Друштво књижевника Војводине
 
 


Вести |
СЕЋАЊЕ - Јован Михајило 1948-2013
jovan
Јован Михајило (Сајковић код Грахова и Ливна, 1948-2013), песник и социолог, антиквар, магистар социјалних наука, умро је 5. 12. у Новом Кнежевцу после краће болести.
Школовао се у Грахову, Ливну и Сарајеву.
Писање поезије и сакупљање умотворина започиње у детињству. У Сарајеву и свом крају наступао и организовао бројне манифестације. Током последњег рата на простору старе Југославије, и у Суботици је неколико година био постављен за Комесара за избеглице.
Објављене књиге: Руже и божури, поезија; Острва која светле, поезија; После пола ноћи, поезија; Народне умотворине I, II и III; Истргнути пупољци, поезија; Крајишке успомене, поезија; Двије руже и рунолисти, поезија; Сјећање на Боју Гашић.
Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије и Републике Српске.
Заступљен је у већем броју антологија и зборника.
Живео у Кули и Суботици, као и Петроварадину, у својој кући где је водио етно-музеј са збирком од 4.500 експоната.
 
 
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ GRUBB STORIES, Библиотека Шангај
У сарадњи ДКВ и огранка Градске библиотеке из Новог Сада организована је 22. 11. 2013. промоција књиге Граб сториес младих ромских писаца Grubb центра у Београду и Нишу, на којој је учествовала наша чланица Марина Жинић.
Домаћин сусрета је била Драгана Димитров из огранка Библиотеке - Шангај.
Сусрет је најављен на Новосадској телевизији у коме су учествовало Д. Димитров и Марина Жинић. У Библиотеци у Шангају, пред препуном салом деце и одраслих говориле су Марина Жинић, Добрила Караулић, директорка GRABB-а из Београда и управник Градске Библиотеке из Новог Сада, господин Драган Којић.
Зборник радова ромских писаца узраста од 14 до 22 године, настао је подршком Фондације GRUBB STORIES, по моделу британске организације Фирс Стори  у Београду и Нишу - у једногодишњем трајању, путем креативних радионица.
Књигу је издао Албион букс  из Београда, 2013 године. Књига садржи 103 странице, обухвата поглавље под називом GRUBB, затим захвале заслужнима под називом "Хвала", потом 29 кратких прича - аутора разних мотива и садржаја. Књигу прате и фотографије (деце из секције за фотографију). Ту су и слике 20 аутора који су се сами представили, а на крају су набројани наставници и сви други који су учествовали у једногодишњим креативном писању (у радионицама где су осим писања заступљене музичке, плесне, креативне, фотографске и видео радионице) у Београду и Нишу.
У поменутим причама, млади, откривајући свет око себе и у себи, користећи своју машту и креативност, јаву и снове, исповедно, инспиративно и непосредно преносе своје емоције, градећи реченице својих необичних прича, у тежњи да живот учине лепшим и бољим.
 
ПИСМО НОВОСАДСКИХ ПИСАЦА МИНИСТРУ КУЛТУРЕ ИВАНУ ТАСОВЦУ
ПРАВО НА РАЗГОВОР, ПРАВО НА КУЛТУРУ

Поводом писма 36 писаца, упућеног  министру културе, писци чланови Друштва књижевника Војводине сматрају да има разлога да саопште и своје мишљење. Књижевни простор и његова проблематика имају сложенију конфигурацију у интелектуалном, идеолошком и географском смислу. него што би се могао стећи утисак на основу залагања једне скупине писаца и зато сматрамо да би то требало да се узме у обзир. 
Ценећи да у писму има и корисних идеја о побољшању положаја писаца, али чија пуна реализација треба да се усклади са побољшањем општих економских прилика, сматрамо да једнократни разговор, који се назива јавном расправом,  о тако важним питањима као што су политика откупа књига, помоћ издаваштву, стварању услова за градске, регионалне  и државне стипендије за   подршку стварања нових дела, те проблематика подршке превођењу наше књижевности у свету, може само да створи утисак да је реч о групи и промоцији једне врсте права где су сви једнаки, а неки једнакији.
У досадашњим односима писаца, културних установа и института са Министарством  културе и осталим локалним субјектима у сфери културе критички језик је одбациван са индигнацијом и дијалог је сматран обесвећивањем власти и њених ингеренција. Власт је сматрала да друштвени живот почива на њеном праву да доноси беспоговорне одлуке и да је покретање дискусије недобронамерно и штетно. Оно што као прво очекујемо од Министарства и осталих субјеката који партиципирају у култури је да се одрекну ауторитарних реакција, нарцизма и да уместо идеолошке и моралне нетрпељивости прихвате разговор са уважавањем саговорника који се разложно питају о својим правима и свом месту у амбијенту друштва. Такав окрет је услов свих услова да би  наша култура могла да постане достојна свог имена а јавни живот простор продуктивних деловања.
Очекујемо да разговор постане начин комуницирања у стварању културне политике и да не буде само ритуални и једнократни догађај. Стога, нема разлога да се „јавном“ расправом назива расправа са писцима који кроз медије већ годинама промовишу у највећој мери своје проблеме и своја решења. Српска култура постоји свуда где постоје српски писци и писци Србије и нема редефинисања било чега ако се тежиште пажње и медијски и политички држи  тежином менталне статике само у једном средишту и у пољу неколико повлашћених група. У складу с тим, тражимо да се као акт разумевања интереса наше културе у целини напусти предрасуда да је разговор могућ само у Београду и да се јавна расправа одржи у Новом Саду, који је интелектуално средиште у којем делује већи број значајних аутора и излазе важни књижевни часописи, и налазе  се битне издавачке куће. Писци постоје и у Новом Саду и у Нишу и у Крагујевцу и у Сомбору и у Краљеву, и постоје проблеми писаца, и министарство је то требало да зна и пре поменутог писма. У пољу књижевности одвија се једна врста рата за утицај на свим пољима, фаворизовање и наметање одређених писаца омогућује да они остварују необичне културне утицаје и врло је видљиво да се то дешава уз помоћ политике.
Ово је доба медија, али и доба предрасуда које се производе у савезу са доминантним политичким снагама, доба културних догађаја који постоје само зато што су произведени у медијима, о томе можемо срести многа сведочанства ( сетимо се само међународних фестивала који то ни по чему нису, издавача који само најављују своја епохална издања, писаца који искључиво у  домаћој штампи стичу светску славу, оних чија дела немају ни капи крви, часописа који личе на мртво море, итд). Међутим, једноставна осетљивост према истинама ће нам указати да тамо где постоји агресивност, не мора да постоји велика култура, нити велика визија, нити страст за праведношћу и да се културна политика не може  водити искључиво преко медија, односно да саговорници не смеју бити само писци вични самопрокламовању. Министар је више пута критиковао медије у Србији, па би у склопу те критике требало да посматра и видљивост културних посленика који се намећу као гласноговорници већине. Нису ли и они представници истог духа који руководи и другим медијским областима?
Годинама се у комисијама министарства не  води рачуна о репрезентативности, стручности и независности њихових чланова, него о разним политичким и паракултурним наклоностима. Хоћемо ли једном одбацити тај шпекулативни дух који потцењује нашу интилигенцију која се већ халуцинантно суочава са колонама истомишљеничких  комисија чији је рад само потврда њихових интереса у борби за моћ у књижевном пољу.
Поводом писма можемо рећи да је бизарна и неприхватљива идеја потписника о стандардизацији часописа, њиховом дизајну, коректорским и сличним пословима. Не разумемо о чему је реч. То нису само тривијалне спекулације, него и опасне намере које укидају креативност, право на разлику и суштинску карактеристику књижевности као књижевности. Не смемо да наседамо на скривене намере преко којих се  поново уводи једна врста пролеткултовске нивелације. Смисао се не може сакрити иза бирократских механизама, који у форми евалуације и стандардизације пледирају за остваривање некаквих апстрактних форми, а не реалних књижевних, уметничких и интелектуалних садржаја. Који би то били „стабилни нормативи“? И зашто би визуелно-дизајнерски моменат био пресудан у књижевним часописима, када су најзначајнији светски часописи без колебања задржали акценат на тексту. Медиј  књижевности је реч, а не слика.
На крају можемо да кажемо, разговор без писаца Новог Сада и Војводине не може бити разговор о српској култури и култури Србије и било која врста нехата или намере која то игнорише не може бити продуктивна и корисна за наш укупни живот.
У Новом Саду,
16. октобра, 2013

Владимир Гвозден, Никола Страјнић, Јован Зивлак, Алпар Лошонц, Драган Проле, Јанош Бањаи, Петко Војнић Пурчар, Зоран Ђерић, Стеван Брадић, Милан Ненадић,  Бранислав Живановић, Корнелија Фараго, Драгиња Рамадански, Вићазослав Хроњец, Гордана Ђилас, Михаил Ђуга, Јованка Николић, Фрања Петриновић, Драгомир Шошкић, Павел Гатејанцу, Пал Бендер, Давид Кецман Дако, Јасна Мелвингер, Дамир Смиљанић, Илеана Урсу...
 
СЕЋАЊЕ: Милица Мићић Димовска ( 1947 – 2013)

  Milica Micić

Милица Мићић-Димовска преминула је у Суботици 6. октобра после дуже болести. Рођена је 1947. године у Новом Саду, школовала се у Новом Саду, дипломирала је Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду.
Била је један од водећих српских приповедача  и романсијера у последње две деценије минулог века.
Милица Мићић-Димовска је објавила неколико збирки приповедака: “Приче о жени”, “Познаници”, “Одмрзавање”, “У процепу” и “Заручнице” (избор из прозе), као и романе “Утваре”, “Последњи заноси МСС”, “Мрена” и књигу “Путописи”.
Најчешће је тематизовала женске ликове и њихову интиму. Један од њених кључних романа “Последњи заноси МСС” је прича о историјској судбини прве српске модерне списатељице на граници деветнаестог века Милице Стојадиновић Српкиње. Ова контроверзна и сензибилна јунакиња се налази у времену дубоког оспоравања једног еманципованог хтења да се конформирани и патријахални свет промени.
Збирка приповедака коју Милица Мићић Димовска објављује непосредно потом, У процепу, бави се препознатљивијом и актуелнијом прошлошћу. У средишту пажње су женски ликови, њихово интимно биће у које се садашњост или прошлост неминовно уписују.
Посебно место у опусу Милице Мићић Димовске има роман Мрена, који се бави временом српског друштва у ликовима представника једне битне националне институције у време НАТО бомбардовања. Отварајући поводом тога многа питања у етичком хоризонту, трагајући за односима према национализму и старим идеологијама, ауторка је изазвала многе спорове и полемике.
      Радила је и као преводилац, новинар и уредник у листовима “Весели свет”, “Еликсир” и “Невен” у оквиру НИШРО “Дневник”. У Издавачком предузећу Матице српске била је уредник, а затим главни уредник едиције “Прва књига”, члан редакције Летописа Матице српске. Кратко је била председница Друштва књи¬жев¬ника Војводине.
За збирку приповедака „Познаници” добила је награду „Карољ Сирмаи”, а за “Одмр¬завање” Андрићеву награду. Роман „Последњи заноси МСС”,  донео јој је Но¬ли¬тову награду, као и „Бранко Ћопић” и “Борислав Станковић”. За књигу приповедака У процепу Милица Мићић-Димовска је добила награду Друштва књижевника Војводине за књигу године.
Књиге и приче Милице Мићић-Димов¬ске превођене су на енглески, мађарски, пољски, словачки, италијански и шведски језик. Заступљена је у неколико домаћих и страних антологија српске прозе.





 
СЕЋАЊЕ - Жарко Аћимовић ( 1931 -2013)
     
          Жарко Аћимовић                                                   
У Футогу је у осамдесет  трећој години живота после краће болести умро новосадски песник Жарко Аћимовић.
Рођен  1931. у Петровцу код Ђаковице на Косову и Метохији, рано детињство је провео у Бачком Маглићу. Гимназију је завршио у Бачкој Паланци (1955), а Југословенске књижевности и јужнословенске језике на Филозофском факултету у Новом Саду (1959), магистрирао је на Филолошком факултету у Београду ( 1974).
Радио је читав живот као средњошколски наставник српског језика, а најдуже у Електротехничкој школи Михајло Пупин у Новом Саду.
Објавио је преко 20 књига поезије и поетске прозе. Навјећи број књига је објавио код новосадских издавача, у Матици српској, Стражилову, Световима и Прометеју. Од прве књиге у Матици српској, С краја на крај, преко Куполе времена ( изабране песме ), такође у Матици, Тачности и изгубљености, Дневник Нови Сад до последње са насловом Жижа, коју је објавио у Српској књижевној задрузи, Аћимовић је доследно спроводио своју песничку филозофију. Пишући кратке језгровите песме, сажете извештаје о фантастици живота, као и елиптичне и густе редове поетске прозе, читалац је стицао утисак како су Аћимоћеве речи  преузете из језгра живота, из његових необичних и тамних тренутака који сведоче о нашем самозабораву, изгубљености и усамљености. Тај основни моменат Аћимовићева поезије опсесивно је приказиван метафоричним и сликовним језиком, језиком снова, где је аутор трагао за покиданим везама нашега света и наших илузија.
Аћимовић је био песник градског живота и његових траума, отуђености и хладноће постојања. Као да је из његових рукописа проговарао велики мајстор неизвесности и дубоке животне стрепње. Аћимовић је био неспорна аутентично песнички сензибилизирана појава новосадске песничке културе, издвојен и предан он је написао можда најпотресније слике људске усамљености у овом граду. 
Аћимовић је три  пута био добитник књижевне награде  „Стражилово“. Био је члан Друштва књижевника Војводине.




 
Симпозијум Књижевност отпора - аутономија, субверзија, иронија
Друштво књижевника Војводине
Association of Writers of Vojvodina
Brace Ribnikar 5, 21000 Novi Sad  
This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it * www. dkv.org.rs* 6542 432
  
Симпозијум 
Књижевност отпора - аутономија, субверзија, иронија

Друштво књижевника Војводине организује симпозијум о Књижевности отпора – аутономија, субверзија, иронија, 28. 08, среда, Градска библиотека, Нови Сад, Дунавска 1, од 10,00  до 13,00 и од  15,30 до 18,00 сати. Симпозијум се одржава у оквиру 8. Међународног новосадског кнњижевног фестивала. 
Текстови би требало да буду обима од 6 до 16 страна нормалног прореда. Дужина излагања се ограничава на 15 минута. 
Радови ће бити објављени у посебном броју Златне греде.
Симпозијум води
Потпредседник ДКВ
Јован Зивлак*


Симпозијум се организује са намером да се размотри проблематика отпора у књижевности. У фокусу пажње требало би да буде књижевност отпора у контексту промена друштвених и економских основа које карактерише неолиберално доба. Неспорно је да отпор у књижевности започиње са снажним успостављањем самосвести као разумевањем властите позиције у пољу различитих надређених режима моћи који су детерминисали и ограничавали њена инвестирања у откривањима различитих видова истине. Тај преокрет је везан за романтизам и за његова настојања да дестабилизује класицистички поредак етаблираних вредности а посебно за  модернистичку побуну Бодлера и Флобера. Отуда модернизам као сложена и развијајућа књижевна идеологија постаје у битним својим облицима поље изражавања отпора друштвеним силама и видовима моћи који су ишли за тим да пацификују и контролишу књижевност. Истраживање отпора у гестовима савремене књижевности у контексту нових режима моћи и нових пеокрета у перцепцији друштвених вредности требало би да буде тема нашег скупа. 
На симпозијум су позвани:
др Алпар Лошонц,  др Драган Проле,  др Владимир Гвозден, др Дамир Смиљанић, др Никола Страјнић, др Зоран Ђерић, др Корнелија Фараго, др Богдан Косановић,  др Драгиња Рамадански,  др Душан Пајин,  Стеван Брадић, Маја Савић 

***

Симпозијум је замишљен  као истраживање комплекса отпора у текстовима новије књижевности. Отпор се посматра текстуално, као поетичка и стилска категорија где се књижевност појединих аутора опире сврставању у владајуће стилске, жанровске и генерацијске обрасце, као и интердискурзивно, као однос књижевности према другим друштвеним дискурсима (политичком, економском, медијском). Анализа текстова књижевности 20. и почетка новог века (Кафка, Џојс, Црњански, дадаизам, надреализам, футуризам, европске модернизам и неоавангарде, као и новија књижевност, посебно поезија), пружиће нам прилику  да се истраже односи књижевнога текста и његовог контекста, конституција књижевнога поља, институционализација литерарности, интертекстуалности, политике књижевности те књижевне критике. 
Симпозијум би требало да се бави истраживањем језика отпора у новијем добу у текстовима савремене књижевности, поезије и прозе. У разматрању отпора у књижевности размотрићемо шта се приказује као друштвени или политички проблем, како се приказују режими  моћи и односи моћи у друштву, разговор би требало да артикулише услове под којим се књжевност изражава као реторика отпора и ефекте које она може да произведе. 
Половином века у српској књижевности конституисани су различити облици отпора, наспрам утопијског пројекта новог друштва који је контролисао и производио друштвене и економске истине: од феудализације или фолклоризације песничког језика; натурализације слике друштва и улоге човека, до критичког антиутопизма или након демократског преокрета и продора либерализма наступ фолклорне демонизације света, фантастика, феминизам итд. Поред постмодернизма и његових различитих актера код нас и у свету били су присутни различити видови књижевности постшездесетосме, те језичка поезија или видови конкретизма или концептуализма, а посебно се у роману експлоатишу теорије завере / као делегитимизација историјске умности/ или иронизује неолиберална филозофија краја историје.
Књижевност нема повластицу на производњу истине, нити су односи које она производи најбитнији за разумевање моћи. Међутим, књижевност је, упркос маргинализацији, сензиблизирана да артикулише битне премисе отпора користећи различите стратегије. Легитимност отпора се заснива на конструкту људског света и његових вредности у сржи књижевности који се супроставља неолибералном преокрету еманципације тржишта које је у многоме само маска за владавину многих других сила усмерених на осиромашење појединца и његове друштвене улоге, као и његове партипације у пољу истине. Отуда је књижевност нападнута као антипод новим силама преокрета, било преко њене комерцијализације и свођења њене улоге на забаву или обесвећивања њених хуманистичких интереса.
У краткој историји модернизма књижевност је испоставила захтеве за аутономијом, за ауторегулацијом, за критичким дискурсом наспрам историјског зла, за иронијом наспрам инструментализације књижевности и производње функционалне субјективности и друштвености, за променом реторике и језика и нападом на класичне и исцрпљене облике репрезентације.
Књижевност отпора је један од битних историјских дискурса– у модусима проширења перцепције, она настоји да обнови улогу у пољу естетике и етике, да  критичку субверзија ослободи апсолутизација о сопственој безгрешности али и да се подрију силе актуалних друштава и њихови гестови декултурализације.



 
СИМПОЗИЈУМ О БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

У намери да осветли епоху романтизма и српску културу 19. века, Друштво књижевника Војводине организовало је симпозијуме о Лази Костићу, Ђури Јакшићу и Јовану Јовановићу Змају. Разговор о романтизму је настављен на симпозијуму о Бранку Радичевићу, 27. јуна, четвртак, у просторијама Друштва књижевника Војводине ( од 11,00  до 13,00  и од  15,30 до 18,00 сати).
                                             симпозијум 
Петнаестак учесника, углавном професора универзитета, бавили су се различитим аспектима дела овог песника- од поезије, преписке, односа према српском језику, културној и емаципаторској улози, политичким идејама, историји, као и Бранком у светлу критике његовог доба. Модератор је био Јован Зивлак, који је подсетио да ће ова расправа изаћи као зборник у библиотеци ДКВ “Златна греда”.
ссс 
Драган Проле је говорио о мотиву  чишћења Аугијевих штала који је повезан  са неопходношћу чишћења наших “народно-просветних нечистота”. Подвиг који се од осталих Хераклеових постигнућа разликује по ослањању на домишљатост, у старогрчком миту је доведен у вези са сакрализованим поступком “чишћења”. Након демитологизовања, катарзе модерног човека превасходно су везане за сферу културе и духа, јер управо оне представљају услов могућности да материјална људска стварност не буде опогањена. Нововековни чистач мора најпре ваљано радити на себи да би му штале могле постати чисте. 
сс 
Проле је нагласио да попут било које друге, ни наша култура није стасавала захваљујући чудесном постигнућу усамљеног Херакла, него посредством напора читавог низа знаних и незнаних прегалаца, који су најчешће били много усамљенији и маргинализованији него што нам се икада могло учинити. 
Поштоваоци Бранковог дела тиме су и сами допринели извесном митологизовању песника којем је превасходно стало до разрачунавања са свим анахроним митолошким наносима који су гушили српску културу. Чини се да иза неоспорног процеса митологизовања овог рушиоца мита, који се тешко могао очекивати након што је време након песниковог погреба у потпуности обавијено леденим ћутањем Вука и најближих сарадника, ипак крије много више од пуког пијетета. 
Владимир Гвозден је говорио о       односу поезије и заједнице, који се темељи се на језичкој способности и делатности човека. Постоје многобројне тешкоће до којих нас води наизглед тривијално тројство појединац-језик-заједница. Шта значи говорити? Да ли је језик нешто чиме влада појединац, или је он сам, сасвим супротно, у власти језика? Да ли су говор и живот део истог јединства или искључују једно друго? 
Заједница је симболички конструисана, као систем вредности, норми и моралних кодова унутар ограничене целине унутар које живе њени припадници. Растанак призива органску заједницу, осмишљава и натурализује простор, али то је истворемено пројекција, жудња, језички апетит, а не датост, како се то често у приступу поезији сматра. Овде можемо призвати археолошки дар Чезареа Павезеа који у својим денвницима бележи: „Пре романтизма, интелектуалац није постојао, јер није постојала супротност између живота и познања (...). Приметити да је живот важнији од мисли значи бити човек од пера, интелектуалац. То значи да је се твоја мисао није претворила у живот“ (299). Ово је важно за Радичевићеву поезију, која се у српској култури олако посматра као израз заједнице утемељен на кореспондневији живота и језика. На тај начин не само што се депоетизује поезија, него се стварају и две владајуће парадигме које поезију, у име критичарске ортодоксије, претварају било у екстремно историографски дискурс транспарентног односа живота и језика, било у деисторизовану слику чулности, утемељену на истоветној идеји транспарентности минус свесто о времену. 
Бојан Јовановић је анализирао како је  у неколико тематски јасно одређених песама, Бранко Радичевић  указао на свој однос према путу и путовању као начину долажења до жељеног животног и духовног искуства. Полазећи од анализе тих песама, аутор сагледава Радичевића као духовног путника а његову песничку авантуру као путовање које је имало различито усмерење. 
Дамир Смиљанић је истакао да је поезија Бранка Радичевића досад била предмет обимне књижевне критике. Међутим, одређени аспекти његове поезије могу бити од интереса и за филозофску анализу (не само ону естетичку). „Убица у незнању“ је песма која на први поглед описује несрећну судбину једне девојке коју у смрт одводе мелодија и глас непознатог путника – у дубини она открива немоћ сваког ствараоца да предвиди како ће бити прихваћена његова дела. Уметничко дело се осамостаљује, оно почиње развијати дејства која измичу свесној манипулацији самог уметника. Херменеутичка теза о самонеразумевању аутора може се протумачити тако да он не разуме шта лежи у суштини сопственог дела, која дејства оно производи, а која не. Као што путник у Бранковој песми пева оду природи и њеном животу, не знајући да њоме запечаћује судбину једног људског бића, исто тако ни уметник – свеједно да ли песник, певач или свирач – није упознат са свим могућим ефектима које ће његово дело или делатност произвести код његових читалаца или слушалаца. 
Сања Париповић је указала на различите сонетне облике, као и на њихову хронологију о којој се полемисало. Дакле, да ли говоримо о варијантама сонета или пак о различито конципираним песмама; корелирају ли сонети у рукопису са објављеном песмом; имали ли семантичке, стиховне, ритмичке и римовне усклађености.          
Никола Страјнић је  расправљао о односу Бранка Радичевића према небу. Он је нагласио да тај однос није религиозан већ песнички. Страјнић је говорио о песниковом екстатичком досезању неба, о песниковом разумевању и транспоновању језика богова у његовом делу: о поређењу без поређења у чијем средишту су речи цвет и човек.
Горана Раичевић се бавила питањима како је Милош Црњански доживео Бранка Радичевића и његово дело, и зашто се може рећи да је романтичарски песник кључна личност у односу на коју се писац Сеоба одређивао. Поћи ћу од тога да је управо кроз уста Бранка Радичевића, као једног од важних ликова драме Маска, Црњански први пут формулисао своју поетику суматраизма (у то време још етеризма). Осим тога, лик Бранков пресудан је за разумевање поеме Стражилово. 
Јован Љуштановић је заступао тезу да је поезија Бранка Радичевића је вишеструко и разнолико везана за детињство. Радичевић тематизује у појединим песмама дечји живот, понашање и доживљај света. Такве песме су, пре свега, песма о детињству, али их многи сврставају и у песме за децу. Такође, у Радичевићевој визији људског живота детињство је јасно издвојена етапа са сопственом антрополошком аутономијом. Радичевић је, вероватно, први песник код нас који је концетуализовао модерно схваћену аутономију детињства, у којој дете има свој специфични субјективитет и свој доживљај света. 
Зорица Хаџић  је истраживала  све прилоге које је Бранково коло (1895-1914) посветило Бранку Радицевицу.
Миливој Ненин је говорио о Стефановићевом помињању Бранка Радичевића од 1901. до 1943. године.
Богдан Косановић је истакао да Бранко Радичевић (1824-1853) и Александар Пушкин (1799-1837) нису били у непосредном додиру, мада има реалних претпоставки да је Бранко знао за Пушкиново дело и њему посвећене критичке чланке Белинског. Отуд, теоријски гледано, истраживање које смо обавили спада у област компаратистичких типолошких веза (аналогија). Књижевноисторијске паралеле између двојице истакнутих националних песника свога доба упутно је пратити у равни припадности истој стилској формацији – романтизму.Предмет нашег поређења су сачувани у одломцима (? недовршени или ? изгубљени) Бранков спев Безимена (датира се 1849. годином) и Пушкинов роман у стиховима Јевгениј Оњегин (1830), а посебно креације ликова „сувишног човека“. Код Пушкина то је насловни јунак Јевгениј, код Бранка лирски субјекат, односно Безимени alter ego. Оба јунака су конципирана „бајронистички“, у духу епохе мада је Бранков јунак остао само у домену скице, има индиција да је и он замишљен комплексније, да више одрази нарави свога времена. 
Драгиња Рамадански је рад  посветила књижевном превођењу као посебном виду рецепције књижевности. Она је пошла од тезе да сваки ваљани превод открива и преноси  одређене, никако не и све, слојеве значења оригинала. И поред многих актера рецепције инојезичне књижевности, укључујући ту и вишеструке преводе те њихову критику, поједини битни  слојеви дела задуго остају неоткривени. 
На примеру песме Кад млидија умрети Бранка Радичевића (1824-1853) она је скицирала  преводилачка решења двају  превода,  на руски и на мађарски језик. У оба случаја преводиоци  су  остварени песници са замашним преводилачким учинком - Ана Ахматова (1889 – 1966) и Калман Дудаш (1912-1985). 
Иако је о Бранку Радичевићу доста писано, посебно о његовој поезији, већ низ година његовом делу се не посвећује посебна пажња, чуло се на симпозијуму. Он важи више као општи амблем нашег раног романтизма, песник игре, лакоће и младалачке жудње за срећом, народни поета чије се дело сматра саморазумљивим. Да постоје многа отворена питања у тумачењу његовог стваралаштва, показала је расправа у ДКВ.
                                          с 
 
СЕЋАЊЕ
вести
 СЕЋАЊЕ
 
 - Лазар Каурин (1948 – 2013)
 
Лазар Каурин рођен је 1948.  у Банатском Деспотовцу а умро је 9. јула 2013. године у Новом Саду. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Радио је као новинар Радио Новог Сада, највећи део новинарске каријере био је уредник у културној редакцији где је пратио и коментарисао проблематику културе и посебно књижевности и књижевног живота. Његове радио емисије  Добар дан ноћи, Спектар и велики број интервјуа са познатим уметницима културним делатницима драгоцена су сведочанства о нашој књижевности, култури и нашем друштву. 
Каурин је писао поезију и прозу. Објавио је књиге песама Дође реч по своје у  вршачком КОВу,  1994. и Музеј светла у новосадској Адреси, 2007.
Као песник  остварио је невелико али особено дело. Бавио се темама из савременог живота, налазећи да је у текућем времену основни амблем просвећености и разумности људске културе светлост депонован у музеј, те у актуелном свету о томе може само да постоји сећање. Светом владају насиље и дух технике, без суштинског људског и божанског.
Каурин је објавио  четири романа: Премијер (Нови Сад 1995); Петковача (Зрењанин 2000);Удовице ћуте о томе (Нови Сад 2005); Српска народна Европа – роман о вестима дана, 2011.
Истраживао је проблеме прошловековних имиграција и сеоба, сукоба регионалних култура и менталитета, али и актуелних ратова и судбина Срба у европским потресима.Причао причу о свом времену, настојећи да нађе одговоре на тешка питања која су потресала и његов живот и српско друштво и културу у целини. Видео је историју као поље на коме су се разарале илузије појединца, о томе је говорио више пута и у својим интервјуима. Био припадник генерације која је своју културу градила на илузијама њихових родитеља, ратних генерација, и сучесник и сведок у распаду тих илузија у свету у коме се мало тога могло променити наспрам сила које човека као таоца нису питале ни за шта. 
Каурин је истраживао како је могуће разумети историјске принуде, али је, истовремено, био писац критичке интонације. Задатке које је себи поставио и као писац и као новинар  у непрегледном и сложеном времену није могао да реши и они ће остати као изазов писцима овог и будућих времена.
Био је члан  Друштва књижевника Војводине. 
 

СЕЋАЊЕ
 
Велимир Суботић (1925 - 2013)
сећање 
 
Велимир Веља Суботић је рођен у Силбашу 1925. године. Похађао је гимназију а драмски студио је завршио у Новом Саду. Веља Суботић  је 1947. године имао своју прву глумачку улогу у Нушићевом Сумњивом лицу у позоришту у Сомбору. Краће време је имао ангажман у Приштини. 
Превасходно глумац и драмски писац, Суботић је играо у великом броју представа, као и у тв серијама и у филмовима. Играо је драмама  Цанкара, Стевана Сремца, Гогоља, Нушића, Дикенса, Михиза, Стерије и у многим другим. За свој глумачки рад је награђиван. Суботић је радио драматизације, Чехова, али је највећи успех постигао као драмски писац. Његове драме нису само извођене у Сомбору него  и у другим позориштима у Војводини. Аутор је драма: Људи (1953), Вила Лала (1957), Посади јабуке сине (1958), Цар Злобан (1962), Прозивка (1965), Дудово, моје дудово... Био је широко познат по песми о фијакеристи Јагри...Написао је поему Бачка. Аутор је три књиге песама: Лахори над равницом, Кошава, мирно и Из црвених наших снова.


***
СЕЋАЊЕ

Павле Живанов ( 1935 – 2013)

Павле Живанов, рођен 1935 у Ковиљу, а умро 2013. у Новом Саду. Завршио учитељску школу у Сремским Карловцима 1955, а дипломира југословенске књижевности  на Филозофском факултету 1964. године. Највећи део каријере провео је као библиотекар у Матици српској. Радио је и у Поккрајинском СИЗу културе. Био је и уредник завичајне библиотеке у Градској библиотеци у Новом Саду. 
Приредио је песме Лазе Костића, као и антологију  Орфејеве двојнице, рукописи 35 познатих песника: Матије Бећковића, Милована Данојлића, Драгана Јовановића Данилова, Милана Ненадића, Душка Трифуновића, Јована Зивлака и др. Песници су приложили и поетичко образложење  уз своје изабране песме.
Сарађивао је са листом Библиотекар, Дневником, Политиком, Мисли и Народним животом.

***
СЕЋАЊЕ

Иван Даников  ( 1962 – 2013)

сећање

Иван Даников (1962, Зрењанин — 2013, Зрењанин) објавио је је  15-так књига (поезија, приче, дневник).
Био је председник  УО Банатског удружења књижевника, оснивач и главни и одговорни уредник часописа за књижевност и уметност НаТрон, и уредник издања у издавачкој кући Арт-Пројект и едиције Чисте душе. Био је члан  Друштва књижевника Војводине.
Основао је андерграунд издавачку кућу Белосветска библиотека снова и објављивао је белетристику у тиражима од 15-ак примерака по наслову. Објавио је збирку песама Календар страха републике улице и уније насеља: истина о црвеном професору и осталим банатским (Б)алама и опевао године од 1990-2008. 
Збирка песама Дрндаве песме сведочанство је о тешким и неумерено неартикулисано социјално-друштвеним приликама деведесетих на полуострву Балкан као и сонетни венац Цвећара Бењоцки, о распаду једне државе на Балкану. Написао преко стотину рецензија. 
Залагао се за очување књижевно-уметничких вредности у регији Банат.  Награђиван је, и први је добитник  награде за најбољег слем-песника на трећем Међународном новосадском књижевном фестивалу.
Живео је у месту Лукино Село, близу Зрењанина.
А шта ако сунце нестане, 1985; Црвени ђаволи, 1986;Између два тела - ограничени примерци, 1987;Прогоњени, 1987;По шумама и горама у равном Банату, 1989;
Паралеле руске поезије, 1990;Цветање ува, 1990; Како се глође коска, 1991;
Искуственик и знанственик, 1992;Огњена Марија (с Радивојем Шајтинцем), 1993; 
Воду ни с ким, 1994; Лала и Соса само у Банату, 1995;Испод кашике супе, 1996;
Гаће и у гаћама, 1997;Цвећара Бењоцки, 1998; Немам шта да кажем - празна књига, 1999;Песме за децу - Јакову, 2000;Забринута сова, 2001;Штета, 2002;
Паника, 2003;Дрндаве песме, 2004;Календар страха републике улице и уније насеља Истина о црвеном професору и осталим банатским (Б)алама, 2008;[5]
Пишање испред српске кафане (убијање људи због Југославије), 2010;[6]
Зборник мртвих песника, 2012
 

 
ИВАН НЕГРИШОРАЦ И МИЛОШ ЛАТИНОВИЋ НА САНКТПЕТЕРБУРШКОМ МЕЂУНАРОДНОМ САЛОНУ КЊИГЕ
ИВАН НЕГРИШОРАЦ И МИЛОШ 
ЛАТИНОВИЋ НА САНКТПЕТЕРБУРШКОМ 
МЕЂУНАРОДНОМ САЛОНУ КЊИГЕ И 
III МЕЂУНАРОДНОМ КЊИЖЕВНОМ ФОРУМУ
                                       Петроград 

Чланови Друштва књижевника Војводине, песник и проф. др и председник Матице српске Драган Станић (Нови Сад) и прозни и драмски писац Милош Латиновић (Кикинда), представљали су Србију и нашу организацију на Осмом салону књига и III Међународном књижевном форуму у Санктпетерсбургу, 
који је од 24. до 28. априла 2013. године, организовао огранак Савеза писаца Русије из овога града. 
Иван Негришорац и Милош Латиновић учествовали су са колегама из Бугарске, Украјине и Русије у програму "Сусрет словенских писаца", где су читали своје најновије радове и говорили на тему сродности и проблема који прожимају словенске културе. Био је то инспиративан разговор, кроз који се осећала подршка представника домаћина али и осталих учесника, посебно публике, српским писцима и српској култури. Дугогодишње успешне везе два удружења, која предводе Никола Страјнић и Јован Зивлак (ДКВ) и Борис Александрович Орлов (СПР) јасно су подржане и на овој манифестацији, као и током посете. Посебно је апострофирана жеља за још чвршћом и чешћом сарадњом два удружења и у коначном две културе. 
Посебно је интересантно учешће наших писаца у панел дискусији "Куда идеш, брат Рус", који се односио на проблеме и посебности стваралаштва изван матице, што је одлична тема, али је и добро организована сесија пример како се води рачуна о сопственој култури, која није у матици. Повремено жестока дискусија указала нам је на сличне методе и проблематику какву има и наша уметнича дијаспора. 
Низ неформалних сусрета на овом одлично организованом Салону књига такође је обележио боравак наших аутора у Санктпетерсбургу, а посебно су били драгоцени сусрети са руским писцима који су били у Србији као гости песничког фестивала у Новом Саду, пре свих Јуриј Серб и Борис Орлов. Веома често наглашавана је одлична организација фестивала и гостопримство домаћина и људи у Новом Саду и Војводини.
Посета је завршена обострано израженом жељом за поновним сусретом и конкретнијом сарадњом.
 
ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ ОБЕЛЕЖИЛО СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

Шести пут ДКВ је организовало програме 
поводом Светског дана поезије, 21. марта 

Манифестација Светски дан поезије, која је уврштена у календар УНЕСКА, обележава се 21. марта сваке године, у свим значајнијим културним центрима света. 
Организација уједињених нација за просвету, науку и културу – УНЕСКО, 1999. године прогласила је 21. март за Светски дан поезије. Циљ је да се ода признање националним, регионалним и интернационалним поетским покретима, кроз промовисање и подстицање читања, писања, објављивања и проучавања поезије широм света. Овај дан осмишљен је с намером да се јавност подсети на снагу и вачност песничке речи, која је на маргини друштвеног интересовања, а тако|е и да се подрчи језичка разноликост.
Овај празник је прихваћен и у Србији, па се обелечава на више места. Друштво књичевника Војводине већ шесту годину у Новом Саду обелечава Светски дан поезије.
                               вести поезија
Програм је одрчан у подне у Кафеу Јамајка, у улици Браће Рибникар, између бројева 1 и 3. Учествовало је десет песника чланова ДКВ. Они су читали своје новије песничке текстове: Јован Дунђин, Јасна Мелвингер, Пал Бендер, Анђелко Анушић, Ирина Харди Ковачевић, Драгомир Шошкић, Селимир Радуловић, Мартин Пребуђила, Љиљана Грошин и Горан Ибрајтер. Током програма емитовани су и радиофонски записи стихова познатих домаћих и светских песника. Програм је водио Зоран Хаџи Лазин.
Песници, чланови ДКВ наступили су и у две школе у исто време. У средњој школи Милан Петровић на Новом насељу и у Основној школи Коста Трифковић. У тим програмима су наступили Никола Страјнић, Стеван Брадић, Гордана Ђилас, Илеана Урсу, Анђелко Ердељанин, Саша Нишавић, Рале Нишавић, Рајица Драгићевић, Миодраг Петровић, Светозар Савковић, Спасенија Цана Сладојев и Марина Жинић.
Поезија је читана на српском, мађарском, словачком, румунском и русинском.
Вече у Градској библиотеци са почетком у 19,00 сати посвећено је преминулим песницима Новог Сада и Војводине, члановима ДКВ, који су својим делом обелечили другу половину двадесетог века. Избор из поезија двадесет и пет песника под насловом Течни глаголи и влачне метафоре, по стиховима Војислава Деспотова, био је прилика да се подсетимо дела значајних аутора наше средине и неспорне снаге поезије коју су стварали. Прочитана је по једна песма од 25 песника, саопштене су кратке биобиблиографске белешке и то је препуна сала пачљиво саслушала са доличном пачњом. Програм је трајао два сата. Изузетан дога|ај поздрављан је низом аплауза где су се чули стихови: Бранка Андрића, Мирослава Антића, Кароља Ача, Михаља Бабинке, Паља Бохуша, Иштвана Брашња, Ласла Гала, Војислава Деспотова, Милана Дунђерског, Бошка Ивкова, Гојка Јањушевића, Иштвана Конца, Петру Крдуа, Јочефа Папа, Ђуре Папхархаија, Павла Поповића, Славка Матковића, Јаноша Сиверија, Ђорђа Сударског Реда, Радета Томића, Душка Трифуновића, Вујице Решина Туцића, Ференца Фехера, Јоана Флоре и Јудите Шалго. Избор је сачинио Јован Зивлак, а глумци Емил Курцинак и Драган Стојменовић читали су поезију. Уводну реч су дали Перо Зубац и Драган Којић, програм је водио Бранислав Живановић, један од недавних добитника Бранкове награде.
 
<<  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  >  >>

Резултати 41 - 50 од 170

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432