Друштво књижевника Војводине
 
 


Вести |
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА О УЖЕМ ИЗБОРУ БРАНКОВЕ НАГРАДЕ

 

Управни одбор Друштва књижевника Војводине је у јуну 2011. године расписао конкурс за 51. Бранкову награду, а конкурсни рок се завршио 1. августа.
Песници и издавачи били су позвани да пошаљу по три примерка прве песничке збирке, аутора старости до 29 година. На конкурс је стигло преко двадесет књига.
Жири Бранкове награде, у саставу Зоран Ђерић (председник) и Бранислав Живановић (Момчило Бакрач је био одсутан) на својој првој седници, одржаној 4. августа у просторијама ДКВ, закључио је да се наставља тенденција опадања броја првих књига и да је све мањи број издавача који новим песницима посвећују пажњу.
Жири је након исцрпне дискусије формирао следећи ужи избор кандидата за награду:

1. Жељко Јанковић, Карл Гинтер у двострукој експозицији, Шумадијске метафоре
2. Чарна Поповић, Аутоканибализам, Матица српска
3. Марија Цветковић, Алогаритмије, Матица српска
4. Милош Петровић, Пушкице, Књижевни клуб Краљево

Одлука о добитнику 51. Бранкове награде биће донета  у среду 10. августа, и биће саопштена истог дана на конференцији за медије.
51. Бранкова награда уручиће се добитнику у оквиру 6. Међународног новосадског фестивала, 30. августа у Свечаној сали Магистрата Сремских Карловаца. Награду ће уручити актуални лауреат Међународне награде за књижевност Нови Сад.
Награда се састоји од свечане дипломе и новчаног износа.

5. август 2011.
Нови Сад
 
САОПШТЕЊЕ КОМИСИЈЕ О ИЗБОРУ ПОЛУФИНАЛИСТА ЗА СЛЕМ ТАКМИЧЕЊЕ НА 6. МНКФ
       Програмски одбор 6. Међународног новосадског књижевног фестивала расписао је конкурс за слем такмичење који се завршио 1. августа. Конкурсна правила су предвиђала да песме буду  написане у слем маниру и да кандидати могу да пошаљу највише 8 песама. На конкурс су стигли радови од преко 30 кандидата.

Комисија у саставу: Јелена Станојев, Стојан Јанковић Крпица и Бранислав Живановић
обавила је и закључила селекцију 5. августа.
Након читања радова и дискусије, комисија је донела одлуку да се позову као учесници полуфиналног слем такмичења следећи кандидати:

1. Арсовић Немања (Нови Сад)
2. Барзут Драгослава (Београд)
3.
Бркић Јелена и Вујаковић Маја (Београд)
4. Гардиновачки Душан (Нови Сад)
5. Глишић Ненад (Крагујевац)
6. Живковић Горан (Ниш)
7. Мијатовић Милан (Београд)
8. Оцокољић Слободан (Чачак)
           
       Полуфинално такмичење ће се одржати 31. августа у 23,00 часа у Кафеу «Бистро». О учесницима  финалног такмичења на првој вечери ће одлучити гласови публике.
       А на финалној вечери, које ће се одржати 1. септембра, о победнику ће одлучивати гласови публике, као и стручни жири који ће, такође, прогласити победника. Стручни жири ће радити у саставу: Јелена Станојев, Стеван Брадић и Бранислав Живановић
Победници слем такмичења за најбољег слемера Србије добиће диплому и новчану награду.

 
СИМПОЗИЈУМ О ЂУРИ ЈАКШИЋУ

у оквиру 50. дана Ђуре Јакшића у Српској Црњи

Симпозијум о Ђури Јакшићу

Друштво књижевника Војводине и Народна Библиотека Ђура Јакшић организовали су  симпозијум о Ђури Јакшићу у оквиру 50. дана Ђуре Јакшића, 21 јуна, уторак, у библиотеци у Српској Црњи ( од 11,00  до 13,00  и од  15,30 до 18,00 сати).
Симпозијум се организује, како је истакао Јован Зивлак,  са намером да се са становишта нових увида и методологија размотри дело овог значајног српског романтичарског писца. У фокусу пажње учесника , поред поезије, о којој је највише и писано,  требало би да буду многи други видови Јакшићевог стваралаштва: од   приповедаштва, драме, преписке, као и посебних аспеката њговог дела, од стиха па до идеологије.
Ђура Јакшић( 1832- 1878), један од најзначајнијих српских романтичара, песник, приповедач, драмски писац, сликар. Школовао се у Сегедину, Темишвару, Пешти, Бечу. Живео и радио у Великом Бечкереку, Пешти, Великој Кикинди, Новом Саду, Подгорцу, Крагујевцу, Сабанти, Пожаревцу, Јагодини, Београду. Службовао у Војводини, по селима Србије и у Београду, где умире. Није успео да се формално образује, студирао сликарство у Минхену, а после прекида у зрелим годинама покушавао да заврши студије у Бечу. Песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике.
Писао је неколико врста приповедака: оне у којима је идеализовао средњи век, приповетке о животу банатског села,  приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је доминантна родољубива тематика. Написао је око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених.
Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се прикаже политичка драма,  важна за нашу историју. Јакшић је створио мањи број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, 'Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије.
На симпозијуму у две сесије саопштења су поднели: др Драган Проле, др Никола Страјнић, др Мирослав Егерић, др Бојан Јовановић,  др Милена Владић Јованов, др Миливоје Ненин, др Горана Кркљуш, др Спасоје Граховац, др Бранко Ристић, др Зорица Хаџић, мр Милан Мицић, мр Соња Париповић, мр Михаило Олејников.
Др Драган Проле је говорио на тему Ноћ код Новалиса и Јакшића. Проле је нагласио да је уместо светла и знања романтичарска критика просветитељства понудила ноћ и снове. У намери да уметнички испостави богатију и дубљу визију субјективности Новалис је читао свакидашњи свет језиком сна, прекидајући тиме устаљену логику према којој сан треба да тумачимо језиком будне свести. Његов уметнички императив, сажет у идеји да свет треба романтизовати, провођен је у дело захваљујући јединственој поетици која се зачиње с оне стране рационалне калкулације. Код Јакшића ноћ нема улогу да пробуди ни несвесни нити имагинарни свет. Њен химнички угођај остаје на снази, али је код Јакшића он усмерен ка сублимном као пресудном елементу историјске свести. Естетизовањем историјске свести ноћ је и у Јакшићевој поезији задужена за својеврсно "буђење", а оно доноси преплитање религијских осећаја и евоцирање историјских налога.
Никола Страјнић је тумачио питање, с којим може да се зађе у проблематику песме Поноћ Ђуре Јакшића, наглашавајући да на њега може да се одговори из перспективе  компаративног приступа. Наиме, без обзира на чињенице везане уз песникова читалачка искуства, с којим песницима и мислиоцима  и њиховим делима је ова песма кореспондентна? Јер, не мора да буде нужно да је песник некога читао да би га „опонашао“.Штавише, ако се има на уму, на пример, Хајдегерова теза да је песништво првотније од језика,  остаје чињеница да се оно са својим „идејама“ само настањује у песничким духовима подобним тим идејама. Песме бирају и стварају своје песнике, а не обрнуто. С једном истом идејом,  ово може да се појављује у више песама, а да песници о томе не морају да имају сазнања. Па да су међусобно и читали те своје песме, које по овим идејама кореспондирају, опет о тој кореспонденцији не одлучују они, већ саме песме, само песништво.
Бранко С. Ристић  је извршио анализу односа према црном и белом у поезији Ђуре Јакшића и  Христе Ботева, настојећи да протумачи њихов симболички значај и особен однос и једног и другог песника према овим феноменима.Употреба црних и белих тонова у поезији ова два песника, рекао је Ристић, може се разматрати још у првој фази њиховог стваралаштва. При томе они су у великој мери у зависности од лирског доживљаја јунака, који лута између стварних проблема свога времена и својих личних страдања и противуречности.
Сања Париповић је у анализи Јакшићевог стиха нагласила песниково  трагање за мером која би на адекватан начин уобличила његову емоцију. Пратећи корелацију емотивног заноса и размера, истраживала је еквивалентност формалног и семантичког плана, као и метричко обиље, разноврсност и константну промену стиховних облика, често интенционално алтернирање метра. Нови ритамски облик постигнут комбинацијама особеност је Јакшићеве версификације и сасвим примерен за исказивање унутрашњих немира и песниковог темперамента.
Прихватање али не и подражавање традицијског метричког обрасца те постепена изградња сопствених мерила у складу са песничким доживљајем, указаће нам на Јакшићев активан, тј. слободан однос ка облику. Овим ће се увидети колико је песник типичан представник романтизма, а колико је аутентичан.
Милена Владић Јованов је говорила о односу модернизма и романтизма са освртом на поетско дело Ђуре Јакшића. Она је нагласила да је  Јакшић романтичар ,,на прагу модернизма“ јер понављање које је у основи двоструке егзистенције његових песмама и тема, нема развијеност облика која се јавља примера ради код Јејтса, за кога можемо рећи и да је неоромантичар, и модерниста. Међутим, понављање у делу Ђуре Јакшћића иако можда само указује на сложеност облика која ће се развити у потпуности тек у модерни, ипак постоји. И то је понављање које уноси двоструку егзистенцију, нечег поновљеног, али и нечег истовремено аутономног, коме се управо овим раскидом са првобитним контекстом, то јест са првобитном песмом, омогућава самостални живот у новом контексту, то јест у новој песми. То могу бити песме сличних наслова, блиско дублетне, или чак на тематском нивоу, диманично развијање тема везаних за симбол и слику ноћи и поноћи.
Мирослав Егерић је говорио о односу критике према стваралаштву Ђуре  посебно тумачећи критичке ставове Светислава Вуловића.
Бојан Јовановић је говорио о односу божанског и профаног у лирици Ђуре Јакшића.
Горана Раичевић, је анализирала  однос Милоша Црњанског према Ђури Јакшићу у есејистичким текстовима.
Зорица Хаџић, је говорила о односу Милете Јакшића према свом славном претходнику.
Миливој Ненин је анализирао слику  Ђура Јакшића у преписци Милете Јакшића.
Спасоје Граховац  је анализирао неколико  важнијих биографских момената Јакшићевог боравка у Кикинди
Михајло Олејников је говорио о Ђури Јакшићу као ангажованом писцу свога времена.
Марија  Танацков је анализирала Јакшићеву лирско епску песму   Смрт Емила Костовића, посвећујући пажњу реалним историјским чињеницама, тако и обликотворним поступцима песника.
Милан Мицић је настојао да осветли историјске и друштвене прилике у доба Ђуре. Јакшића.   Мицић је нагласио да трагање за конфигурацијом  историјских структура  у родољубивом песништву није негација песничке инвентивности и креативности, поетског индивидуализма, особених ментално – емотивних процеса у песнику који граде његов лични, креативни песнички чин. Оно је само покушај да се спозна садржај тоталитета песничког стварања у којем се лично песничко виђење света  прожима и компонује са стањем  колективне историјске свести, са колективним историјским мишљењем и  општим друштвеним токовима и потребама. Синтеза личног песничког чина и  колективних судова о прошлости и садашњости у родољубивом песничком изразу јесте оно што детектује поље смисла у родољубивој поезији. Родољубива поезија која је функционална и рефлексивна у односу на мозаик потреба друштвеног и политичког поретка на емотиван и афективан начин  преноси знаковни систем одређених историјских напетости, али их истовремено креира и подстиче.
Одржавање симпозијума подржао је Покрајински секретаријат за културу, а радови ће бити објављени у посебном зборнику.

Симпозијум о Ђури Јакшићу

 
У ДКВ ОДРЖАН СКУП ПОСВЕЋЕН ПЕТРУ КРДУУ

ПЕТРУ КРДУ: ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН КЊИЖЕВНОСТИ

Петру Крду

У Друштву књижевника Војводине 10.05. у 12,00 сати одржан je скуп под називом Сећање на Петру Крдуа (1952–2011), на коме су о овом песнику, преводиоцу, новинару и издавачу говорили Илеана Урсу, Зоран Ђерић, Павел Гатајанцу и Јован Зивлак.
Крду је преминуо 30. априла, а током свог богатог стваралаштва објавио више књига и антологија поезије (румунске, српске и словеначке) и двадесетак превода, био је дугогодишњи уредник Књижевне општине Вршац (КОВ), уређивао је часопис „Ковине” и основао Европску награду за књижевност, чији су добитници значајни европски писци.
Илеана Урсу је истакла Крдуову посвећеност и озбиљност коју је већ наговештавао када се први пут појавио као млади румунски писац на скуповима војвођанских писаца.
Илеана Урсу је рекла како се Крду придружио великом броју писаца који су последњих година преминули и тако безнадно осиромашили савремену румунску књижевнoст. Поред Крдуа то су Јоан Флора, Мариора Баба Војинович, Емил Филип, Олимпију Балош и др.
Зоран Ђерић је говорио о Крдуу као песнику и о неколиким његовим битним књигама. Посебну пажњу Ђерић је скренуо на књиге песама Јагода у клопци, као и књизи из новијег периода Мој грађански шешир и нове песме. Ђерић је закључио да у Крдуовој поезији доминирају метафора и слика, конституисани по принципу зачудности. Многи би ову поезију именовали као херметичку, али код Крдуа препознајемо напор да се у самом језику ствара драма, да се посредно евоцира драма света и повезује са његовим разумевањем.
Павел Гатајанцу је рекао да је Крду јединствена личност. Био је активан у две књижевности румунској и српској. Он је незаменљив део спона између српско-румунских култура и књижевних веза  на Балкану. На књижевном сусрету у градској библиотеци у Темишвару он је 15 минута говорио о значају Јована Стерије Поповића.  У Вршцу и другим градовима говорио је о Никити Станескуу и Ани Бландијани, песникињи коју је посебно ценио и волео.
Ценимо га највише због одличних превода великана Елиjадеа, Сиорана, Јонескуа као и због великог броја осталих преведених књига као и учешћа у књижевном животу у Вршцу, Београду и Србији.
 Као стваралац  није објавио много  песничких збирки, чини се да је најмање мислио на себе, а највише на стварање књижевног амбијента у провинцији као што су  Јужни Банат и град Вршац. Тиме је учествовао у  уметничком експерименту и  доказао да је човек тај који посвећује место.
Дебитовао је рано, још као средњошколац са 17 година. Иако је на почетку био под утицајем Васка Попе, Рембоа, Никите Станескуа и Марина Сорескуа тек објављивањем књиге „Заменице“ 1981. године отвара врата сопственом књижевном путу који иде од апстрактног израза до ироније и технике колажа.
Јован Зивлак је рекао да је Крду поседовао  необичну страст поводом књиге и књижевности. У томе је било предодређености, посебно за поезију и талента који је негован и обнављан. Већина га је знала као уредника КОВ-а, који је некада основан на иницијативу Васка Попе – истакао је Јован Зивлак.
Са Петру Крдуом КОВ је постао разуђени уметнички и европски издавач. Доминирала је поезија или поетско у разним видовима. Било да се скривало под плаштевима прозе или есејизма, увек се осећао нерв и тон Крдуовог осећања за драматично и поетско, за митско и модерно, са ауром лирског које се налазило код Елијадеа, Јонеска, Набокова, Никите Станескуа, Енценсбергера, Пола Малдуна, Ане Бландијану, Аћина, Павловића, Киша...
Када се суочавате са Крдуовим песничким текстовима, са њиховим наизглед надреалним и са стварношћу развезаним пејзажима, са њиховим естетизованим и поетизованим еросом, имате утисак као да сте препуштени самом језику који драматизује себе самог али не и свет. Као да је чудо нереференцијалности и самопроизвођења досегло своје крајње тачке. Али, Крду је био у самом средишту књижевне политике, речитости која је захтевала промену и сила које су ту промену, те Крдуове манифесте у пустињи оспоравале и демантовале. Та поезија је одистински била политичка, песничка и лична.
Своју прву књигу песама Крду је објавио 1970. године са насловом „Намена удвоје”, а потом су следиле „Заменице”, „Доносилац ока”, „Јагода у клопци”, „У цркви Троја”, „Меланхолична тутњава”, „Љубичасто мастило”... Преводио је са српског на румунски језик и обратно, као и са француског и словеначког, а његова дела превођена су на српски, француски, енглески... За стваралаштво је добио многе награде и признања, између осталих – награду Фондације Лучафарул (Букурешт) за поезију и награду „Милош Ђурић” за преводилаштво.

Јован Зивлак Илеана Урсу Зоран Ђерић

Павел Гатајанцу Поестиоци Посетиоци

 
СЕЋАЊЕ

СТОЈИМО У ПРАЗНИНИ И ЧУДИМО СЕ

 Петру Крду

Петру Крду (1952 – 2011)

Петра Крдуа знам неколико деценија. Више него пријатељски. Поседовао је необичну и заразну страст поводом књиге и књижевности. У томе је било и предодређености, посебно за поезију и талента који је негован и на чудесан начин подржаван и обнављан. Већина га је знала као уредника КОВа, који је некада основан на иницијативу Васка Попе. Првобитна једноставност књига које су се појавиле под амблемом КОВа била је попинска, вршачка и помало симболистичка са примесама евокације и необичних веза које је у завичајним кључевима истраживао велики песник.
Са Крдуом КОВ постаје разуђени уметнички и европски издавач. Доминирала је поезија или поетско у разним видовима. Било да се скривало под плаштевима прозе или есејизма, увек сте осећали нерв и тон Крдуовог осећања за драматично и поетско, за митско и модерно, са ауром лирског које се налазило код Елијадеа, Јонеска, Набокова, Никите Станескуа, Енценсбергера, Пола Малдуна, Ане Бландијану, Аћина, Павловића, Киша, Данилова, Радмиле Лазић, Чарлса Симића, Виславе Шимборске, Леклезија, Купријанова или најмлађих аутора из Београда, Новог Сада или Вршца.
Крду је био отворен и одлучан, разбашурен и говорљив, пријатељски и занет, са негде одлуталим мислима између речи које су се кретале попут шифри и пејзажа у којима смо налазили ликове великих писаца и њихових преводилаца с којима је уговарао мале песничке завере.
Крдуове шифре су биле понегде утопијске и немогуће у свету у којем су владале шифре прагматизма и зависти. Деловао је у граду немале традиције и културног израза, али наклоност за културу је више била посвећена прошлости и евокацији, а не живим контроверзним личностима које су биле склоне да ватру књижевности стално распирују, да њене битне догађаје обнављају, да њеним језиком истражују и провоцирају комформирану и очврслу стварност, њену тврду укоченост и конвенционализам. Крду је ту стварност провоцирао, пре би се рекло тражио од ње извесну милост за књижевност, наклоност за поезију, аристократску скрушеност пред чудима језика.
Тешко се може рећи да је успевао да умилостиви снагу моћи, неразумевање које се стално обнављало, силу која се доказивала неупитним правом да игнорише и прећуткује свет који је подупирао својом суптилном и маленом снагом.
Има извесне неправде што се од Крдуа тражило сувише. Сувише као од издавача и преводиоца и са нехајношћу према оном најбитнијем, његовом песничком карактеру. А он је био превасходан. Он је од књига тражио потпору, тражио изгубљена сведочанства о неопходности, о нужности поезије у овом свету. Додајући свом списку приjатеља наслов по наслов Крду је вапио да докаже како овај свет има право на поезију, на реч, на њену дубинску и тајанствену меру, на виши смисао, у граду који је попут сваког другог у овој пустој и понегде запуштеној Панонији гледао презирљивим очима на свет уметности и његову тамну недореченост. Бити моћан у левитацијама свести, у вртоглавицама слика и речи, у вртлозима писма и његових метафора а немоћан у пустим замковима моћи и људских институција.
Када се суочавате са Крдуовим песничким текстовима, са њиховим наизглед надреалним и са стварношћу развезаним пејзажима, са њиховим естетизованим и поетизованим еросом, имате утисак као да сте препуштени самом језику који драматизује себе самог али не и свет. Као да је чудо нереференцијалности и самопроизвођења досегло своје крајње тачке. Али, Крду је био у самом средишту књижевне политике, једне речитости која је захтевала промену и сила које су ту промену, те Крдуове манифесте у пустињи оспоравале и демантовале. Та поезија је одистински била политичка, песничка и лична. У тој сводивости видимо универзум једне историје која се понавља, једне рђаве историје која се обнавља и о чему је Крду имао велика знања. Померити реч из њеног баналног и референцијалног лежишта била је Крдуова мисија. Он је једно не, које се стално обнављало као друштвени повлашћени говор и једно да које је било у служби недоспеле и немогуће поетичности, ставио  наспрмно у зјапу ничега и именовао као место, као завичај свог постојања:
Стојимо у празнини/и чудимо се/постоји једно Не испред/ и једно Да иза/
Стискамо се између Да и Не/једна отворена врата/друга затворена врата/подједнако ...(Рељеф).
И као да је Крду поновио једну историју, један рат у коме је сагорео за поезију, за место где ће се одупрети непромочивом ништавилу, том поништењу света за чијом је пунином и обећањима вапио и туговао још један песник и пријатељ наш Петру Крду.
Крду Петру (1952), песник, критичар, преводилац, издавач, новинар. Био је дугогодишњи уредник Књижевне општине Вршац. Уређивао часопис Ковине, основао  Европску награду за књижевност, чији су добитници значајни европски писци.
Прву књигу песама објавио је  1970. са насловом „Намена удвоје”, потом: „Заменице”, 1971, „Доносилац ока”, 1974, „Јагода у клопци”, 1988, „У цркви Троја”, 1992, „Меланхолична тутњава“, 1995, „Љубичасто мастило” и др.
Бавио се превођењем са српског на румунски језик и обратно, као и са француског и словеначког. Објавио је преко двадесет превода, међу којима су: М. Елијаде, Е. Сиоран, Н. Станеску, М. Павловић, Л. Блага, Ј. Каројан, Е. Јонеско. Приредио је неколико антологија румунске, српске и словеначке поезије. Превођен је на српски, француски, енглески...
Објавио је изабране и нове песме Саучесништво, 2003. и Мој грађански шешир, 2009. године.
За поезију, преводилаштво и издаваштво награђиван је многим наградама (између осталих: награда Фондације Лучафарул, Букурешт, за поезију и награда Милош Ђурић за преводилаштво)

Јован Зивлак

 
МЕЂУНАРОДНA САРАДЊА ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

НИКОЛА СТРАЈНИЋ И ЗОРАН ЂЕРИЋ
НА ФОРУМУ ПИСАЦА У ПЕТЕРБУРГУ

U Forumu pisaca

На позив Савеза писаца Русије, као гости Међународног књижевног салона, који одржан од 21. до 24.априла, у Санкт-Петербургу боравили су песник, есејист и професор књижевности Никола Страјнић, председник Друштва књижевника Војводине и Зоран Ђерић, песник и преводилац, члан редакције „Златне греде“. Они су присуствовали свечаном отварању Књижевног салона, у пратњи Бориса Орлова, председника Санкт-Петербуршког одељења и других руских писаца, обишли изложбени простор величанственог сајамског комплекса „Ленекспо“ и задржали се на изложбеном простору Савеза писаца Русије, где су се сусретали и разговарали са писцима из Санкт-Петербурга, као и из других руских градова. У посебним салама, на спрату, вођен је Међународни форум писаца. На првом Форуму писаца, писци и издавача из Русије, као и представници власти, градоначелница Санкт-Петербурга и министри за области културе и образовања, говорили су о проблемима који су у вези са издавањем књига, њиховим пласманом, како у земљи, тако и у иностранству, као и положају писаца и издавача данас. Другог дана Књижевног салона, одржан је разговор о руско-српским културним односима. Госте из Србије је поздравио Борис Орлов, песник, председник Санкт-Петербуршког одељења Савеза писаца Русије, пожелевши им добродошлицу и изневши своје утиске из Новог Сада и Војводине, током боравка и учешћа на Међународном новосадском књижевном фестивалу. Програм је водио Василиј Соколов, преводилац српске књижевности на руски језик. У својој беседи осврнуо се на превод српских писаца на руски језик, на тешкоће набављања књига и налажења издавача за објављивање превода српске књижевности у Русији. Никола Страјнић је навео пример раног сусрета руске и српске књижевности: познанство и узајамно превођење два истакнута писца – Александра Пушкина и Симе Милутиновића Сарајлије и њихово пријатељство. Зоран Ђерић је говорио о досадашњој сарадњи писаца из Србије и Русије, учешће руских писаца на међународном књижевном фестивалу у Новом Саду, објављивање превода њихових песничких и прозних текстова у часопису ДКВ „Златна греда“, најавио наставак и продубљивање те сарадње, током наредних година, кроз изборе и преводе, односно међусобну размену. И Страјнић и Ђерић су, на крају, прочитали своје песме окупљеним руским колегама и представницима руских медија. Руске преводе њихових стихова, које су сачиниле Загорка Радовић, Мелина Панајотовић и Александра Колчанова, прочитао је Милан Тешић, Србин који живи у Санкт-Петербургу. У овом разговору учествовали су: Јуриј Конопљаников, секретар Међународне организације књижевних савеза из Москве; др Михаил Аникин, организатор књижевних програма у музеју „Ермитаж“ и главни уредник часописа „Петербуршке строфе“; Валентина Ефимовска, песникиња и заменица главног уредника часописа „Роднаја ладога“, Анатолиј Козлов, прозни писац, као и други писци и уредници часописа и листова, који су позвали српске писце на сарадњу. Током боравка у Дому писаца, где се налази седиште Санкт-Петербуршког одељења Савеза писаца Русије, разговарало се о даљој сарадњи између два удружења, односно њихових часописа: „Златне греде“ и „Књижевног Петербурга“ (“Литературный Петербург“). Нашим писцима је, такође,  омогућено да обиђу прелепи град на обали Балтика и обалама Неве, њених притока и канала, са стотину мостова, да посете „Ермитаж“, Зимски дворац, Дом књиге, Царску лавру (будући да је у граду прослављана Пасха, односно Васкрс), као и друга знаменита места на Невском проспекту. Уприличен им је и једнодневни излет до Пушкина, некад Царског села, где се налази лицеум у коме се школовао Александар Пушкин, као и бројни дворци царске породице Романових.

Никола Страјнић  Зоран Ђерић

На 6. међународном књижевном салону  изложено је више од 30.000 нових наслова књига, албума, часописа, електронских издања, одржан Међународни књижевни форум, презентација нових књига, сусрети са писцима и њихово потписивање књига купцима и читаоцима. У фоајеу је организована изложба екслибриса, а на тргу санкт-петербургског „Ленекспо“, изложене су књиге за децу.

Међународни књижевни форум

 
ГРАД ПАНЧЕВО СЛЕДЕЋЕ ГОДИНЕ ФОРМИРА БУЏЕТ ЗА РЕШАВАЊЕ СТАТУСА СЛОБОДНИХ УМЕТНИКА
Магистрат Панчево       Друштво књижевника је са своје редовне скупштине, одржане у Бачкој Паланци 6. марта 2011, послало апел већини општинских управа у Војводини са намером да иницира и убрза решавање статуса самосталних уметника, чланова ДКВ.

То је крупан проблем који оптерећује самосталне уметнике у Војводини, јер ни у Покрајини као ни у једној општини Војводине ниједан уметник нема решење за пензионо и социјално осигурање, а посебно је драматично што ниједна општина није досад у своја акта имплеметирала одредбе о самосталним уметницима. То значи да Закон о култури нема суштинску подршку и потпору у заштити права уметника, како се то претпоставља да треба да чини локална самоуправа или Покрајина према новом Закону о култури.
       Из кабинета градоначелника Града Панчева, према информацији шефа кабинета, ДКВ је обавештено крајем марта, да је усвојена Стратегија културног развоја где се планира обезбеђивање финансијских средстава у Одлуци о буџету за 2012. годину у сврху решавања статуса самосталних уметника на територији Панчева у складу са Законом о култури, на основу члана 70.

       Друштво књижевника Војводине, захваљује на разумевању и поздравља  настојања града Панчева, надајући се да ће и друге општине и градови Војводине следити овај пример.

 
ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ОБЕЛЕЖИЛО СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

По четврти пут организовало манифестацију поводом Светског дана поезије, 21. марта, који се обележава у свим светским значајнијим престоницама културе.

Отварање Светског дана поезије

Манифестација Светски дан поезије, која је као светски дан уврштена у календар УНЕСКА, обележава се свакогодишње 21. марта у свим значајнијим културним центрима света. Уместо уобичајеног места – платоа на почетку улице Браће Рибникар – одржана је због кише у малој сали  Позоришту младих, а програм  је био сачињен из два дела.
После уводних речи председника ДКВ Николе Страјнића о тешкоћама поезије у оскудним временима, песници Зоран Ђерић и Пал Бендер су пред од око 50 присутних у десетоминутним тематским беседама одговорили на питање зашто пишу поезију.
       Зоран Ђерић је, између осталог рекао,  да је стих увек изазов. Најчешће га призива други стих, који сте прочитали, или чули. Нека песма, реченица, прича, слика, метафора. Готово да не постоји ништа што не може бити изазов за песника, што не може да испровоцира стих. После неког времена, једноставно, приметите да сте записивали нешто по маргинама рукописа који сте читали или писали, а што се разликује од основног текста, који може бити и нека сувопарна студија, научна, или нека ускостручна. Чак и на маргинама таквог текста може да се забележи нека идеја за песму, ако не и песма сама. Кад оучим такве забелешке, препишем их у нотес, најчешће у неки роковник. Можда ће једном од њих настати песма. До тог тренутка ја их и не сматрам стиховима, него само обичним белешкама.
       На питање чему поезија деанас, Ђерић је  рекао да  иако наше време није наклоњено поезији, уметности уопште, ипак верујем да се од поезије, као ни од уметности не сме и не може одустати, јер живот без тога једноставно не би имао смисла. Поезија даје смисао нашој егзистенцији у непоетској свакодневици, у апсурду политике и економије, писање или, још више, читање и изговарање појединог стиха, налик су на узимање даха у загушљивом простору, на кап воде у пустињи, на зрак светла у помрчини.
       Од самог почетка сам имао идеју да је моја поезија нека врста талога, у метафоричком смислу. У песми остаје оно што се наталожи, из прочитаног, из свакодневног, личног искуства. Оно што је пропуштено кроз чула, вида, пре свега, али и других осетила: слуха, додира, потом даље - осећања и емоција, свести и сазнања о нечему. То што је селектовано, па остало забележено, као стих, строфа, или већ цела песма. Већ у насловима мојих књига је та идеја очевидна. Наслов моје прве песничке књиге је Талог. Последња, у којој су одабране и нове песме, зове се Налатоложено. Између њих је двадесет и пет година. Ако би се могла извући заједничка (поетичка) нит, онда је то, нема сумње, талог, а песме су оно што је остало наталожено после толико година. Питање је само где и шта је то што је преостало? Буквално, у песничким књигама, како оним појединачним, тако и овој последњој, у којој су песме одабране. Када сам се питао шта је то што завређује поновно читање и објављивање, можда сам у појединим случајевима био превише строг према себи и својим раним песмама, па сам из њих преузео само неколико њих. Опет, можда сам према појединим песмама био сентименталан, јер су ми некада, а можда нека од њих и сада, много значиле, или ми још увек значе, а да у њима нема супстанцијалитета, поетског, лирског, да то и оправда.
       Питања о смислу постојања и човековој мисији на овом свету, та, тзв. “проклета питања”, типична за романтизам, поново су актуализована у XX веку: “Ко сам био? Ко сам сада?”, или: “Ко сам? Одакле сам? Куда идем? И, на крају крајева: Ко смо? Одакле смо? Куда идемо. Љермонтовљев одговор, као и потоњи, на ова питања, није ни мало оптимистички: “Човек ту није ни племенита нити каква друга жртва, није узвишено биће које сазнаје и осмишљава природу и свет, то сазнање плаћа сопственом егзистенцијом. Он је просто ништавило које долази ниоткуд и иде никуда.” Књижевност XX века нема тако универзалну димензију, као што ју је имала у доба романтизма, и не настоји да дa коначни одговор, али ваљано сведочи о човеку свог времена и његовом свету. Али, не само ангажман у садашњости, него и избор “осетљивих” тема из блиске прошлости, може писцу да донесе проблеме, па и осуду. Ипак, обраћање поетици, није забијање главе у песак; промена перспективе је потреба да се свет погледа изнутра.

Прва беседа

       Пал Бендер је настављајући мисаоо поезији рекао да када говоримо о кризи поезије, о незаинтересованости читалаца, немојмо мислити да рецимо у старом Риму огромна већина грађанства није хрлила на гладијаторске игре, а да је само један танак слој људи узимао у руке Вергилија или Овидија. Ако ћемо право, поезија је перманентно у кризи, али преживљава. И наџивјава, чак и доб у којем је настала. Ко се сећа имена министара у француској влади, док је Маларме стварао свој не баш преобиман опус? Али, ми песници, не пишемо зато да би било шта наџивели, него зато да би преживели сурова времена - другачијих баш и нема -, преживели и остали нормални, колико је то већ могуће. Песма је песникова самотерапија, а највечи јој је успех ако помогне и покојем читаоцу.

Друга беседа

       У другом делу програма, песме  су читали су Бранислав Живановић, Јон Баба, Ева Харкаи Ваш, Радован Влаховић, Спасенија Сладојев, Звонко Сарић, Јелена Станојев и Ирина Харди Ковачевић и током тог дела манифестације поред песама на српском језику – у оригиналу или у преводу – чули су се и стихови на румунском, мађарском и хрватском језику.

Светски дан поезије Светски дан поезије Светски дан поезије Светски дан поезије

Светски дан поезије Светски дан поезије Светски дан поезије Светски дан поезије

 
ОТВОРЕНО ПИСМО ЈАВНОСТИ УПРАВНОГ ОДБОРА ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ
кампања за смењивање директора Градске библиотеке Драгана Којића симптом болести новосадске културе

Већ деценијама посматрамо жалосну комедију у којој се након политичких избора места директора и управника библиотека, као и других културних установа, додељују као ратни плен партијама Србије како би удомили своје кадрове нижег калибра. Ни неразумнијег сценарија ни већег осећања понижења када видите да се о стварима културе, уместо на стручном и културном нивоу, одлучује са бруталним примесама политичких интереса покривених коалиционим споразумима. Да би се култура, у овом случају библиотеке, делимично одбраниле од самовоље политике, законом је уведена мера заштите стручног критеријума тако што се сагласност за избор директора матичних библиотека, којих у Србији има тридесетак, прибавља од Народне библиотеке Србије.
Градска библиотека Новог Сада је једна од најстарија библиотечких установа у Србији, основали су је 1845. године грађани Новог Сада, а у педесетим годинама прошлог века права управљања библиотеком преузели су комунисти револуционарном експропријацијом, као у свим другим случајевима, а то право сада нажалост баштине наше демократске партије.
Част да успешно води ову знамениту установу већ неколико мандата има афирмисани културни посленик и нестраначка личност Драган Којић, чија је актуална судбина пала у руке Лиге социјалдемократа Војводине, тј.  претежно њеном управном одбору. Ваља знати да је Драган Којић постављен за директора одлуком Извршног већа Војводине уз претходно добијену сагласност Народне библиотеке Србије, што значи уз поштовање важећих закона. Добивши права да одлучује о судбини ove ustanove руководство Лиге је прихватило затечено стање и сагласило се да Драган Којић остане директор, али је у најактуалнијим данима од њених најистакнутијих људи покренут поступак за његову смену. Предлог је упућен Скупштини Новог Сада, која се на волшебан начин, самопрогласила за надлежну у случају именовања и разрешења директора Градске библиотеке, уместо актуелне Владе Војводине, без прибављене сагласности Народне библиотеке Србије. Упркос чињеници да је ова кампања у сукобу са законом и да има неспоран карактер правног насиља, предлагачи смене се служе фалсификатима и оптужбама на рачун Драгана Којића које можемо пронаћи само у мрачним временима наше револуционарне прошлости. Иако је управни одбор Библиотеке, који воде Лигини кадрови, сваке године рад Драгана Којића оцењивао као успешан,  високоодговоран и стручан, иако је Библиотека Матице српске, као надлежна за стручни рад Градске библиотеке, такође високопозитивно карактерисала њено деловање и посебно истакла стручни и морални допринос раду њеног директора, предлагачи иду са интенцијом moralnog difamirawa тврдећи да је Драган Којић дугогодишњим нестручним деловањем нанео непроцењиву штету угледу ове културне установе. Суочавајући се са оваквом оценом, коју не можете наћи ни у једном званичном документу надлежних органа и установа, тешко се отети утиску да  код нас политика није заснована на арбитрарним аспектима воље, на демонстрацији моћи и на катастрофалним моралним премисама из којих произилази презир према јавним интересима, пред чим се можемо само згражавати. Ако људи културе овај инцидент не схвате као симптом накарадне праксе, као инструментализацију културе у скривеним катакомбама политичких манипулација, као понижење достојанства знања и стручног карактера културних делатности, као суспензију и срамоћење ума, онда ће заједно са грађанима бити осућени на бесконачну имбецилизацију и презир. Јавност која се код нас тегобно осваја, која се формира у условима често несхватљивих ограничења, прикривене цензуре и осионости политичких центара моћи, партикуларизације и приватизације јавног интереса мора схватити да без њене улоге у контроли власти и њеног оснаживања и утврђивања уз велике жртве нема опште добробити. Управни одбор ДКВ, који такође пролази кроз многе сциле и харибде политичких притисака и понижења, указује са пуном одговорношћу да овај случај није издвојен, него нажалост на нашој новосадској културној сцени скоро парадигматичан. Овоме се морамо одупрети и оваква демонстрација политичке неразумности мора бити прекинута.
Коначно, ако Скупштина Новог Сада жели да буде репрезентант грађана она мора да делује и као просвећени скуп појединаца који схватају да је њихова људска улога изнад бесловесног извршавања коалиционих споразума и њихових често несватљивих ефеката, и да њихов удео у заштити елементарних права културе и достојанства грађана, као права на истину, није угашен.



Усвојено на седници Управног одбора ДКВ
У Новом Саду,
31.03.2011.
 
ПИСМО ГРАДОНАЧЕЛНИКУ НОВОГ САДА

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АУТОНОМНА ПОКРАЈИНА ВОЈВОДИНА
ГРАД НОВИ САД

Градоначелнику Игору Павличићу,
Андреју Бурсаћу задуженом за културу у Градском већу
Града  Новог Сада                                                  

Усвојено на редовној скупштини Друштва књижевника Војводине,
6. марта, 2011. у Бачкој Паланци

                                                 

Поштовани господине градоначелниче,

Скупштина ДКВ Вам се обраћа са намером да Вас упозна са чињеницама које угрожавају рад и опстанак наше организације.
ЈП Пословни простор нам као ораганизацији писаца на основу Одлуке Градског већа наплаћује закуп за коришћење простора у Браће Рибникар 5, изједначујући нас са богатим политичким партијама и невладиним организацијама које су у знатно бољем положају. Овим се истовремено игноришу чињенице о природи књижевне организације и њеним моралним и материјалним капацитетима. Скрећемо пажњу да ниједно уметничко удружење у региону не плаћа закуп и да су сва удружења у немерљиво повољнијем положају. Она имају седишта у власништву, располажу са пословним простором од кога делимично финансирају своју делатност, имају хотеле за одмор и за писање, као и за међународну размену. Ми немамо ништа и још смо под сталним финансијско-економским притиском који добија нежељене форме и може се тумачити на различите начине.
Поштовани градоначелниче, у Закону о култури, члан 77, постоји став да „Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу суфинасирати текуће расходе и издатке установа и других субјеката у култури који се не финансирају редовно из њихових буџета, ако својим програмима трајније задовољавају културне потребе грађана на одговарајућем подручју.“ Да ли се може довести у питање реалност да ДКВ својим програмима не задовољава трајније културне потребе грађана у Новом Саду.
С друге стране, ДКВ не може плаћати закуп из програмских средстава која добија из других извора, то је противзаконито. ДКВ добија 44% средстава за  текуће расходе од Владе Војводине, што је недовољно. Град Нови Сад би требало да финансира исти проценат (44%).
Молимо Вас да нас ослободите трошкова закупа или да се нађе начин да се компензују. Дугорочније, ДКВ је културна асоцијација се немерљивим доприносом за културу Новог Сада и требало би наћи могућности да добије сопствено седиште у коме би несметано могло да организује своје делатности. Необично је да град Нови Сад, који своју културну ауру највише дугује некадашњим и садашњим писцима, од Лазе Костића, Змаја до Тишме, Ласла Вегела и других, има тако непримерен однос према тим чињеницама.


С поштовањем,
Никола Страјнић,
председник
Друштва књижевника Војводине

 
<<  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  >  >>

Резултати 61 - 70 од 140

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2011. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникара 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432