саду, магистрирао  и докторирао, где је сада у звању ванредног професора на предметима Онтологија, Филозофска антропологија и Филозофија историје. Објавио је више превода књига са немачког језика, међу којима су две књиге Бернхарда Валденфелса, и Ф. В. Ј. Шелинга. Објаво  је неколико књига Хусерлова феноменолошка онтологија, Ум и повест. Хајдегер и Хегел,  Страност бића. Прилози феноменолошкој онтологији и Хуманост страног човека, 2011. године за коју је добио награду Никола Миошевић.
Волуминозна Пролеова књига Унутрашње иностранство, посвећена је романтизму. Задатак који претпоставља дуготрајно истарживање и високу обавештеност у домену мишљења и књижевности. У нас сличних синтетичких подухвата овакве врсте није било. Књижевноисторијска синтеза Миодрага Поповића је у многоме другачија и са књижевно - историјским амбицијама. Сличне су аспирације и осталих књижевних историчара од Скерлића до Драгише Живковића, који су у нас претежно промишљали романтизам.
Пролеове амбиције су биле да размотри европски и српски романтизам у прожимању филозофије и књижевности, где je у тим релацијама  откриваo мноштво ликова и мноштво отворених питања. Већ у самом наслову Проле одређује један од битних аспеката овог духовног и књижевног устројства као унутрашње иностранство. За овакав амбијент он налази непосредну инспирацију и код Хердера и код једног од битних књижевних актера епохе Новалиса. Новалис говори о нашој властитој унутрашњој мноштвености, а на другом месту  поводом овог песника каже се да је откривао читав универзум који му је раније био скривен и непознат. Пролеови есеји о Радичевићу, Змају, Костићу и Ђури Јакшићу садржајно и компетентно осветљавају посебне вредности и доприносе српског романтизма.
 
 prole
 
*
Жири за превод године  је радио у саставу Павел Гатајанцу, Корнелија Фараго и Владимир Гвозден ( председник) једногласно је одлучио да награду додели Драгињи Рамадански за превод са мађарског књиге Ота Толнаија Кишињевска ружа у издању Академске књиге из Новог Сад.
Драгиња Рамадански  рођена 1953. године у Сенти. Дипломирала на Филолошком факултету у Београду 1977. на групи за руски и чешки језик и књижевност. Магистрирала је и докторирала.
Превела је десетине књига са руског и мађарског:  Сологуба, Марину Цветајеву, Александра Гениса, Виктора Јерофејева, Павела Крусанова,  Јаноша Сиверија, Иштвана Конца, Владимира Сорокина, приредила је и превела Антологију руске женске поезије
Добитник је многих награда за преводилаштво.
 
draginja
 
Кишињевска ружа је сложени и лирско – наративни песнички текст, јед ног од наистакнутијих представника мађарске књижевности у Војводини Ота Толнаија. У ово дело Толнаи је, као песник са искуством авангарде и постмодернизма, утакао многа сложена значења и смислове окупљајући их око амблема изгнанства и судбине песништва које у овом делу инкарнира Александар Пушкин. Задатак преводиоца није био ни једноставан, ни лак, он је многе проблеме везане за културу овог спева, за његову разуђену цитаност и евокативност, за његову наративну лиричност и фрагментарност   решио  су складу са најбољим осећањем за транспозицију  вишеслојног и особеног песничког језика.   
*
Жири Награде „Иштван Конц“ Мађарске секције Друштва књижевника Војводине (у саставу Алпар Лошонц, Јанош Бањаи, председник и Ђезе Бордаш) одлучио је да награду додели Еви Харкаи Ваш за целокупно песничко дело.
Ева Харкаи Ваш ( 1956, Бачка Топола), дипломирала, магистрирала и докторирала на Филозофском факултету у Новом Саду. Написала монографију о Тибору Дерију, као и студију Роман о уметницима у мађарској књижевности у 20. веку. Писала је о Кашаку и о његовом деловању у дадаизму и надреализму, Оту Фењвешију, Ендреу Кукорелију и др.
Објавила је књигу књижевних студија и критика посвећених савременој мађарској књижевности, као и велики број есејистичких и критичких текстова.
 
 eva
 
Ева Харкаи Ваш (1956) је истакнути представник средње генерације мађарских песника у Војводини која је својим песничким делом обележила последњу деценију прошлог века и деценију новог века. Она је врсни познавалац савремене поезије и као критичар писала је запажене критике о многим књигама данашње мађарске поезије,  која је следећи цитатност постмодерног поступка стваралачки преузима речи и слике из песама од њој блиских песника и тако ствара свој особени песнички израз, који је у целини сликовни, а није јој стран ни појмовни облик лирског говора.
Посебно место у њеној поезији заузима књига песама под насловом Ami feltárul s ami nem (Оно што се открива и оно што не), Форум (Нови Сад, 2013.) која садржи низ извештајних записа зрелог песничког израза, којем ни иронија, нити самоиронија није страна, као што се низом цитата, а при томе позивањем на версификацијску традицију мађарске поезије, чини значајан продор у стварање сопствене поетике.
  *                                
Жири награде за животно дело у саставу Зоран Ђерић.( председник), Јанош Бањаи и Никола Страјнић, донео је одлуку да признање добије Петко Војнић Пурчар (Суботица, 1939), прозни писац, писац више књига приповедака, романа, новела и драма. Студирао у Београду, на Филолошком факултету, а у Паризу студирао мултимедијалну режију.Дела су му преведена на више језика.
Пурачар је добио  НИН-ову награду за роман  "Дом све даљи" 1997. године. Новела "Храст лужњак/Снивајући под снијегом 2003. је " на годишњем конкурсу загребачког "Вечерњег листа" изабрана међу 10 најбољих хрватских кратких прича.
Објавио је следеће романе: Одлазак Паулине Плавшић, Дом све даљи (4 издања), Љубави Бланке Колак, Вечерње буђење, Црвенокошци;    књиге прича Светови и сватови, Прстеновани гавран,  Пут у Египат: Ходочасничке и вагабундске приче, Михољско љето и друге приче,  Путовање према Црноме мору као и књиге песама Камено жито, Сол у вјетру, Очас успркос и др. Изведено му је више драма писаних за позориште, као и радио драма.  
 
petko
 
Пурчар је највише домете достигао као прозни писац. Крајем шездесетих појавила се његова збирка прича Светови и сатови, а потом низ романа и приповедака у којима овај писац већ пет деценија изграђује сложени свет који обележава панонска равница.  Призори градова и салаша у размерама сложеног приповедачког језика  осликавају светове његових јунака, њихову унутрашњу потресеност, сензибилизираност и судбинску амбивалентност између порекла и снова, земље и слободе, реалистичне рефлексивности и лирске меланхоличности. Пурчар је као приповедач створио и евоцирао мноштво судбина, анегдота и митова и сведочанстава. У процесу  еманципације која је у просторима наше културе мењала представу романа, градећи га истовремено као језичко дело и као сведочанство о малим људима и великим сновима, о локалним и универзалним драмама и колориту који приповедању даје овлашћења да тумачи и разумева наше животе и наше време, Пурчар је био запажен актер. Посебну улогу у томе има његов роман Дом, све даљи. Пурчар је као хрватски писац био  и учесник у стварању српске културе, а  као  хроничар и песник и тумач светова скрајнутих и твродкорних јунака и њихових контроверзних живота.    

 
ПОСМРТНО ПРИЗНАЊЕ ЈОВАНУ РАДИНУ ПЕЈАНОВУ ЗА ДОПРИНОС У НЕГОВАЊУ СРПСКО-РУМУНСКИХ КЊИЖЕВНИХ ВЕЗА
There is no translation available, please select a different language.

Управни одбор је на осмој седници, одржаној 23. фебруара 2011. године, донео одлуку да се Јовану Радину Пејанову (1945) из Темишвара, прозном писцу и преводиоцу, додели посмртно признање за допринос у развијању српско-румунских књижевних веза.
Kрајем августа прошле године, пред долазак у Нови Сад, на Пети Међународни новосадски књижевни фестивал, у Србију, где је радо боравио, умро је Јован Радин Пејанов (1945), истакнути преводилац са српског на румунски и са румунског на српски и српско-румунски писац. Јован Радин Пејанов је последње године свога живота радио као библиотекар Српске читаонице у Темишвару, која је деловала у саставу Савеза Срба Румуније.
Завршио je Српску гимназију у Темишвару, студирао је на Филолошком факултету у истом граду, потом у Клужу, где је окончао студије. Деловао је у оквиру групе румунских писаца окупљених око модернистичког часописа „Ексинокс“. Поред тога што је писао прозу на румунском, преводио је са српског и радио на афирмацији српске књижевности. Његови најранији преводи са краја шездесетих били су песме Васка Попе и Миодрага Павловића.
Запослио се 1976. године у Тргу Мурешу у познатом часопису „Ватра“. Тада преводи Стеријину Покондирену тикву, коју изводи Национално позориште у истом граду. За своју прву књигу прича добија награду Савеза писаца Румуније. Преводио је и руског авангардног писца Данила Хармса, за шта је добио награду за Савеза писаца Румуније, подружница Темишвар.
Од 1992. запошљава се као библиотекар Српске Читаонице у Темишвару, пожртвовано се борећи да обогати књижни фонд и да створи услове да се повећа број читалаца српске књиге. Пејанов се у том периоду посветио и превођењу низа књига српске књижевности; превео је и објавио Хлеб и страх Милисава Савића, прозу Србе Игњатовића, поезију Радомира Андрића... Преводио је Данила Киша и Милоша Црњанског. За Кишову Башта, пепео добио је награду Савеза Писаца Румуније.
Поводом 30 година од смрти Милоша Црњанског објављује 33 песме из Лирике Итаке (двојезично) и Дневник о Чарнојевићу.
За Вршачко позориште (румунска секција) 2008. године, преводи драму Данила Киша Електра. Позната издавачка кућа „Универс” из Букурешта 2010. године објављује његов превод Кишовог романа Башта, пепео, у знаменитој библиотеци „Роман 20-ог века“.
Јован Радин Пејанов је објавио стотине превода српских песника и приповедача по часописима и листовима широм Румуније и започео неколико значајних пројеката на којима је страствено радио. Желео је да објави приповедачки и романескни опус Данила Киша, и завршаво је избор из поезије Драгана Јовановића Данилова.
Био je цењен писац и преводилац у Румунији, врата многих часописа и издавачких кућа била су му отворена.
Афирмисао се као поуздан и сензибилан тумач модерне српске књижевности и са његовом смрћу губимо једног од драгоцених заступника и познавалаца наше културе.
 
САОПШТЕЊЕ О НАГРАДИ ДКВ ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ ЗА 2011. Годину
There is no translation available, please select a different language.

На трећој седници Жирија Друштва књижевника Војводине за књигу године, одржаној 2. фебруара 2012. у 11 часова, разматране су књиге које су ушле у ужи избор за награду:
1. Владимир Гвозден, Српска путописна култура 1914-1940, Службени гласник, Београд, 2011.
2. Слободан Тишма, Бернардијева соба, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2011.
3. Зоран Ђерић, Блато, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2011.
4. Бошко Крстић, Сагмајстерова истрага, Каирос, Сремски Карловци, 2011.
5. Зоран Гаши, Камео, Академска књига, Нови Сад, 2011.

Једногласно је донесена одлука да се награда Друштва књижевника Војводине за књигу године у 2011. додели књизи: Владимир Гвозден, Српска путописна култура 1914-1940.
Владимир Гвозден (1972, Нови Сад) објавио је књиге Јован Дучић путописац (2003), Чинови присвајања (2005) и Српска путописна култура 1914-1940 (2011). Приредио је тематски зборник Визуелна култура (2003), те превео више књига са енглеског језика.
Аутор је доцент на Филозофском факултету у Новом Саду (Одсек за компаративну књижевност). Учествовао је на многим међународним конференцијама, био истраживач, лектор за српски језик у Лођу и предавач на универзитету у Регензбургу. Такође, држао је семинаре из теорије књижевности и српске књижевности на разним страним универзитетима.
Књига Српска путописна култура 1914-1940, резултат је вишегодишњег минуциозног истраживања путописа српских аутора о иностранству као што су Иво Андрић, Јован Дучић, Драгиша Васић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Тодор Манојловић, Момчило Настасијевић, Исидора Секулић, Милош Црњански и други писци, те феминистичких интелектуалаца као Јелена Димитријевић, новинара као Предраг Милојевић, научника као Михаило Петровић Алас и др.
Своја истраживања Гвозден је засновао на чврстим модернистичким теоријским основама и уопште новим сазнањима о књижевности и пољима културе. Посебно га је привукло богатство приказа времена и простора у путописима, што показује да је била могућа примена Бахтинове хронотопске анализе у оцени појединих дела жанра којим се бавио.
Владимир Гвозден је показао да је велико интересовање за путопис у међуратној Европи било део нужног преиначења слике света коју су наметнуле, с једне стране, велике идеологије, а с друге измењени и комплексни животни услови оличени у убрзању, кризи, хаосу, метежу. Реч је о померању граница видљивог и невидљивог, изрецивог и неизрецивог, које је имало огроман литерарни, културолошки и политички значај.
У књизи се на научно супериоран, језички и литерарно леп и примерен начин говори о једном пољу српске књижевности које до сада није још добило овакву исцрпну и целовиту презентацију. Књига је незаобилазна за истраживаче, као и радознале читаоце, српског путописа у међуратном периоду, али и шире.


ЖИРИ НАГРАДЕ:
Никола Страјнић (предсеник)
Милош Латиновић
Недељко Терзић
 
САОПШТЕЊЕ О ДОБИТНИКУ НАГРАДЕ ДКВ ЗА ПРЕВОД ГОДИНЕ ЗА 2011. ГОДИНУ
There is no translation available, please select a different language.


После разматрања овогодишње преводилачке продукције чланова Друштва књижевника Војводине, Жири за превод године, у саставу Павел Гатајанцу (председник), Корнелија Фараго, Драгиња Рамадански, Наташа Пралица Ваван и Владимир Гвозден на седници одржаној 05.03.2012. године једногласно је одлучио, у складу са Статутом ДКВ, члан 8 и са Правилником о Награди за превод године, да награду додели Игору Цијановићу за превод са енглеског на српски збирке приповедака Изгубљен у кући смеха у издању Агоре из Зрењанина.
Бартова збирка приповедака, први пут објављена 1968. године, данас се сматра канонским делом постмодернистичке књижевности. Разлоге за то треба тражити у природи поступка самосвесног приповедача, који у четрнаест прича гради литерарну кућу смеха у којој је читалац увучен у смелу игру са заплетом, темама и врстама приповедања. Уживајући парадоксални статус савременог класика, Барт пише сложеним, разиграним, ритмизираним језиком, и успешно дочарава распетост субјекта између постмодерне релативности вредности и трагања за рационалним вредносним системима. Узор за ову збирку прича је Мебијусова трака,  тако да је Цвијановић  пред собом имао изузетно тежак задатак да прати путању ове сложене језичке, стилске и структуралне траке. Жири сматра да је он као преводилац који се годинама истрајно бави превођењем постмодерне прозе успешно пронашао свој пут кроз лавиринте овог захтевног текста, чиме се издвојио као преводилац са особеним даром за преношење ритма приповедања и сложене алузивности карактеристичне за опус Џона Барта.
Добитник Награде за превод Игор Цвијановић (1979, Тузла, БИХ), школовао се у Тузли, a основне студије енглеског језика и књижевности завршио  на Филозофском факултету у Новом Саду 2003. Mагистарирао је енглеску књижевност на истом факултету 2009. Превођењем се бави од 2006. У средишту његовог интересовања су савремена америчка и енглеска књижевност, као и некњижевна дела социјалне и научне тематике. Сарађивао је са неколико истакнутих српских издавача. Сарађивао је и са многим књижевним часописима. Предаје енглески језик на Пољопривредном факултету у Новом саду и Центру за стране језике „Лингва“ у Новом Саду (ESOL, TOEFL). Поред збирке Изгубљен у кући смеха, Цвијановић је превео преко петнаест књига од којих су најзначајније: Џон Барт, Опера на води, Агора, Зрењанин, 2009; Џон Барт, Новоградња, Агора, Зрењанин, 2011; Џон Барт, Свака трећа мисао, Агора, Зрењанин, у припреми; Џојс Керол Оутс, Дај ми своје срце, Агора, Зрењанин. Живи у Новом Саду.

Жири у саставу:
Павел Гатајанцу (председник)
Владимир Гвозден,
Корнелија Фараго,
Драгиња Рамадански,
Наташа Пралица
 
САОПШТЕЊЕ О ДОДЕЛИ НАГРАДЕ ДКВ „ИШТВАН КОНЦ“ ЗА 2011. ГОДИНУ
There is no translation available, please select a different language.

Жири у саставу Јанош Бањаи, Пал Бендер и Алпар Лошонц за доделу књижевне награде Друштва књижевника Војводине „Иштван Конц“ на својој седници одржаној 2. марта 2012. године донео је једногласну одлуку да се Књижевна награда „Иштван Конц“ додели књижевнику из Малог Иђоша Габору Вирагу (Virag Gabor), који пише под псеудонимом Aaron Blumm, за књигу кратких прозних тексова под насловом Biciklizeseink Torok Zolival (Вожње бициклом са Золијем Тереком) у издању Jozsef Attila Kor, Prae.hu из Будимпеште и Symposiona из Суботице 2011. године.
Габор Вираг спада у ред млађих мађарских писаца из Војводине који је са својим прозним делима отворио нове перспективе за наративну књижевност са посебниом нагласком на кратким формама. Његови текстови новелистичке структуре представљају синтезу модернистичког и постмодерног литерарног поступка при чему се с једне стране ослањају на традицију значајних мађарских пиасца из Суботице Деже Костолањија и Гезе Чата, а са друге стране на поступке прозних екперимената постмодерног стила. Његова проза представља снажно освежење за савремену мађарску књижевност у Војводини. Формално и стилски његове кратке приче су писане препознатљиво и по свему оригинално.

У Новом Саду, 2. марта 2012. године.
ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА:
Јанош Бањаи (председник)
Пал Бендер
Алпар Лошонц
 
САОПШТЕЊЕ О ДОБИТНИКУ НАГРАДЕ ДКВ ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ ЗА 2010. ГОДИНУ
There is no translation available, please select a different language.

На трећој седници Жирија ДКВ за књигу године, одржане 3. фебруара 2011, у 12 часова, разматране су књиге које су ушле у ужи избор за награду:
1) Радован Ждрале, Не убијајте гласника, Прометеј,
2) Миодраг Кајтез, Антилуфтност, Агора,
3) Срђан В. Тешин, Испод црте, Стубови културе,
4) Ђорђе Кубурић, Blue Moon, Културни центар Новог Сада,
5) Симон Грабовац, Кључне речи, КОВ
и већином гласова донео одлуку да се награда Друштва књижевника Војводине за књигу године за 2010. додели књизи

Срђан В. Тешин, Испод црте, Стубови културе, Београд

Срђан В. Тешин (1971) објавио је осам књига: Coated brain / Поховани мозак (драма, 1995, 1996), Sveto Trojstvo Georgija Zecowskog (поезија, 1997), Сјајан наслов за пантомиму (приповетке, 1997), Антологија најбољих наслова (роман, 2000), Казимир и други наслови (роман, 2003), Кроз пустињу и прашуму (роман, 2005, 2008), Куварове клетве и друге гадости (роман, 2006), Алтернативни водич кроз Вавилон (изабране колумне, приредио Невен Ушумовић, 2008) и Испод црте (приповетке, 2010).
Добитник је књижевне стипендије "Борислав Пекић" за 2004. годину за роман Куварове клетве и друге гадости.
Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама и изборима из српске савремене књижевности.
Проза му је преведена на енглески, немачки, пољски, чешки, македонски, мађарски и словеначки језик.
Живи у Кикинди.

Књига Срђана В. Тешина Испод црте садржи једанаест прича писаних из угла сведока догађања чија тематика, са једне стране, не прекорачује оквире једнога града (Кикинда) или, још више, једне четврти тога града (Марс), а са друге она се показује парадигматичном и универзалном у постмилошевићевском времену у коме живимо. Језиком примереним урбаном миљеу који је у средишту пажње, те оштрим запажањем и приповедањем са неопходне дистанце, аутор понире у свет својих ликова разоткривајући њихову скривену природу, тајне мотиве њихових понашања, као и друштвену позадину свега.
Као што има јединствено место у коме се све догађа, тако књига има и јединствено језгро ликова који су, опет, међусобно поларизовани и супротстављени до сукоба и уништавања и самоуништавања. Реч је, пре свега, о једној неформалној групи младића спремних на разноврсне обрачуне мотивисане првенствено разоткривањем њихових намера и акција од стране једне новинарке, при чему припадници те групе (Менгеле, Пацоловац и др) не бирају ни начине ни средства у разрачунавању са другима, али и међу собом.
Актуелност проблематике, умешно профилисање ликова, те вешто приповедање показују да је, када говоримо о Срђану В. Тешину, реч о писцу и делу које, са једне стране привлачи пажњу читалачке публике, поготово млађе доби, а са друге да Тешин проналази и заузима озбиљно место у савременој српској прози.


Жири награде:
Никола Страјнић (председник)
Милош Латиновић
Фрања Петриновић

У Новом Саду,
3.02.2011.
 
САОПШТЕЊЕ О ДОБИТНИКУ НАГРАДЕ ДКВ ЗА ПРЕВОД ГОДИНЕ ЗА 2010. ГОДИНУ
There is no translation available, please select a different language.
За преводилаштво награда ДКВ Илеани Урсу и Алену Бешићу

Жири Друштва књижевника Војводине за превод године у саставу Павел Гатајанцу (председник), Драгиња Рамадански, Владимир Гвозден, Наташа Пралица и Корнелија Фараго, на састанку 7. 02. 2011, донео је одлуку већином гласова да награду додели равноправно Илеани Урсу за превод романа Болница и Алену Бешићу за превод романа Џојс Керол Оутс Лепотице, истакнуте савремене америчке списатељице.
Жири је узео у обзир значај  оба превода и чињеницу да су они, сваки на свој начин, допринос упознавању румунске прозе новијег доба, тако и упознавању савремене америчке књижевности у лику једне од њених најистакнутијих ауторки прозе. С обзиром на репрезентативност и  преводилачке доприносе које је дала Илеана Урсу, као искусни преводилац и песник и на све већу афирмацију Алена Бешића као преводиоца запажених књига са англосаксонског књижевног подручја, жири је одлучио да преводиоци равноправно понесу Награду за превод године.
Георге Шварц (1945) је румунски савремени прозни писац, аутор већег броја филозофских књига и студија, професор универзитета у Араду. Oбјавио је преко десeт романа. Превођен је на немачки, хебрејски, руски, мађарски, кинески, словачки и добитник је многих награда.
Роман Болница је метафора о злу која ствара паралеле између прошлости и садашњости. Писан је реалистичким стилом.
Илеана Урсу (1954), најистакнутија песникиња румунског језика у Војводини, са дугогодишњим  преводилачким искуством,  превела је преко 30 песничких и прозних књига румунских аутора, успела је да својим рафинираним осећањем за језик сугестивно дочара интензитет и снагу Шварцовог приповедаштва.
Ален Бешић рођен je 1975. године у Бихаћу (БиХ). Дипломирао је на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Објавио две књиге поезије: У филиграну рез (КОС, Београд, 1998) и Начин дима (Народна библиотека Стефан Првовенчани, Краљево, 2004). Живи у Новом Саду.
Са енглеског језика је, између осталог, преводио радове Алберта Мангела, Џулијана Барнса, Џин Рис, Џамејке Кинкејд, Ени Пру.
Џојс Керол Оутс (1938), америчка списатељица, добитница многобројних књижевних награда, три пута номинована за Пулицерову награду и више пута помињана као кандидат за Нобелову награду за књижевност, објавила је преко педесет романа, преко тридесет збирки прича, осам драма, десетак књига есеја и критика, десет песничких књига. Ова плодна ауторка позната је по креативном суочавању са узаврелим котлом америчке савремена културе. Роман Лепотица појавио се 2010. године, а јунаци су шеснаестогодишња девојка Катја Спивак и шездесеттрогодишњи Маркус Кидер, чији односи од једноставних на почетку романа постају све замршенији и неизвеснији. Иако почиње као нека врста провокације, на трагу Набоковљеве Лолите, ово је ненаметљива прича о савременом свету, о жељама и утехама за којима трагамо.
Обе књиге потврђују широк интерес преводилаца за различитим књижевностима и њиховим особеностима, доприносећи тиме нашем бољем познавању сложене слике  култура у свету.

Жири:                                                                                                                 Нови Сад
Павел Гатајанцу (председник)                                                                         7.02.2011.
Драгиња Рамадански
Владимир Гвозден
Наташа Пралица
Корнелија Фараго
 
НАГРАДА ИЛИЈА ОКРУГИЋ СРИЈЕМАЦ ЗА 2010. ГОДИНУ
There is no translation available, please select a different language.
Награду за допринoс хрватској књижевности у Војводини добила Јасна Мелвингер

Жири Друштва књижевника Војводине Илија Округић Сријемац, за допринос хрватској књижевности, која се пише у Војводини и која се додељује повремено, у саставу: Звонко Сарић (председник), Петко Војнић Пурчар и Милован Миковић, на састанку 7.02.2011, донео је једногласну одлуку да награду додели Јасни Мелвингер за приређивање, текстолошку обраду и обелодањивање дела Илије Округића Сријемца:

Илија Округић Сријемац, Лирика,  приредила и поговор написала Јасна Мелвингер, 2007; Илија Округић Сријемац, Три повијесне драме, Мирослава или борба љубави при опсади отока Кандије, приредила и поговор написала Јасна Мелвингер, 2007; Илија Округић Сријемац, Гласинке, приредила и поговор написала о сонетном опусу Округићевом Јасна Мелвингер, 2007; Илија Округић Сријемац, Шаљиве поеме, приредила и предговорила Јасна Мелвингер, 2010 и Илија Округић Сријемац, Хуњкава комедија, приредила и предговорила Јасна Мелвингер, 2010. године.

Уз поговоре и предговоре Округићевим песничким и драмским делима, Јасна Мелвингер је о овоме аутору, веома агилном у књижевном животу свога доба, објавила још десетак огледа и расправа у разним научним часописима и зборницима са научних скупова, током минулог столећа.
Актуелним читањем Јасне Мелвингер Округић постаје текстолошка и језична чињеница, што струци нуди отварање нових смерова у промишљању хрватске књижевне баштине.     
Јасна Мелвингер (1940, Петроварадин) најистакнутија je песникиња хрватског језика у Војводини, аутор преко дванаест књига поезије, прозни писац, лингвиста, преводилац и дугогодишњи професор универзитета.
Добитница је бројних књижевних наградa: Октобарске награде Новог Сада (1972),  Горановог вијенаца (2008), Реда Данице Хрватске с ликом Марка Марулића (2009), те награде Балинт Вујков Дида (2010).    
Јасна Мелвингер је заслужено прва добитница награде ДКВ Илија Округић Сријемац, за незанемарљиви допринос књижевности у Војводини која се пише на хрватском језику.
 
Награду за животно дело Друштва Књижевника Војводине за 2009. годину Томиславу Кетигу
There is no translation available, please select a different language.
Награду за животно дело Друштва Књижевника Војводине за 2009. годину жири је после неколико састанака доделио књижевнику Томиславу Кетигу за дугогодишњи, жанровски и садржајно разнолик књижевни опус који је запажен и позитивно оцењиван како у земљи тако и у иностранству.
Read more...
 
Награда Мирослав Стрибер, за најбољу књигу на русинском, Штефану Худаку
There is no translation available, please select a different language.
Штефан Худак је рођен 1931. године у Миклошевцима. Школовао се у Миклошевцима (Република Хрватска), у Руском Крстуру, а учитељску школу је завршио у Осијеку. Радио је у Босни и Војводини. Радио је у РТВ Нови Сад, као новинар и редактор у културној рубрици.
Пише приповетке, романе, радио-драме и књижевну критику.
Сарађивао је у многим листовима и часописима. Текстови су му превођени на на украјински, српски, словачки, мађарски, румунски и окситански.       

Read more...
 
<<  1 2 3  >  >>

Results 1 - 10 of 24

DKV logo
Novi Sad International Literature festival
 
Zlatna greda
 
Popular

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Home   |   Festival   |   Zlatna greda   |   DKV   |   Photo Gallery   |   Contact   |   Login

Copyrights © 2008  - 2010. Association of Writers of Vojvodina. All Rights Reserved.
Braće Ribnikara 5, 21000 Novi Sad, Serbia
Telephone: / Fax: 021 654 2432