Друштво књижевника Војводине
 
 


Вести |
СЕЋАЊЕ

 Милан Туторов

Милан Туторов (1923- 2011), књижевник, драмски писац, редитељ и историчар, културни радник. У најужем смислу, био је драмски писац.
Школовао се у Осијеку и Белом Манастиру, а по избијању Другог светског рата, као припадник НОБ-а, постао је политички комесар IV батаљона XIII ударне војвођанаске бригаде. Након ослобођења радио је у Министарству за науку и културу Владе СФРЈ, а потом уписао студије на Академији за позориште у Београду. По завршетку студија радио је у Историјском архиву у Зрењанину, након тога добио је ангажман редитеља у Зрењанину и Суботици. Значајан део свог позоришног деловања провео је као управник Народног позоришта у Зрењанину.
Ширу репутацију стекао је након што је његова драма из 1956. године "Пукотине рајa"  преточена у филм (1969), доживевши озбиљан успех у широј културној јавности. Његово значајније дело је и проза "Сева муња, биће опет буна".
Милан Туторов је добитнике бројних признања: Награда за најбољу савремену домаћу драму (Пукотина раја) и Награда за животно дело. Носилац је медаље за храброст из Другог светског рата.
Аутор је следећих драма: Ко умије њему – ниједна, На степеништву, Подземни шетачи, Пукотина раја,  Између два воза, Беспомоћни, Оптимистички мизантроп, Нови анђео, Крајпуташ за троје, Курјаково јутро, Ујак Матија није умро, Риђан крилати, Талијини кентаури, Учооо, Банаћанска романсa.
Написао је  следећа прозна дела: Звезде и сватовац (мемоарска рaтна проза), Сева муња, биће опет буна, Банатска рапсодија.

Био је члан је друштва књижевника Војводине.

 
СЕЋАЊЕ
Ференц Деак
Истакнути  војвођански мађарски писац и песник Ференц Деак преминуо је  у 74. години у Суботици, након дуге и тешке болести.
Деак је рођен 1938. године у Новом Итебеју. Школовао се у родном селу, у суседном Српском Итебеју, Зрењанину, Суботици и Новом Саду. Дипломирао је примењену уметност.
Знање француског усавршавао на универзитету у Дижону.
Био је истакнути књижевник, јавни и културни радник.
Писao je превасходно на  мађарском, али и на српском и француском језику.
Био је уредник омладинских новина "Кепеш Ифјушаг", драматург у Радио Новом Саду. Обављао је и дужност главног уредника петојезичног драмског програма у поменутом радију.
Између 1982. и 1986. био је амбасадор СФР Југославије у Западној Африци, а након повратка у земљу био је уредник и главни уредник драмских програма Телевизије Нови Сад, до пензионисања 1999. године. Његове драме приказиване су у мађарским позориштима у Војводини, а по њима је снимљено и неколико филмова.
Најважније књиге поезије су му: Поноћни рибар (1959), Освајање домовина (1971), Додир слоноваче (1972), Пораз (1982), Љубавне епистоле (1994), Зима /Југ/ (2002).
Романи: Метил (1969), Разбојник, роман за омладину (1970), Жега, историјски романа (1972), Разбојник (1976), Слојеви (2003), Распад, наставак романа Слојеви (2006).
Драмски текстови и сценарији: Боровнице (1968), Даћа, драме, радиодраме, сценарији (1972), Игра сенкама, филмски и телевизијски сценарији (1985), Граница и други сценарији (1991), Лутајућа ватра, сценариј (2003), Хисторија, три драме (2006).
Новеле: Реквијем (1961), Корени Сунца (1965),  Nuk dua mjalte, приче за децу (1974).
Аутор је 12 драмско-сценских дела: Боровнице (1968), Жеђ за ваздухом (1971), Даћа (1972), Ћопави кадрил (1972), Слепи трио (1974), Киднапер (1975), Звездана времена (1976), Нирвана (1981), Апотеоза 2 (1982),  Безгранично (1997), Гушење (1998), Диспутанти (2002).
Аутор је 13 радио-драмских дела: Пословни подухват (9161), У окуци (1965), Ћопави кадрил (1968), Слепи трио (1969), Апотеоза (1971), Интерурбан (1972), Велике воде (1974), Киднапер (1975), Звездана времена (1977), Апотеоза бр. 41 (1981), Породични ручак (1989), Људска трагедија (1999), Југ/Подне (2000).
Написао је сценарија за телевизијске драме: Бреме (1970), Крај недеља (1973), Кућна терапија (1977), Смешкоград, серија (1978), Време расних паса (1983), Граница, серија (1980), Боје слепила (1992) – као и сценарија за дугометражне филмове: Бреме (1969), Парлог (1974), Трофеј (1979), Граница (1990), Лутајућа ватра (2003), Верници магле (1992-2005), Да нема љубави (2004-2005).
Као сценариста филмова Трофеј и Граница, награђен је високим наградама на филмском фестивалу у Пули.
Деакова дела су превођена на скоро све европске језике, као и на арапски и кинески (мандарински).
Добитник бројних књижевних награда и признања (домаћих и страних) и  (домаћих и међународних) признања за културни и друштвени ангажман. За књигу Сова и чизме награђен је најпрестижнијом наградом за дечију књижевност Невен.
До одласка у пензију живео је  и радио у Новом Саду, последње године живота провео је у Суботици.
Био члан Друштва књижевника Војводине.
 
СЕЋАЊЕ

Татјана Цвејин


Татјана Цвејин (1948, Нови Бечеј – 2011, Суботица), песникиња, прозни писац, критичар, преводилац и мултимедијални уметник, преминула је у суботу 3. септембра 2011. у Суботици.
Рођена у Новом Бечеју, у породици Ане Хандвел (што је био и њен псеудоним), повратнице из Аушвица, и оца Мирка, који је био заробљеник у логору Лукенвалдеру.
Осмогодишњу школу похађала у Бањалуци,  Кањижи и Апатину, завршила техничку школу, студирала на Економском факултету, радила на административним и књиговодственим пословима у Новом Саду, Футогу, Апатину и Београду (Институт „Никола Тесла“), двадесетак година била финансијски руководилац у предузећу „Електодизалица“ у Београду.
Уређивала часопис Лиге јеврејских жена београдске јеврејске општине „Mish Mash“ (од 0 до 16, односно од почетка до краја излажења).
Тридесетак и више година сарађује на међународном пројекту са асоцијацијом WESTEAST, након чега је приредила изложбу у Београду, припремивши материјал за часопис Руковет – СЛУЧАЈ WESTEAST, који је обухватио више стотина уметника из дванаест земаља, са свих континената.
Татјана Цвејин је ушла у књижевност 1976. збирком песама „Невидљиви дарови”. Потом су уследиле песничке књиге „Живи песак”, „Понављамо облике стварности”, “На путу”, „Модра пчела”, као и прозне „Мола, мола”, „Уздаси Оха и Аха”, „Резервни излаз”.
Објавила је већи број књига, међу којима издвајамо: Критериј знамења (са Франци Загоричником), 1983; Сабат (са Франци Загоричником), 1993; Распевани буквар, 1994; Србија на истоку, 1994; Заљубљени буквар, 1995; На молу Сан Карло, певање у молу /са Франци Загоричником/ двојезично, словеначки/српски/, 1997; Дневник белих рада, 2000; Sabat-follow me! /са Франци Загоричником, 2000; Узјахао Петар ветар, 2004. и др.
Приредила је антологију јеврејских песника у Србији и дела Миодрага Борисављевића.
Њене књиге су превођене на словеначки, италијански и енглески.
Награђивана је више пута у земљи и иностранству за свој песнички и уметнички рад.
Татјана Цвејин је била запажена као уметник који се последњих деценија бавио уметничким праксама у духу поставангарде. Учествовала на више изложби и манифестација тог типа у земљи и иностранству.
Боравила је студијски више пута у иностранству. Сарађивала је са великим бројем часописа и ревија у Србији, и на простору бивше Југославије.
Била је члан Друштва књижевника Војводине.

 
СЕЋАЊЕ
Владимир Влатко Миларић МИЛАРИЋ Владимир Влатко (Петроварадин, 9. X 1930), књижевник, дугогодишњи истакнути члан ДКВ,  преминуо је 25. августа 2011. године У Петровардину.
Владимир Миларић је основну школу завршио у Петроварадину (1937-41), а гимназију у Сремским Карловцима (1941-45) и Новом Саду (1945-49), дипломирао је језик и књижевност на Вишој педагошкој школи у Новом Саду (1950-52).
     У петроварадинској школи Владимир Назор био је наставник  и директор (1953-66).    
У Змајевим дечјим играма, где је од оснивања био члан Савета, радио је као стручни сарадник (1977-83). Био је  главни уредник часописа Детињство (1975-83).
     У Издавачко одељење Дневника прешао је 1983. и уређивао едицију Детињство, до пензионисања 1992. поводом стоте књиге Детињства објављена је споменица, под његовим уредништвом (1990).
     Миларић је написао многе студије и чланке о проблематици књижевности за децу, залажући се за модернији приступ тој теми, као и за модернизацију наставе књижевности. Био је коаутор многих књига посвећених настави књижевности: Проблеми наставе писмености (1963), Савремена настава српскохрватског језика у основној школи (1965), Змајеве дечје игре (1967), Трагом дечје песме (1969), Дечја књижевност - шта је то? (1970), Критика књижевности за децу (1972), Описивање у настави усменог и писменог изражавања (1977).
     Посебне заслуге Владимира Миларића су у приређивању антологија дечје књижевности где је афирмисао писце модерне сензибилности и најрепрезентативније писце нове генерације.
     У Новом Саду му је објављена антологија Зелени брегови детињства (1970), у Сарајеву књига Избор из југословенске поезије за децу (1983), а у Љубљани 1985. антологија на словеначком Roza cudotvorna (Чудотворна ружа).
     Направио је избор и написао предговоре за више књига поезије, Григора Витеза, Мирослава Антића, Отона Жупанчича и других песника који су писали за децу. Приредио је и књиге Трагом дечје песме (1969), Нови дечји песници (1972) и Негде на крају света (1973).
     Добитник је Октобарске награде Змајевих дечјих игара (1977).
 
КОНКУРС ЗА ПОДНОШЕЊЕ ПРЕДЛОГА ЗА ДОДЕЛУ ПРИЗНАЊА УМЕТНИЦИМА

На основу Јавног позива Министарства културе Србије за доделу Признања за врхунски допринос националноj култури и култури националних мањина ДКВ расписује

Kонкурс за подношење предлога за доделу Признања уметницима, тј. књижевницима, члановима ДКВ за врхунски допринос националноj култури, односно култури националних мањина

I Министарство културе, информисања и информационог друштва упућуjе jавни позив уметничким удружењима, да предложе пензионисане уметнике,  за доделу Признања за врхунски допринос националноj култури, односно култури националних мањина (у даљем тексту: Признање).
Право на Признање може стећи уметник ;
1.    књига и књижевност (стваралаштво, издаваштво, преводилаштво);
II Право на Признање може стећи, писац коjи испуњава следеће опште услове, и то:
1.    да jе стекао статус корисника пензиjе код надлежног Фонда за пензиjско и инвалидско осигурање у Републици Србиjи;
2.    да jе држављанин Републике Србиjе;
3.    да jе остварио врхунски допринос националноj култури, односно култури националних мањина;
4.    да jе добитник наjзначаjниjих награда и признања, и то:
1.    републичке награда за посебан допринос развоjу културе;
2.    награде за животно дело;
3.    стручне награде са међународних фестивала;
4.    награде са фестивала и манифестациjа од републичког значаjа;
5.    стручне награде удружења;
6.    локалне награде и друштвена признања;
7.    друге стручне међународне и домаће награде и признања из области културе;
5.    да има образложену оцену вредности доприноса у области културе у делатностима коjу даjу уметничка удружења.
III Подносиоци предлога обавезно достављаjу следећу ПОТРЕБНУ ДОКУМЕНТАЦИJУ:
1.    Формулар – предлог за доделу посебног признања за врхунски допринос националноj култури у Републици Србиjи (преузима се на приjавници Министарства културе, информисања и информационог друштва у Београду, Ул. Влаjковићева бр. 3, са странице саjта Министарства културе, информисања и информационог друштва РС) или у ДКВ или са сајта ДКВ;
2.    оверена копиjа правоснажног решења донетог од стране надлежног фонда за пензиjско и инвалидско осигурање или копиjе извештаjа кориснику о исплати пензиjе за последња три месеца;
3.    оригинал уверења о држављанству са роком важења у складу са Законом о матичним књигама („Службени гласник”, броj 20/2009);
4.    образложена оцена, коjу даjу даjу уметничка и струковна удружења, установе културе и образовне и научне установе;
5.    професионална биографиjа;
6.    фотокопиjе НАJЗНАЧАJНИJИХ награда и признања.
Чланови ДКВ са наведеном документацијом могу конкурисати за преппоруку, тј. за мишљење од 29. августа до 20. септембра 2011, ДКВ ће након процедуре формирати мишљење и предати конкурсну материју у Министарство културе Србије до 22. септембра, 2011. године.
Предлози ће се доставити поштом препоручено са назнаком „JАВНИ ПОЗИВ ЗА ДОДЕЛУ ПРИЗНАЊА УМЕТНИЦИМА ОДНОСНО СТРУЧЊАЦИМА У КУЛТУРИ ЗА ВРХУНСКИ ДОПРИНОС НАЦИОНАЛНОJ КУЛТУРИ, ОДНОСНО КУЛТУРИ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА”, Министарство културе, информисања и информационог друштва, Влаjковићева 3, 11000 Београд, или личном доставом.
Предлог за доделу Признања утврђуjе Комисиjа за утврђивање предлога за доделу признања уметницима, односно стручњацима у култури за врхунски допринос националноj култури односно култури националних мањина (у даљем тексту: Комисиjа), чиjе чланове именуjе Министарство културе, информисања и информационог друштва на период од годину дана, са могућношћу поновног именовања.
На основу предлога Комисиjе, Министарство културе, информисања и информационог друштва, полазећи од средстава обезбеђених законом о буџету Републике Србиjе, предлаже Влади акт о додели посебних признања.
Влада доноси решење о додели посебних признања уметницима за врхунски допринос националноj култури у Републици Србиjи.
Посебно признање додељуjе се и исплаћуjе уметнику у виду доживотног месечног новчаног примања, у нето износу од 50.000,00 динара (словима: педесет хиљада динара).
НАПОМЕНА:
ПРЕДАТА ДОКУМЕНТАЦИJА НЕ ВРАЋА СЕ ПОДНОСИОЦИМА
Формулар – предлог за доделу посебног признања за врхунски допринос националноj култури у Републици Србиjи, професионалну биографиjу и списак наjзначаjниjих награда и признања, попунити читко, штампаним словима или откуцати на персоналном рачунару.
Додатне информациjе могу се добити у Министарству културе, информисања и информационог друштва телефоном на броj: 011/33-98-652, или путем електронске поште, на адресу: This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it или у ДКВ.

 
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА О УЖЕМ ИЗБОРУ БРАНКОВЕ НАГРАДЕ

 

Управни одбор Друштва књижевника Војводине је у јуну 2011. године расписао конкурс за 51. Бранкову награду, а конкурсни рок се завршио 1. августа.
Песници и издавачи били су позвани да пошаљу по три примерка прве песничке збирке, аутора старости до 29 година. На конкурс је стигло преко двадесет књига.
Жири Бранкове награде, у саставу Зоран Ђерић (председник) и Бранислав Живановић (Момчило Бакрач је био одсутан) на својој првој седници, одржаној 4. августа у просторијама ДКВ, закључио је да се наставља тенденција опадања броја првих књига и да је све мањи број издавача који новим песницима посвећују пажњу.
Жири је након исцрпне дискусије формирао следећи ужи избор кандидата за награду:

1. Жељко Јанковић, Карл Гинтер у двострукој експозицији, Шумадијске метафоре
2. Чарна Поповић, Аутоканибализам, Матица српска
3. Марија Цветковић, Алогаритмије, Матица српска
4. Милош Петровић, Пушкице, Књижевни клуб Краљево

Одлука о добитнику 51. Бранкове награде биће донета  у среду 10. августа, и биће саопштена истог дана на конференцији за медије.
51. Бранкова награда уручиће се добитнику у оквиру 6. Међународног новосадског фестивала, 30. августа у Свечаној сали Магистрата Сремских Карловаца. Награду ће уручити актуални лауреат Међународне награде за књижевност Нови Сад.
Награда се састоји од свечане дипломе и новчаног износа.

5. август 2011.
Нови Сад
 
САОПШТЕЊЕ КОМИСИЈЕ О ИЗБОРУ ПОЛУФИНАЛИСТА ЗА СЛЕМ ТАКМИЧЕЊЕ НА 6. МНКФ
       Програмски одбор 6. Међународног новосадског књижевног фестивала расписао је конкурс за слем такмичење који се завршио 1. августа. Конкурсна правила су предвиђала да песме буду  написане у слем маниру и да кандидати могу да пошаљу највише 8 песама. На конкурс су стигли радови од преко 30 кандидата.

Комисија у саставу: Јелена Станојев, Стојан Јанковић Крпица и Бранислав Живановић
обавила је и закључила селекцију 5. августа.
Након читања радова и дискусије, комисија је донела одлуку да се позову као учесници полуфиналног слем такмичења следећи кандидати:

1. Арсовић Немања (Нови Сад)
2. Барзут Драгослава (Београд)
3.
Бркић Јелена и Вујаковић Маја (Београд)
4. Гардиновачки Душан (Нови Сад)
5. Глишић Ненад (Крагујевац)
6. Живковић Горан (Ниш)
7. Мијатовић Милан (Београд)
8. Оцокољић Слободан (Чачак)
           
       Полуфинално такмичење ће се одржати 31. августа у 23,00 часа у Кафеу «Бистро». О учесницима  финалног такмичења на првој вечери ће одлучити гласови публике.
       А на финалној вечери, које ће се одржати 1. септембра, о победнику ће одлучивати гласови публике, као и стручни жири који ће, такође, прогласити победника. Стручни жири ће радити у саставу: Јелена Станојев, Стеван Брадић и Бранислав Живановић
Победници слем такмичења за најбољег слемера Србије добиће диплому и новчану награду.

 
СИМПОЗИЈУМ О ЂУРИ ЈАКШИЋУ

у оквиру 50. дана Ђуре Јакшића у Српској Црњи

Симпозијум о Ђури Јакшићу

Друштво књижевника Војводине и Народна Библиотека Ђура Јакшић организовали су  симпозијум о Ђури Јакшићу у оквиру 50. дана Ђуре Јакшића, 21 јуна, уторак, у библиотеци у Српској Црњи ( од 11,00  до 13,00  и од  15,30 до 18,00 сати).
Симпозијум се организује, како је истакао Јован Зивлак,  са намером да се са становишта нових увида и методологија размотри дело овог значајног српског романтичарског писца. У фокусу пажње учесника , поред поезије, о којој је највише и писано,  требало би да буду многи други видови Јакшићевог стваралаштва: од   приповедаштва, драме, преписке, као и посебних аспеката њговог дела, од стиха па до идеологије.
Ђура Јакшић( 1832- 1878), један од најзначајнијих српских романтичара, песник, приповедач, драмски писац, сликар. Школовао се у Сегедину, Темишвару, Пешти, Бечу. Живео и радио у Великом Бечкереку, Пешти, Великој Кикинди, Новом Саду, Подгорцу, Крагујевцу, Сабанти, Пожаревцу, Јагодини, Београду. Службовао у Војводини, по селима Србије и у Београду, где умире. Није успео да се формално образује, студирао сликарство у Минхену, а после прекида у зрелим годинама покушавао да заврши студије у Бечу. Песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике.
Писао је неколико врста приповедака: оне у којима је идеализовао средњи век, приповетке о животу банатског села,  приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је доминантна родољубива тематика. Написао је око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених.
Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се прикаже политичка драма,  важна за нашу историју. Јакшић је створио мањи број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, 'Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије.
На симпозијуму у две сесије саопштења су поднели: др Драган Проле, др Никола Страјнић, др Мирослав Егерић, др Бојан Јовановић,  др Милена Владић Јованов, др Миливоје Ненин, др Горана Кркљуш, др Спасоје Граховац, др Бранко Ристић, др Зорица Хаџић, мр Милан Мицић, мр Соња Париповић, мр Михаило Олејников.
Др Драган Проле је говорио на тему Ноћ код Новалиса и Јакшића. Проле је нагласио да је уместо светла и знања романтичарска критика просветитељства понудила ноћ и снове. У намери да уметнички испостави богатију и дубљу визију субјективности Новалис је читао свакидашњи свет језиком сна, прекидајући тиме устаљену логику према којој сан треба да тумачимо језиком будне свести. Његов уметнички императив, сажет у идеји да свет треба романтизовати, провођен је у дело захваљујући јединственој поетици која се зачиње с оне стране рационалне калкулације. Код Јакшића ноћ нема улогу да пробуди ни несвесни нити имагинарни свет. Њен химнички угођај остаје на снази, али је код Јакшића он усмерен ка сублимном као пресудном елементу историјске свести. Естетизовањем историјске свести ноћ је и у Јакшићевој поезији задужена за својеврсно "буђење", а оно доноси преплитање религијских осећаја и евоцирање историјских налога.
Никола Страјнић је тумачио питање, с којим може да се зађе у проблематику песме Поноћ Ђуре Јакшића, наглашавајући да на њега може да се одговори из перспективе  компаративног приступа. Наиме, без обзира на чињенице везане уз песникова читалачка искуства, с којим песницима и мислиоцима  и њиховим делима је ова песма кореспондентна? Јер, не мора да буде нужно да је песник некога читао да би га „опонашао“.Штавише, ако се има на уму, на пример, Хајдегерова теза да је песништво првотније од језика,  остаје чињеница да се оно са својим „идејама“ само настањује у песничким духовима подобним тим идејама. Песме бирају и стварају своје песнике, а не обрнуто. С једном истом идејом,  ово може да се појављује у више песама, а да песници о томе не морају да имају сазнања. Па да су међусобно и читали те своје песме, које по овим идејама кореспондирају, опет о тој кореспонденцији не одлучују они, већ саме песме, само песништво.
Бранко С. Ристић  је извршио анализу односа према црном и белом у поезији Ђуре Јакшића и  Христе Ботева, настојећи да протумачи њихов симболички значај и особен однос и једног и другог песника према овим феноменима.Употреба црних и белих тонова у поезији ова два песника, рекао је Ристић, може се разматрати још у првој фази њиховог стваралаштва. При томе они су у великој мери у зависности од лирског доживљаја јунака, који лута између стварних проблема свога времена и својих личних страдања и противуречности.
Сања Париповић је у анализи Јакшићевог стиха нагласила песниково  трагање за мером која би на адекватан начин уобличила његову емоцију. Пратећи корелацију емотивног заноса и размера, истраживала је еквивалентност формалног и семантичког плана, као и метричко обиље, разноврсност и константну промену стиховних облика, често интенционално алтернирање метра. Нови ритамски облик постигнут комбинацијама особеност је Јакшићеве версификације и сасвим примерен за исказивање унутрашњих немира и песниковог темперамента.
Прихватање али не и подражавање традицијског метричког обрасца те постепена изградња сопствених мерила у складу са песничким доживљајем, указаће нам на Јакшићев активан, тј. слободан однос ка облику. Овим ће се увидети колико је песник типичан представник романтизма, а колико је аутентичан.
Милена Владић Јованов је говорила о односу модернизма и романтизма са освртом на поетско дело Ђуре Јакшића. Она је нагласила да је  Јакшић романтичар ,,на прагу модернизма“ јер понављање које је у основи двоструке егзистенције његових песмама и тема, нема развијеност облика која се јавља примера ради код Јејтса, за кога можемо рећи и да је неоромантичар, и модерниста. Међутим, понављање у делу Ђуре Јакшћића иако можда само указује на сложеност облика која ће се развити у потпуности тек у модерни, ипак постоји. И то је понављање које уноси двоструку егзистенцију, нечег поновљеног, али и нечег истовремено аутономног, коме се управо овим раскидом са првобитним контекстом, то јест са првобитном песмом, омогућава самостални живот у новом контексту, то јест у новој песми. То могу бити песме сличних наслова, блиско дублетне, или чак на тематском нивоу, диманично развијање тема везаних за симбол и слику ноћи и поноћи.
Мирослав Егерић је говорио о односу критике према стваралаштву Ђуре  посебно тумачећи критичке ставове Светислава Вуловића.
Бојан Јовановић је говорио о односу божанског и профаног у лирици Ђуре Јакшића.
Горана Раичевић, је анализирала  однос Милоша Црњанског према Ђури Јакшићу у есејистичким текстовима.
Зорица Хаџић, је говорила о односу Милете Јакшића према свом славном претходнику.
Миливој Ненин је анализирао слику  Ђура Јакшића у преписци Милете Јакшића.
Спасоје Граховац  је анализирао неколико  важнијих биографских момената Јакшићевог боравка у Кикинди
Михајло Олејников је говорио о Ђури Јакшићу као ангажованом писцу свога времена.
Марија  Танацков је анализирала Јакшићеву лирско епску песму   Смрт Емила Костовића, посвећујући пажњу реалним историјским чињеницама, тако и обликотворним поступцима песника.
Милан Мицић је настојао да осветли историјске и друштвене прилике у доба Ђуре. Јакшића.   Мицић је нагласио да трагање за конфигурацијом  историјских структура  у родољубивом песништву није негација песничке инвентивности и креативности, поетског индивидуализма, особених ментално – емотивних процеса у песнику који граде његов лични, креативни песнички чин. Оно је само покушај да се спозна садржај тоталитета песничког стварања у којем се лично песничко виђење света  прожима и компонује са стањем  колективне историјске свести, са колективним историјским мишљењем и  општим друштвеним токовима и потребама. Синтеза личног песничког чина и  колективних судова о прошлости и садашњости у родољубивом песничком изразу јесте оно што детектује поље смисла у родољубивој поезији. Родољубива поезија која је функционална и рефлексивна у односу на мозаик потреба друштвеног и политичког поретка на емотиван и афективан начин  преноси знаковни систем одређених историјских напетости, али их истовремено креира и подстиче.
Одржавање симпозијума подржао је Покрајински секретаријат за културу, а радови ће бити објављени у посебном зборнику.

Симпозијум о Ђури Јакшићу

 
У ДКВ ОДРЖАН СКУП ПОСВЕЋЕН ПЕТРУ КРДУУ

ПЕТРУ КРДУ: ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН КЊИЖЕВНОСТИ

Петру Крду

У Друштву књижевника Војводине 10.05. у 12,00 сати одржан je скуп под називом Сећање на Петру Крдуа (1952–2011), на коме су о овом песнику, преводиоцу, новинару и издавачу говорили Илеана Урсу, Зоран Ђерић, Павел Гатајанцу и Јован Зивлак.
Крду је преминуо 30. априла, а током свог богатог стваралаштва објавио више књига и антологија поезије (румунске, српске и словеначке) и двадесетак превода, био је дугогодишњи уредник Књижевне општине Вршац (КОВ), уређивао је часопис „Ковине” и основао Европску награду за књижевност, чији су добитници значајни европски писци.
Илеана Урсу је истакла Крдуову посвећеност и озбиљност коју је већ наговештавао када се први пут појавио као млади румунски писац на скуповима војвођанских писаца.
Илеана Урсу је рекла како се Крду придружио великом броју писаца који су последњих година преминули и тако безнадно осиромашили савремену румунску књижевнoст. Поред Крдуа то су Јоан Флора, Мариора Баба Војинович, Емил Филип, Олимпију Балош и др.
Зоран Ђерић је говорио о Крдуу као песнику и о неколиким његовим битним књигама. Посебну пажњу Ђерић је скренуо на књиге песама Јагода у клопци, као и књизи из новијег периода Мој грађански шешир и нове песме. Ђерић је закључио да у Крдуовој поезији доминирају метафора и слика, конституисани по принципу зачудности. Многи би ову поезију именовали као херметичку, али код Крдуа препознајемо напор да се у самом језику ствара драма, да се посредно евоцира драма света и повезује са његовим разумевањем.
Павел Гатајанцу је рекао да је Крду јединствена личност. Био је активан у две књижевности румунској и српској. Он је незаменљив део спона између српско-румунских култура и књижевних веза  на Балкану. На књижевном сусрету у градској библиотеци у Темишвару он је 15 минута говорио о значају Јована Стерије Поповића.  У Вршцу и другим градовима говорио је о Никити Станескуу и Ани Бландијани, песникињи коју је посебно ценио и волео.
Ценимо га највише због одличних превода великана Елиjадеа, Сиорана, Јонескуа као и због великог броја осталих преведених књига као и учешћа у књижевном животу у Вршцу, Београду и Србији.
 Као стваралац  није објавио много  песничких збирки, чини се да је најмање мислио на себе, а највише на стварање књижевног амбијента у провинцији као што су  Јужни Банат и град Вршац. Тиме је учествовао у  уметничком експерименту и  доказао да је човек тај који посвећује место.
Дебитовао је рано, још као средњошколац са 17 година. Иако је на почетку био под утицајем Васка Попе, Рембоа, Никите Станескуа и Марина Сорескуа тек објављивањем књиге „Заменице“ 1981. године отвара врата сопственом књижевном путу који иде од апстрактног израза до ироније и технике колажа.
Јован Зивлак је рекао да је Крду поседовао  необичну страст поводом књиге и књижевности. У томе је било предодређености, посебно за поезију и талента који је негован и обнављан. Већина га је знала као уредника КОВ-а, који је некада основан на иницијативу Васка Попе – истакао је Јован Зивлак.
Са Петру Крдуом КОВ је постао разуђени уметнички и европски издавач. Доминирала је поезија или поетско у разним видовима. Било да се скривало под плаштевима прозе или есејизма, увек се осећао нерв и тон Крдуовог осећања за драматично и поетско, за митско и модерно, са ауром лирског које се налазило код Елијадеа, Јонеска, Набокова, Никите Станескуа, Енценсбергера, Пола Малдуна, Ане Бландијану, Аћина, Павловића, Киша...
Када се суочавате са Крдуовим песничким текстовима, са њиховим наизглед надреалним и са стварношћу развезаним пејзажима, са њиховим естетизованим и поетизованим еросом, имате утисак као да сте препуштени самом језику који драматизује себе самог али не и свет. Као да је чудо нереференцијалности и самопроизвођења досегло своје крајње тачке. Али, Крду је био у самом средишту књижевне политике, речитости која је захтевала промену и сила које су ту промену, те Крдуове манифесте у пустињи оспоравале и демантовале. Та поезија је одистински била политичка, песничка и лична.
Своју прву књигу песама Крду је објавио 1970. године са насловом „Намена удвоје”, а потом су следиле „Заменице”, „Доносилац ока”, „Јагода у клопци”, „У цркви Троја”, „Меланхолична тутњава”, „Љубичасто мастило”... Преводио је са српског на румунски језик и обратно, као и са француског и словеначког, а његова дела превођена су на српски, француски, енглески... За стваралаштво је добио многе награде и признања, између осталих – награду Фондације Лучафарул (Букурешт) за поезију и награду „Милош Ђурић” за преводилаштво.

Јован Зивлак Илеана Урсу Зоран Ђерић

Павел Гатајанцу Поестиоци Посетиоци

 
СЕЋАЊЕ

СТОЈИМО У ПРАЗНИНИ И ЧУДИМО СЕ

 Петру Крду

Петру Крду (1952 – 2011)

Петра Крдуа знам неколико деценија. Више него пријатељски. Поседовао је необичну и заразну страст поводом књиге и књижевности. У томе је било и предодређености, посебно за поезију и талента који је негован и на чудесан начин подржаван и обнављан. Већина га је знала као уредника КОВа, који је некада основан на иницијативу Васка Попе. Првобитна једноставност књига које су се појавиле под амблемом КОВа била је попинска, вршачка и помало симболистичка са примесама евокације и необичних веза које је у завичајним кључевима истраживао велики песник.
Са Крдуом КОВ постаје разуђени уметнички и европски издавач. Доминирала је поезија или поетско у разним видовима. Било да се скривало под плаштевима прозе или есејизма, увек сте осећали нерв и тон Крдуовог осећања за драматично и поетско, за митско и модерно, са ауром лирског које се налазило код Елијадеа, Јонеска, Набокова, Никите Станескуа, Енценсбергера, Пола Малдуна, Ане Бландијану, Аћина, Павловића, Киша, Данилова, Радмиле Лазић, Чарлса Симића, Виславе Шимборске, Леклезија, Купријанова или најмлађих аутора из Београда, Новог Сада или Вршца.
Крду је био отворен и одлучан, разбашурен и говорљив, пријатељски и занет, са негде одлуталим мислима између речи које су се кретале попут шифри и пејзажа у којима смо налазили ликове великих писаца и њихових преводилаца с којима је уговарао мале песничке завере.
Крдуове шифре су биле понегде утопијске и немогуће у свету у којем су владале шифре прагматизма и зависти. Деловао је у граду немале традиције и културног израза, али наклоност за културу је више била посвећена прошлости и евокацији, а не живим контроверзним личностима које су биле склоне да ватру књижевности стално распирују, да њене битне догађаје обнављају, да њеним језиком истражују и провоцирају комформирану и очврслу стварност, њену тврду укоченост и конвенционализам. Крду је ту стварност провоцирао, пре би се рекло тражио од ње извесну милост за књижевност, наклоност за поезију, аристократску скрушеност пред чудима језика.
Тешко се може рећи да је успевао да умилостиви снагу моћи, неразумевање које се стално обнављало, силу која се доказивала неупитним правом да игнорише и прећуткује свет који је подупирао својом суптилном и маленом снагом.
Има извесне неправде што се од Крдуа тражило сувише. Сувише као од издавача и преводиоца и са нехајношћу према оном најбитнијем, његовом песничком карактеру. А он је био превасходан. Он је од књига тражио потпору, тражио изгубљена сведочанства о неопходности, о нужности поезије у овом свету. Додајући свом списку приjатеља наслов по наслов Крду је вапио да докаже како овај свет има право на поезију, на реч, на њену дубинску и тајанствену меру, на виши смисао, у граду који је попут сваког другог у овој пустој и понегде запуштеној Панонији гледао презирљивим очима на свет уметности и његову тамну недореченост. Бити моћан у левитацијама свести, у вртоглавицама слика и речи, у вртлозима писма и његових метафора а немоћан у пустим замковима моћи и људских институција.
Када се суочавате са Крдуовим песничким текстовима, са њиховим наизглед надреалним и са стварношћу развезаним пејзажима, са њиховим естетизованим и поетизованим еросом, имате утисак као да сте препуштени самом језику који драматизује себе самог али не и свет. Као да је чудо нереференцијалности и самопроизвођења досегло своје крајње тачке. Али, Крду је био у самом средишту књижевне политике, једне речитости која је захтевала промену и сила које су ту промену, те Крдуове манифесте у пустињи оспоравале и демантовале. Та поезија је одистински била политичка, песничка и лична. У тој сводивости видимо универзум једне историје која се понавља, једне рђаве историје која се обнавља и о чему је Крду имао велика знања. Померити реч из њеног баналног и референцијалног лежишта била је Крдуова мисија. Он је једно не, које се стално обнављало као друштвени повлашћени говор и једно да које је било у служби недоспеле и немогуће поетичности, ставио  наспрмно у зјапу ничега и именовао као место, као завичај свог постојања:
Стојимо у празнини/и чудимо се/постоји једно Не испред/ и једно Да иза/
Стискамо се између Да и Не/једна отворена врата/друга затворена врата/подједнако ...(Рељеф).
И као да је Крду поновио једну историју, један рат у коме је сагорео за поезију, за место где ће се одупрети непромочивом ништавилу, том поништењу света за чијом је пунином и обећањима вапио и туговао још један песник и пријатељ наш Петру Крду.
Крду Петру (1952), песник, критичар, преводилац, издавач, новинар. Био је дугогодишњи уредник Књижевне општине Вршац. Уређивао часопис Ковине, основао  Европску награду за књижевност, чији су добитници значајни европски писци.
Прву књигу песама објавио је  1970. са насловом „Намена удвоје”, потом: „Заменице”, 1971, „Доносилац ока”, 1974, „Јагода у клопци”, 1988, „У цркви Троја”, 1992, „Меланхолична тутњава“, 1995, „Љубичасто мастило” и др.
Бавио се превођењем са српског на румунски језик и обратно, као и са француског и словеначког. Објавио је преко двадесет превода, међу којима су: М. Елијаде, Е. Сиоран, Н. Станеску, М. Павловић, Л. Блага, Ј. Каројан, Е. Јонеско. Приредио је неколико антологија румунске, српске и словеначке поезије. Превођен је на српски, француски, енглески...
Објавио је изабране и нове песме Саучесништво, 2003. и Мој грађански шешир, 2009. године.
За поезију, преводилаштво и издаваштво награђиван је многим наградама (између осталих: награда Фондације Лучафарул, Букурешт, за поезију и награда Милош Ђурић за преводилаштво)

Јован Зивлак

 
<<  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  >  >>

Резултати 61 - 70 од 145

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432