Друштво књижевника Војводине
 
 


Међународна награда НОВИ САД додељена данском писцу Томасу Бобергу (1960)
Са­оп­ште­ње жи­ри­ја о до­бит­ни­ку
Ме­ђу­на­род­не на­гра­де за поезију Но­ви Сад
То­ма­су Бо­бер­гу (1960), Дан­ска

Је­да­на­е­сти пут Дру­штво књи­жев­ни­ка до­де­љу­је Ме­ђу­на­род­ну на­гра­ду за поезију – Но­ви Сад, са на­ме­ра­ма да до­при­не­се афир­ма­ци­ји са­вре­ме­не европ­ске по­е­зи­је, са све­шћу о нео­п­ход­но­сти ве­за у од­но­ше­њи­ма са­вре­ме­них кул­ту­ра и књи­жев­но­сти, у раз­у­ме­ва­њу сло­же­но­сти и раз­ли­ка мо­дер­ног пе­снич­ког је­зи­ка и ње­го­ве од­го­вор­но­сти пре­ма све­ту, са ува­жа­ва­њем пе­сни­штва у от­кри­ва­њу и све­до­че­њу о раз­ме­ра­ма чо­ве­ка, ње­го­ве све­сти и ње­го­ве ди­ја­ло­шке и кул­тур­не ети­ке, и об­на­вља­ња уло­ге пе­снич­ке ре­чи у ту­ма­че­њу све­та.
Жи­ри у са­ста­ву Јо­ван Зи­влак, пред­сед­ник; Вла­ди­мир Гво­зден, Зо­ран Ђе­рић до­нео је јед­но­гла­сну од­лу­ку да се Ме­ђу­на­род­на на­гра­да за поезију – Но­ви Сад за 2016. го­ди­ну до­де­ли


То­ма­су Бо­бер­гу (Thomas Boberg),
ис­так­ну­том дан­ском пе­сни­ку и пи­сцу
за до­при­нос са­вре­ме­ној по­е­зи­ји

На­гра­да се са­сто­ји из ди­пло­ме и но­вча­ног из­но­са.

То­мас Бо­берг ро­ђен је 1960. у Ро­скил­деу у Дан­ској. Де­би­то­вао је 1984. са збир­ком пе­са­ма Сик­та­ње на мом по­гле­ду (Хвæсен­де вед мит øјекаст). По­чев­ши од 17. го­ди­не, про­пу­то­вао је Ју­жну и Сред­њу Аме­ри­ку, а ве­ли­ко при­зна­ње сте­као је сво­јим пу­то­пи­си­ма Сре­бр­на нит (Сøлвтрåден), Ма­ро­кан­ски мо­тив (Ма­рок­канск Мо­тив), Аме­ри­ке (Аме­ри­цас) и По­зив на пу­то­ва­ње (Ин­ви­та­тион тил ат реј­се). Два пу­та је био но­ми­но­ван за на­гра­ду Нор­диј­ског са­ве­та – 2000. за књи­гу пу­то­пи­са Аме­ри­ке а 2006. за збир­ку пе­са­ма Стил жи­во­та (Лив­сстил). Године 2012. при­мио је пре­сти­жну Ве­ли­ку на­гра­ду Дан­ске ака­де­ми­је. До­бит­ник је и број­них дру­гих при­зна­ња. Ње­гов књи­жев­ни опус те­ме­љи се на че­жњи и не­ми­ру, а са­сто­ји се из ни­за пе­са­ма, јед­ног ро­ма­на и ни­за фан­та­стич­них пу­то­пи­са.
У по­ет­ској три­ло­ги­ји Жде­ра­чи ко­ња (Хе­стеæ­дер­не) То­мас Бо­берг на мра­чан на­чин осли­ка­ва дис­то­пиј­ско дру­штво ко­јим вла­да­ју де­спо­ти и фа­на­ти­ци и где је по­је­ди­нац до­ве­ден на са­му гра­ни­цу про­па­сти. У три­ло­ги­ји се мо­же сре­сти не­ко­ли­ко су­ко­бље­них гру­па (обо­жа­ва­о­ци по­лу­ме­се­ца, хри­шћан­ске па­три­о­те, усе­ље­нич­ки ро­бо­ви, све­ште­ни­ци ни­хи­ли­сти, кон­зу­ло­ви ни­хи­ли­стич­ки си­но­ви и ње­го­ви би­че­ва­о­ци ко­ња), ко­је се бо­ре за оно ма­ло што је пре­о­ста­ло, а ту је и су­коб два де­спо­та – кон­зу­ла и ка­ли­фа. Бу­дућ­ност ко­ју лир­ски су­бје­кат опи­су­је из­у­зет­но је пе­си­ми­стич­на – у уни­ште­ном гра­ду ца­ру­ју без­на­ђе и на­си­ље, а ко­њи су се због свог ме­са на­шли на иви­ци из­у­ми­ра­ња. Три­ло­ги­ја је из­у­зет­но при­хва­ће­на од стра­не кри­ти­ча­ра, а њен але­го­риј­ски при­каз ствар­но­сти под­ста­као је ве­ли­ку де­ба­ту о дру­штве­ној ствар­но­сти у Дан­ској.
Пе­снич­ко ми­шље­ње на осо­бен на­чин при­по­ве­да и раз­от­кри­ва дру­штве­ну па­то­ло­ги­ју, уло­гу чо­ве­ка у по­но­ри­ма оп­стан­ка, рас­це­пе ње­го­ве кул­ту­ре и дру­штве­но­сти у дра­ма­тич­ним мо­мен­ти­ма ње­го­ве исто­ри­је. Код Бо­бер­га на­ила­зи­мо на ту по­нор­ну на­кло­ност чо­ве­ка и ње­го­вог дру­штва пре­ма на­си­љу, страст ко­ја се стал­но об­на­вља у не­пре­ки­ну­тим при­зо­ри­ма исто­риј­ске ти­ра­ни­је.
По­е­зи­ја То­ма­са Бо­бер­га ком­би­ну­је але­го­ри­ју о "жде­ра­чи­ма ко­ња" са сна­жним сли­ка­ма сва­ко­дне­ви­це, пре све­га кроз пред­ме­те ко­ји нас окру­жу­ју и де­лу­ју на нас као да има­ју вла­сти­ту во­љу. Чи­ни се да се у по­за­ди­ни ове по­е­зи­је на­ла­зи фи­гу­ра но­ма­да, али но­ма­да ко­ји се об­рео у све­ту у ко­јем је упит­на сло­бо­да кре­та­ња. Бо­берг са по­себ­ном сна­гом за је­зич­ке и ло­гич­ке обр­те, го­во­ри о од­но­су су­бјек­та, те­ла и до­жи­вља­ја, ства­ра­ју­ћи опо­ру, али на тре­нут­ке и ду­хо­ви­ту по­е­зи­ју ис­пи­са­ну у тра­го­ви­ма све­та ко­ји ви­ше не мо­же да ство­ри илу­зи­ју но­вог по­чет­ка.
То­мас Бо­берг је, та­ко­ђе, дра­го­це­ни пред­став­ник јед­не еман­ци­по­ва­не пе­снич­ке кул­ту­ре ко­ју он на на­дах­нут и сна­жан на­чин пред­ста­вља, мо­ти­ви­шу­ћи нас да на­ста­ви­мо са от­кри­ва­њем са­вре­ме­не дан­ске књи­жев­но­сти ко­ју не по­зна­је­мо до­вољ­но.
На­гра­да ће То­ма­су Бо­бер­гу би­ти уру­че­не 31. ав­гу­ста на све­ча­но­сти на Тр­гу мла­де­на­ца у Но­вом Са­ду.

У Но­вом Са­ду 24. 08. 2016. го­ди­не

Жи­ри на­гра­де
Јо­ван Зи­влак, књи­жев­ник, пред­сед­ник
Др Вла­ди­мир Гво­зден, про­фе­сор ком­па­ра­тив­не књи­жев­но­сти, књи­жев­ни кри­ти­чар и
Др Зо­ран Ђе­рић, про­фе­сор са­вре­ме­не књи­жев­но­сти и пре­во­ди­лац

Sum­mary of the an­no­un­ce­ment of the jury

In the po­e­tic tri­logy The Hor­se Ea­ters (He­steæ­der­ne) To­mas Bo­berg por­trays a dysto­pian so­ci­ety in a dark way, ru­led by de­spots and fa­na­tics and whe­re the in­di­vi­dual is bro­ught to the very ver­ge of col­lap­se. In this tri­logy we can see se­ve­ral con­fron­ted gro­ups (Cre­scent wor­shi­pers, Chri­stian pa­tri­ots, im­mi­grant sla­ves, ni­hi­li­stic pri­ests, Con­sul’s ni­hi­li­stic sons and the­ir hor­se whip­pers), which fight for what lit­tle that is left, and the­re is al­so the con­flict bet­we­en two de­spots – the Con­sul and the Ca­liph. The fu­tu­re de­scri­bed by the lyric su­bject is an ex­tre­mely pes­si­mi­stic one – the de­stroyed­ city is ru­led by ho­pe­les­sness and vi­o­len­ce, and, be­ca­u­se of the­ir me­at, the hor­ses are on the brink of ex­tin­cti­on.
In a uni­que way, the po­e­tic tho­ught nar­ra­tes and re­ve­als so­cial pat­ho­logy, man’s ro­le in the abysses of exi­sten­ce, the splits of his cul­tu­re and so­ci­a­bi­lity in the dra­ma­tic mo­ments of his hi­story. In Bo­berg’s po­e­try we find this abysmal ten­dency of man and his so­ci­ety to­wards vi­o­len­ce, a pas­sion that is con­stantly re­ne­wed in the ne­ver-en­ding sce­nes of hi­sto­ri­cal tyranny.

To­mas Bo­berg

Da­me i go­spo­do, ko­le­ge pe­sni­ci,
Za­hva­lju­jem ži­ri­ju, za­hva­lju­jem or­ga­ni­za­to­ri­ma ovog pre­sti­žnog Fe­sti­va­la na na­gra­di.
Po­e­zi­ja se te­ško, to uo­bi­ča­je­no, od­vi­ja i pi­še u od­re­đe­nim gra­ni­ca­ma – ze­mlje, je­zi­ka. Me­đu­tim, po­e­zi­ja je lo­kal­na i ve­za­na za lo­kal­ni glas, mo­glo bi se re­ći za glas de­tinj­stva, isto­vre­me­no, po­e­zi­je je u naj­bo­ljem smi­slu uni­ver­zal­na, ona je uko­re­njena u ljud­skom do­ži­vlja­ju i ti­če se sva­kog. Ta­ko se po­sta­vlja pi­ta­nje za­što je po­e­zi­ji po­tre­ban pre­vod, ia­ko pre­vod za­i­sta ni­je mo­guć, ali je ipak nu­žan, ka­ko bi pe­snik do­bio od­go­vor sa dru­ge stra­ne.
Pe­sni­ci ima­ju mo­guć­nost da se upo­zna­ju na fe­sti­va­li­ma, či­me do­bi­ja­ju mo­guć­nost za raz­me­nu po­e­zi­je i ide­ja.
Ve­o­ma sam sre­ćan i po­no­san što sam pri­mio Me­đu­na­rod­nu knji­žev­nu na­gra­du No­vi Sad. Ne­što se do­go­di­lo, pe­sma je mo­žda us­pe­la da pre­đe gra­ni­cu i upo­zna či­ta­o­ca da­le­ko od svog po­la­zi­šta.
Hva­la vam.

*

Tho­mas Bo­berg

La­di­es and gen­tle­men, col­le­a­gu­es po­ets,
I thank the jury, I thank the or­ga­ni­zers of this pre­sti­gi­o­us fe­sti­val on the pri­ze.
Po­e­try is dif­fi­cult, it usually, ta­kes pla­ce and is writ­ten wit­hin cer­tain li­mits – co­un­try, lan­gu­a­ge. Po­e­try is lo­cal and bo­und to the lo­cal vo­i­ce, you might say the child­hood vo­i­ce, at the sa­me ti­me po­e­try at its best is uni­ver­sal, it’s ro­o­ted in hu­man ex­pe­ri­cen­ce and con­cerns everyone. Thats why we need tran­sla­tion, tho­ugh tran­sla­tion re­ally is not po­si­ble, we still need it, in or­der to me­et the po­et co­ming from the ot­her si­de. As po­ets we ha­ve the po­si­bi­lity to me­et each ot­her in fe­sti­vals, brin­ging the po­em along, ex­chan­ging po­e­try and ide­as. I am very happy and proud to re­ce­i­ve the No­vi Sad in­ter­na­ti­o­nal li­te­ra­tu­re pri­ce. So­met­hing hap­pend, a po­em may ha­ve suc­ee­ded in cros­sing the bor­der and me­et a re­a­der out the­re far from its po­int of de­par­tu­re.
Thank you.


ТОМАС БОБЕРГ / THOMAS BOBERG


Жде­ра­чи ко­ња, Жде­ра­чи ко­ња 2,
Жде­ра­чи ко­ња 3 – Ла­бу­до­ва пе­сма


I

Би­че­ва­о­ци ву­ку по­след­ње ко­ње пре­ко здро­бље­не
кал­др­ме.
Но­ћу вре­ба­ју жде­ра­чи ко­ња.
Ба­ца­ју се из сен­ки и пра­во
за врат жи­во­ти­ње
кад при­нуд­ни рад­ни­ци не ви­де,
за­то што дре­ма­ју,
за­то што су за­пра­во рав­но­ду­шни пре­ма ко­њи­ма сво­јих го­спо­да­ра,
и вре­ба­ју пр­ву ру­пу у па­жњи
без­вољ­них стра­жа­ра,
да се ис­кра­ду у упит­ну сло­бо­ду.
По­треб­ни су но­вац и ком­пли­ко­ва­ни хи­рур­шки за­хва­ти
да би се ста­ло на крај њи­хо­вим гру­бим по­те­зи­ма.
Са­мо ша­чи­ца раз­у­ме ка­ко под­ми­ћи­ва­њем и ли­це­мер­јем
да­ље до не­ке сло­бо­де
још увек не слу­те с чим ће се су­о­чи­ти.
Јед­не но­ћи ви­део сам ка­ко је је­дан од ко­ња
на смрт из­ри­тао жде­ра­ча ко­ња,
и ни­је про­шло ни де­сет ми­ну­та, пе­га­ви кр­во­лоч­ни пси
ком­ши­је ис­под ба­ци­ли су се на ње­га;
тр­га­ли су и из­вла­чи­ли му из­ну­три­це.
Са­свим је из­ве­сно се­би сам при­ште­део ту суд­би­ну.


II

Мој со­би­чак је по­след­њи
у згра­ди.
По да­ну
Ши­шмиш лу­па о ци­гле у зи­ду
из­над мо­је га­ле­ри­је за спа­ва­ње.
Јед­не но­ћи
чи­тао сам му При­чу ма­лог од па­лу­бе
на­глас.
Ка­рен Блик­сен га не за­до­во­ља­ва.
Ов­де је пре­ви­ше ноћ­них леп­ти­рова.
У за­мр­лом дим­ња­ку жи­ви ло­вач­ки со­ко.
Дим је за­бра­њен,
али то не спре­ча­ва мог ком­ши­ју
да се­ди као гар­гојл
на нај­и­збо­че­ни­јем де­лу тро­шне те­ра­се
са сво­јом нар­ги­лом
и пе­ва.
Ка­да не зна
шта ће дру­го са со­бом
по­ку­ша­ва да за­ве­де ро­ђе­ну кћер­ку,
али се она ви­ше не да.


III

У би­ло ком тре­нут­ку
Мо­гу да до­би­јем на­лет ин­спи­ра­ци­је,
па се он­да ба­цим на ствар
као што се жде­ра­чи ко­ња
ба­ца­ју на ко­ња,
ког су на­ма­ми­ли из кр­да.
Али то ни­је мо­ја до­бра во­ља.
И фри­жи­дер ми цури.
Не мо­гу да жи­вим од пе­са­ма.
Та­ко је већ мно­го го­ди­на.
Ка­да жде­ра­чи ко­ња
упр­кос све­му
на­ста­вља­ју сво­је нео­др­жи­ве, не­за­ко­ни­те
го­збе, об­у­чем се
у ха­љи­ну по­пут њи­хо­ве, од­шу­њам се
низ згра­ду
ка­ко бих крао на сит­но с њи­хо­вог жде­рач­ког пи­ра.


IV

Би­ло је то баш као кад те тра­же
и не мо­жеш ра­чу­на­ти ни на јед­на вра­та.
Од­у­век сам га­јио та­ну­шну на­ду
али овог пу­та је то би­ло пре­ви­ше глу­по.
Би­ло је то баш као да си се рас­пао на ко­ма­де.
Ов­де но­га, ено ру­ке, а
сад ће и гла­ва.
Би­ло је то баш као
да си бро­до­ло­мац,
и гр­че­ви­то се др­жиш за гре­ду
у уз­бур­ка­ном мо­ру.
Та­ко је би­ло тог да­на,
у ком ипак ни­сам ус­пео да се са­кри­јем
ни од ко­га, ни од че­га
[и­шмиш је опет ви­сио из­над га­ле­ри­је
у нај­у­да­ље­ни­јем углу па­у­ка кр­ста­ша
и шпи­ју­ни­рао ме на нај­др­ски­ји на­чин.
От­ко­тр­љао сам се, ис­пу­зао,
спу­стио сам се
на зе­мљу.
Све­јед­но сам чи­тао но­ви­не,
али ло­ше је ишло.
Пре­тра­жио сам скро­ви­шта
за по­след­њи си­руп про­тив ка­шља,
али ни­је би­ло сре­ће.
Уви­део сам да по­сто­ји са­мо јед­но,
а то је био тај дан.
Пра­вио сам се да ни­је ни­шта
и ис­пу­ни­ла ме уо­би­чај­на лаж
но­вог по­чет­ка.
Не­ки жде­рач ко­ња
на тро­то­а­ру ис­под
се пре­кр­стио,
ис­пла­зио је­зик у жућ­ка­сти ва­здух,
као да озна­ча­ва тем­пе­ра­ту­ру.


V

Кад сам се про­бу­дио
би­ло је три по­под­не,
за­пре­па­шћу­ју­ће још увек све­тло
опре­зно сам се ди­гао,
је­сам ли то оте­кло те­ло за­и­ста ја,
ја?
За­спа­ти усред да­на,
је озбиљ­на ствар.
Све је би­ло исто,
али све је би­ло дру­га­чи­је.
Смо­тао сам сво­је па­пи­ри­ће
и усу­дио се да иза­ђем,
ни­је би­ло сун­ца
у пе­пе­ља­сто­си­вој ка­пе­ли вре­ме­на го­ди­шњих од­мо­ра.
Све је би­ло не­мо­гу­ће,
али све се на­ста­вља­ло.
Је­дан убо­ги жде­рач ко­ња
Код ста­рог хо­те­ла у лу­ци
про­да­вао је од­го­вор:
Упо­зна­ће­мо за­гроб­ни жи­вот,
угра­би при­ли­ку са­да,
хри­шћан­ске па­три­о­те има­ју по­ве­ре­ња у те­бе.


VI

Мај­ка је се­де­ла у сто­ли­ци за љу­ља­ње
сво­је по­кој­не мај­ке и чи­та­ла, мој је отац
ре­зба­рио у др­ве­ној пло­чи
пор­трет мо­је мај­ке,
ја сам ле­жао у ко­лев­ци ши­ро­ко отво­ре­них очи­ју
и по­сма­трао свет, ка­кав је­сте,
те мла­де ро­ди­те­ље,
сво­ју се­стру, ко­ја је сти­гла на свет,
ах, је­зе­ро и ве­ли­ки бе­ли цвет,
ис­тра­жи­вао сам мра­вљи уни­вер­зум,
ја сам био бог, ко­ји је мо­гао да од­ре­ди
суд­би­ну рад­ни­ка,
ма­ли кров­ни про­зор,
удара­ње ја­во­ро­вих гра­на о
ок­но,
сун­це у кро­шњи, бе­ли
коњ на ли­ва­ди,
мој је отац от­пу­то­вао у ве­ле­град,
на­ру­чио умет­нич­ки пе­хар
и дао бо­га­ту на­пој­ни­цу,
мој се отац на­пио,
мај­ка ми је оста­ла код ку­ће,
мо­ја се­стра је већ мо­гла да хо­да,
мој је отац отво­рио но­ва вра­та,
мај­ка ми је оста­ла код ку­ће,
нов­ца ни­је би­ло до­вољ­но,
мо­ра­ли смо да се пре­се­ли­мо,
свет је био по ста­ром,
чак и он­да ше­зде­се­тих
љу­ди су оста­вља­ни,
пе­сни­ци су ис­пи­ја­ли је­зик до дна
и би­ва­ли та­ко ра­до­сни,
мо­ја мај­ка је же­ле­ла да умре
у је­зе­ру
бли­зу оног бе­лог цве­та
и са­ла­ман­де­ра
и ко­ња
и гр­мља­ви­не
из­над жу­тих ку­ћа, ја
сам оти­шао у шет­њу
око је­зе­ра
пра­тио пут кроз шу­му
и до гра­да,
до­ву­као сам пе­тро­леј у стан
а за­тим отр­чао за њом
там­ном, не­мом,
ко­ју мој по­хот­ни њелтсцхмертз
ни­је хтео да ис­пу­сти,
окре­чио сам зи­до­ве у бе­ло,
али се ипак ни­је усе­ли­ла,
па сам оти­шао,
у Крч­му тр­гов­ца ко­њи­ма Је­пеа
и на­пио се све
до ве­ли­ких кон­теј­не­ра,
не­ко­ли­ко го­ди­на ка­сни­је сам се про­бу­дио,
же­на ми се вра­ти­ла с по­сла,
син ми је ле­жао у ко­лев­ци ши­ро­ко отво­ре­них очи­ју
и по­сма­трао свет, ка­кав је­сте,
те мла­де ро­ди­те­ље,
мо­ју кћер­ку ко­ја је сти­гла на свет,
син ми је оти­шао на за­ба­ву,
мо­ја кћер­ка ко­ја је већ мо­гла да хо­да.


VII

По­след­њи пла­ме­но­ви ра­све­тле­ли су су­мрак крај је­зе­ра,
окре­нуо сам ле­ђа и за­пу­тио се из­ван че­твр­ти, цр­не
су пти­це се­де­ле на мр­тви­ма и по­се­че­ни­ма, био је то
ефи­ка­сан дан, оно ма­ло, што је би­ло, би­ло је са­да

за­и­ста уни­ште­но, сад се мо­гло кре­ну­ти ис­по­чет­ка,
зар су де­струк­ци­ја и ства­ра­ње та­ко по­ве­за­ни?
По­тре­сен, хла­дан и мо­но­ма­ни­чан ишао сам пре­ма сво­јој суд­би­ни,
већ на по­ла са­та хо­да из­ван че­твр­ти, та­мо

где зга­ри­шта пре­у­зи­ма­ју, вла­да­ла је пе­пе­ља­сто­си­ва
ти­ши­на не­так­ну­та уби­стви­ма и ван­да­ли­змом тог да­на,
та­мо крај оба­ле је ле­жа­ла кра­љев­ско­пла­ва ака­де­ми­ја, и
ја сам лу­тао и лу­тао, био је већ пун ме­сец,

при­лич­но сим­бо­лич­но, иа­ко слу­чај­но, ни­је би­ло сум­ње,
и упра­во до­ле на пла­жи са шља­ком већ је ста­јао
и че­као, мој ко­ле­га с ком­па­њо­ни­ма с ака­де­ми­је,
био је у аут­фи­ту цр­ном по­пут но­ћи, ско­ро окло­пу,

ба­кље су тре­пе­ри­ле у бе­лом ме­се­че­вом мра­ку, уско­ро смо ста­ја­ли
је­дан пре­ко пу­та дру­го­га, пру­жио сам му ру­ку, ни­је је
при­хва­тио, он је ста­јао та­мо и вре­бао, ја сам ста­јао та­мо и вре­бао,
ти­ши­на је би­ла гу­ста око нас пре­ки­ну­та са­мо ти­хим

ху­ча­њем мо­ра из­ме­ђу го­ми­ла шља­ке, за­тим се до­дир­нуо,
ја сам по­чео с вин­ском пе­смом, ком­па­њо­ни у це­рек,
про­на­шао сам ре­че­ни­цу оштру по­пут но­жа и за­се­као га по бу­ти­ни,
он ми је об­мо­тао мер­мер­ни стих око гр­ла и по­ву­као ме

до­ле, али сам га сло­мио ко­ма­дом ди­ја­мант­не про­зе,
па сам на­пра­вио фин­ту с укра­ше­ним пи­смом
са за­го­нет­ком, иа­ко не до­вољ­но ин­тим­ним,
устао сам и убо га мла­да­лач­ком пе­смом, ухва­тио
се за стра­ну, крв је ку­ља­ла кроз цр­ни аут­фит,
опо­ра­вио се, про­тре­сао оклоп и
на­чи­нио еле­гант­ни кру­жни по­крет ру­ка­ма,
ста­јао сам као хип­но­ти­сан и он­да, ка­ко је
над­моћ­но про­из­вео на­род­ну пе­сму у об­ли­ку ши­шар­ке у прах низ

јед­но мо­је ухо, на­кон че­га је на ме­не за­ви­тлао пе­сму
из злат­ног до­ба, по­го­ди­ла ме је у ра­ме и ба­ци­ла на ко­ле­на,
ба­цио сам из­вр­нут со­нет, он га је ухва­тио
сво­јом фи­ном ша­ком, згу­жвао га и по­јео,

он је по­слао ре­кви­јем, али сам га за­у­ста­вио
на по­ла пу­та кле­вет­нич­ким спи­сом упе­ре­ним про­тив ка­пел­ске кул­ту­ре,
за­мах­нуо сам оче­вом ед­ском пе­смом, али би­ла је без ефек­та,
уби­ство ће, за­гр­мео је, до­не­ти де­цу на свет,

а шта је са де­цом тво­је се­стре, за­о­ри­ло се из ме­не, те
де­вој­чу­ре жде­ра­чи­це ко­ња, ко­ја се кре­са­ла с ими­грант­ским ро­бом,
ни­ка­да им ни­сте отво­ри­ли вра­та, али шта то сад има ве­зе,
кад нам је свет про­пао, хај­де сад јед­ном

за сваг­да да окон­ча­мо уни­вер­зал­ну
та­шти­ну, ис­па­лио сам стре­лу ме­та­фо­ра
к ње­го­вом ли­цу пре­кри­ве­ном шле­мом, ње­гов ва­пај као код
мла­ди­ћа у бо­ло­ви­ма на 70. ро­ђен­дан, бор­ба

под­мла­ђу­је, до­кле год тра­је ус­хит за кр­вљу, за­стао је на тре­ну­так
та­ко, за­њи­хао се по­пут ла­ба­вог сту­ба у олу­ји, па се
пре­вр­нуо, али су два ком­па­њо­на ис­тр­ча­ла и ус­пра­ви­ла
га, по­ди­гао је ви­зир, обри­сао крв из очи­ју,

ме­ни је јед­но ра­ме ви­си­ло, али ово ни­је би­ло го­то­во,
из­ву­као сам ме­се­цом из­бру­шен ха­и­ку и ба­цио га ка
ње­го­вом ср­цу, од­био се по­пут ко­ма­да ма­јан­ски зе­ле­ног
жа­да, по­ку­шао сам да га пре­вр­нем цр­ном об­ма­ном,

за­мах­нуо је ко­бал­тпла­вом мо­дер­ни­стич­ком арс по­е­ти­ком,
пре­се­као сам је на по­ла ре­пли­ком,
је­дан је део по­пут ко­ма­да смр­ска­ног оп­си­ди­ја­на
по­ле­тео пре­ма ком­па­њо­ни­ма с ака­де­ми­је, ко­ји су се ври­ште­ћи

ухва­ти­ли за нос, баш кад сам из­вла­чио сво­ју по­след­њу пе­сму,
ул­ти­ма­тив­но оруж­је сво­је ста­ро­сти, је­дан од ком­па­њо­на
до­ба­цио је псалм мом ко­ле­ги, ко­ји га је угра­био у
ва­зду­ху, и у тре­нут­ку кад сам за­мах­нуо еле­ги­јом, тре­снуо
ме је псал­мом у ло­ба­њу, као да је
бу­здо­ван, обо­ји­ца смо па­ли на ко­ле­на, све се за­вр­те­ло,
осе­тио сам жи­вот ка­ко цу­ри, ле­жао сам на ле­ђи­ма усред
шља­ке и ви­део ка­ко ме­се­че­во око зу­ри у ме­не све до цар­ства мр­твих.



VIII

Не знам шта ћу са сво­јим но­та­ма

оне по­ти­чу из ста­рог све­та.
Ја сам стар у но­во­ме.
Но­во не за­слу­жу­је реч од све­та.
Свет ни­је наш при­ја­тељ.
Свет је она лаж
ко­ју смо пу­сти­ли ди­рект­но на сло­бо­ду.
Сло­бо­да је клу­па од бо­дљи­ка­ве жи­це
на ко­јој се ре­чи од­ма­ра­ју.
Ста­ре и из­ли­за­не оне се­де та­мо и шки­ље
у не­ко уну­тра усме­ре­но сун­це.
Спу­сте ли по­глед
угле­да­ју не­ку од де­вој­чи­ца ко­је ска­ку­ћу
ка­ко се кла­ти на ом­чи
крај обез­гла­вље­ног тор­ња Град­ске већ­ни­це.
За­бо­ра­ви­ла је
сво­ју цр­ну мре­жу
пре­ко ли­ца.
Ве­ро­ва­ли смо да смо ви­де­ли оно нај­го­ре.
Нај­го­ре је тек по­че­ло.
По­че­так је ве­ли­ка за­го­нет­ка уни­вер­зу­ма.
За­го­нет­ка је ла­жни сјај вре­ме­на.
Увек по­чи­ње сво­јим свр­шет­ком.



IX

Да­нас

смо ми
оних не­ко­ли­ко жде­ра­ча ко­ња ко­ји су још пре­о­ста­ли
као ка­пље кр­ви
на оштром се­чи­ву по­лу­ме­се­ца.
Сео сам на про­ма­трач­ку клу­пу тр­га
сло­мио гр­ло сво­је фла­ше
ис­пио
по­но­во опа­зио сво­ју суд­би­ну
у ње­ном дну.
За­тим сам оти­шао до за­тво­ра
И на­пи­сао пар ре­чи
на зи­ду:
За­то што смрт је за­ба­ва
ко­ју ви одр­жа­ва­те
мо­ја је пе­сма
ча­роб­на кли­ца па­су­ља
у ва­шем ану­су.

Пре­вод са дан­ског Ива­на Ра­до­вановић
 
Међународна награда Нови Сад додељена чувеном француском писцу Ги Гофету (1947)

НАГРАДЕ - ДЕСЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ 2015.

 

Међународна  књижевна награда ’’Нови Сад’’

ГИ ГОФЕТУ(1947)

добитнику Маларемове и Гонкурове награде за поезију

 
Реч приликом уручења Међународне књижевне награде ’’Нови Сад’’,

Јован Зивлак, председник жирија

 Част ми је да могу да кажем неколико речи o награди Нови Сад која  не доприноси  само афирмацији дела појединих песника, већ и промоцији поезије и књижевности уопште.

Овогодишњи добитник награде Нови Сад с пуним достојанством може да буде заступник и награде игИ поезије,  као личир који на убедљив начин заступа осетљивост за судбину човека и смисао поезије као његове афирмације.

Као председник жирија, који је радио у саставу Владимир Гвозден, Радивој Константиновић и Јован Зивлак, осећам се помало нелагодно, јер смо имали изузетан задатак да  процењујемо  песничке доприносе врхунских савремених француских  песника од којих је награду могао добити само један. Зато нећу помињати ниједно друго име, осим добитника, који награду заслужује без спора.

Међународна књижевна награда ’’Нови Сад’’ додељује се ове године десети пут. Међу њеним добитницима налазе се песничка имена као што су Бен Окри, Шон О’Брајен, Љубомир Левчев, Мирче Картареску, да поменем само неке од досадашњих добитника.

Ове године, жири је једногласно одлучио да се Међународна награда за књижевност ’’Нови Сад’’ додели Гију Гофету, истакнутом француском песнику и писцу за допринос савременој поезији.

Ги Гофет је рођен 1947 у Лорени у Белгији. Живи и ради у Паризу. Добитник је најзначајнијих француских књижевних награда као што су Гонкурова награда за поезију, Маларемова награда и Велика награда за књижевност  Француске академије. Поред тога што се сматра најбољим француским лиричаром, Ги Гофет је истовремено и успешан романописац.

Гофет је песник који призива многа наследства која се тичу француске поезије, и један је од великих песника који истовремено уједињује културу, историју и један тип искуства који непосредно опажа живот.

 ***

 Десeти пут Друштво књижевника додељује Међународну награду за књижевност – Нови Сад, са намерама да допринесе   да се очува одговорност књижевности према свету људске културе и историје, са уважавањем књижевности у откривању и сведочењу о размерама човека, његових разлика и његове свести и његове дијалошке и културне етике, са заступањем књижевности као поља истраживања и обнављања улоге  речи у разумевању света.

Жири  у саставу Јован Зивлак, председник; Владимир Гвозден,  и Радивој Константиновић донео је једногласну одлуку да се Међународна награда за књижевност – Нови Сад за 2015. годину додели

 Ги Гофету,

истакнутом француском песнику и писцу

за допринос савременој поезији

Награда се састоји из дипломе и новачаног износа.


 
Ги Гофет  је рођен 1947. у Лорени у Белгији. Радио је као предавач, библиотекар, уредник поезије. Живи у Паризу и члан је одбора за читање издања Галимара.  Добитник је Малармеове награде, Велике награде за књижевност Француске академије, Гонкурове награде за поезију, он је и романописац, аутор романа и приповетки.

Код овог песника непосредног живота »метафизичка вртоглавица најчешће произилази из свакодневног« (М.Баглин). Његов начин писања карактерише се јасноћом, флуидношћу и музикалношћу. Ведра инспирација, готово бурлескна (читати његове песме као Рембоове) смењује се са изразом меланхолије која га је сврставала у Верленов ред, коме је уосталом и посветио једно дело.

Ги Гофет је један од највећих савремених француских лирских песника, чини, како кажу његови критичари, почаст својим претходницима, разноврстан као Оден, Рицос, Борхес, Мак Жакоб, Валери Ларбо, Паунд, Павезе, Рембо, и, Верлен, коме је такође посветио прозну књигу, ни биографија, ни критику али је оживео маштом  живот и ум песника. Написао је књигу и о сликару Бонару.

   Ги Гофет је живео у северној Француској дуги низ година, и радио као продавац књига и као учитељ. Његов необично детињство он елоквентно призива у књизи мемоара, објављених  2000. године. Он је  путовао, како по  Белгији и Холандији - по Источној Европи и Лујзијани. Као и његов пријатељ и ментор, песник Жак Реда, он је џез ентузијаста.

Његове песничке књиге су пронашле своје читаоце, о чему сведоче многобројне награде у последње две деценије, поновљена издања и приређивање избора његове поезије на енглеском у Сједињеним Америчким Државама. Заступљен је у многим антологијама и Француској и у свету.

Ако Гофета можемо назвати лиричарем, то је што се у његовим многостраничним стиховима стално обнавља субјективност, место одакле се призива време које у себи сједињује и културу и искуство. Култура је попут платна, не у поретку какав нуди историја својим телеолошким конструкцијама, пројектујући смисао у поретку распарчаности свега, него као низ поља у којим Гофет налази људске судбине у херојима свакодневног живота, песницима, књижевним јунацима са којих је скинут ореол телеологичности. Са њих спада образина посебности, подвига и улоге славе, остаје голи живот који се мери тренуцима љубави, разочарења и рањености. У том хоризонту, у тој мекој и сликовитој песничкој реченици, сусрећу се приче о Кафафију, Борхесу, Рембоу и његовом оцу, о градском сиромашку и тренутку где у бесмисленом поподневу мачка вреба свој плен.

Позија код Гофета нема интенцију да нам понуди каталог повлашћених ствари, она користи језик који открива сићушност која говори. Нису то велики амблеми цивилизације, него неми предмети који нас окружују и с нама подупиру алијансу постојања. То је тањир са шареним цветићима који сија као слика пропасти и смрти између очевих изубијаних руку, то су изгубљене ствари које нас својим одсуством чине нагим пред хладноћом којој су  били брана.

Песничко мишљење приповеда на особен начин и разоткрива скривеност раширујући плаштеве којима смо покривали наше страхове да се суочимо са дрхтавим постојањем.

Сваки песник ствара свој речник и он овалашћује песника да изрази загонетке живота на различите начине. Пењући се уз степенице са венама које пуцају, слушајући гласове мртвих, сећајући се ствари с којима не можемо више да се сусретнемо осим у меланхоличној рефлексији о слави дисања, о слави говорења, о слави жудње за постојењем. Поезија је говор о неизговоривом које се приповеда у одлагању, у склањању у таму језика, у покривање метафором и метонимијом. То је говор туге који се прозрачује горком ведрином, која нам каже да и у јединственој пропасти живота има спаса. Тај спас није поезија, али јесте поетско, које одлази  и остаје, које се насељава у речима и пориче самим речима. Гофет је тај језик освојио начином сугестивног и моћног песника.

 У Новом Саду  26. 08. 2015. године

 Жири награде

Јован Зивлак, књижевник, председник

Др Владимир Гвозден, професор компаративне књижевности, књижевни критичар  и

Др Радивој Константиновић, романист, професор француске књижевности  и преводилац

 Реч ГИ ГОФЕТА

 Драги пријатељи песници, сви присутни из Војводине, и из других делова света!

Веома сам дирнут што сам добитник Међународне награде за књижевност ’’Нови Сад’’ и желим да је поделим са свим овде присутним песницима.

Волим Србију већ дуго, и управо зато сам још више почаствован што сам добио ову награду.

Живела поезија!

 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ 55. БРАНКОВЕ НАГРАДЕ
ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ
Бранкова награда Јелени Блануши (1987)

Друштво књижевника Војводине  додељује Бранкову награду 55. пут, одржавајући једну врсту високе песничке културе која не само одаје почаст нашем знаменитом романтичарском песнику Бранку Радичевићу(1824 - 1853 ), него и настоји да подржи таленте и доприносе младих аутора нашег времена који су изабрали поезију као један од важних начина разумевања  нашег људског опстанка. Носиоци ове угледне награде су, између осталих, Васко Попа, Бора Радовић, Раша Ливада, Драган Јовановић Данилов, Нина Живанчевић, Ана Ристовић ... аутори који су на битан начин обележили нашу културу додајући радичевићевским откровењима језика и особене осећајности сложене и узбудљиве вредности и значења која поезија може да донесе. Награда се додељује за најбољу књигу уметничке поезије, издату  на српском језику,  за период између две доделе. Добитнику припада новчани износ, као и диплома.
На завршној седници жирија за доделу Бранкове награде Друштва књижевника Војводине, која се у Сремским Карловцима уручује у оквиру Међународног новосадског књижевног фестивала, одржаној 10.08.2015, Жири у саставу Владимир Гвозден, Стеван Брадић и Драгана В. Тодоресков, председник, одлучио  је да се 55. Бранкова награда додели

Јелени Блануши
За књигу
ПСЕУДОТОН,
издавача Банатски културни центар, Ново Милошево, 2014.

Жири  је у складу са Правилником разматрао осам наслова пристиглих на конкурс, а у најужи избор за Бранкову награду, која се додељује за песничку књигу аутора млађег од 29 година, жири је уврстио књиге Тамне интимности Милице Милосављевић (Библиотека „Милутин Бојић“, Београд, 2015) и Псеудотон Јелене Блануше.
Јелена Блануша рођена је 1987. године у Кикинди. Студенткиња је докторских студија Филозофског факултета у Београду. Живи у Банатском Великом Селу.
Збирка Псеудотон Јелене Блануше (Кикинда, 1987) садржи четири циклуса: Егзистације, Дијалекције, Револузије и Мортаторијуми. Већ саме кованице у називима циклуса одају ауторкину интенцију ка дуализму и игривости, што долази до изражаја и у насловима песама: како нас и припрема у Упозорењу, својеврсном „упутству“ за читање онога што, према њеним речима, није поезија, већина песама има два наслова, који песме уоквирују. Напоредност (или реципрочност, коју истиче рецензент Бојан Самсон) огледа се и у тематско-мотивској сложености: с једне
стране, протагонисткиња песама опредељује се за критичко-сатирични приступ савременој стварности (за коју смо, како каже песма Бивствовања/ Омаж вртоглавости „набаждарени“), док се, с друге стране, парадоксално, промишљају крајња питања. При томе се промовише (не)укорењеност за овоземаљски живот који је један једини, али се не бежи и од спознаје смрти, која је често обојена цинизмом и јеткошћу („А ако ипак има/ вишеструких живота,/ онда сам ја у прошлом/ сигурно била Рат.// И једва чекам следећи.“//) И сама лирска јунакиња дата је у два лица и јавља се као Јелена и Хермина (што је експлицирано у песми Кратак увод у онострано), те се тако добија специфична позиција у којој се свака констатација може  оповргнути упливом Другог. Управо смештена на тананој граници која дели лично од наталоженог историјског искуства, унутрашњи бунт од колективног демонстрирања дистопије, социјално од метафизичког, песникиња налази праве речи које, лишене патетике, успевају да одрже властиту двовалентност и да често збуне али и усхите читаоце.
Свечано уручење  „Бранкове награде, одржаће се 25. Августа  2015. у  Сремским Карловцима у сали Магистрата.

У Новом Саду,
10 августа,  2015. године

Жири награде
Владимир  Гвозден
Стеван Брадић
Драгана В. Тодоресков, председник

***
Јелена Блануша рођена је 1987. године у Кикинди. Студенткиња је докторских студија Филозофског факултета у Београду.
Књига поезије „Псеудотон“ објављена јој је 2014. године у издању Банатског културног центра, као награда на Конкурсу за рукописе првих књиге који расписују Банатски културни центар и Општина Кикинда. Живи у Банатском Великом Селу.

 

Горан Живковић Горки најбољи слемер Србије
Додељена награда за најбољег слемера Србије за 2015. годину на X  новосадском  међународном књижевном фестивалу

Осму годину за редом Друштво књижевника Војводине организује такмичење за Најбољег слемера Србије у оквиру Међународног новосадског књижевног фестивала.
Према општем мишљењу публике и самих учесника у питању је најбоље организовано и уједно највеће такмичење у региону.
Слем Србије се традиционално одржао у кафеу „Бистро“, 28. августа, неколико минута после поноћи, уз присуство многобројне публике, представника више медија, учесника и гостију Фестивала, у изузетној атмосфери којој су умногоме допринели џез музичари, Воја Савков, саксофон и Душан Ковачевић, клавијатуре.
Међу тридесетак пријава пристиглих на конкурс, стручна комисија слем такмичења која је радила у саставу: Милан Мијатовић, Драган Бабић и Бранислав Живановић (председник), након прегледања  радова и дискусије, донела је једногласну одлуку да позове осам полуфиналиста: Иван Маринковић (Пожаревац), Дамир Недић (Крагујевац), Никола Оравец (Нови Сад), Драгана Бечејски (Панчево), Горан Живковић Горки (Ниш), Бојан Самсон (Нови Сад), Бојан Илић Бокерини (Ниш), Ђорђе Ђорђевић (Београд).
У паузи између наступа, публика је имала да прилику да чује и поздрави ирску песникињу Мери Нунан и данског песника Ларса Скинебаха, једне од многобројних гостију и учесника 10. Међународног новосадског књижевног фестивала.
Као и претходне године такмичење је реализовано у једновечерњeм програму, где је у полуфиналу наступило осморо такмичара у  два круга извођења. Након тога публика је изгласала четворо финалиста: Ђорђа Ђорђевића, Драгану Бечејски, Николу Оравеца и Горана Живковића. У финалном делу, након једног круга извођења и неизвесној завршници, публика је донела одлуку да победник такмичења за Најбољег слемера Србије 2015. године, по трећи пут на овој манифестацији, буде Горан Живковић Горки, из Ниша. Њему је додељена награда која се састоји од дипломе и новчаног износа. Ово је уједно означило завршетак 8. слем такмичења и 10. Међународног новосадског књижевног фестивала.
Жири такмичења за Најбољег слемера Србије 2015. чинили су Милан Мијатовић, Драган Бабић и Бранислав Живановић (председник).
Горан Живковић Горки рођен је 1984. године у Нишу. Његова поезија подржава концепт поетског перформанса без папира, уз пратњу једног или два музичка инструмента (нпр. трубе, саксофона, бубњева или електричне гитаре), као и пројектора и филмског платна који служи као позадина и визуелна подршка извођачу. У склопу таквог концепта, учествовао је на бројним песничким сусретима, књижевним колонијама и слем фестивалима широм Србије, Македоније и Хрватске, од којих издваја: први Spoken Word Poetry фестивал, Песничење у Rexu, прву Yugoslamiu – у Београду, други фестивал Pesnilo – у Скопљу, први KG Open Mike Poetry – у Крагујевцу, Poetarium, Арт Клиника&Шок задруга и Поезин*(затворски картони песника) – у Новом Саду, Slam у Мочвари – (Хрватска Србија 1 на 1) у Загребу, и PeSNISH фестивал – у Нишу.
У коауторству са Миљаном Милановићем, 2010. приредио зборник поезије "Торту кроз прозор", путујући циркус за ширење поезије по местима и установама где нема фејсбука, микрофона и полица за књиге.
У Новом Саду 2011. у оквиру 6. Међународног новосадског књижевног фестивала, освојио награду публике и награду жирија за најбољег слем песника Србије.
2012. године библиотека "Трагачи" и Нишки културни центар му објављују књигу "СПАЛИПАЧИТАЈ", која исте године осваја Бранкову награду.
2013. године, у оквиру 8. Међународног књижевног фестивала, по други пут осваја награду за најбољег слем песника Србије.

Бранислав Живановић,
председник жирија

02. 09. 2015.

 

НАГРАДЕ - ДЕВЕТИ МЕЂУНАРОДНИ НОВОСАДСКИ КЊИЖЕВНИ ФЕСТИВАЛ 2014.

Добитнику националне награде Мексика Aguascalientes

Међународна награда за књижевност "Нови Сад", додељује се девети пут, одлуком Програмског одбора Међународног новосадског књижевног фестивала, за 2014. годину припала је Антониу Делтору, истакнутом мексичком писцу. Досадашњи добитници ове угледне награде су Кристоф Мекел (Немачка), Жан Пјер Фај (Француска), Бен Окри (Нигерија), Шон О’Брајен (Енглеска), Љубомир Левчев (Бугарска), Катарин Шмид (Немачка), Кшиштоф Карасек (Пољска), Мирча Картареску ( Румунија).    
Антонио Делторо (Антонио Делторо, Сијудад де Мехико, 1947), студирао физику, а потом завршио економски факултет – прву књигу објавио доста касно. Његово песничко образовање било је узгредно, како сам песник каже,  али је, с друге стране, избегао замкама поезије руковођене законима престижа, односно могућностима да на поезију гледа као на каријеру. То му је дозволило да се у поезији осећа као странац, без закона и привилегија; на територији која није била готова творевина, коју је тек требало освајати. Аутор је следећих дела: Неоргански жагор (La Máquina de Escribir, 1979), Куда је овде? (Penélope, 1984), Боси дани (Vuelta, 1992), Теразије сенки (Joaquín Mortiz/INBA, 1997), Сабрана поезија (UNAM, 1999), У водама четвртка заувек (CECA/Municipio de Querétaro, 2002), Постојаност чуђења (UNAM/Aldus/Écrits des Forges, México/Québec, 2001), Куда је овде? (Conaculta/Verdehalago, 2004), Непомичан (Biblioteca Sibila/Fundación BBVA, Севилла, 2009),  Сабрана поезија (компакт диск, UNAM, 2011), Дрвеће које ће пошумити Арктик (Era/UNAM, 2012).    
Делторова поезија објављивана је у угледним књижевним часописима Јужне, Средње и Северне Америке, као и на европском континенту (Шпанија, Ирска). У протекле три деценије, његови стихови уврштени су у двадесетак антологија мексичке поезије, приредио је неколикo антологијских издања, а једно од најзапаженијих било је Октавио Пас. Сунце пуно живота. Песничка антологија. Избор и предговор Антонио Делторо. (Editorial ERA, El Colegio Nacional 2009).
Делторова поезија преведена је на десетак језика. Учествовао је на фестивалима поезије широм света – од Јужне Америке до Јапана. Држи курсеве и радионице на тему поезије, био је у уредништву неколико значајних мексичких часописа, као и члан и руководилац националних комисија и фондација чији је циљ промовисање поезије у оквиру мексичке књижевности.
Делторо пише и есеје, углавном о поезији песника и уметника који су стварали на тлу хиспанске Америке и Шпаније, као што су Лопес Веларде, Елисео Дијего, Едуардо Уртадо, Луис Буњуел, Хорхе Гиљен, Х. Л. Борхес, Рубен Дарио, Антонио Маћадо, Хуан Рамон Хименес и други. Објавио је књигу есеја Добијене услуге (ФЦЕ, 2012).    
Добио је више награда и признања, међу којима су награда Carlos Pellicer за целокупно дело, национална награда за поезију Aguascalientes и награда часописа Viceversa за најбољу мексичку књигу поезије.     
Поводом Делторове пезије Хосе Мануел Матео каже да код овог песника можемо још увек наћи речи лишене лицемерја, речи које преживљавају издајнички утицај урбаног, беспрекорног језика и пријемчивог стила. Те речи нису унапред створене, оне су плод мукотрпног и дуготрајног рада који нам је Делторо великодушно подарио нама, случајним или сталним читаоцима.“     .
Пабло Агилар Молинет каже да је поезија овог песника начин спознавања света и људског бића; песма је истраживачки алат. Писати поезију значи изучавати појаве, објективне или субјективне, физичке, емотивне, вербалне, како би се читаоцу понудиле поетске хипотезе о стварности.    
Делторо не избегава традиционално велике теме – време, смрт, љубав, универзум – али им прилази без трансцеденталистичке високопарности. Критичар и есејиста Хосе де ла Колина је написао да Антонио Делторо пише „најмање могуће у котурнама”:његова поезија је јасна, без оперских излета, отпорна на неразумљивост и на тајновитост, његова поезија проживљава сву вртоглавост живота у једном врту, поподне, уз толико снажну колико и чедно уздржану емоцију.
У Делторовим песмама одзвањају ликови различитих стварности, од историја старих домородачких култура, стварности Мексика и његових друштвених контроверзи, разговора о великим темама хиспанске културе, дијалога са песницима који својим изоштреним  погледима откључавају и луцидно тумаче особеним језиком потресне тренутке постојања и откривају у видљивом свету тамне сенке, лепоту невиности и језика до уздрхталости пред универзалним насиљем које повређује немоћног и јединственог човека и прети да заувек у његовом срцу угаси наду и трагање за смислом и лепотом.
Делторо је песник Мексика, његових радости и болова, његових сенки и светлих сунаца, универзални песник потресен понорима и дубинским и суштинским питањима великих модерних песника како преживети у свету у којем се потреса и поништава све што се узноси и оживљава у нашим очима, у нашим срцима, у језику поезије. Отуда је овај песник и ангажовани тумач политика живота и усамљеник који опстаје у њиховим сенкама.    

Јутром ми је доста тек да будем као што је доста сваком бићу
бивање у тој светлости: птице су птице
и ништа више; девојке, девојке,
па чак и старцима добро стоји
да буду стари и да седе.
Но дође вече да затвори капије
и да нам каже да треба да изађемо,
па истим стварима није доста да не буду ништа више,
и у девојке се увуче остарела светлост
и на старце падну све вечери њихових година
и све асфалтне вечери у овој долини,  
а ја морам опет да почињем, да се изнова градим,
јер у овој долини сваког сувљег дана,
сваке тужније вечери,
оборе ме планине у смирај сунца
и у прерушеним тренуцима
пред сутон,
у ничијој земљи свакодневној
отвори се понор који прети да ме прогута.    


Награда Антониу Делтору, песнику који пева језиком Борхеса и Октавиа Паса, је награда трагаоцу за сенкама живота за сенкама поезије, који пева у загрљајима светских провалија и светских нада, награда  је уметнику речи,   проницљивом тумачу светских пометености и усамљеном човеку, политичару посвећеништва, пунине живота и појединцу који попут свих нас верује да наше људско срце има право да живи у јединственом свету  коме је потребна наша заједничка вера да би опстао.     

Председник програмског одбора МНКФ
Јован Зивлак, август, 2014.    

 

МИРЧА КАРТАРЕСКУ (1956)
добитник Међународне награде за књижевност НОВИ САД

мирча МирчаМирча
Међународна награда за књижевност "Нови Сад", која се додељује осми пут, одлуком Програмског одбора Међународног новосадског књижевног фестивала, припала је Мирчи Картарескуу, истакнутом румунском писцу. Досадашњи добитници угледне награде су Кристоф Мекел (Немачка), Жан Пјер Фај (Француска), Бен Окри (Нигерија), Шон О’Брајен (Енглеска), Љубомир Левчев (Бугарска), Катарин Шмид (Немачка), Кшиштоф Карасек (Пољска).

МИРЧА КАРТАРЕСКУ (1956), завршио студије румунског језика и књижевности у Букурешту. Као универзитетски професор предавао је у Букурешту и на неколико универзитета у Европи. Песник је, прозни писац, књижевни критичар и публициста. Члан је Савеза писаца Румунији и Европског парламента за културу.
Објавио више од двадесет књига и присутан је у бројним антологијама, а преко педесет његових књига изашло је на око двадесет језика. Аутор је импозантне постмодерне епопеје у дванаест певања Левант и трилогије романа Заслепљеност, која је Картарескуов најамбициознији пројекат, на којем је радио 14 година
Књижена критика сврстава данас Мирчу Картарескуа у водеће послератне писаце Румуније. Добио је све значајне књижевне награде у Румунији и више књижевних признања у иностранству, у Италији, Словенији, Немачкој. Био је стипендиста више европских фондација и академија.
Од књига Мирче Каратрескуа издвајамо: Светионици, излози, фотографије (1980); Љубавне поеме (1983); 50 сонета (2006); Све (1985); Сан (Носталгија) (1989, проза); Левант (1990); Сан химера (1992, есеји); Љубав (1994); Травести (1994, проза); Заслепљеност, лево крило (1996, проза); Румунски постмодернизам (1998, књижевна критика); Дневник (2001, есеји); Заслепљеност. Тело (2002, проза); Енциклопедија змајева (2002, проза); Плуриверс, И–ИИ (2003); Вечито млад, прекривен пикселима (2003, есеји); Зашто волимо жене (2004, проза; Заслепљеност, десно крило (2007, проза); Дневник II (2008, есеји); Ништа (2010); Лепе странкиње (2010, проза); Зен  Дневник III (2011, есеји); Смеђе око наше љубави (2012, проза).
Више књига објавио је и у аудио запису, а Енциклопедију змајева у iPad апликацији 2011. Превео је књиге неколико светских писаца, међу којима и збирку песама Књига богова и демона Чарлса Симића.
Мирча Картареску је у књижевност ушао са групом високосвешћених постмодернистичких стваралаца осамдесетих година, често називаних блу-џинс генерацијом. Прво је објављивао поезију. Већина његових песничких књига је преведена на енглески и доживела је изванредан успех. Још снажнији пријем доживео је као прозни писац, не само у Америци или Немачкој и Француској, него и у десетинама европских и ваневропских језика, а посебно са романима Носталгија, четворотомним романом Заслепљеност, те са збирком прича Зашто волимо жене.
Његово књижевно и интелектуално сазревање је било под сенком Чаушескуовог режима, али са разумевањем да мора изградити свој свет у складу са дубинским везама са највишим захтевима румунске културе и њене европске одређености. Као и већина интелектуалаца тог доба његова лектира су савремени постмодернистички мислиоци и писци: Ихаб Хасан, Жан Франсоа Лиотар, Мишел Фуко, Жак Дерида, Ролан Барт, Сузан Зонтаг. Владимир Набоков, Умберто Еко, Борхес, Милан Кундера, Давид Лоџ, Мишел Турније, Жозе Сарамаго, Хулио Кортасар. Тако је изградио интелектуалну оптику, захваљујући читању и боравцима у Европи, дефинишући се као писац отпора и критички интелектуалац, не само у сфери доктринарних полемика између модернизма и постмодернизма, него и политичких ставова о односу тоталитаризма и демократије, утопије и либералне скепсе. Своја становишта о новој књижевности изложио је полемички у есејистичкој књизи Румунски постмодернизам, 1999. године.
Мирче Картареску је представник богате културе која је у њему нашла снажног и инвентивног тумача и ствараоца. Његово песничко и прозно дело је и последица и полемички одговор и слика времена и света. У књижевном музеју који је саграђен на европским темељима у којем имамо на уму снажне доприносе Еминескуа, Аргезија, Тристана Царе и Јонеска, Мирчеа Елијадеа, Ђелу Наума и Никите Станескуа и продорност мишљења једног Сиорана, његова појава је логична као одговор једне културе која има моћ да створи услове за језик појединца и да га потврди као разговор и продуктивну побуну. Писац је и дужник и онај који оживљава и дарује, јер без његовог кретања оно што му претходи остало би у музеју једностраног поштовања уместо често противуречног испитивања и разговора који провоцира богатство недоумица и смислова.
Картареску је лавиринтски испитивач савременог живота, друштва и појединца и његових емоција. Његов роман Носталгија је изазвао највеће поштовање, јер је и једноставан, емотиван и потресан бавећи се политиком и судбином града и трагањем појединца за својим местом између узвишених смислова и тривијалних слика свакодневља. Његови романи су истовремено глобалне метафоре, где видимо трансфигурације великих прича, од Хомера до Џојса и корачања по тлу свакидашњице где се његови јунаци откривају као актери света преживљавања и немогућих фантазија. Оно чиме Картареску осваја као писац нису само ерудитне и дубоко укорење слике културе, које срећемо у романима, као и у епској поеми Левант, него и емоције у којим показује посебно знање, емоције које изазива жена, емоције среће и туге због неузвраћене или изгубљене љубави, емоција изазване животом, који је "прожет нестварним бљесковима велике и истинске среће". Његова књига величанствених и једноставних прича Зашто волимо жене, као и његове песме љубави потврђују особену културу разумевања човека и његовог света. Лакоћа и суштаственост његових увида у оваквим доприносима приближавају га остварењима Чехова и Рејмонда Карвера.
Наш читалац није имао прилику да се исцрпније упозна са делом овог изванредног писца (постоје преводи по нашим часописима), који је између осталог и кандидат за Нобелову награду, осим у неколиким издањима у суседним културама (Хрватска, Македонија, Бугарска).
Када се питамо зашто некоме дајемо награду онда треба да имамо извесно образложење, мада ствари са књижевношћу нису рационалне. Ми смо се одлучили за из више разлога за Мирчу Картарескуа који представља по ономе како нас на известан начин одређује наше сазнање да је он један од битних нових аутора у постреволуционарној Румунији, посебно у прози. Међутим ми ћемо из више разлога говорити о поезији. У нашем суседству објављен је велики број наслова Мирча Картарескуа; збирке приповедака Носталгија, Зашто волимо жене; романи Заслепљеност и други. Његов положај у великим језицима је неспоран: немачки, француски, енглески, италијански и др. Ретко који аутор са ових простора је преведен на толико језика, зато вероватно постоје разлози. Критика у Румунији сматра да је он лидер генерације која се појавила осамдесетих, названа постмодернистичком. Оно што карактерише постмодернизам може бити једна врста конфузије или неконзистентних идеологија. Међутим када читамо Картарескуова дела ми имамо други осећај осим онога што можемо препознати као технику, као поетику, као перцепцију света итд.
Рецимо књигу Носталгија можемо препознати као фантастичку нарацију, са наглашеним својствима фантастичке прозе. У својм битним елементима она то јесте, као игра дереализације с којом писац постиже посебне ефекте. Често читамо како књижевност саму себе производи, међутим када се сусретнемо са добром књижевношћу увек видимо да је она једна врста дијалога. Ма колико били суочени са поступцима имагинације, једном врстом фикцијске стратегије, ми запажамо да је то само начин да се каже нешто што се на посредан начин артикулише као мишљењу о свету. Техника у књижевности или поступак заправо није само показивање које хоће да се артикулише као израз, него и трагања за истином. Човек који открива свој музички дар истовремено је неко ко осваја вредности свога бића и истовремено је жртва културе која га манипулише пред којом губи могућност да има свест о томе у каквом се положају налази. Сви настоје да искористе његову изгубљеност. То је последња прича у књизи Носталгије о музичару који је фасциниран социјалним аспектима живота, дакле престижом. То га баца у егзистенцијалну провалију и он симболички нестаје у двосмисленом облику космоса среће и несреће.
Кад читате Картарескуове приче ви имате осећај да је у питању језик приповедања са којим не можете преговарати. Ви можете да пристанете на тај језик или да будете равнодушни, али у сваком случају морате прихватити да је у питању велика књижевност. Оно што ја видим код Картарескуа у његовој поезији је јесте лук између суровости која пориче чудо и чуда која се показују у различитим ликовима, чудо које нас манипулише, чудо које писац производи да би преко њега испитивао свет, чудо у које писац смешта емоцију као битан аспект нашег постојања. Ми видимо сложен, богат, моћан, језички инвентиван свет једног писца. Шта један лик може да каже. Једна скоро безазлена песма која има јунакињу Натали Вуд и која се само феноменално може схватити као љубавна песма. Питање је; да ли је могуће да неко буде са Натали Вуд без реалних могућности да би реално могла бити у Букурешту у добу младости аутора. Ако се то оспори, а то је оспориво, онда разумемо да је реч о једној врсти игре, метафори, стратегијама метонимијске реторике. Оно што се скрива иза вербалног мита је да песма указује да нама владају различити симулакруми, да смо ми произведени, да је наша култура нешто што нас производи и ствара наше емоције и да ми живимо фантазије уместо реалности и да су у питању концепти којима смо подређени. У другим песмама где имамо продор свести о смрти видимо дезилузију, пустош без барока, без богатих слика, сведеност на процедуре које објављују гестове ишчезнућа, смрти, нестајања, дрхтања.
Картареску је истовремено и политички писац, не у смислу непосредног именовања политичког, већ кроз посредовање дубоких слојева културе, различитих асоцијација, веза. Он говори о нашим изборима о владању историје нашом судбином, посебно доминацијом културе. Ми робујемо хуманистичким митовима, и хоћемо да писце прогласимо херојима. Они на известан начин то јесу али Картареску је писац свестан патоса хероизма и рекао бих да је он један радник у језику, свестан да је емоција нешто битно и нешто одређујуће у нашем трагању за истином. Хоћу да кажем да је он један од многих који зна да говори. Ми видимо да он припада култури која сеже од контракултуре до најзначајнијих мислилаца овог времена; од Дериде до Фукоа, од писаца као што су Умберто Еко, Борхес, Селинџер, али је он задржао свест о томе да писац ради на карактеру и колико год да је индивидуализован и колико год да ствара унутар једног поретка који га оспорава, он је истовремено и појединац који има посебан глас и писац који припада култури коју морамо да поштујемо. То је румунска култура са великом традицијом, са великим писцима и снагом која опчињава. Она је битна не само за Балкан већ и за европску културу и књижевност. Не треба да се подсећамо да постоји један Сиоран, Ежен Јонеско, Мирча Елијаде и плејада румунских песника који су стварали у Румунији, почев од Еминескуа до Никите Станескуа. Част нам је да можемо да уручимо награду писцу као што је Мирча Картареску и да изразимо истовремено поштовање култури из које долази.
Награда Картарескуу није само награда изузетном и издвојеном писцу, него и једној виталној култури која потврђује изнова своју снагу и величину, упркос невољама и понорима у којима се налазила.

Председник програмског одбора МНКФ
Јован Зивлак, август, 2013.

 
53. БРАНКОВА НАГРАДА АЊИ МАРКОВИЋ (1988) ИЗ БЕОГРАДА

53. БРАНКОВА НАГРАДА 
АЊИ МАРКОВИЋ (1988) 
ИЗ БЕОГРАДА
     Aња Ања    Бранкова награда                                               
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 

Бранкова награда је најугледније признање за младе песнике, које посебно афирмише прве књиге аутора до 29 година. Добитници ове награде у скоро шестдеценијском постојању су истакнути песници српског језика од Васка Попе, као првог добитника (1954), преко Александра Тишме, Боре Радовића, Душка Трифуновића, Раше Ливаде до Драгана Јовановића Данилова, Ане Ристовић или Радомира Д. Митрића.
Жири Друштва књижевника Војводине, у складу са респектибилном традицијом Бранкове награде, у саставу: Зоран Ђерић (председник), Владимир Гвозден и Стеван Брадић (чланови), настојао да у пристиглим књигама нађе песнички допринос који ће на примерен начин изражавати дух и вредности најновие поезије младих аутора српског језика. 
На конкурс је пристигло дванаест песничких књига, објављених између две доделе, од 1. августа 2012. до 1. августа 2013. године. У конкуренцији су биле књиге песника различитих генерација: од најмлађег (рођен 1992), до најстаријег (рођен 1983), које су објављене код неколицине издавача, који иначе посвећују пажњу најмлађим ауторима, од Студентског културног центра из Крагујевца, библиотеке „Прва књига Матице српске“, до издања песничких фестивала из Врбаса, Зајечара и Чачка итд.
После исцрпне дискусије, Жири је сачинио ужи избор, у коме су се нашли: 
Ања Марковић, Напољу су људи (Студентски културни центар, Крагујевац 2012); Снежана Николић, Задивљени спавач (Фестивал поезије младих, Врбас 2013) и Лана Басташић, Наивни триптих о Босни и умирању (Фестивал младих песника, Зајечар 2013).
На седници одржаној у петак, 2. августа 2013. године, Жири је донео одлуку: да овогодишњу, 53. по реду, Бранкову награду за најбољу прву песничку књигу, аутора до 29 година, писану на српском језику, добије 

Ања Марковић (рођена 1988. године у Београду), 
за књигу песама
Напољу су људи,
 у издању Студентског културног центра из Крагујевца, објављену 2012. године.
 
Урбани сензибилитет младе песникиње назначен је већ у њеној посвети: „Градовима који имају душу и душама које су читави градови“. Који су то градови? Најпре, онај у коме је рођена (Београд), у коме је, у последњој деценији прошлог и првој овог века, могла да види „разбијени мозаик цвета“ и „распукло огледало света“. Њено детињство и одрастање су тако обележили истовремено „рат“, „ноћ“ и „страх“ -  страх од „погледа у небо“, јер тамо „цветају смрти уместо звезда“. Ни покушај да се побегне на село, на салаш (видети песму „Јутро на салашу“), не доноси спас, јер и тамо одјекује „пуцањ“ који је „опет растерао птице“. Али то није пуцањ у празно, нити пуцање којим се растерују птице, већ је то метак самоубице, којим је пресудио себи. Депресија се уселила у организме људи, који се више не могу скрити, ни у својим домовима, нити на улицама. „Несрећни људи ничу као гробља“, констатује песникиња и додаје да у њима „има превише сећања“. Та сећања, ако и нису кривац њихове несреће, онда су разлог за непрестани страх. Тај страх не долази више споља („имам врата кроз која нико не пролази“), он је унутрашњи, јер све одлуке су личне, па макар биле и погрешне, оне су судбоносне. Неизвесно је и само кретање: од прошлости, кроз садашњост, према будућности, која је упитна. Зато су и песме у првом циклусу, „У ланцима“, управо „уланчане“, последњи стих у једној песми, врло често је први у следећој, и тако се слике и осећања преносе из стиха у стих, односно из песме у песму. 
Када се свој град доживи као ноћна мора, онда су сви други градови туђи. Онај који је близак представља се као неко „непознат“, како би се сачувао од профанисања и злоупотребе. Мада свесна немогућности да се досегне до савршенства, чак и узалудности тог наума, песникиња поново саставља „разбијени мозаик“ и враћа се у град који препознаје, са којим дели све, па и дисање, ритам, небо, мрак, речи, своје снове... Ипак извесну наду: „Град је једино небо које се са овог дна може досегнути“. Иако је у песмама Ање Марковић позадина углавном мрачна, ипак је њен акценат на емоцији, на некој чудној лепоти коју препознаје у појединим тренуцима и стварима, као и у речима које не може да прећути. А оне су песнички императив!
Бранкова награда,  биће додељена Ањи Марковић у Сремским Карловцима, у Свечаној сали Магистрата, 27. августа 2013. године, у оквиру Осмог међународног новосадског књижевног фестивала.

У Новом Саду,
2. августа 2013.

 
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА О ДОБИТНИКУ МЕЂУНАРОДНЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ НОВИ САД

Кшиштофу Карасеку (Krzysztof Karasek, 1937), песнику, романсијеру, есејисти, антологичару

Седми пут Друштво књижевника додељује Међународну награду за књижевност – Нови Сад (досадашњи добитници су Кристоф Мекел, Немачка; Жан Пјер Фај, Француска; Бен Окри, Нигерија; Шон О Брајен, Енглеска; Љубомир Левчев Бугарска; Катрин Шмит, Немачка) настојећи да афирмише доприносе књижевности, посебно поезије у пољу изражавања и истраживања смисла и судбине човека и обнављању њене улоге у разумевaњу света.
Жири Међународног новосадског књижевног фестивала у саставу Владимир Гвозден, Зоран Ђерић и Јован Зивлак (председник) донео је одлуку да се Међународна награда за књижевност – Нови Сад за 2012. годину додели

Кшиштоф Карасек

(Krzysztof Karasek, 1937), песнику, романсијеру, есејисти и антологичару, за допринос савременој поезији у амбијенту сила историје и политике, што је битно утицало на модерну пољску културну реалност, што га сврстава у најистакнутије савремене песнике пољског језика, поред таквих аутора попут Еве Липске, Ришарда Крињицког, Адама Загајевског, генерације која је наследила златно доба класика пољске речи, светски познатих аутора, као што су Збигњев Хербет, Вислава Шимборска или Тадеуш Ружевич.
Награда се састоји из дипломе и новачаног износа.
Кшиштоф Карасек је низ година био директор књижевног програма пољског радија и уредник часописа: Оријентација, Нови израз, Књижевност. Током седамдесетих био је један од најеминентнијих представника песничке групе „Нови талас“. Године 2008 је награђен за културне заслуге сребрном медаљом Министарства културе и националне баштине, „Gloria Artis”. Његова књига поезије, Аутопутеви и коњи, проглашена је за књигу године, 2008. У фебруару 2009. добио је књижевну награду Рејмонт за животно дело. Недавно је награђен престижном наградом  „Орфеј“, за књигу поезије Ветроломи, као за књигу године. Поред тога, недавно се појавио обиман избор Карасекових песама у Италији. Представљен је и као битан глас савремене поезије и у најважнијем енглескојезичком израелском часопису "Jerusalem Review".


Он је био један од актера новог таласа, и уживао је поштовање културне и интелектуалне јавности као аутентични глас пољске реалности. „Нови талас“ је последње „снажно“ песничко поколење у Пољској. Утицало је не само на књижевност, већ и на позориште и на филм, на такозвану „генерацију моралног неспокоја“. То је била књижевност која се развијала у атмосфери снажних  друштвених процеса, револта радника и његовог гушења у децембру 1970. То све је оставило печат на читаво пољско друштво, и у одређеном смислу га карактерише. Најважнији песнички представници тог покрета били су Барањчак, Маркјевич, Крињицки, Загајевски, Корнхаузер. Карасека као песника, ценили су га Збигњев Херберт и други истакнути ствараоци. Касније су се његови песнички тек-стови развијали у правцу веће елегичности, према свакодневном говору и ублажавању стилских ефеката. Поезија овог аутора је  била полифонична, вишегласна. Карасек користи стилску разноликост, богат арсенал поетских средстава изражавања, метафоре. Његова књижевност може да буде и непосредно извештајна, као коментар стварности, али и сложена и рефлексивна, крећући се између наслеђа  авангардне и традицоналне оптике, између дословности и надахњујуће језичке вишесмислености. Пољска критика истиче да је Карасеk песник кога занима и сликовитост реалног, природног, непосредно датог, израженог језиком чињеница али и посредованог, као она врста истраживања где се свет објављује и проналази у језику сложености и замршености и у дотицају с традицијама метафизичког.
Његово стваралаштво се креће од учешћа у друштвеним и политичким проблемима, као у првенцу, Година јастребова (1970), који садржи чувену песму „Револуционар крај киоска са пивом”, преко рефлексије свог времена и људског стања, као што се види у књизи Лекција из биологије (1990), до поезије која полази од дијалога са древним и хорацијевским узорима, као што је приказано у Одама (2009).
Аутор је обимне и важне антологије Савремени пољски песници. Пољска поезија од 1956 (1997).
Објавио је велики број књига поезије: Година јастребова (1970), Дрозд и друге песме (1972), Лична историја човечанства (1979), Три поеме (1982), Сцене из Гротгера и друге песме (1984), Цврчци – поема (1987), Лекција из биологије и друге песме (1990), Песник не касни на поему (1991), Три маске судбине (1994), Црвена јабука (1994), Свети савез (1997), Дневник бродолома (2000), Мора да умре, да би живело у песми (2000), Маске (2002), Дневник бродолома, II (2004), Гондвана и друге песме (2006), Венецијанске игре (2008), Аутопутеви и коњи (2008), Ракете (2009), Оде (2009), Лофоти и друге песме (2010).
Објавио је шест избора поезије, једну књигу прозе и две књиге есеја.
И као да је слика историје један прелаз од општег као посебног, од вреве друштвених догађаја у којима учествујемо са надом да са својим доприносима и снагом можемо да променимо свет  и дезилузије који нас воде ка сабирању наших залудних слика у којима дрхти ја под теретом великог мајстора који пориче наше наде, наше снаге и усмерва нас да видимо и осетимо људски глас као болни удах живота који нам је дао све да би се то у једном трену распршило и нестало. Такве поруке добијамо од најбољих и најснажнијих, њихова снага је у прихватању плача као судбине и дезилузије која замућује поглед и прочишћава наш свет од заблуда и великих дела. Карасек у таквом отрежњујућем тону у песми Растанак, као и многи класици песничке речи, говори о историји, и властитој и општој, оној која долази са зрелошћу, са снагом којој једино преостаје да схвати и да разуме над каквим понорима постоји човек. И то је, ваљда, једна од величина поезије, да води ка наподношљивом које парадоксално још сија иза речи и са речима:

(...) Младост одлази
као роде ујесен са кућног
димњака
али плач остаје. Прелази
са колена на колено,
једини је прави наследник.
И остају речи. Сакривене,
успаване,
разапете.
То што измиче, буди се,
сели се, развија. А касније
улази у тебе
у мене,
у наше језике
да шире славу.

Ми смо зрнасто светло, делић
метеора који се неопрезно
ближи  земљи.
           (превод Гжегож Латушињски)

У Новом Саду, августа 2012. године

Председник жирија МНКФ
Јован Зивлак

 
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ 52. БРАНКОВЕ НАГРАДЕ

Жири Бранкове награде Друштва књижевника Војводине радио je у саставу: Зоран Ђерић (председник), Владимир Гвозден и Бранислав Живановић (чланови). На конкурс је пристигло више од десет песничких књига, што није импресиван број. Жири сматра да се новијој поезији посвећује мала пажња. Али упркос томе жири је закључио да је продукција била квалитетна, убедљивија него прошле године. У обзир су узете књиге објављене између две доделе, од 1. августа 2011. до 1. августа 2012. године. Такође, поштовала се одредба да аутор који је објавио прву песничку књигу нема више од 29 година.
После читања и дискусије, Жири је сачинио ужи избор, у коме су се нашли: Урош Пајић, Белешке (Студентски културни центар, Крагујевац 2011), Немања Арсовић, Гушење светлости (Футура, Петроварадин 2012) и Горан Живковић, Спалипачитај (Нишки културни центар, Ниш 2012).

На седници одржаној 2. августа 2012. године, Жири је донео одлуку: да овогодишњу, 52. по реду, Бранкову награду за најбољу прву песничку књигу, аутора до 29 година, писану на српском језику, добије Горан Живковић (рођен 1984. године у Нишу), за књигу Спалипачитај у издању Нишког културног центра, 2012. године.

Већ од наслова песничке књиге Горана Живковића Спалипачитај, јасно је да се она не може читати дословно, него као продукт ироније, језичких (па и словних) поигравања, која су експлицитна, пре свега у графичком изгледу песама, а тек повремено и у имплицитном виду, што им даје додатну вредност. Зато се штампана верзија поетског перформанса, за кога се залаже овај млади песник, битно разликује од његових живих наступа, по којима је познат у Србији и Македонији. Живковић је наступао на првом Yugoslamie у Београду и другом Песнилу у Скопљу, а прошле године је на Шестом међународном новосадском књижевном фестивалу проглашен за најбољег слем песника Србије (освојивши обе награде – од публике и од стручног жирија).
Извођачко искуство, несумњиво је утицало на стил писања, извесна је лакоћа, брзина, повремено сленг, провокативност и отвореност за све теме, од интимних до друштвено-политичких, али Живковићеве песме не могу се просто означити као слем поезија, нити као нешто што је супротно савременој поезији. У њима има и анти-поетских елемената, али и суптилних песничких цитата или само алузија. У њима нема риме, нити вулгарности, нема дигресија, као ни других пратећих појава, карактеристичних за слем поезију. Приметна реторичност, вешта измена ритмова, говорних са књижевним фразама, наступање са маргине, повремено заводе у поменуту граничну област између поезије и не-поезије, хип-хопа и слема, перформеске вештине и кафанског надметања.
Али и младом песнику је јасно да презентовање поезије, није исто што и писање поезије и штампање песничке књиге, да тек у овом другом, књижевности примарнијем облику, може да изрази своја унутрашња стања, да ствара сопствену песничку естетику. Зато његове песме нису остале на површини, нити их је било потребно спалити, нити спашавати гашењем, напротив – у њиховој горљивости, метафоричкој наравно, коју бисмо могли препознати и као песничку страст и темперамент младог песника, сачувана је потреба за надметањем са другим песницима (па и са самим собом), за сопствени глас, за препознатљивост, за читаоце (слушаоце, гледаоце, примаоце) и признања.

Горан Живковић

Бранкова награда, најзначајније признање младим песницима за прву песничку књигу на српском језику, биће додељена Горану Живковићу у Сремским Карловцима, у Свечаној сали Магистрата, 28. августа 2012. године, у оквиру Седмог међународног новосадског књижевног фестивала.

У Новом Саду,
2. августа 2012.

 
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА О ДОБИТНИКУ МЕЂУНАРОДНЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ НОВИ САД

Катрин Шмит, истакнутоj немачкој песникињи и прозној списатељици

Шести пут Друштво књижевника додељује Међународну награду за књижевност – Нови Сад (досадашњи добитници су Кристоф Мекел, Немачка; Жан Пјер Фај, Француска; Бен Окри, Нигерија; Шон О Брајен, Енглеска и Љубомир Левчев, Бугарска), настојећи да афирмише особене и одговорне доприносе књижевности, посебно поезије у пољу истраживања и обнављања њене улоге у разумевaњу света.
Програмски одбор Међународног новосадског књижевног фестивала донео је одлуку да се Међународна награда за књижевност – Нови Сад за 2011. годину додели

Катрин Шмит (Kаthrin Schmidt)
истакнутој песникињи, прозној списатељици... за допринос савременој књижевности, посебно због његовог оригиналног песничког дела, које је сврстава у најистакнутије савремене песнике немачког језика.
Награда се састоји из дипломе и новачаног износа.

Катрин Шмит

Шмит, Катрин је рођена је 1958. у Готи, Источна Немачка. После студија социјалне психологије у Јени, радила је као дечји психолог. Касније је постала асистент на Берлинском институту зa упоредна друштвена истраживања. Од 1994. ради као слободaн писац.
Њене ране књиге су Песнички албум сто седамдесет девет (1982), Анђео лети кроз фабрику тепиха (1987) и Дијаграм тока са анђелима (1995), а такође је објављивала у немачким и страним часописима и антологијамa.
Остале важније књиге: Gedichte, Berlin 1982; Die Gunnar-Lennefsen-Expedition, роман, Koln 1998; Go-In der Belladonnen, песме, Koln 2000; Sticky ends, сајанс фикшн-новеле, Frankfurt am Main 2000; Drei Karpfen blau, кратка проза, Berlin 2000; Totentanze, песме, Leipzig 2001 (заједно са Karl-Georgом Hirschом); Koenigs Kinder, роман, Koln 2002; Seebachs schwarze Katzen, роман, Koln 2005; Du stirbst nicht (Ти нећеш умрети), роман, Koln 2009; Blinde Bienen (Слепе пчеле), песме, Koln 2010; Finito. Schwamm druber, приче, Koln 2011.
Добитница је великог броја награда, посебно за поезију:
1988, Ана-Сегерс; 1993, Леонце-и-Ленa; 1994, Награда Мерана за лирику; 1997, Градска награда Берлин – Хелерсдорф; 1998, Награда Карантаније Ингебор Бахман; 1998, Награда Хаимато фон Додерер; 1998, Награда ГЕДОК; 2001, Немачка награда критике; 2003, Награда Дросте, града Мерсбурга; 2009, Награда немачке Топ листе; 2009,Немачка награда за роман; 2010, Немачка академија Вила Масимо у Риму. Њена поезија, а посебно проза, превођена је на неколико битних језика и изазвала је пажњу (француски, италијански, шпански и др). Удата је и има петоро деце и живи у Берлину-Хелерсдорф.
У новије време имала је потресно искуство са здрављем, јер је доживела мождани удар из чега се извукла после дуге и исцрпљујуће борбе и са последицама које је нису онемогућиле да настави каријеру писца. Након тога је је описала то искуство, које говори о њеној борби, и за шта је добила највећу немачку награду  за роман, у конкуренцији са Хертом Милер, Ти нећеш умрети.
Њене песме се баве темама као што су историја, пол и детињство.
Ноншаланција ранијих песама уступила је место дубоком истраживању вредности и улога. Овде, језик је далекосежан, није ни романтичан ни циничан. Чињеница да су се песме међу толико различитих тема као што су друштво, језик, одрасли или природних наука, са многим гласовима неологизама напред и назад, лирика Катрин Шмит живи великом свежином и природношћу. Поезија Катрин Шмит је слика необичног језичког искуства, криптична, језички барокна, у настојањуда повеже искуство природе, детињства, историје, културе и емоционализованог и снажно обележеног женског субјективитета. Ова поезија се реализује у размерама судара различитих светова, експлозија песничких слика, болне отворености људске уроњености у свет, у љубав, у бол, у тело, у драматичне слике природе које почесто личе на продоре надреалне имагинације, али свезане са непосредношћу и драматичношћу људске историје, његове осетљивости и његове уздрхталости пред границама  једнократног живота. Само на мах ће вам се учинити да су песме Катрин Шмит језички  развезане од света, да се у њиховим реторизацијама, често силовитим и сировим, скрива само напор језичке самореференцијалности, производње нове стварности, а не и криптограм стварног, егзистенцијалног, чулног чије трагове у фрагментаризованим пулсацијама открива јединствени песнички језик, говор који се еманципује од политике појмова, од апстракција учене историје, од психологизама који више скривају но што откривају, уводећи нас у ризичну политику осетљивости која хоће да сведочи и о свету и о језику, о његовом ослобађању од моћи граматике која поништава говор о јединствености људског, тј. песничког знања о човеку.
Оно што Катрин Шмит посебно наглашава, у видовима сталнобнављајућег говора кризе бића, јесте расцеп између унутарњег хоризонта жељеног, сневаног света, у свету без утопија, и хоризонта ограничавајуће и трауматичне стварности који непорециво тка на људском телу, у људској души, мрежу бразготина и рана. Иако тај хијатус поништава хоризонт жеље као какву врсту сабласти, она пробија кроз пукотине свести, преливајући се преко заборава и стварајући од људских бића рањиво тело, порекнуто тело, скоро нестварно, које се са траговима једне непрелазне романтичности бори да само себе не заборави, да не заборави свој изворни језик.

mondversucht    
искушавање месецом 


увек у сну разилазе се духови моји, заокружено
зујање нуле хода у високим потпетицама
наоколо у мени. јесам ли то желела? или перје
сокола на својој високој крагни? не знам. како.
и ноћ се диже лако попут пера преко мртвих часова.
капље. покушавам да полижем течни путер са проливеног
времена, храпави језик излази ми из дубине вилице,
плеше на столу. увек у сну духови моји искасапе
ме сасвим, да их не би тражила више. једино  
смем да се усудим, своје место међу њима да нађем.
корице се клате на месецу. његовој оштрој бради. ако отупи,
морамо кроз распаране шавове назад,
они и ја. и светлуцајући путер са површине
за извесно време.  
( превод Сања Карановић)

У Новом Саду, августа 2011. године

Председник Програмског одбора МНКФ
Јован Зивлак, књижевник

 
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ 51. БРАНКОВЕ НАГРАДЕ


Жири Бранкове награде Друштва књижевника Војводине радио je у саставу: Зоран Ђерић (председник) и Бранислав Живановић (члан), (Момчило Бакрач je био одсутан, изван земље), одржао је две седнице. На првој, 3.августа 2011. године, констатовано је да је на конкурс пристигло двадесетак песничких књига, објављених између две доделе награде, од 1. августа 2010. до 1.августа 2011. године. Неколико књига није испуњавало услове: елиминаторно је  да аутори који су навршили 29 година у време објављивања књиге не могу бити у конкуренцији. Жири је такве кандидате морао да искључи из разматрања за ову угледну награду.
Имајући наведено у виду, у конкуренцији је остало петнаест књига. Жири је  након читања и дискусије сачинио ужи избор, у коме су се нашли: Жељко Јанковић са књигом Карл Гинтер у двострукој експозицији („Шумадијске метафоре“, Младеновац 2010); Чарна Поповић: Аутоканибализам (Прва књига Матице српске, Нови Сад 2010); Милош Петровић са збирком Пушкице (Књижевни клуб Краљево 2010) и Марија Цветковић: Алогаритмије (Прва књига Матице српске, Нови Сад 2010).

На седници одржаној 9. августа 2011. године, Жири је, после дужег разматрања, донео одлуку: да овогодишњу, 51. по реду, Бранкову награду за најбољу прву песничку књигу, аутора до 29 година, писану на српском језику, добије Жељко Јанковић (рођен 1983. године у Панчеву), за књигу Карл Гинтер у двострукој експозицији („Шумадијске метафоре“, Младеновац 2010).

Жељко Јанковић

Жељко Јанковић је студирао Менаџмент људских и социјалних ресурса на Факултету цивилне одбране у Београду и писао песме и приче. Са првим песничким рукописом учествовао је на конкурсу „Шумадијских метафора“ 2010. године у Младеновцу, што је резултовало штампањем књиге Карл Гинтер у двострукој експозицији. Ова књига је почетком 2011. године добила и награду „Аладин Лукач“, коју су установили Културни центар Нови Пазар и Установа за културу Сјенице у знак сећања на трагично преминулог младог песника, по коме је награда и добила име. „Бранкова награда“ је још једна, најснажнија, потврда да се његов песнички првенац издвојио из текуће продукције. Реч је о књизи која није обимна (28 песама, на 39 страна, са поговором има 48 страна), али је сублимисала дугогодишње читалачко, пре свега, а потом и стваралачко трагање за поетским суштинама.

„Била му је потребна
та згуснута, орочена тишина“


закључује у једној од ауто-поетичких песама, док бисмо преосталим могли да додамо епитет биографске, јер се у њима, превасходно, износе судбине стварних или имагинарних личности.
Већ у наслову Јанковићеве књиге налази се име Карл Гинтер, други део наслова „у двострукој експозицији“ – може да указује на реалну особу и њену уметничку биографију (на интернету постоји милион и по података о Карлу Гинтеру), а може да буде и пишчево „друго ја“, метонимијска замена, само „белег у двострукој ноћи“ (како стоји у песми „Block out“, индикативној за овог песника: у преводу овај назив значи „блокирати“, али могао би да буде и име алтернативног рок састава из Србије, назив популарне видео-игрице, итд.). Вишеструкост значења присутна је у свим песмама.
Наслов једне од Јанковићевих песама „Палимпсести“, указује на његово ослањање на књижевну традицију, паралелно присуство других текстова, неминовност контекстуализације и усложњавања слика и утисака, стихова и метафора. Тако да се његова поезија не може читати само на уском искуственом, већ и на једном другом, универзалнијем плану, па и на језичком. То јој даје димензију више, супстанцијалност и квалитет. Бруно Шулц, Томас Бернхард, Чеслав Милош, Рајмонд Карвер, Данило Киш, Милош Комадина – прозивани су или призивани у овој песничкој књизи, цитатима или биографским подацима. Примарне су литерарне асоцијације, али су важне и оне друге, које можемо препознати као филмске и музичке. Придодајмо им историјске алузије, известан ангажман. Резултат је убедљива, осмишљена и доследно реализована књига, која захтева пажљиво читање, како би била адекватно протумачена.
Ово, најзначајније признање младим песницима за прву песничку књигу на српском језику, биће додељено у Сремским Карловцима, у Свечаној сали Магистрата, 30.августа 2011. године, у оквиру Шестог међународног новосадског књижевног фестивала.


У Новом Саду,
9. августа 2011.

 
Међународна награда за књижевност Нови Сад 2009 - Љубомир Левчев (Бугарска)
Међународна награда Нови Сад за 2010. годину је  припала Љубомиру Левчеву, за допринос савременој књижевности, посебно због његовог оригиналног песничког дела, које га сврстава у најистакнутије савремене песнике бугарског језика.
Награда се састоји из дипломе и новчаног износа.
Одлуку је донео Програмски одбор Међународног новосадског књижевног фестивала. Награда ће бити свечано уручена 1. септембра на  Тргу младенаца.
Пети пут Друштво књижевника додељује Међународну награду за књижевност – Нови Сад ( досадашњи добитници су Кристоф Мекел, Немачка; Жан Пјер Фај, Француска; Бен Окри, Нигерија и Шон О Брајен, Енглеска), настојећи да афирмише значајне доприносе књижевности, афирмацију језика поезије, њену идеологију откровења контроверзних ликова света и моћ увида у слојевитост култура и судбину човека.
Љубомир Левчев рођен је 1935. године у граду Тројану. Завршио је Филозофско-историјски факултет на Софијском универзитету. Био је уредник и главни уредник часописа Литерарни фронт (1961–1971), први заменик министра културе (1975–1979), председник Савеза бугарских писаца (1979–1989). Од 1991. године је уредник и власник издавачке куће и међународног часописа Орфеј.
Појавио се педесетих година као песник модерне културе и осећајности са књигом Звезде су моје, 1957. Током пет деценија књижевног рада објавио је више од 30 књига поезије. Левчев је објавио и два романа Убиј Бугарина (1988) и Ти си следећи, исте године. Објављена су му Изабрана дела у седам томова на бугарском 2008. године.
70 његових књига преведено је и објављено у 34 земље. Овенчан је најзначајнијим књижевним наградама у Бугарској, јавним признањима у области културе и државним признањима и наградама за заслуге за доприносе у афирмацији бугарске културе и књижевности.
Између осталог, Левчев је члан је Европске академије за уметност, науку и културу, Париз; члан – оснивач Европске академије за поезију, Луксембург; члан Међународне куће поезије у Бриселу; члан Међународног књижевног фонда, Москва; почасни члан Каза насионал де поесиа, Лима. Добитник је низа престижних бугарских и међународних награда, међу којима су: Златна медаља Француске академије и звање Витез поезије (1985), Велика награда Института Александар Пушкин, Сорбонина награда (1989), Светска награда, за мистичну поезију Фернандо Ријело (1993) и Златни венац Струшких вечери поезије (2010). Живи и ради у Софији.
Оно што издваја Љубомира Левчева међу многим песницима савременог доба и придружује га скупини најистакнутијих песника нашег времена, у које убрајамо З. Херберта, Вознесенског, Енценсбергера или Милоша, је незаменљиво осећање да сугестивно и прецизно именује стање ствари у модерном свету. При том му не недостаје став, што је врлина која припада само посебно проницљивим духовима, који иде до хладне заоштрености у именовању. То није политички или идеолошки став, него општељудски, рекло би се антрополошки, који заступа идеју човека промишљену у многоструким релацијама, од насиља, технике, сила које производе сиромаштво и пустошење људског света.
Песме Љубомира Левчева одликује мајсторска  имагинативност, која уједињује призоре реалног живота и језике далековидне вероватноће, која није инсценација уметности комбиновања, него једна врста аналитичности која кроз језик слика и призора открива анатомију наших губитака, таму наших пораза и очајање наших молитви. Његов гипки стих, његова надахнута лакоћа којом твори призоре света у функцији откровења, драматизација и приповедачке напетости и сонорне мелодиозности откривају нам великог песника књижевности коју нисмо познавали довољно, дисање једног језика који ту поред нас у блиском суседству ствара надахнуте и горке људске симфоније језичких облика, контроверзно и моћно биће певања које нам саопштава оно што смо некад знали и које нам то каже кроз бљескове суочавања са собом самима.
Сваки велики песник говори језиком пријатељства, речено платоновски, говори нам оно што не можемо да поднесемо и што би суштински требало да припадне нашем бићу, што би нас оснажило да издржимо и разумемо свет у којем живимо. Ево једне једноставне песничке дијагнозе Љубомира Левчева која то потврђује:
У свету наступа промена.
Опасни трагач смисла
већ осећа
да
је машта почела да ослепљује.
Она види нешто што је ближе.
Оно даље се губи.
Ишчезава полако као огорчени анђео.
Као хоризонт без вере.
Љубомир Левчев је мајстор певања који нам својим надахнутим песмама потврђује да нам је горка лековитост поезије потребна.
У Новом Саду  3. 08. 2010. године
Председник Програмског одбора МНКФ
Јован Зивлак, књижевник
 
Образложење жирија за доделу Бранкове награде за 2010. годину Браниславу Живановићу

Друштво књижевника Војводине, већ пету деценију, додељује Бранкову награду младом песнику (аутору до 29 година), за најбољу прву књигу песама на српском језику, која је објављена између два уручивања награде (август 2009 – август 2010). Реч је, несумњиво, о најзначајнијој песничкој награди за младе ауторе, која сведочи о континуитету и традицији, али и о угледу који има међу писцима код нас.
На Конкурс Друштва књижевника Војводине је пристигло 15 књига. У најужи избор, Жири је уврстио три песничке књиге:
1.    Бранислав Живановић, Погледало, „Логос“, Бачка Паланка и „Бистрица“, Нови Сад 2010.
2.    Владимир Табашевић, Коагулум, Центар за културу, Зајечар 2010.
3.    Бојан Васић, Срча, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак 2009.
После дужег разматрања, Жири је донео једногласну одлуку да овогодишња, 50. по реду, Бранкова награда за најбољу прву књигу песама на српском језику, припадне Браниславу Живановићу, из Новог Сада, за књигу Погледало.
Бранислав Живановић је рођен 1984. године у Новом Саду. Студент је четврте године компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Добитник је прве награде за поезију на Међународном фестивалу поезије и кратке приче „Душко Трифуновић“, 2008. године и треће награде на 41. Фестивалу поезије младих у Врбасу, 2009. године. Објављивао је у „Златној греди“, „Летопису Матице српске“ и „Трагу“. Поред поезије, пише и књижевну критику, а активан је и као реп- артист. Објавио је четири студијска албума: Хвала свима (са саставом White Niggaz Nature, 2003), Испод пера (2008), Угаси светло да се боље чујемо (2010) и Анонимус (са саставом Трећи човек, 2010). Учествовао је на бројним слем такмичењима, између осталих, на оним који су организовани у оквиру Међународног новосадског књижевног фестивала. Из овога произилази и његово основно определење – да се поезија говори, отуда у њој мноштво реторских фигура, инсистирање на ритму, звучним римама.
Погледало је наизглед класично организована збирка. Тридесетак песама, сврстаних у четири циклуса, при чему је последњи, „Бдење“, сонетни венац. Изузев две песме од по једне строфе (са четири стиха, систем риме аабб), и једне која је састављена од две строфе, већина песама има по четири строфе (свака по четири стиха, који су римовани различито, најчешће абаб, али и аабб). У песми „Погледало“, по којој је и насловљена ова збирка, спојене су по две строфе, тако да су добијене две од по осам стихова. На следећој страни направљена је инверзија ове песме, односно њених стихова: они су сада поређани од последњег према првом. Песма, значи, није пресликана као у огледалу, али је, на сличан начин, изврнута, при чему је од истих стихова, у једном оваквом распореду, добијен нови смисао. Суштина Живановићевог певања могла би се открити у оваквом поступку. Свестан конвенционалности песничких форми, па и „потрошености речи“, настоји да их первертира, да релативизује њихову „проклетост“, на једној страни (оној која потиче од књижевне традиције) и њихову испразност (са којом се свакодневно сусреће). Сонет, строфе, риме, служе овом младом песнику као оквир за организацију стихова и ритмова, као форма за спасавање од банализације. Свесно прихватање овакве дисциплине,  није му оставило много песничких слобода, што не значи да нема инвентивности и настојања да се песме освежи изнутра, као соба окречена сунцем, појединим метафорама и сликама.
Бранкова награда ће бити уручена Браниславу Живановићу, у уторак, 31. августа, у Магистрату у Сремским Карловцима, на Петом међународном књижевном фестивалу.

У Новом Саду,
3.августа 2010.

Жири Бранкове награде

Зоран Ђерић, председник
Саша Радојчић, члан
Момчило Бакрач, члан
 
Образложење жирија за доделу Бранкове награде за 2009. годину Маји Солар
Друштво књижевника Војводине пету деценију, додељује Бранкову награду младом песнику (аутору до 29 година), за најбољу прву књигу песама на српском језику, која је објављена између два уручивања награде (август 2008 – август 2009). Реч је, несумњиво, о најзначајнијој песничкој награди за младе ауторе, која сведочи о континуитету и традицији, али и о угледу који има међу писцима код нас.
Наставак текста...
 
<<  1 2  >  >>

Резултати 1 - 10 од 15

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432