Друштво књижевника Војводине
 
 


Вести |
Симпозијум Књижевност отпора - аутономија, субверзија, иронија
Друштво књижевника Војводине
Association of Writers of Vojvodina
Brace Ribnikar 5, 21000 Novi Sad  
This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it * www. dkv.org.rs* 6542 432
  
Симпозијум 
Књижевност отпора - аутономија, субверзија, иронија

Друштво књижевника Војводине организује симпозијум о Књижевности отпора – аутономија, субверзија, иронија, 28. 08, среда, Градска библиотека, Нови Сад, Дунавска 1, од 10,00  до 13,00 и од  15,30 до 18,00 сати. Симпозијум се одржава у оквиру 8. Међународног новосадског кнњижевног фестивала. 
Текстови би требало да буду обима од 6 до 16 страна нормалног прореда. Дужина излагања се ограничава на 15 минута. 
Радови ће бити објављени у посебном броју Златне греде.
Симпозијум води
Потпредседник ДКВ
Јован Зивлак*


Симпозијум се организује са намером да се размотри проблематика отпора у књижевности. У фокусу пажње требало би да буде књижевност отпора у контексту промена друштвених и економских основа које карактерише неолиберално доба. Неспорно је да отпор у књижевности започиње са снажним успостављањем самосвести као разумевањем властите позиције у пољу различитих надређених режима моћи који су детерминисали и ограничавали њена инвестирања у откривањима различитих видова истине. Тај преокрет је везан за романтизам и за његова настојања да дестабилизује класицистички поредак етаблираних вредности а посебно за  модернистичку побуну Бодлера и Флобера. Отуда модернизам као сложена и развијајућа књижевна идеологија постаје у битним својим облицима поље изражавања отпора друштвеним силама и видовима моћи који су ишли за тим да пацификују и контролишу књижевност. Истраживање отпора у гестовима савремене књижевности у контексту нових режима моћи и нових пеокрета у перцепцији друштвених вредности требало би да буде тема нашег скупа. 
На симпозијум су позвани:
др Алпар Лошонц,  др Драган Проле,  др Владимир Гвозден, др Дамир Смиљанић, др Никола Страјнић, др Зоран Ђерић, др Корнелија Фараго, др Богдан Косановић,  др Драгиња Рамадански,  др Душан Пајин,  Стеван Брадић, Маја Савић 

***

Симпозијум је замишљен  као истраживање комплекса отпора у текстовима новије књижевности. Отпор се посматра текстуално, као поетичка и стилска категорија где се књижевност појединих аутора опире сврставању у владајуће стилске, жанровске и генерацијске обрасце, као и интердискурзивно, као однос књижевности према другим друштвеним дискурсима (политичком, економском, медијском). Анализа текстова књижевности 20. и почетка новог века (Кафка, Џојс, Црњански, дадаизам, надреализам, футуризам, европске модернизам и неоавангарде, као и новија књижевност, посебно поезија), пружиће нам прилику  да се истраже односи књижевнога текста и његовог контекста, конституција књижевнога поља, институционализација литерарности, интертекстуалности, политике књижевности те књижевне критике. 
Симпозијум би требало да се бави истраживањем језика отпора у новијем добу у текстовима савремене књижевности, поезије и прозе. У разматрању отпора у књижевности размотрићемо шта се приказује као друштвени или политички проблем, како се приказују режими  моћи и односи моћи у друштву, разговор би требало да артикулише услове под којим се књжевност изражава као реторика отпора и ефекте које она може да произведе. 
Половином века у српској књижевности конституисани су различити облици отпора, наспрам утопијског пројекта новог друштва који је контролисао и производио друштвене и економске истине: од феудализације или фолклоризације песничког језика; натурализације слике друштва и улоге човека, до критичког антиутопизма или након демократског преокрета и продора либерализма наступ фолклорне демонизације света, фантастика, феминизам итд. Поред постмодернизма и његових различитих актера код нас и у свету били су присутни различити видови књижевности постшездесетосме, те језичка поезија или видови конкретизма или концептуализма, а посебно се у роману експлоатишу теорије завере / као делегитимизација историјске умности/ или иронизује неолиберална филозофија краја историје.
Књижевност нема повластицу на производњу истине, нити су односи које она производи најбитнији за разумевање моћи. Међутим, књижевност је, упркос маргинализацији, сензиблизирана да артикулише битне премисе отпора користећи различите стратегије. Легитимност отпора се заснива на конструкту људског света и његових вредности у сржи књижевности који се супроставља неолибералном преокрету еманципације тржишта које је у многоме само маска за владавину многих других сила усмерених на осиромашење појединца и његове друштвене улоге, као и његове партипације у пољу истине. Отуда је књижевност нападнута као антипод новим силама преокрета, било преко њене комерцијализације и свођења њене улоге на забаву или обесвећивања њених хуманистичких интереса.
У краткој историји модернизма књижевност је испоставила захтеве за аутономијом, за ауторегулацијом, за критичким дискурсом наспрам историјског зла, за иронијом наспрам инструментализације књижевности и производње функционалне субјективности и друштвености, за променом реторике и језика и нападом на класичне и исцрпљене облике репрезентације.
Књижевност отпора је један од битних историјских дискурса– у модусима проширења перцепције, она настоји да обнови улогу у пољу естетике и етике, да  критичку субверзија ослободи апсолутизација о сопственој безгрешности али и да се подрију силе актуалних друштава и њихови гестови декултурализације.



 
СИМПОЗИЈУМ О БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

У намери да осветли епоху романтизма и српску културу 19. века, Друштво књижевника Војводине организовало је симпозијуме о Лази Костићу, Ђури Јакшићу и Јовану Јовановићу Змају. Разговор о романтизму је настављен на симпозијуму о Бранку Радичевићу, 27. јуна, четвртак, у просторијама Друштва књижевника Војводине ( од 11,00  до 13,00  и од  15,30 до 18,00 сати).
                                             симпозијум 
Петнаестак учесника, углавном професора универзитета, бавили су се различитим аспектима дела овог песника- од поезије, преписке, односа према српском језику, културној и емаципаторској улози, политичким идејама, историји, као и Бранком у светлу критике његовог доба. Модератор је био Јован Зивлак, који је подсетио да ће ова расправа изаћи као зборник у библиотеци ДКВ “Златна греда”.
ссс 
Драган Проле је говорио о мотиву  чишћења Аугијевих штала који је повезан  са неопходношћу чишћења наших “народно-просветних нечистота”. Подвиг који се од осталих Хераклеових постигнућа разликује по ослањању на домишљатост, у старогрчком миту је доведен у вези са сакрализованим поступком “чишћења”. Након демитологизовања, катарзе модерног човека превасходно су везане за сферу културе и духа, јер управо оне представљају услов могућности да материјална људска стварност не буде опогањена. Нововековни чистач мора најпре ваљано радити на себи да би му штале могле постати чисте. 
сс 
Проле је нагласио да попут било које друге, ни наша култура није стасавала захваљујући чудесном постигнућу усамљеног Херакла, него посредством напора читавог низа знаних и незнаних прегалаца, који су најчешће били много усамљенији и маргинализованији него што нам се икада могло учинити. 
Поштоваоци Бранковог дела тиме су и сами допринели извесном митологизовању песника којем је превасходно стало до разрачунавања са свим анахроним митолошким наносима који су гушили српску културу. Чини се да иза неоспорног процеса митологизовања овог рушиоца мита, који се тешко могао очекивати након што је време након песниковог погреба у потпуности обавијено леденим ћутањем Вука и најближих сарадника, ипак крије много више од пуког пијетета. 
Владимир Гвозден је говорио о       односу поезије и заједнице, који се темељи се на језичкој способности и делатности човека. Постоје многобројне тешкоће до којих нас води наизглед тривијално тројство појединац-језик-заједница. Шта значи говорити? Да ли је језик нешто чиме влада појединац, или је он сам, сасвим супротно, у власти језика? Да ли су говор и живот део истог јединства или искључују једно друго? 
Заједница је симболички конструисана, као систем вредности, норми и моралних кодова унутар ограничене целине унутар које живе њени припадници. Растанак призива органску заједницу, осмишљава и натурализује простор, али то је истворемено пројекција, жудња, језички апетит, а не датост, како се то често у приступу поезији сматра. Овде можемо призвати археолошки дар Чезареа Павезеа који у својим денвницима бележи: „Пре романтизма, интелектуалац није постојао, јер није постојала супротност између живота и познања (...). Приметити да је живот важнији од мисли значи бити човек од пера, интелектуалац. То значи да је се твоја мисао није претворила у живот“ (299). Ово је важно за Радичевићеву поезију, која се у српској култури олако посматра као израз заједнице утемељен на кореспондневији живота и језика. На тај начин не само што се депоетизује поезија, него се стварају и две владајуће парадигме које поезију, у име критичарске ортодоксије, претварају било у екстремно историографски дискурс транспарентног односа живота и језика, било у деисторизовану слику чулности, утемељену на истоветној идеји транспарентности минус свесто о времену. 
Бојан Јовановић је анализирао како је  у неколико тематски јасно одређених песама, Бранко Радичевић  указао на свој однос према путу и путовању као начину долажења до жељеног животног и духовног искуства. Полазећи од анализе тих песама, аутор сагледава Радичевића као духовног путника а његову песничку авантуру као путовање које је имало различито усмерење. 
Дамир Смиљанић је истакао да је поезија Бранка Радичевића досад била предмет обимне књижевне критике. Међутим, одређени аспекти његове поезије могу бити од интереса и за филозофску анализу (не само ону естетичку). „Убица у незнању“ је песма која на први поглед описује несрећну судбину једне девојке коју у смрт одводе мелодија и глас непознатог путника – у дубини она открива немоћ сваког ствараоца да предвиди како ће бити прихваћена његова дела. Уметничко дело се осамостаљује, оно почиње развијати дејства која измичу свесној манипулацији самог уметника. Херменеутичка теза о самонеразумевању аутора може се протумачити тако да он не разуме шта лежи у суштини сопственог дела, која дејства оно производи, а која не. Као што путник у Бранковој песми пева оду природи и њеном животу, не знајући да њоме запечаћује судбину једног људског бића, исто тако ни уметник – свеједно да ли песник, певач или свирач – није упознат са свим могућим ефектима које ће његово дело или делатност произвести код његових читалаца или слушалаца. 
Сања Париповић је указала на различите сонетне облике, као и на њихову хронологију о којој се полемисало. Дакле, да ли говоримо о варијантама сонета или пак о различито конципираним песмама; корелирају ли сонети у рукопису са објављеном песмом; имали ли семантичке, стиховне, ритмичке и римовне усклађености.          
Никола Страјнић је  расправљао о односу Бранка Радичевића према небу. Он је нагласио да тај однос није религиозан већ песнички. Страјнић је говорио о песниковом екстатичком досезању неба, о песниковом разумевању и транспоновању језика богова у његовом делу: о поређењу без поређења у чијем средишту су речи цвет и човек.
Горана Раичевић се бавила питањима како је Милош Црњански доживео Бранка Радичевића и његово дело, и зашто се може рећи да је романтичарски песник кључна личност у односу на коју се писац Сеоба одређивао. Поћи ћу од тога да је управо кроз уста Бранка Радичевића, као једног од важних ликова драме Маска, Црњански први пут формулисао своју поетику суматраизма (у то време још етеризма). Осим тога, лик Бранков пресудан је за разумевање поеме Стражилово. 
Јован Љуштановић је заступао тезу да је поезија Бранка Радичевића је вишеструко и разнолико везана за детињство. Радичевић тематизује у појединим песмама дечји живот, понашање и доживљај света. Такве песме су, пре свега, песма о детињству, али их многи сврставају и у песме за децу. Такође, у Радичевићевој визији људског живота детињство је јасно издвојена етапа са сопственом антрополошком аутономијом. Радичевић је, вероватно, први песник код нас који је концетуализовао модерно схваћену аутономију детињства, у којој дете има свој специфични субјективитет и свој доживљај света. 
Зорица Хаџић  је истраживала  све прилоге које је Бранково коло (1895-1914) посветило Бранку Радицевицу.
Миливој Ненин је говорио о Стефановићевом помињању Бранка Радичевића од 1901. до 1943. године.
Богдан Косановић је истакао да Бранко Радичевић (1824-1853) и Александар Пушкин (1799-1837) нису били у непосредном додиру, мада има реалних претпоставки да је Бранко знао за Пушкиново дело и њему посвећене критичке чланке Белинског. Отуд, теоријски гледано, истраживање које смо обавили спада у област компаратистичких типолошких веза (аналогија). Књижевноисторијске паралеле између двојице истакнутих националних песника свога доба упутно је пратити у равни припадности истој стилској формацији – романтизму.Предмет нашег поређења су сачувани у одломцима (? недовршени или ? изгубљени) Бранков спев Безимена (датира се 1849. годином) и Пушкинов роман у стиховима Јевгениј Оњегин (1830), а посебно креације ликова „сувишног човека“. Код Пушкина то је насловни јунак Јевгениј, код Бранка лирски субјекат, односно Безимени alter ego. Оба јунака су конципирана „бајронистички“, у духу епохе мада је Бранков јунак остао само у домену скице, има индиција да је и он замишљен комплексније, да више одрази нарави свога времена. 
Драгиња Рамадански је рад  посветила књижевном превођењу као посебном виду рецепције књижевности. Она је пошла од тезе да сваки ваљани превод открива и преноси  одређене, никако не и све, слојеве значења оригинала. И поред многих актера рецепције инојезичне књижевности, укључујући ту и вишеструке преводе те њихову критику, поједини битни  слојеви дела задуго остају неоткривени. 
На примеру песме Кад млидија умрети Бранка Радичевића (1824-1853) она је скицирала  преводилачка решења двају  превода,  на руски и на мађарски језик. У оба случаја преводиоци  су  остварени песници са замашним преводилачким учинком - Ана Ахматова (1889 – 1966) и Калман Дудаш (1912-1985). 
Иако је о Бранку Радичевићу доста писано, посебно о његовој поезији, већ низ година његовом делу се не посвећује посебна пажња, чуло се на симпозијуму. Он важи више као општи амблем нашег раног романтизма, песник игре, лакоће и младалачке жудње за срећом, народни поета чије се дело сматра саморазумљивим. Да постоје многа отворена питања у тумачењу његовог стваралаштва, показала је расправа у ДКВ.
                                          с 
 
СЕЋАЊЕ
вести
 СЕЋАЊЕ
 
 - Лазар Каурин (1948 – 2013)
 
Лазар Каурин рођен је 1948.  у Банатском Деспотовцу а умро је 9. јула 2013. године у Новом Саду. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Радио је као новинар Радио Новог Сада, највећи део новинарске каријере био је уредник у културној редакцији где је пратио и коментарисао проблематику културе и посебно књижевности и књижевног живота. Његове радио емисије  Добар дан ноћи, Спектар и велики број интервјуа са познатим уметницима културним делатницима драгоцена су сведочанства о нашој књижевности, култури и нашем друштву. 
Каурин је писао поезију и прозу. Објавио је књиге песама Дође реч по своје у  вршачком КОВу,  1994. и Музеј светла у новосадској Адреси, 2007.
Као песник  остварио је невелико али особено дело. Бавио се темама из савременог живота, налазећи да је у текућем времену основни амблем просвећености и разумности људске културе светлост депонован у музеј, те у актуелном свету о томе може само да постоји сећање. Светом владају насиље и дух технике, без суштинског људског и божанског.
Каурин је објавио  четири романа: Премијер (Нови Сад 1995); Петковача (Зрењанин 2000);Удовице ћуте о томе (Нови Сад 2005); Српска народна Европа – роман о вестима дана, 2011.
Истраживао је проблеме прошловековних имиграција и сеоба, сукоба регионалних култура и менталитета, али и актуелних ратова и судбина Срба у европским потресима.Причао причу о свом времену, настојећи да нађе одговоре на тешка питања која су потресала и његов живот и српско друштво и културу у целини. Видео је историју као поље на коме су се разарале илузије појединца, о томе је говорио више пута и у својим интервјуима. Био припадник генерације која је своју културу градила на илузијама њихових родитеља, ратних генерација, и сучесник и сведок у распаду тих илузија у свету у коме се мало тога могло променити наспрам сила које човека као таоца нису питале ни за шта. 
Каурин је истраживао како је могуће разумети историјске принуде, али је, истовремено, био писац критичке интонације. Задатке које је себи поставио и као писац и као новинар  у непрегледном и сложеном времену није могао да реши и они ће остати као изазов писцима овог и будућих времена.
Био је члан  Друштва књижевника Војводине. 
 

СЕЋАЊЕ
 
Велимир Суботић (1925 - 2013)
сећање 
 
Велимир Веља Суботић је рођен у Силбашу 1925. године. Похађао је гимназију а драмски студио је завршио у Новом Саду. Веља Суботић  је 1947. године имао своју прву глумачку улогу у Нушићевом Сумњивом лицу у позоришту у Сомбору. Краће време је имао ангажман у Приштини. 
Превасходно глумац и драмски писац, Суботић је играо у великом броју представа, као и у тв серијама и у филмовима. Играо је драмама  Цанкара, Стевана Сремца, Гогоља, Нушића, Дикенса, Михиза, Стерије и у многим другим. За свој глумачки рад је награђиван. Суботић је радио драматизације, Чехова, али је највећи успех постигао као драмски писац. Његове драме нису само извођене у Сомбору него  и у другим позориштима у Војводини. Аутор је драма: Људи (1953), Вила Лала (1957), Посади јабуке сине (1958), Цар Злобан (1962), Прозивка (1965), Дудово, моје дудово... Био је широко познат по песми о фијакеристи Јагри...Написао је поему Бачка. Аутор је три књиге песама: Лахори над равницом, Кошава, мирно и Из црвених наших снова.


***
СЕЋАЊЕ

Павле Живанов ( 1935 – 2013)

Павле Живанов, рођен 1935 у Ковиљу, а умро 2013. у Новом Саду. Завршио учитељску школу у Сремским Карловцима 1955, а дипломира југословенске књижевности  на Филозофском факултету 1964. године. Највећи део каријере провео је као библиотекар у Матици српској. Радио је и у Поккрајинском СИЗу културе. Био је и уредник завичајне библиотеке у Градској библиотеци у Новом Саду. 
Приредио је песме Лазе Костића, као и антологију  Орфејеве двојнице, рукописи 35 познатих песника: Матије Бећковића, Милована Данојлића, Драгана Јовановића Данилова, Милана Ненадића, Душка Трифуновића, Јована Зивлака и др. Песници су приложили и поетичко образложење  уз своје изабране песме.
Сарађивао је са листом Библиотекар, Дневником, Политиком, Мисли и Народним животом.

***
СЕЋАЊЕ

Иван Даников  ( 1962 – 2013)

сећање

Иван Даников (1962, Зрењанин — 2013, Зрењанин) објавио је је  15-так књига (поезија, приче, дневник).
Био је председник  УО Банатског удружења књижевника, оснивач и главни и одговорни уредник часописа за књижевност и уметност НаТрон, и уредник издања у издавачкој кући Арт-Пројект и едиције Чисте душе. Био је члан  Друштва књижевника Војводине.
Основао је андерграунд издавачку кућу Белосветска библиотека снова и објављивао је белетристику у тиражима од 15-ак примерака по наслову. Објавио је збирку песама Календар страха републике улице и уније насеља: истина о црвеном професору и осталим банатским (Б)алама и опевао године од 1990-2008. 
Збирка песама Дрндаве песме сведочанство је о тешким и неумерено неартикулисано социјално-друштвеним приликама деведесетих на полуострву Балкан као и сонетни венац Цвећара Бењоцки, о распаду једне државе на Балкану. Написао преко стотину рецензија. 
Залагао се за очување књижевно-уметничких вредности у регији Банат.  Награђиван је, и први је добитник  награде за најбољег слем-песника на трећем Међународном новосадском књижевном фестивалу.
Живео је у месту Лукино Село, близу Зрењанина.
А шта ако сунце нестане, 1985; Црвени ђаволи, 1986;Између два тела - ограничени примерци, 1987;Прогоњени, 1987;По шумама и горама у равном Банату, 1989;
Паралеле руске поезије, 1990;Цветање ува, 1990; Како се глође коска, 1991;
Искуственик и знанственик, 1992;Огњена Марија (с Радивојем Шајтинцем), 1993; 
Воду ни с ким, 1994; Лала и Соса само у Банату, 1995;Испод кашике супе, 1996;
Гаће и у гаћама, 1997;Цвећара Бењоцки, 1998; Немам шта да кажем - празна књига, 1999;Песме за децу - Јакову, 2000;Забринута сова, 2001;Штета, 2002;
Паника, 2003;Дрндаве песме, 2004;Календар страха републике улице и уније насеља Истина о црвеном професору и осталим банатским (Б)алама, 2008;[5]
Пишање испред српске кафане (убијање људи због Југославије), 2010;[6]
Зборник мртвих песника, 2012
 

 
ИВАН НЕГРИШОРАЦ И МИЛОШ ЛАТИНОВИЋ НА САНКТПЕТЕРБУРШКОМ МЕЂУНАРОДНОМ САЛОНУ КЊИГЕ
ИВАН НЕГРИШОРАЦ И МИЛОШ 
ЛАТИНОВИЋ НА САНКТПЕТЕРБУРШКОМ 
МЕЂУНАРОДНОМ САЛОНУ КЊИГЕ И 
III МЕЂУНАРОДНОМ КЊИЖЕВНОМ ФОРУМУ
                                       Петроград 

Чланови Друштва књижевника Војводине, песник и проф. др и председник Матице српске Драган Станић (Нови Сад) и прозни и драмски писац Милош Латиновић (Кикинда), представљали су Србију и нашу организацију на Осмом салону књига и III Међународном књижевном форуму у Санктпетерсбургу, 
који је од 24. до 28. априла 2013. године, организовао огранак Савеза писаца Русије из овога града. 
Иван Негришорац и Милош Латиновић учествовали су са колегама из Бугарске, Украјине и Русије у програму "Сусрет словенских писаца", где су читали своје најновије радове и говорили на тему сродности и проблема који прожимају словенске културе. Био је то инспиративан разговор, кроз који се осећала подршка представника домаћина али и осталих учесника, посебно публике, српским писцима и српској култури. Дугогодишње успешне везе два удружења, која предводе Никола Страјнић и Јован Зивлак (ДКВ) и Борис Александрович Орлов (СПР) јасно су подржане и на овој манифестацији, као и током посете. Посебно је апострофирана жеља за још чвршћом и чешћом сарадњом два удружења и у коначном две културе. 
Посебно је интересантно учешће наших писаца у панел дискусији "Куда идеш, брат Рус", који се односио на проблеме и посебности стваралаштва изван матице, што је одлична тема, али је и добро организована сесија пример како се води рачуна о сопственој култури, која није у матици. Повремено жестока дискусија указала нам је на сличне методе и проблематику какву има и наша уметнича дијаспора. 
Низ неформалних сусрета на овом одлично организованом Салону књига такође је обележио боравак наших аутора у Санктпетерсбургу, а посебно су били драгоцени сусрети са руским писцима који су били у Србији као гости песничког фестивала у Новом Саду, пре свих Јуриј Серб и Борис Орлов. Веома често наглашавана је одлична организација фестивала и гостопримство домаћина и људи у Новом Саду и Војводини.
Посета је завршена обострано израженом жељом за поновним сусретом и конкретнијом сарадњом.
 
ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ ОБЕЛЕЖИЛО СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

Шести пут ДКВ је организовало програме 
поводом Светског дана поезије, 21. марта 

Манифестација Светски дан поезије, која је уврштена у календар УНЕСКА, обележава се 21. марта сваке године, у свим значајнијим културним центрима света. 
Организација уједињених нација за просвету, науку и културу – УНЕСКО, 1999. године прогласила је 21. март за Светски дан поезије. Циљ је да се ода признање националним, регионалним и интернационалним поетским покретима, кроз промовисање и подстицање читања, писања, објављивања и проучавања поезије широм света. Овај дан осмишљен је с намером да се јавност подсети на снагу и вачност песничке речи, која је на маргини друштвеног интересовања, а тако|е и да се подрчи језичка разноликост.
Овај празник је прихваћен и у Србији, па се обелечава на више места. Друштво књичевника Војводине већ шесту годину у Новом Саду обелечава Светски дан поезије.
                               вести поезија
Програм је одрчан у подне у Кафеу Јамајка, у улици Браће Рибникар, између бројева 1 и 3. Учествовало је десет песника чланова ДКВ. Они су читали своје новије песничке текстове: Јован Дунђин, Јасна Мелвингер, Пал Бендер, Анђелко Анушић, Ирина Харди Ковачевић, Драгомир Шошкић, Селимир Радуловић, Мартин Пребуђила, Љиљана Грошин и Горан Ибрајтер. Током програма емитовани су и радиофонски записи стихова познатих домаћих и светских песника. Програм је водио Зоран Хаџи Лазин.
Песници, чланови ДКВ наступили су и у две школе у исто време. У средњој школи Милан Петровић на Новом насељу и у Основној школи Коста Трифковић. У тим програмима су наступили Никола Страјнић, Стеван Брадић, Гордана Ђилас, Илеана Урсу, Анђелко Ердељанин, Саша Нишавић, Рале Нишавић, Рајица Драгићевић, Миодраг Петровић, Светозар Савковић, Спасенија Цана Сладојев и Марина Жинић.
Поезија је читана на српском, мађарском, словачком, румунском и русинском.
Вече у Градској библиотеци са почетком у 19,00 сати посвећено је преминулим песницима Новог Сада и Војводине, члановима ДКВ, који су својим делом обелечили другу половину двадесетог века. Избор из поезија двадесет и пет песника под насловом Течни глаголи и влачне метафоре, по стиховима Војислава Деспотова, био је прилика да се подсетимо дела значајних аутора наше средине и неспорне снаге поезије коју су стварали. Прочитана је по једна песма од 25 песника, саопштене су кратке биобиблиографске белешке и то је препуна сала пачљиво саслушала са доличном пачњом. Програм је трајао два сата. Изузетан дога|ај поздрављан је низом аплауза где су се чули стихови: Бранка Андрића, Мирослава Антића, Кароља Ача, Михаља Бабинке, Паља Бохуша, Иштвана Брашња, Ласла Гала, Војислава Деспотова, Милана Дунђерског, Бошка Ивкова, Гојка Јањушевића, Иштвана Конца, Петру Крдуа, Јочефа Папа, Ђуре Папхархаија, Павла Поповића, Славка Матковића, Јаноша Сиверија, Ђорђа Сударског Реда, Радета Томића, Душка Трифуновића, Вујице Решина Туцића, Ференца Фехера, Јоана Флоре и Јудите Шалго. Избор је сачинио Јован Зивлак, а глумци Емил Курцинак и Драган Стојменовић читали су поезију. Уводну реч су дали Перо Зубац и Драган Којић, програм је водио Бранислав Живановић, један од недавних добитника Бранкове награде.
 
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 
ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ ДРУШТВА 
КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ

Жири ДКВ за књигу године одржао је 11. Фебруара 2013. године трећу седницу на којој је разматрао књиге које су ушле у ужи избор за награду:
1. Анђелко Анушић, Пре блеска, а после олује, приповетке, Прометеј,
2. Ласло Блашковић, Посмртна маска, роман, Архипелаг,
3. Селимир Радуловић, Под кишом суза с Патмоса, СКЗ,
4. Гордана Ђилас, Друге ствари, песме, Завод зе културу Војводине,
5. Радомир Миљојковић, Поткивање јаја, роман, Прометеј,
6. Бошко Томашевић, Мишљење писања, огледи, Мали Немо,
7. Бранислав Живановић, Црно светло, Адреса 
    и једногласно донео одлуку да се награда Друштва књижевника Војводине за књигу године у 2012. додели књизи


БОШКО ТОМАШЕВИЋ, МИШЉЕЊЕ ПИСАЊА, 
Мали Немо, Панчево, 2012.

Бошко Томашевић (1947, Бечеј, Војводина, ЕксЈугославија), доцент универзитета. Држао је предавања из књижевне теорије, поетике, херменеутике и књижевне епистемологије на универзитетима у Фрајбургу, Гетингену, Нансију, Инсбруку, Бечу и Берлину. Међу његовим значајним стручним радовима ваља поменути: Из искуства битног певања (1988), Картезијански роман (1989), Саморазорне теорије. Књижевна теорија и дух модернизма (1993), Бесконачна замена. Фундаментална онтологија као теорија песништва (1997), Коначна теорија књижевности (2000), Песништво, књижевна теорија, егзистенција (2003), Галилејевска поетика (2004), Херменеутика непрозирности (2006), Чекић без господара (2009), Огледи о књижевној теорији. Књижевна теорија и деридијанска револуција (2011), Против књижевне теорије (2011).
Тематика радова Бошка Томашевића окренута је проблемима књижевне теорије као секундарног дискурса, разлозима постојања књижевне теорије, вредновању њених циљева и резултата. Наведена промишљања одвијају се у контексту постмодернистичке парадигме културе и њених манифестација у уметности и науци.
Поред тога, Бошко Томашевић једнако је афирмисан као песник. Тај део његовог стваралачког опуса броји готово тридесет књига, на српском и немачком језику. Поменућемо саме неке: Картезијански пролаз (1989), Чувар времена (1990), Преиспитивање извора (1995), План повратка (1996), Гесаенге ан Иннсбруцк (2006), Берлинер Гедицхте (2011), Аусгењаехлте Гедицхте (2012) и др. А 2012. изашао му је први том Изабране поезије и на српском језику. Песништво Бошка Томашевића окренуто је, пре свега, елеатској метафитичкој рефлексији, постмодернистичком интертекстуалном разговору са европском песничком традицијом (Ф. Хелдерлин, Р. М. Рилке, Г. Тракл, Е. Паунд, Т. С. Елиот, Р. Шар и др.) као и духовним призорима самог чина певања.
Томашевић се опробао и као романописац: Закаснели извештај једној академији (2004) и Нико, никад (2012).
Бошко Томашевић је члан Европске Академије наука, уметности и књижевности (Париз), члан француског и аустријског ПЕНа, као и Француског друштва писаца (Париз) те Аустријског савеза писаца (Беч). 
Књига огледа Мишљење писања садржи укупно деветнаест текстова. Писана је споро и посвећено целу једну деценију, а у њу је укључено Томашевићево целокупно мисаоно, па и песничко искуство. Темељи на којима почива превасходно су филозофски и воде, с једне стране, према филозофији предсократоваца, а, с друге, према филозофији двадесетог века, у првом реду према делу Мартина Хајдегера. Али Томашевић не испушта из вида ни Фројда ни постфројдовску психоанализу (Лакан), понекад додирује постаналитичко мишљење (Селерс, Дејвидсон), скреће у правцу постпрагматистичких аналитичких филозофа (Роти), блиско му је мишљење Барта, Фукоа, Дериде, Делеза, а извире делимично и из Витгенштајна. Једном речју, у овој књизи није само сублимисано мисаоно искуство њеног аутора као појединца, него и, у огромној мери, релевантно мисаоно искуство западне културе двадесетог века, посебно његове друге половине.
Основна теза Мишљења писања заснива се на Томашевићевом убеђењу да писање постоји и да њиме достижемо оно савршенство лудила које краси универзум такозваног "нормалног света". Тако се чин писања путем "елиминисања необликованог" појављује као слика паралелна реалитету свега што постоји, као његова контингентност. Другим речима, писање је један бесконачан процес колико је и само објашњавање писања бесконачан процес. Свакако, писање је једно настављање и истовремено једно ослањање. Сваки елеменат ланца писања о писању, тумачења писања и писања тумачења понаша се на исти начин: као настављање које је бесконачно.
Оно што говори о додатној вредности ове проблематике у Томашевићевој књизи, јесте чињеница да се она не задржава само овде у сфери теоријског разматрања, него се сели и у сферу песничког стварања, што се посебно показује у ауторовим Изабраним песмама, објављеним у овој истој години у којој је објављена и књига Мишљење писања. У тој години објављен је и роман Нико, никад.

Жири награде:    Никола Страјнић, председник
                             Недељко Терзић
                             Милош Латиновић
11. фебруар 2013.

*

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА 
ЗА НАГРАДУ "ПАЉО БОХУШ"

Жири за доделу Награде "Паљо Бохуш" Словачке секције Друштва књижевника Војводине (у саставу Ладислав Чањи, Владимир Валенћик и Вићазослав Хроњец, председник) на својој седници од 12. фебруара 2013. године у Новом Саду, после исцрпне анализе свих 40 књига које су од 2006. до 2012. године објавили на словачком језику чланови ДКВ словачке националности, решио је да предложи Управном одбору ДКВ да ову награду додели песничкој књизи KED PO HRDINSTVE (Када после јунаштва), коју је написао песник Златко Бенка и која је објављена у Словачком издавачком центру у Бачком Петровцу 2008. године.
Књига песама Ked po hrdinstve (Када после јунаштва), словачког војвођанског песника Златка Бенке представља највиши домет у читавом његовом песничком опусу. Класицистичка фактура његове песме досегла је овде најсрећнији склад свог значењског слоја и свог израза, чак у толикој мери да су антологичари у најновијим својим изборима највише песама овог песника преузимали управо из ове његове књиге. Она спада у неколико најбољих књига поезији војвођанских Словака уопште. Свака њена песма је својеврсни контрапункт у коме се преплићу, у свечаном тону инкантације, песничке слике које овековечавају безбројне призоре из вишемиленијског трајање актуелне цивилизације (једнако западне као и источне), почевши од Старог Египта па све до данашњих дана. Бенкову поезију је књижевни критичар из Словачке Вилијам Марчок окарактерисао као "решеност за позитивну визију", што је кулминирало управо у овој књизи. Мада то нигде експлицитно не саопштава, ова поезија, укупном сумом својих песничких слика, призиве неко будуће царство духа које ће коначно надвладати мрачно царство материје. И све то на један спонтан начин, који уопште не делује наивно, нити извештачено. Као да је Бенка преузео поруку од Вилијема Фокнера у којој овај амерички писац тврди да ће човек, ипак, победити. Само што Бенка ту победу види на духовном, не на материјалном плану.
Песник, прозни и драмски писац Златко Бенка рођен је 22. јула 1951. године у Лалићу. Студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Радио је као новинар у Информационом центру у Оxацима. Живи у родном селу.
На српском је објавио збирке песама Демон али где (1973) и Оклопник (1986) и роман Богиња на престолу (1996). На словачком је објавио збирке песама Водена прашина (Vodny prach, 1977); Двосекли нож (Dvojsecny noz, 1981); Океан (Ocean, 1984); Ил (Iл, 2001); Сан на столу (Sen na stole, 2006); Када после јунаштва (Ked po hrdinstve, 2008) и Времену крај је, изабране песме (Najvyssi cas, 2011); романе Сребро пешчане шуме (Striebro piesocneho lesa, 1996); Анђеоски пад (Anjelsky pad, 1996) и Девет прстенова (Devat prstenov, 2005); збирку приповедака Платно од риже (Ryzove platno, 1988) и драме Двадесет четврти Орионов живот (Dvadsiaty stvrty Orionov zivot, 1993) и Сребрна шума (Strieborny les, 2003).
Добио је награду часописа Нови живот 1988. године.

Вићазослав Хроњец, 
председник 

*

НАГРАДА ЗА ПРЕВОД ГОДИНЕ 
БОГДАНУ КОСАНОВИЋУ ЗА КЊИГУ 
ВЛАДИМИРА ЈАКОВЉЕВИЧА ПРОПА, 
РУСКИ АГРАРНИ ПРАЗНИЦИ, ИЗДАВАЧКА 
КЊИЖАРНИЦА ЗОРАНА СТОЈАНОВИЋА, 
СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ, НОВИ САД, 2012.

После разматрања овогодишње преводилачке продукције чланова Друштва књижевника Војводине, Жири за превод године који је радио у саставу Павел Гатајанцу (председник), Корнелија Фараго и Владимир Гвозден на седници одржаној 20. 02. 2013. године једногласно је одлучио да награду додели Богдану Косановићу за превод књиге Владимира Јаковљевича Пропа, Руски аграрни празници: покушај историјскоетнографског истраживања у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића. Као што је познато, Владимир Проп (1895–1970) био је и остао ауторитет на пољу фолклористике и структуралне семиотике. Књига Руски аграрни празници је Пропово значајно позно дело, објављено на руском 1963. године, у којем се вратио методолошким захватима из ране фазе рада како би осветлио опште елементе у сеоским календарским ритуалима. Он се занима за изучавање празника попут задушница, дочека пролећа и Свјатки, као и пратећих обичаја везаних за исхрану, поклоне, процесије, игре, песме, гатање, покладна такмичења, обреде очишћења... Проп на систематичан начин покушава да објасни корене најчешћих обичаја у руској народној култури, а многи од њих биће препознатљиви и српском читаоцу. Жири сматра да је ова сложена књига нашла у Богдану Косановићу компетентног преводиоца који је – премда је за многим решењима морао да трага у дубинама српског језика, као и да уз мноштво напомена на одговарајући начин објасни смисао појединих руских речи везаних за народне обичаје – уверљиво дочарао јасноћу и изузетан интелектуални тон Проповог излагања. 
Добитник Награде за превод године, др Богдан Косановић је редовни професор славистике на Универзитету у Новом Саду и Универзитету Црне Горе. Студије руског језика и књижевности завршио је у Новом Саду, магистратуру у Београду, докторат наука одбранио је у Загребу. Држао је предавања по позиву на многим европским универзитетима, аутор је око 400 научних и стручних радова и учесник на више научних пројеката у земљи и иностранству. Међу његовим радовима истичу се монографије: Трагично у делу Шолохова (1988), Расправе из руске књижевности (1994), Истраживања руске авангарде (1995), Славистичке компаративне теме (2006), Сава Владиславић – Рагузински у свом и нашем времену (2009), Нове компаративне теме (2011). Преводио је дела различитих жанрова са руског, пољског и украјинског (поезију Александра Пушкина, Александра Блока, Виславе Шимборске, Чеслава Милоша и др; прозу Булата Окуxаве, Михаила Шолохова и др; студије и књиге Јурија Лотмана, Владимира Пропа, Всеволода Мејерхолда. Био је главни преводилац и редактор Великог православног богословског речника (2000; друго издање 2010).

Павел Гатајанцу (председник), 
Корнелија Фараго 
и Владимир Гвозден 

*

БОШКО ТОМАШЕВИЋ 
– ПОВОДОМ НАГРАДЕ ДКВ 
ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ

Веома поштоване колегинице и колеге из Друштва књижевника Војводине, поштовани чланови жирија, приморан сам, стицајем околности, да Вам се из далека захвалим на признању које ми уручујете и да то, можда, учиним на неспретан начин. Ово је мени прво признање које добијам у шездесетшестој години живота након што сам објавио око шездесет наслова било белетристичких, било књижевнонаучних и теоријских књига. После ове награде која би требала да буде и моја последња, ја немам потребу да добијем иједну другу. Касно је за било коју награду да бих потом могао да кажем да ће ми ова или она награда бити подстицајем или да јесте подстицај. Није! Нисам писао за награде, писао сам за писање. Чак не ни за публику. Писао сам низакога! Књижевност, каже Морис Бланшо, "не тргује него она свакога баца у ону дубину тубивствовања, која је нити Биће нити Ништа и где је свака нада да се нешто може учинити одбачена с гнушањем". Питати, стога, "за кога се пише" онако како то чини Сартр, за нас се чини плаузибилним. Аутор незназакога пише и, штавише, не треба о томе да се пита. Писатинизакога јесте део књижевности Негације, оне књижевности која је уморна од велике Лажи Комуникације: од књига насталих под знаком Таштине. Ово говоримо радосни због тога сазнања из перспективе трагичне свести о савременој књижевности која је изложена немогућности да идентитет вредности буде откривен и предат у свом изворном облику, а да се у то не умешају институције књижевне јавности и институције друштва: политика, идеологија, трговина, проглашавајући за књижевним вредна она дела која са књижевношћу немају много везе или су, просто напросто, смеће књижевности. Писатинизакога је у тој светлости питање књижевничке части. Бити награђен, у таквом разумевању списатељског посла значи бити горд. Значи да је наша мучнина и наше гађење спрам живота било вредније од нечијег туђег. Како се мучнина спрам живота може да мери? Чиме? Којим знањем, којим укусом, каквим наднаравним арбитрима? Ако се већ шта мора да награди, то онда мора да буде књига која пише ни о чему, на начин како то сама Књижевност очекује од ње, дакле да се са речима оде до речи које су непатворена археологија, са којима ћемо се "шћућурити у најскривенијем кутку првобитне тишине, у неартикулисаном блаженству, у благој обамрлости у којој се налазило људско створење пре праска речи". У том смислу питамо се: може ли данас и овде бити награђен један Бекет? Један нови Семјуел Бекет? – Не може! Запали у историју, у мит, у сопствене митове, у њихову каљугу, са вољом да будемо цењени само од сопственог рода, да нам повлађује хохштаплерска критика, ми пишемо усред мочваре о мочвари неких давних ојкача којима страсно повлађујемо и без зазора награђујемо. Живећи на архипелагу мутљагу, како неко недавно назва нашу књижевну сцену именовану по актерима неких српских архипелага, ми извијамо на празном наше части које су књижевна бешчашћа, пар еxцелленце. Пишући мој "Архив", моје "Плодове похода", моју "Чистину и присутност", моју "Сезону без Господа", моју "Студију тестамента", пишући о своме "Никуд, нигде", те "Закаснели извештај једној Академији", све књиге које нису биле заслужиле нити једну белешку да су објављене, а камо ли осврт књижевне критике, ја нисам био ни близу икаквог учествовања у самоћама друштвених награђивања, у пустињама стварања себи имена, замарања себе частима које никад нисам заслужио, али би их, можда, попут других салетелаца славе и бодрилаца сопствених жељa и нагона, могао да умислим. За шта? Ја сам годинама писао у планини, далеко од људи, далеко од Југославије, далеко од Србије. Био сам слободан. Био сам Нико! Себи сам, заузврат, доделио награду за непотчињеност, за одустајање од "припадности и изабранима и одбаченима". Ипак, данас стојим пред вама да бих вам то могао да кажем. Прва је то и последња прилика, верујем, за тако шта. И још нешто. Ја сам овде добио награду за књигу есеја. Међутим, ја сам превасходно песник, човек који пише поезију, и то поезију на размеђима између певања и мишљења. На тако шта се у српској књижевној критици ретко када, последњи пут у осамнаестом веку, гледало благонаклоно. Међутим, она нежна нит која одвајкада постоји између певања и мишљења не сме бити ни данас изгубљена. Није се она изгубила ни код Рилкеа, ни код Целана. Ја само идем тим путем, и то не као пуки настављач. Нема настављања тамо где борави суштина. Са суштинама песништва се не наставља, но се тамо бива, или не бива. "Мишљење бивствовања је прапочетни начин песмовања". Тако каже мислилац. Моје је било да уочим то као посве истинито и да га предам провери. Па сам се определио да песмујући мислим и мислећи песмујем. Тиме сам одредио суштину свога песмовања. Тамо пак ја не боравим у сферама апстрактним и мутним. Моје тумачење света живота кроз песмовање садржано је на животном искуству које јесте трагично, али никако није апстрактно. Његов прави простор је између Да говорења животу и болних агонија која презиру сaм живот и онога ко је његов творац. Са извесношћу да је смрт наш крај, са свешћу разувереног да живот има некакав "виши смисао", осим у границама свог непровереног смисла кога живимо без да смо унапред дали свој пристанак да будемо рођени, ја пишем, правећи од чињенице да сам Нико и нигде, систем. У томе никога нисам надмашио па је уместо мене и можда са већим задовољством и осећањем дивљења према себи требао овде да седи неко други, жељан да буде важан и себи и другима. Са шездесетшест година живота и примајући од вас своју прву награду за рад у оквирима књижевности, после објављених, како рекох, шездесет наслова, ја се унутар чињенице да сам данас за свој књижевни рад први пут награђен на исту не осврћем са гневом, но се са радошћу суочавам са оним што је безусловно тако, ведро мирим са слепом нужношћу са којом у дослуху говоре моје књиге о човеку као таквом који свету живота не сме бити узор, о човеку који као простак у живљењу без гађења на себе сама разочарава сaм живот, и чији је аутор, говорећи о томе, срећан само док пише, не мислећи ни на ког свог ближњег. Јер, Други, то су, углавном, пакао. За њих се не пише, нити се ишта од њих очекује. И добро и зло се прихватају са захвалношћу, идући, док пишемо, ка "огољеном и занемелом човеку" који са истом вероватноћом може да тврди: ово је добро, ово је лоше, јер су и једно и друго, у људском свету, међусобно бестидно разменљиви. Ова разменљивост, дакако, није знак некакве релативности свега у свету, но је зор и зар чисте подлости духа у чију се светост и светлост толико кунемо.

Још једном хвала вам на признању,
              остајем са поштовањем
                ваш Бошко Томашевић

Нови Сад, фебруара 2013.
 
Годишње награде ДКВ биће уручене на скупштини ДКВ 3. марта у Свечаној сали Електровојводине


Награда за књигу године Бошку Томашевићу; за превод године Богдану Косановићу; за књигу на словачком Златку Бенки а посебно признање додељено Славомиру Гвозденовићу
Жири ДКВ за књигу године, у саставу Никола Страјнић, Недељко Терзић и Милош Латиновић, одлучио је да се награда за књигу године ДКВ, додели Бошку Томашевићу за књига огледа Мишљење писања, у издању Малог Нема из Панчева.
Бошко Томашевић (1947, Бечеј), доцент универзитета. Држао је предавања из књижевне теорије, поетике, херменеутике и књижевне епистемологије на универзитетима у Фрајбургу, Гетингену, Нансију, Инсбруку, Бечу и Берлину. Члан је Европске Академије наука, уметности и књижевности (Париз), француског и аустријског ПЕН-а, као и Француског друштва писаца (Париз) те Аустријског савеза писаца (Беч).
Тематика књижевнотеоријских радова Бошка Томашевића окренута је проблемима књижевне теорије као секундарног дискурса, разлозима постојања књижевне теорије, вредновању њених циљева и резултата. Објавио је око двадесет  књижевно – теоријских књига. Бошко Томашевић једнако је афирмисан као песник. Тај део његовог стваралачког опуса броји готово тридесет књига, на српском и немачком језику. изашао му је први том Изабране поезије и на српском језику. Томашевић се опробао и као романописац: Закаснели извештај једној академији (2004) и Нико, никад (2012).


томашевић

Књига огледа Мишљење писања садржи укупно деветнаест текстова у њу је укључено Томашевићево целокупно мисаоно, па и песничко искуство. Темељи на којима почива су филозофски и воде, с једне стране, према филозофији предсократоваца, а, с друге, према филозофији двадесетог века, у првом реду према делу Мартина Хајдегера. Оно што говори о вредности ове проблематике у Томашевићевој књизи, јесте чињеница да се она не задржава само у сфери теоријског разматрања, него се сели и у сферу песничког стварања, што се посебно показује у ауторовим Изабраним песмама, објављеним у овој истој години у којој је објављена и књига Мишљење писања. У тој години објављен је и роман Нико, никад.
Жири за превод године је радио у саставу Павел Гатајанцу, Корнелија Фараго и Владимир Гвозден и једногласно је одлучио да награду додели Богдану Косановићу за превод књиге Владимира Јаковљевича Пропа, Руски аграрни празници: покушај историјско-етнографског истраживања у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића. Владимир Проп (1895-1970) био је и остао ауторитет на пољу фолклористике и структуралне семиотике. Књига Руски аграрни празници је Пропово значајно позно дело, објављено на руском 1963. године, у којем се вратио методолошким захватима из ране фазе рада како би осветлио опште елементе у сеоским календарским ритуалима. Он се занима за изучавање празника попут задушница, дочека пролећа и Свјатки, као и пратећих обичаја везаних за исхрану, поклоне, процесије, игре, песме, гатање, покладна такмичења, обреде очишћења... Жири сматра да је ова сложена књига нашла у Богдану Косановићу компетентног преводиоца који је – премда је за многим решењима морао да трага у дубинама српског језика, као и да уз мноштво напомена на одговарајући начин објасни смисао појединих руских речи везаних за народне обичаје – уверљиво дочарао јасноћу и изузетан интелектуални тон Проповог излагања.
Богдан Косановић је редовни професор славистике на Универзитету у Новом Саду и Универзитету Црне Горе. Студије руског језика и књижевности завршио је у Новом Саду, докторат наука одбранио је у Загребу. Држао је предавања по позиву на многим европским универзитетима, аутор је око 400 научних и стручних радова и учесник на више научних пројеката у земљи и иностранству. Међу његовим радовима истичу се монографије: Трагично у делу Шолохова (1988), Расправе из руске књижевности (1994), Истраживања руске авангарде (1995), Славистичке компаративне теме (2006), Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем времену (2009), Нове компаративне теме (2011). Преводио је дела различитих жанрова са руског, пољског и украјинског (поезију Александра Пушкина, Александра Блока, Виславе Шимборске, Чеслава Милоша и др.; прозу Булата Окуџаве, Михаила Шолохова и др; студије и књиге Јурија Лотмана, Владимира Пропа, Всеволода Мејерхолда). Био је главни преводилац и редактор Великог православног богословског речника (2000; друго издање 2010).

косановић
*
Жири за доделу Награде „Паљо Бохуш“ Словачке секције Друштва књижевника Војводине (у саставу Ладислав Чањи, Владимир Валенћик и Вићазослав Хроњец, председник) је одлучила награду додели песничкој књизи KED PO HRDINSTVE (Када после јунаштва), Златка Бенке и која је објављена у Словачком издавачком центру у Бачком Петровцу 2008. године.
Књига песама Када после јунаштва словачког војвођанског песника Златка Бенке представља највиши домет у читавом његовом песничком опусу. Класицистичка фактура његове песме досегла је овде најсрећнији склад свог значењског слоја и свог израза, чак у толикој мери да су антологичари у најновијим својим изборима највише песама овог песника преузимали управо из ове његове књиге. Она спада у неколико најбољих књига поезији војвођанских Словака уопште. Свака њена песма је својеврсни контрапункт у коме се преплићу, у свечаном тому инкантације, песничке слике које овековечавају безбројне призоре из вишемиленијског трајање актуелне цивилизације. Песник, прозни и драмски писац Златко Бенка рођен је 22. јула 1951. Студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Радио је као новинар у Информационом центру у Оџацима. Живи у Лалићу.
На српском је објавио збирке песама Демон али где (1973) и Оклопник (1986) и роман Богиња на престолу (1996). На словачком је објавио збирке песама Водена прашина (Воднy працх, 1977); Двосекли нож (Двојсечнy нoж, 1981); Океан (Оцеaн, 1984); Ил (Iл, 2001); Сан на столу (Сен на столе, 2006); Када после јунаштва (Кеd по хрдинстве, 2008) и Времену крај је, изабране песме (Највyшшi час, 2011); романе Сребро пешчане шуме (Стриебро пиесочнeхо леса, 1996); Анђеоски пад (Ањелскy пaд, 1996) и Девет прстенова (Девat прстеnов, 2005); збирку приповедака Платно од риже (Рyжовe плaтно, 1988) и драме Двадесет четврти Орионов живот (Двадсиатy штвртy Ориoнов живот, 1993) и Сребрна шума (Стриеборнy лес, 2003).
Добио је награду часописа Нови живот 1988. године.

бенка
*
Управни одбор ДКВ је одлучио да  посебно признање додели Славомиру Гвозденовићу (1953), песнику, преводиоцу, антологичару, уреднику и издавачу и културном делатнику из Темишвара, због његовог изузетног доприноса у преводилачком и културном раду у развијању српско – румунских веза и за његово оригинално песничко дело. Гвозденовић је дипломирао српски језик и југословенске књижевности у Букурешту, где је докторирао 2000. године на поезији Васка Попе. Члан је Савеза писаца Румуније, почасни члан Удружења књижевника Србије и члан је Удружења књижевника Српске.    Главни је уредник темишварског часописа „Књижевни живот“. Друштвени је и јавни радник српске националне мањине у Румунији, више година био је српски посланик у Парламету Румуније, а данас је председник Скупштине дијаспоре Срба у региону. За национално и политичко ангажовање добио је државна признања Румуније и Србије.
Приредио је у Румунији и Србији  десетак антологија српске књижевности.
Заступљен у више десетина  српских, румунских и европских антологија, као и у српским уџбеницима. Његова библиографија превода српске и румунске поезије, појединачно преведених аутора, избора и антологија је огромна и говори о Гвозденовићевом *изузетном стваралачком доприносу, посебно у афирмисању српске књижевности и културе у Румунији.
Објавио је 30 књига поезије,  од којих издвајамо:
Лирика (Букурешт,1981), Уџбеник о видаревој кући ( Букурешт, 1988), Подвлачење црте (Београд, 1988; избор), Српска молитва у Темишвару (Нови Сад, 1991), Црњански у Темишвару (Београд, 2002; изабране и нове песме), Die Schulen von Alexandria/ Александријске школе (Смедеревска песничка јесен, 2005; избор, српско-немачко издање), Fragment despre adjective descriptive (Одломак о описним придевима; Темишвар 2007), Колико Косова у мени (Темишвар 2007; ауторово издање).
Добитник је више значајних књижевних награда у Румунији и Србији.

гвозденовић

 
ПОЗИВ НА ГОДИШЊУ СКУПШТИНУ ДКВ

 

Поштовани,
Позивамо Вас на редовну Скупштину ДКВ, коју заказујемо за недељу, 3. марта са почетком у 10,00 сати у Свечаној сали Електровојводине, Булевар ослобођења 100

За седницу предлажемо следећи дневни ред:

1. Избор Радног председништва
2. Одавање поште преминулим члановима између две скупштине
3. Избор Верификационе комисије, записничара и Комисије за оверу записника
4. Саопштење о пријему нових чланова
5. Свечано уручење награда ДКВ (Награда за књигу године, Награда за превод године, Награда Паљо Бохуш
Пауза 10 минута
6.Извештај о раду и финансијски извештај ДКВ за 2012. годину и План делатности за 2013. годину
7. Дискусија и текућа питања
Kоктел у част награђених и новопримљених чланова у Клубу ДКВ, у улици Браће Рибникар 5

Срдачно,
председник ДКВ,
Никола Страјнић

*
Уз  Позив и Извештај о раду, шаљемо Вам уплатницу за чланарину (молимо Вас да обавезу чланарине измирите пре одржавања седнице) и евиденциони лист који добијају само активни чланови који могу да учествују у раду Скупштине (према Статуту чл. 10). Годишња чланарина за оне који редовно испуњавају своје обавезе је 1.200,00 динара. Чланови могу измирити и заостале чланарине за период од три године у износу од 3.000,00 динара, а за чланове који нису плаћали дуже од поменутог периода обавеза износи 5.000,00 динара. Молимо новопримљене чланове да понесу фотографију формата за лк, како бисмо им уручили чланску карту ДКВ. Новопримљени чланови треба да плате поред чланарине 500,00 динара за трошкове чланске карте и сајта.

 
ГОДИШЊА ЧЛАНАРИНА ДКВ ЗА 2013. ГОДИНУ
   

Молимо чланове ДКВ да плате годишњу чланарину до почетка фебруара 2013. године

Одлуком УО, на седници одржаној 14. фебруара 2013, износ годишње чланарине je 1.200,00 динара.
Плаћање чланарине је статутарна обавеза (члан 10 и 11. Статута ДКВ).
Уколико  члан не плаћа чланарину губи право да учествује у раду Скупштине и осталих органа ДКВ, као и право да буде биран у органе ДКВ (на основу Статута и Правилника о чланству из 2010. године), тј. губи статус активног члана.
Чланови који нису плаћали чланарину четири године или дуже, да би стекли статус активног члана, требало би да плате најмање пет чланарина.
Према члану 8. Правилника о чланству плаћања чланарине су ослобођени
чланови чији су месечна примања нижа од минималних примања на територији Републике Србије, чланови старији од 75 година, и чланови који су ангажовани у органима ДКВ.
Чланови који су Статутом и Правилником ослобођени плаћања чланарине, могу, уколико то желе, плаћати годишњу чланарину.
Новопримљени чланови поред чланарине плаћају и трошкове уписа у чланство у износу од 500,00 динара.

Чланарина се плаћа одговарајућом уплатницом у пошти или банци на рачун ДКВ код Ерсте банке 340-2030-48, или непосредно у канцеларији ДКВ, Браће Рибникар 5, Нови Сад.

 

Уплатница

 

 
ДКВ предложио 7 чланова за националне пензије


На основу Јавног позива за подношење предлога за доделу признања за врхунски допринос националној култури, тј, на основу Конкурса који је расписало Министарство културе и информисања, Друштво књижевника је приступило организовању предлога и мишљења за признање водећи рачуна да кандидати ДКВ задовољавају формалне и уметничке критеријуме који се захтевају условима конкурса.
ЈАВНИ ПОЗИВ је захтевао следеће услове за област књиге:
да је писац стекао статус корисника пензије код надлежног фонда за пензијско и инвалидско осигурање у Републици Србији;
да је држављанин Републике Србије;
да је остварио врхунски допринос националној култури, односно култури националних мањина;
да је добитник најзначајнијих награда и признања, и то:
републичка награда за посебан допринос развоју културе;
награда за животно дело;
стручне награде са међународних фестивала;
награде са фестивала и манифестација од републичког  значаја;
стручне награде удружења;
локалне награде и друштвена признања;
друге стручне међународне и домаће награде и признања из области културе;
да има образложену оцену вредности доприноса у области културе у делатностима коју дају уметничка и струковна удружења,
Рок достављања предлога: од 26. септембра до 26. октобра 2012. године.
Предлог за доделу Признања утврђује Комисија за доделу признања уметницима, чије чланове именује Министарство културе и информисања на период од годину дана, са могућношћу поновног именовања
На основу предлога Kомисије, Министарство културе и информисања предлаже Влади акт о додели посебних признања.
Влада доноси решење о додели посебних признања уметницима.
Посебно признање додељује уметнику у виду доживотног месечног новчаног примања, у нето износу од 50.000,00 динара.

Комисија ДКВ је предложила следеће кандидате:
1. Вићазослав Хроњец
2. Стојан Бербер
3. Благоје Баковић
4. Томислав Кетиг
5. Анђелко Ердељанин
6. Недељко Терзић
7. Милутин Ж. Павлов

УО ДКВ је свестан да национална признања доприносе побољшању положаја књижевника и уопште уметника, као и осталих стручњака и радника у кулури  Србије. Такође, национална признања схвата као рационалан и емаципован гест државе у разумевању доприноса и социјалног положаја уметника. Међутим, зачуђени смо да се поводом националних признања често организују кампање и притисци, као и да се ствара посебна атмосфера која доприноси да одлуке комисије не буду у складу са чињеницама. Исто тако, с обзиром да удружења из Војводине имају велики број уметника који заслужују пажњу због својих неспорних доприноса култури Србије, као и то да на такве чињенице често изостају адекватни одговори УО ДКВ изражава незадовољство појединим одлукама комисије. Из тих разлога, дакле, због реалнијег сагледавања доприноса књижевника и уметника УО ДКВ сматра да би у комисији морао бити изабран један представник уметничких удружења из Војводине.

Б. Баковић В. Хроњец

 
<<  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  >  >>

Резултати 41 - 50 од 165

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432