Друштво књижевника Војводине
 
 


Вести |
ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ ОБЕЛЕЖИЛО СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

Шести пут ДКВ је организовало програме 
поводом Светског дана поезије, 21. марта 

Манифестација Светски дан поезије, која је уврштена у календар УНЕСКА, обележава се 21. марта сваке године, у свим значајнијим културним центрима света. 
Организација уједињених нација за просвету, науку и културу – УНЕСКО, 1999. године прогласила је 21. март за Светски дан поезије. Циљ је да се ода признање националним, регионалним и интернационалним поетским покретима, кроз промовисање и подстицање читања, писања, објављивања и проучавања поезије широм света. Овај дан осмишљен је с намером да се јавност подсети на снагу и вачност песничке речи, која је на маргини друштвеног интересовања, а тако|е и да се подрчи језичка разноликост.
Овај празник је прихваћен и у Србији, па се обелечава на више места. Друштво књичевника Војводине већ шесту годину у Новом Саду обелечава Светски дан поезије.
                               вести поезија
Програм је одрчан у подне у Кафеу Јамајка, у улици Браће Рибникар, између бројева 1 и 3. Учествовало је десет песника чланова ДКВ. Они су читали своје новије песничке текстове: Јован Дунђин, Јасна Мелвингер, Пал Бендер, Анђелко Анушић, Ирина Харди Ковачевић, Драгомир Шошкић, Селимир Радуловић, Мартин Пребуђила, Љиљана Грошин и Горан Ибрајтер. Током програма емитовани су и радиофонски записи стихова познатих домаћих и светских песника. Програм је водио Зоран Хаџи Лазин.
Песници, чланови ДКВ наступили су и у две школе у исто време. У средњој школи Милан Петровић на Новом насељу и у Основној школи Коста Трифковић. У тим програмима су наступили Никола Страјнић, Стеван Брадић, Гордана Ђилас, Илеана Урсу, Анђелко Ердељанин, Саша Нишавић, Рале Нишавић, Рајица Драгићевић, Миодраг Петровић, Светозар Савковић, Спасенија Цана Сладојев и Марина Жинић.
Поезија је читана на српском, мађарском, словачком, румунском и русинском.
Вече у Градској библиотеци са почетком у 19,00 сати посвећено је преминулим песницима Новог Сада и Војводине, члановима ДКВ, који су својим делом обелечили другу половину двадесетог века. Избор из поезија двадесет и пет песника под насловом Течни глаголи и влачне метафоре, по стиховима Војислава Деспотова, био је прилика да се подсетимо дела значајних аутора наше средине и неспорне снаге поезије коју су стварали. Прочитана је по једна песма од 25 песника, саопштене су кратке биобиблиографске белешке и то је препуна сала пачљиво саслушала са доличном пачњом. Програм је трајао два сата. Изузетан дога|ај поздрављан је низом аплауза где су се чули стихови: Бранка Андрића, Мирослава Антића, Кароља Ача, Михаља Бабинке, Паља Бохуша, Иштвана Брашња, Ласла Гала, Војислава Деспотова, Милана Дунђерског, Бошка Ивкова, Гојка Јањушевића, Иштвана Конца, Петру Крдуа, Јочефа Папа, Ђуре Папхархаија, Павла Поповића, Славка Матковића, Јаноша Сиверија, Ђорђа Сударског Реда, Радета Томића, Душка Трифуновића, Вујице Решина Туцића, Ференца Фехера, Јоана Флоре и Јудите Шалго. Избор је сачинио Јован Зивлак, а глумци Емил Курцинак и Драган Стојменовић читали су поезију. Уводну реч су дали Перо Зубац и Драган Којић, програм је водио Бранислав Живановић, један од недавних добитника Бранкове награде.
 
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 
ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ ДРУШТВА 
КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

Жири ДКВ за књигу године одржао је 11. Фебруара 2013. године трећу седницу на којој је разматрао књиге које су ушле у ужи избор за награду:
1. Анђелко Анушић, Пре блеска, а после олује, приповетке, Прометеј,
2. Ласло Блашковић, Посмртна маска, роман, Архипелаг,
3. Селимир Радуловић, Под кишом суза с Патмоса, СКЗ,
4. Гордана Ђилас, Друге ствари, песме, Завод зе културу Војводине,
5. Радомир Миљојковић, Поткивање јаја, роман, Прометеј,
6. Бошко Томашевић, Мишљење писања, огледи, Мали Немо,
7. Бранислав Живановић, Црно светло, Адреса 
    и једногласно донео одлуку да се награда Друштва књижевника Војводине за књигу године у 2012. додели књизи


БОШКО ТОМАШЕВИЋ, МИШЉЕЊЕ ПИСАЊА, 
Мали Немо, Панчево, 2012.

Бошко Томашевић (1947, Бечеј, Војводина, ЕксЈугославија), доцент универзитета. Држао је предавања из књижевне теорије, поетике, херменеутике и књижевне епистемологије на универзитетима у Фрајбургу, Гетингену, Нансију, Инсбруку, Бечу и Берлину. Међу његовим значајним стручним радовима ваља поменути: Из искуства битног певања (1988), Картезијански роман (1989), Саморазорне теорије. Књижевна теорија и дух модернизма (1993), Бесконачна замена. Фундаментална онтологија као теорија песништва (1997), Коначна теорија књижевности (2000), Песништво, књижевна теорија, егзистенција (2003), Галилејевска поетика (2004), Херменеутика непрозирности (2006), Чекић без господара (2009), Огледи о књижевној теорији. Књижевна теорија и деридијанска револуција (2011), Против књижевне теорије (2011).
Тематика радова Бошка Томашевића окренута је проблемима књижевне теорије као секундарног дискурса, разлозима постојања књижевне теорије, вредновању њених циљева и резултата. Наведена промишљања одвијају се у контексту постмодернистичке парадигме културе и њених манифестација у уметности и науци.
Поред тога, Бошко Томашевић једнако је афирмисан као песник. Тај део његовог стваралачког опуса броји готово тридесет књига, на српском и немачком језику. Поменућемо саме неке: Картезијански пролаз (1989), Чувар времена (1990), Преиспитивање извора (1995), План повратка (1996), Гесаенге ан Иннсбруцк (2006), Берлинер Гедицхте (2011), Аусгењаехлте Гедицхте (2012) и др. А 2012. изашао му је први том Изабране поезије и на српском језику. Песништво Бошка Томашевића окренуто је, пре свега, елеатској метафитичкој рефлексији, постмодернистичком интертекстуалном разговору са европском песничком традицијом (Ф. Хелдерлин, Р. М. Рилке, Г. Тракл, Е. Паунд, Т. С. Елиот, Р. Шар и др.) као и духовним призорима самог чина певања.
Томашевић се опробао и као романописац: Закаснели извештај једној академији (2004) и Нико, никад (2012).
Бошко Томашевић је члан Европске Академије наука, уметности и књижевности (Париз), члан француског и аустријског ПЕНа, као и Француског друштва писаца (Париз) те Аустријског савеза писаца (Беч). 
Књига огледа Мишљење писања садржи укупно деветнаест текстова. Писана је споро и посвећено целу једну деценију, а у њу је укључено Томашевићево целокупно мисаоно, па и песничко искуство. Темељи на којима почива превасходно су филозофски и воде, с једне стране, према филозофији предсократоваца, а, с друге, према филозофији двадесетог века, у првом реду према делу Мартина Хајдегера. Али Томашевић не испушта из вида ни Фројда ни постфројдовску психоанализу (Лакан), понекад додирује постаналитичко мишљење (Селерс, Дејвидсон), скреће у правцу постпрагматистичких аналитичких филозофа (Роти), блиско му је мишљење Барта, Фукоа, Дериде, Делеза, а извире делимично и из Витгенштајна. Једном речју, у овој књизи није само сублимисано мисаоно искуство њеног аутора као појединца, него и, у огромној мери, релевантно мисаоно искуство западне културе двадесетог века, посебно његове друге половине.
Основна теза Мишљења писања заснива се на Томашевићевом убеђењу да писање постоји и да њиме достижемо оно савршенство лудила које краси универзум такозваног "нормалног света". Тако се чин писања путем "елиминисања необликованог" појављује као слика паралелна реалитету свега што постоји, као његова контингентност. Другим речима, писање је један бесконачан процес колико је и само објашњавање писања бесконачан процес. Свакако, писање је једно настављање и истовремено једно ослањање. Сваки елеменат ланца писања о писању, тумачења писања и писања тумачења понаша се на исти начин: као настављање које је бесконачно.
Оно што говори о додатној вредности ове проблематике у Томашевићевој књизи, јесте чињеница да се она не задржава само овде у сфери теоријског разматрања, него се сели и у сферу песничког стварања, што се посебно показује у ауторовим Изабраним песмама, објављеним у овој истој години у којој је објављена и књига Мишљење писања. У тој години објављен је и роман Нико, никад.

Жири награде:    Никола Страјнић, председник
                             Недељко Терзић
                             Милош Латиновић
11. фебруар 2013.

*

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 
ЗА НАГРАДУ "ПАЉО БОХУШ"

Жири за доделу Награде "Паљо Бохуш" Словачке секције Друштва књижевника Војводине (у саставу Ладислав Чањи, Владимир Валенћик и Вићазослав Хроњец, председник) на својој седници од 12. фебруара 2013. године у Новом Саду, после исцрпне анализе свих 40 књига које су од 2006. до 2012. године објавили на словачком језику чланови ДКВ словачке националности, решио је да предложи Управном одбору ДКВ да ову награду додели песничкој књизи KED PO HRDINSTVE (Када после јунаштва), коју је написао песник Златко Бенка и која је објављена у Словачком издавачком центру у Бачком Петровцу 2008. године.
Књига песама Ked po hrdinstve (Када после јунаштва), словачког војвођанског песника Златка Бенке представља највиши домет у читавом његовом песничком опусу. Класицистичка фактура његове песме досегла је овде најсрећнији склад свог значењског слоја и свог израза, чак у толикој мери да су антологичари у најновијим својим изборима највише песама овог песника преузимали управо из ове његове књиге. Она спада у неколико најбољих књига поезији војвођанских Словака уопште. Свака њена песма је својеврсни контрапункт у коме се преплићу, у свечаном тону инкантације, песничке слике које овековечавају безбројне призоре из вишемиленијског трајање актуелне цивилизације (једнако западне као и источне), почевши од Старог Египта па све до данашњих дана. Бенкову поезију је књижевни критичар из Словачке Вилијам Марчок окарактерисао као "решеност за позитивну визију", што је кулминирало управо у овој књизи. Мада то нигде експлицитно не саопштава, ова поезија, укупном сумом својих песничких слика, призиве неко будуће царство духа које ће коначно надвладати мрачно царство материје. И све то на један спонтан начин, који уопште не делује наивно, нити извештачено. Као да је Бенка преузео поруку од Вилијема Фокнера у којој овај амерички писац тврди да ће човек, ипак, победити. Само што Бенка ту победу види на духовном, не на материјалном плану.
Песник, прозни и драмски писац Златко Бенка рођен је 22. јула 1951. године у Лалићу. Студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Радио је као новинар у Информационом центру у Оxацима. Живи у родном селу.
На српском је објавио збирке песама Демон али где (1973) и Оклопник (1986) и роман Богиња на престолу (1996). На словачком је објавио збирке песама Водена прашина (Vodny prach, 1977); Двосекли нож (Dvojsecny noz, 1981); Океан (Ocean, 1984); Ил (Iл, 2001); Сан на столу (Sen na stole, 2006); Када после јунаштва (Ked po hrdinstve, 2008) и Времену крај је, изабране песме (Najvyssi cas, 2011); романе Сребро пешчане шуме (Striebro piesocneho lesa, 1996); Анђеоски пад (Anjelsky pad, 1996) и Девет прстенова (Devat prstenov, 2005); збирку приповедака Платно од риже (Ryzove platno, 1988) и драме Двадесет четврти Орионов живот (Dvadsiaty stvrty Orionov zivot, 1993) и Сребрна шума (Strieborny les, 2003).
Добио је награду часописа Нови живот 1988. године.

Вићазослав Хроњец, 
председник 

*

НАГРАДА ЗА ПРЕВОД ГОДИНЕ 
БОГДАНУ КОСАНОВИЋУ ЗА КЊИГУ 
ВЛАДИМИРА ЈАКОВЉЕВИЧА ПРОПА, 
РУСКИ АГРАРНИ ПРАЗНИЦИ, ИЗДАВАЧКА 
КЊИЖАРНИЦА ЗОРАНА СТОЈАНОВИЋА, 
СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ, НОВИ САД, 2012.

После разматрања овогодишње преводилачке продукције чланова Друштва књижевника Војводине, Жири за превод године који је радио у саставу Павел Гатајанцу (председник), Корнелија Фараго и Владимир Гвозден на седници одржаној 20. 02. 2013. године једногласно је одлучио да награду додели Богдану Косановићу за превод књиге Владимира Јаковљевича Пропа, Руски аграрни празници: покушај историјскоетнографског истраживања у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића. Као што је познато, Владимир Проп (1895–1970) био је и остао ауторитет на пољу фолклористике и структуралне семиотике. Књига Руски аграрни празници је Пропово значајно позно дело, објављено на руском 1963. године, у којем се вратио методолошким захватима из ране фазе рада како би осветлио опште елементе у сеоским календарским ритуалима. Он се занима за изучавање празника попут задушница, дочека пролећа и Свјатки, као и пратећих обичаја везаних за исхрану, поклоне, процесије, игре, песме, гатање, покладна такмичења, обреде очишћења... Проп на систематичан начин покушава да објасни корене најчешћих обичаја у руској народној култури, а многи од њих биће препознатљиви и српском читаоцу. Жири сматра да је ова сложена књига нашла у Богдану Косановићу компетентног преводиоца који је – премда је за многим решењима морао да трага у дубинама српског језика, као и да уз мноштво напомена на одговарајући начин објасни смисао појединих руских речи везаних за народне обичаје – уверљиво дочарао јасноћу и изузетан интелектуални тон Проповог излагања. 
Добитник Награде за превод године, др Богдан Косановић је редовни професор славистике на Универзитету у Новом Саду и Универзитету Црне Горе. Студије руског језика и књижевности завршио је у Новом Саду, магистратуру у Београду, докторат наука одбранио је у Загребу. Држао је предавања по позиву на многим европским универзитетима, аутор је око 400 научних и стручних радова и учесник на више научних пројеката у земљи и иностранству. Међу његовим радовима истичу се монографије: Трагично у делу Шолохова (1988), Расправе из руске књижевности (1994), Истраживања руске авангарде (1995), Славистичке компаративне теме (2006), Сава Владиславић – Рагузински у свом и нашем времену (2009), Нове компаративне теме (2011). Преводио је дела различитих жанрова са руског, пољског и украјинског (поезију Александра Пушкина, Александра Блока, Виславе Шимборске, Чеслава Милоша и др; прозу Булата Окуxаве, Михаила Шолохова и др; студије и књиге Јурија Лотмана, Владимира Пропа, Всеволода Мејерхолда. Био је главни преводилац и редактор Великог православног богословског речника (2000; друго издање 2010).

Павел Гатајанцу (председник), 
Корнелија Фараго 
и Владимир Гвозден 

*

БОШКО ТОМАШЕВИЋ 
– ПОВОДОМ НАГРАДЕ ДКВ 
ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ

Веома поштоване колегинице и колеге из Друштва књижевника Војводине, поштовани чланови жирија, приморан сам, стицајем околности, да Вам се из далека захвалим на признању које ми уручујете и да то, можда, учиним на неспретан начин. Ово је мени прво признање које добијам у шездесетшестој години живота након што сам објавио око шездесет наслова било белетристичких, било књижевнонаучних и теоријских књига. После ове награде која би требала да буде и моја последња, ја немам потребу да добијем иједну другу. Касно је за било коју награду да бих потом могао да кажем да ће ми ова или она награда бити подстицајем или да јесте подстицај. Није! Нисам писао за награде, писао сам за писање. Чак не ни за публику. Писао сам низакога! Књижевност, каже Морис Бланшо, "не тргује него она свакога баца у ону дубину тубивствовања, која је нити Биће нити Ништа и где је свака нада да се нешто може учинити одбачена с гнушањем". Питати, стога, "за кога се пише" онако како то чини Сартр, за нас се чини плаузибилним. Аутор незназакога пише и, штавише, не треба о томе да се пита. Писатинизакога јесте део књижевности Негације, оне књижевности која је уморна од велике Лажи Комуникације: од књига насталих под знаком Таштине. Ово говоримо радосни због тога сазнања из перспективе трагичне свести о савременој књижевности која је изложена немогућности да идентитет вредности буде откривен и предат у свом изворном облику, а да се у то не умешају институције књижевне јавности и институције друштва: политика, идеологија, трговина, проглашавајући за књижевним вредна она дела која са књижевношћу немају много везе или су, просто напросто, смеће књижевности. Писатинизакога је у тој светлости питање књижевничке части. Бити награђен, у таквом разумевању списатељског посла значи бити горд. Значи да је наша мучнина и наше гађење спрам живота било вредније од нечијег туђег. Како се мучнина спрам живота може да мери? Чиме? Којим знањем, којим укусом, каквим наднаравним арбитрима? Ако се већ шта мора да награди, то онда мора да буде књига која пише ни о чему, на начин како то сама Књижевност очекује од ње, дакле да се са речима оде до речи које су непатворена археологија, са којима ћемо се "шћућурити у најскривенијем кутку првобитне тишине, у неартикулисаном блаженству, у благој обамрлости у којој се налазило људско створење пре праска речи". У том смислу питамо се: може ли данас и овде бити награђен један Бекет? Један нови Семјуел Бекет? – Не може! Запали у историју, у мит, у сопствене митове, у њихову каљугу, са вољом да будемо цењени само од сопственог рода, да нам повлађује хохштаплерска критика, ми пишемо усред мочваре о мочвари неких давних ојкача којима страсно повлађујемо и без зазора награђујемо. Живећи на архипелагу мутљагу, како неко недавно назва нашу књижевну сцену именовану по актерима неких српских архипелага, ми извијамо на празном наше части које су књижевна бешчашћа, пар еxцелленце. Пишући мој "Архив", моје "Плодове похода", моју "Чистину и присутност", моју "Сезону без Господа", моју "Студију тестамента", пишући о своме "Никуд, нигде", те "Закаснели извештај једној Академији", све књиге које нису биле заслужиле нити једну белешку да су објављене, а камо ли осврт књижевне критике, ја нисам био ни близу икаквог учествовања у самоћама друштвених награђивања, у пустињама стварања себи имена, замарања себе частима које никад нисам заслужио, али би их, можда, попут других салетелаца славе и бодрилаца сопствених жељa и нагона, могао да умислим. За шта? Ја сам годинама писао у планини, далеко од људи, далеко од Југославије, далеко од Србије. Био сам слободан. Био сам Нико! Себи сам, заузврат, доделио награду за непотчињеност, за одустајање од "припадности и изабранима и одбаченима". Ипак, данас стојим пред вама да бих вам то могао да кажем. Прва је то и последња прилика, верујем, за тако шта. И још нешто. Ја сам овде добио награду за књигу есеја. Међутим, ја сам превасходно песник, човек који пише поезију, и то поезију на размеђима између певања и мишљења. На тако шта се у српској књижевној критици ретко када, последњи пут у осамнаестом веку, гледало благонаклоно. Међутим, она нежна нит која одвајкада постоји између певања и мишљења не сме бити ни данас изгубљена. Није се она изгубила ни код Рилкеа, ни код Целана. Ја само идем тим путем, и то не као пуки настављач. Нема настављања тамо где борави суштина. Са суштинама песништва се не наставља, но се тамо бива, или не бива. "Мишљење бивствовања је прапочетни начин песмовања". Тако каже мислилац. Моје је било да уочим то као посве истинито и да га предам провери. Па сам се определио да песмујући мислим и мислећи песмујем. Тиме сам одредио суштину свога песмовања. Тамо пак ја не боравим у сферама апстрактним и мутним. Моје тумачење света живота кроз песмовање садржано је на животном искуству које јесте трагично, али никако није апстрактно. Његов прави простор је између Да говорења животу и болних агонија која презиру сaм живот и онога ко је његов творац. Са извесношћу да је смрт наш крај, са свешћу разувереног да живот има некакав "виши смисао", осим у границама свог непровереног смисла кога живимо без да смо унапред дали свој пристанак да будемо рођени, ја пишем, правећи од чињенице да сам Нико и нигде, систем. У томе никога нисам надмашио па је уместо мене и можда са већим задовољством и осећањем дивљења према себи требао овде да седи неко други, жељан да буде важан и себи и другима. Са шездесетшест година живота и примајући од вас своју прву награду за рад у оквирима књижевности, после објављених, како рекох, шездесет наслова, ја се унутар чињенице да сам данас за свој књижевни рад први пут награђен на исту не осврћем са гневом, но се са радошћу суочавам са оним што је безусловно тако, ведро мирим са слепом нужношћу са којом у дослуху говоре моје књиге о човеку као таквом који свету живота не сме бити узор, о човеку који као простак у живљењу без гађења на себе сама разочарава сaм живот, и чији је аутор, говорећи о томе, срећан само док пише, не мислећи ни на ког свог ближњег. Јер, Други, то су, углавном, пакао. За њих се не пише, нити се ишта од њих очекује. И добро и зло се прихватају са захвалношћу, идући, док пишемо, ка "огољеном и занемелом човеку" који са истом вероватноћом може да тврди: ово је добро, ово је лоше, јер су и једно и друго, у људском свету, међусобно бестидно разменљиви. Ова разменљивост, дакако, није знак некакве релативности свега у свету, но је зор и зар чисте подлости духа у чију се светост и светлост толико кунемо.

Још једном хвала вам на признању,
              остајем са поштовањем
                ваш Бошко Томашевић

Нови Сад, фебруара 2013.
 
Годишње награде ДКВ биће уручене на скупштини ДКВ 3. марта у Свечаној сали Електровојводине


Награда за књигу године Бошку Томашевићу; за превод године Богдану Косановићу; за књигу на словачком Златку Бенки а посебно признање додељено Славомиру Гвозденовићу
Жири ДКВ за књигу године, у саставу Никола Страјнић, Недељко Терзић и Милош Латиновић, одлучио је да се награда за књигу године ДКВ, додели Бошку Томашевићу за књига огледа Мишљење писања, у издању Малог Нема из Панчева.
Бошко Томашевић (1947, Бечеј), доцент универзитета. Држао је предавања из књижевне теорије, поетике, херменеутике и књижевне епистемологије на универзитетима у Фрајбургу, Гетингену, Нансију, Инсбруку, Бечу и Берлину. Члан је Европске Академије наука, уметности и књижевности (Париз), француског и аустријског ПЕН-а, као и Француског друштва писаца (Париз) те Аустријског савеза писаца (Беч).
Тематика књижевнотеоријских радова Бошка Томашевића окренута је проблемима књижевне теорије као секундарног дискурса, разлозима постојања књижевне теорије, вредновању њених циљева и резултата. Објавио је око двадесет  књижевно – теоријских књига. Бошко Томашевић једнако је афирмисан као песник. Тај део његовог стваралачког опуса броји готово тридесет књига, на српском и немачком језику. изашао му је први том Изабране поезије и на српском језику. Томашевић се опробао и као романописац: Закаснели извештај једној академији (2004) и Нико, никад (2012).


томашевић

Књига огледа Мишљење писања садржи укупно деветнаест текстова у њу је укључено Томашевићево целокупно мисаоно, па и песничко искуство. Темељи на којима почива су филозофски и воде, с једне стране, према филозофији предсократоваца, а, с друге, према филозофији двадесетог века, у првом реду према делу Мартина Хајдегера. Оно што говори о вредности ове проблематике у Томашевићевој књизи, јесте чињеница да се она не задржава само у сфери теоријског разматрања, него се сели и у сферу песничког стварања, што се посебно показује у ауторовим Изабраним песмама, објављеним у овој истој години у којој је објављена и књига Мишљење писања. У тој години објављен је и роман Нико, никад.
Жири за превод године је радио у саставу Павел Гатајанцу, Корнелија Фараго и Владимир Гвозден и једногласно је одлучио да награду додели Богдану Косановићу за превод књиге Владимира Јаковљевича Пропа, Руски аграрни празници: покушај историјско-етнографског истраживања у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића. Владимир Проп (1895-1970) био је и остао ауторитет на пољу фолклористике и структуралне семиотике. Књига Руски аграрни празници је Пропово значајно позно дело, објављено на руском 1963. године, у којем се вратио методолошким захватима из ране фазе рада како би осветлио опште елементе у сеоским календарским ритуалима. Он се занима за изучавање празника попут задушница, дочека пролећа и Свјатки, као и пратећих обичаја везаних за исхрану, поклоне, процесије, игре, песме, гатање, покладна такмичења, обреде очишћења... Жири сматра да је ова сложена књига нашла у Богдану Косановићу компетентног преводиоца који је – премда је за многим решењима морао да трага у дубинама српског језика, као и да уз мноштво напомена на одговарајући начин објасни смисао појединих руских речи везаних за народне обичаје – уверљиво дочарао јасноћу и изузетан интелектуални тон Проповог излагања.
Богдан Косановић је редовни професор славистике на Универзитету у Новом Саду и Универзитету Црне Горе. Студије руског језика и књижевности завршио је у Новом Саду, докторат наука одбранио је у Загребу. Држао је предавања по позиву на многим европским универзитетима, аутор је око 400 научних и стручних радова и учесник на више научних пројеката у земљи и иностранству. Међу његовим радовима истичу се монографије: Трагично у делу Шолохова (1988), Расправе из руске књижевности (1994), Истраживања руске авангарде (1995), Славистичке компаративне теме (2006), Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем времену (2009), Нове компаративне теме (2011). Преводио је дела различитих жанрова са руског, пољског и украјинског (поезију Александра Пушкина, Александра Блока, Виславе Шимборске, Чеслава Милоша и др.; прозу Булата Окуџаве, Михаила Шолохова и др; студије и књиге Јурија Лотмана, Владимира Пропа, Всеволода Мејерхолда). Био је главни преводилац и редактор Великог православног богословског речника (2000; друго издање 2010).

косановић
*
Жири за доделу Награде „Паљо Бохуш“ Словачке секције Друштва књижевника Војводине (у саставу Ладислав Чањи, Владимир Валенћик и Вићазослав Хроњец, председник) је одлучила награду додели песничкој књизи KED PO HRDINSTVE (Када после јунаштва), Златка Бенке и која је објављена у Словачком издавачком центру у Бачком Петровцу 2008. године.
Књига песама Када после јунаштва словачког војвођанског песника Златка Бенке представља највиши домет у читавом његовом песничком опусу. Класицистичка фактура његове песме досегла је овде најсрећнији склад свог значењског слоја и свог израза, чак у толикој мери да су антологичари у најновијим својим изборима највише песама овог песника преузимали управо из ове његове књиге. Она спада у неколико најбољих књига поезији војвођанских Словака уопште. Свака њена песма је својеврсни контрапункт у коме се преплићу, у свечаном тому инкантације, песничке слике које овековечавају безбројне призоре из вишемиленијског трајање актуелне цивилизације. Песник, прозни и драмски писац Златко Бенка рођен је 22. јула 1951. Студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Радио је као новинар у Информационом центру у Оџацима. Живи у Лалићу.
На српском је објавио збирке песама Демон али где (1973) и Оклопник (1986) и роман Богиња на престолу (1996). На словачком је објавио збирке песама Водена прашина (Воднy працх, 1977); Двосекли нож (Двојсечнy нoж, 1981); Океан (Оцеaн, 1984); Ил (Iл, 2001); Сан на столу (Сен на столе, 2006); Када после јунаштва (Кеd по хрдинстве, 2008) и Времену крај је, изабране песме (Највyшшi час, 2011); романе Сребро пешчане шуме (Стриебро пиесочнeхо леса, 1996); Анђеоски пад (Ањелскy пaд, 1996) и Девет прстенова (Девat прстеnов, 2005); збирку приповедака Платно од риже (Рyжовe плaтно, 1988) и драме Двадесет четврти Орионов живот (Двадсиатy штвртy Ориoнов живот, 1993) и Сребрна шума (Стриеборнy лес, 2003).
Добио је награду часописа Нови живот 1988. године.

бенка
*
Управни одбор ДКВ је одлучио да  посебно признање додели Славомиру Гвозденовићу (1953), песнику, преводиоцу, антологичару, уреднику и издавачу и културном делатнику из Темишвара, због његовог изузетног доприноса у преводилачком и културном раду у развијању српско – румунских веза и за његово оригинално песничко дело. Гвозденовић је дипломирао српски језик и југословенске књижевности у Букурешту, где је докторирао 2000. године на поезији Васка Попе. Члан је Савеза писаца Румуније, почасни члан Удружења књижевника Србије и члан је Удружења књижевника Српске.    Главни је уредник темишварског часописа „Књижевни живот“. Друштвени је и јавни радник српске националне мањине у Румунији, више година био је српски посланик у Парламету Румуније, а данас је председник Скупштине дијаспоре Срба у региону. За национално и политичко ангажовање добио је државна признања Румуније и Србије.
Приредио је у Румунији и Србији  десетак антологија српске књижевности.
Заступљен у више десетина  српских, румунских и европских антологија, као и у српским уџбеницима. Његова библиографија превода српске и румунске поезије, појединачно преведених аутора, избора и антологија је огромна и говори о Гвозденовићевом *изузетном стваралачком доприносу, посебно у афирмисању српске књижевности и културе у Румунији.
Објавио је 30 књига поезије,  од којих издвајамо:
Лирика (Букурешт,1981), Уџбеник о видаревој кући ( Букурешт, 1988), Подвлачење црте (Београд, 1988; избор), Српска молитва у Темишвару (Нови Сад, 1991), Црњански у Темишвару (Београд, 2002; изабране и нове песме), Die Schulen von Alexandria/ Александријске школе (Смедеревска песничка јесен, 2005; избор, српско-немачко издање), Fragment despre adjective descriptive (Одломак о описним придевима; Темишвар 2007), Колико Косова у мени (Темишвар 2007; ауторово издање).
Добитник је више значајних књижевних награда у Румунији и Србији.

гвозденовић

 
ПОЗИВ НА ГОДИШЊУ СКУПШТИНУ ДКВ

 

Поштовани,
Позивамо Вас на редовну Скупштину ДКВ, коју заказујемо за недељу, 3. марта са почетком у 10,00 сати у Свечаној сали Електровојводине, Булевар ослобођења 100

За седницу предлажемо следећи дневни ред:

1. Избор Радног председништва
2. Одавање поште преминулим члановима између две скупштине
3. Избор Верификационе комисије, записничара и Комисије за оверу записника
4. Саопштење о пријему нових чланова
5. Свечано уручење награда ДКВ (Награда за књигу године, Награда за превод године, Награда Паљо Бохуш
Пауза 10 минута
6.Извештај о раду и финансијски извештај ДКВ за 2012. годину и План делатности за 2013. годину
7. Дискусија и текућа питања
Kоктел у част награђених и новопримљених чланова у Клубу ДКВ, у улици Браће Рибникар 5

Срдачно,
председник ДКВ,
Никола Страјнић

*
Уз  Позив и Извештај о раду, шаљемо Вам уплатницу за чланарину (молимо Вас да обавезу чланарине измирите пре одржавања седнице) и евиденциони лист који добијају само активни чланови који могу да учествују у раду Скупштине (према Статуту чл. 10). Годишња чланарина за оне који редовно испуњавају своје обавезе је 1.200,00 динара. Чланови могу измирити и заостале чланарине за период од три године у износу од 3.000,00 динара, а за чланове који нису плаћали дуже од поменутог периода обавеза износи 5.000,00 динара. Молимо новопримљене чланове да понесу фотографију формата за лк, како бисмо им уручили чланску карту ДКВ. Новопримљени чланови треба да плате поред чланарине 500,00 динара за трошкове чланске карте и сајта.

 
ГОДИШЊА ЧЛАНАРИНА ДКВ ЗА 2013. ГОДИНУ
   

Молимо чланове ДКВ да плате годишњу чланарину до почетка фебруара 2013. године

Одлуком УО, на седници одржаној 14. фебруара 2013, износ годишње чланарине je 1.200,00 динара.
Плаћање чланарине је статутарна обавеза (члан 10 и 11. Статута ДКВ).
Уколико  члан не плаћа чланарину губи право да учествује у раду Скупштине и осталих органа ДКВ, као и право да буде биран у органе ДКВ (на основу Статута и Правилника о чланству из 2010. године), тј. губи статус активног члана.
Чланови који нису плаћали чланарину четири године или дуже, да би стекли статус активног члана, требало би да плате најмање пет чланарина.
Према члану 8. Правилника о чланству плаћања чланарине су ослобођени
чланови чији су месечна примања нижа од минималних примања на територији Републике Србије, чланови старији од 75 година, и чланови који су ангажовани у органима ДКВ.
Чланови који су Статутом и Правилником ослобођени плаћања чланарине, могу, уколико то желе, плаћати годишњу чланарину.
Новопримљени чланови поред чланарине плаћају и трошкове уписа у чланство у износу од 500,00 динара.

Чланарина се плаћа одговарајућом уплатницом у пошти или банци на рачун ДКВ код Ерсте банке 340-2030-48, или непосредно у канцеларији ДКВ, Браће Рибникар 5, Нови Сад.

 

Уплатница

 

 
ДКВ предложио 7 чланова за националне пензије


На основу Јавног позива за подношење предлога за доделу признања за врхунски допринос националној култури, тј, на основу Конкурса који је расписало Министарство културе и информисања, Друштво књижевника је приступило организовању предлога и мишљења за признање водећи рачуна да кандидати ДКВ задовољавају формалне и уметничке критеријуме који се захтевају условима конкурса.
ЈАВНИ ПОЗИВ је захтевао следеће услове за област књиге:
да је писац стекао статус корисника пензије код надлежног фонда за пензијско и инвалидско осигурање у Републици Србији;
да је држављанин Републике Србије;
да је остварио врхунски допринос националној култури, односно култури националних мањина;
да је добитник најзначајнијих награда и признања, и то:
републичка награда за посебан допринос развоју културе;
награда за животно дело;
стручне награде са међународних фестивала;
награде са фестивала и манифестација од републичког  значаја;
стручне награде удружења;
локалне награде и друштвена признања;
друге стручне међународне и домаће награде и признања из области културе;
да има образложену оцену вредности доприноса у области културе у делатностима коју дају уметничка и струковна удружења,
Рок достављања предлога: од 26. септембра до 26. октобра 2012. године.
Предлог за доделу Признања утврђује Комисија за доделу признања уметницима, чије чланове именује Министарство културе и информисања на период од годину дана, са могућношћу поновног именовања
На основу предлога Kомисије, Министарство културе и информисања предлаже Влади акт о додели посебних признања.
Влада доноси решење о додели посебних признања уметницима.
Посебно признање додељује уметнику у виду доживотног месечног новчаног примања, у нето износу од 50.000,00 динара.

Комисија ДКВ је предложила следеће кандидате:
1. Вићазослав Хроњец
2. Стојан Бербер
3. Благоје Баковић
4. Томислав Кетиг
5. Анђелко Ердељанин
6. Недељко Терзић
7. Милутин Ж. Павлов

УО ДКВ је свестан да национална признања доприносе побољшању положаја књижевника и уопште уметника, као и осталих стручњака и радника у кулури  Србије. Такође, национална признања схвата као рационалан и емаципован гест државе у разумевању доприноса и социјалног положаја уметника. Међутим, зачуђени смо да се поводом националних признања често организују кампање и притисци, као и да се ствара посебна атмосфера која доприноси да одлуке комисије не буду у складу са чињеницама. Исто тако, с обзиром да удружења из Војводине имају велики број уметника који заслужују пажњу због својих неспорних доприноса култури Србије, као и то да на такве чињенице често изостају адекватни одговори УО ДКВ изражава незадовољство појединим одлукама комисије. Из тих разлога, дакле, због реалнијег сагледавања доприноса књижевника и уметника УО ДКВ сматра да би у комисији морао бити изабран један представник уметничких удружења из Војводине.

Б. Баковић В. Хроњец

 
КАРАВАНОМ ПИСАЦА И КЊИЖЕВНИМ САЛОНОМ ПИСЦИ ВОЈВОДИНЕ ЗАВРШИЛИ КЊИЖЕВНУ ГОДИНУ

У четири програма у четири града учествовало преко педесет писаца

Друштво књижевника сваке године завршава годину са две значајне програмске активности : Караван писаца и Књижевни салон.
Књижевно караван је традиционална манифестација, већ неколико деценија, где истакнути писци чланови Друштва наступају у градовима Војводине. Зависно од финансијских могућности писци наступају у више или мање градова. Најчешће су гостовали у Сремској Митровици, Сомбору, Старој Пазови, Суботици, Бачкој Паланци, али и у Кикинди, Панчеву, Темерину, Врбасу итд. Ове године писци су гостовали У Сомбору, Сремској Митровици и  Бачкој Паланци. Основна идеја  да се писци представе са новим радовима и да разговарају са поштоваоцима књижевне речи, као и да афирмишу савремену књижевност и мултикултуралност, која каректерише књижевну и културну сцену у Војводини, је постигнута. Караван се показао као добра и утемељена манифестација, јер у највећој мери писци су наступали пред већим бројем посетилаца.

* * *

 

Књижевни караван у Бачкој Паланци

У четвртак, 27. децембра са почетком у 18,00 сати у сали Народне библиотеке „Вељко Петровић“ у Бачкој Паланци, одржано је још једно успешно гостовање Књижевног каравана ДКВ. Песме су читали Јован Зивлак, Никола Страјнић и Пал Бендер, који је читао поезију и на матерњем, мађарском језику. Публика је госте поздрављала великим аплаузима.
Писце је на почетку програма поздравила и водила програм директорка Библиотеке Ковиљка Добрић.

Караван Бачка Паланка

Књижевни караван у Сремској Митровици

Књижевни караван писаца Друштва књижевника Војводине - писци Ђорђе Писарев, Емсура Хамзић, Рале Нишавић, Гордана Ђилас и Мирјана Марковић -  је гостовао у Библиотеци „Глигорије Возаровић“ у Сремској Митровици 27.12.2012.године са почетком у 18 часова.
Директор Библиотеке Живка Матић је поздравила писце и присутну публику. Мирјана Марковић председник Књижевне заједнице Сремска Митровица је најавила писце представљајући њихов књижевни рад.
Гордана Ђилас, Емсура Хамзић, Рале Нишавић и Мирјана Марковић су читали своје стихове, а Ђорђе Писарев је прочитао одломак из свог романа.
Присутна публика, од које су неки чланови Књижевне заједнице с пажњом је пратила промоцију. По завршетку Мирјана Марковић је поклонила писцима по један Годишњак Књижевне заједнице Сремска Митровица  у којем је представљено стваралаштво њених чланова у току 2012. г.
Гости каравана  су се уписали у Лексикон Библиотеке Глигорије Возаровић и наставили дружење код песникиње Мирјане Оршанић у њеном  уметничком кутку „Променада“.

Караван Сремска Митровица

Књижевни караван у Сомбору

У четвртак, 28. децембра са почетком у 18,00 сати у сомборској читаоници „Лаза Костић“ одржано је успешно гостовање Књижевног каравана ДКВ. Пред бројном публиком своју поезију представили су Иван Негришорац, Милан Ненадић и Илеана Урсу, која је читала и на матерњем румунском језику. У читању је учествовао и  домаћин вечери Давид Кецман Дако.

Караван Сомбор

 
Књижевни салон

Салон

Књижевни салон се одржава већ седми пут  у клубу ДКВ. Идеја  да се афирмише књижевност као и само Друштво и да се симболички заврши година догађајем у којем учествује у просеку око четрдесет писаца остварила  је свој смисао на трибини ДКВ пред препуним клубом. Поред читањ, манифестацијом се афирмисало заједничко деловање у стварима књижевности, интерес писаца да се књижевност разумева као основа еманциповане културе и упућеност једних на друге као актера који деле сличну судбину у модерном друштву које често не разуме и недовољно подржава савремено књижевност и савремено стваралаштво.
Књижевни салон Друштва књижевника Војводине одржао се  26. децембра у Клубу ДКВ, са почетком у 18 часова.
Салон је водио Ђорђе Писарев. Текстове су читали Пал Бендер, Емсура Хамзић, Никола Страјнић,  Петко Војнић Пурчар, Рале Нишавић, Бранислав Живановић, Нада Душанић, Владимир Кирда Болхорвес, Милан Мицић, Гордана Ђилас, Павел Гатејанцу, Весна Кораћ, Мирјана Марковић, Радован Влаховић, Срђан Тешин, Стеван Вребалов, Давид Кецман Дако, Фелићиа Мунтеану, Радомир Миљојковић, Бошко Радић, Срето Батрановић, Марина Жинић, Милан Живановић, Љубица Вуков Давчик, Бранислав Зубовић, Владимир Кочиш, Јован Зивлак...

Пал Бендер Петко Војнић Пурчар Нада Душанић

Гордана Ђилас Павел Гатејанцу Срђан В. Тешин Фелићиа Мунтеану

Посетиоци

Програм је водио Ђорђе Писарев.

После програма Салона приређен је коктел.

 
KOНКУРС ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ, ЗА ПРЕВОД ГОДИНЕ, ЗА КЊИГУ ОБЈАВЉЕНУ НА СЛОВАЧКОМ ЈЕЗИКУ

Друштво књижевника Војводине објављује Конкурс:
за Књигу године објављену у току 2012. године на српском језику,
Превод године, за предвод књиге објављене у току 2012 на језицима у употреби у АП Војводини, и за Награду Паљо Бохуш, за књигу објављену између две доделе на словачком језику.
За наведене награде могу конкурисати само чланови ДКВ.

Позивамо чланове ДКВ да пошаљу по три примерка књиге, које задовољавају услове конкурса, најкасније до 1. фебруара 2013. године, на следећу адресу:

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ
Браће Рибникар 5
21000 Нови Сад

О наградама одлучују одговарајући жирији ДКВ.
Награде ће бити уручене на годишњој скупштини ДКВ крајем фебруара 2013. године.
Информације на тел. 021 6542 432, или e-mail: This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
 
KOНКУРС ЗА ПРИЈЕМ НОВИХ ЧЛАНОВА ДКВ

Друштво књижевника Војводине објављује конкурс за пријем нових чланова.
За пријем у чланство ДКВ могу конкурисати кандидати који испуњавају следеће услове:
- најмање две објављене оригиналне (на језицима у употреби у АП Војводини) или преведене  књиге са светских језика, које задовољавају одговарајуће вредносне критеријуме.
- стално боравиште на територији АП Војводине
- битан допринос афирмацији књижевности у Србији или у свету које се стварају на језицима у употребу у АП Војводини.

Кандидати би требало до краја јануара да доставе следеће:
- молба о намери приступања у чланство ДКВ
- биографија
- фотокопија личне карте
- по један примерак објављене књиге.

Молбе кандидата који нису доставили потпуну документацију неће бити
 разматране.  
Документацију  доставити или послати на следећу адресу:

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ
Браће Рибникар 5
21000 Нови Сад

О испуњењу услова одлучује Комисија о пријему нових чланова ДКВ.
Информације на тел.  021 6542 432, или e-mail: This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it
Резултати о пријему ће бити објављени на сајту ДКВ и на редовној Скупштини ДКВ. Пријаве, документацију о намери и послате књиге не враћамо.
 
<<  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  >  >>

Резултати 41 - 50 од 161

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432