Друштво књижевника Војводине
 
 


Вести |
СЕЋАЊЕ: Оливера Шијачки (1938-2014)

 olivera
Оливера Шијачки ( 1938- 2014, Нови Сад), дипломирала на Филозофском  факултету  у Новом Саду, где је радила и живела. Дуго је била секретар у часопису Поља, радила је у издавачкој кући Форум, сарађивала је са Змајевим дечијим играма, са листом Невен, као  и  са многим часописима за децу у бившој Југославији.         
Писала је песме и кратке приче за децу.     
Учествовала на многим смотрама, манифестацијама и књижевним сусретима у Сомбору,Суботици, Новом Саду...     
Преводила је текстове и књиге са руског и македонског.    
Објављене књиге:  Концерт за пословне људе, 1978;  Il tempo si specchis nelle pupille  (У женама време се огледа), 1983; Песме за ноћ и флауту, 1985; Погледај лево, па десно, 1985; Седам небеских кола (коауторка), 1988; Закаснићу на распуст, 1996; Ко ће ми објаснити, 1997;  Место за приче, 2000;  Кој се сака тој се кара (Ко се воли тај се свађа) македонски, 2001;  Путем културе у нови миленијум  (српски, немачки зборник), 2002;  Погледај лево, па десно, 2004;  Крилато време (српски, немачки, заједничка збирка), 2006;  Трилогија  посебности (заједничка збирка), 2007;  Кораци (заједничка збирка), 2011.
Аутор је антологије женских песникиња Војводине, Очи равнице, 2012.    

 
КОНКУРС ЗА ТАКМИЧЕЊЕ У СЛЕМ ПОЕЗИЈИ НА ДЕВЕТОМ МНКФ
 
Друштво књижевника Војводине oбјављује конкурс за најбољег слем песника Србије.    
Tакмичење ће се одржати у оквиру деветог Међународног новосадског књижевног фестивала, од 25. до 29. августа 2014.    
Позивамо слемере Србије да пошаљу најмање 8 песама које не смеју бити у говорној верзији дуже од 4 минута (ако су песме на једном од језика који се не говоре у Србији, неопходно је да буду преведене на српски).    
Комисија ДКВ ће одабрати десет песника који ће бити позвани да учествују у такмичењу.    
Комисија такође може да, по свом избору, позове још највише пет песника који ће бити учесници такмичења.    
Такмичари у складу са пропозицијама могу говорити само своје песме.    
На крају дводневног такмичења биће проглашен победник изабран гласањем публике и стручног жирија. Победник ће бити награђен дипломом и новчаном наградом. Награда најбољем слем песнику биће уручена у августу у Новом Саду.    
Право учешћа имају сви грађани Србије.    
Песме послати до 15. јула на адресу:    

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ
Браће Рибникар 5
21000 Нови Сад
или на e-mail:
This e-mail address is being protected from spam bots, you need JavaScript enabled to view it , са напоменом За слем такмичење, 9. МНКФ.    

Са песмама обавезно послати краћу биографију, контакт телефон и адресу.    
Информације на телефон 021/6542-432.    
 
ИНИЦИЈАТИВА ПИСАЦА ДКВ
Иницијатива за подизање споменика новосадским писцима Жарку Васиљевићу и Ненаду Митрову    

Обраћање Градоначелнику и Градском већу града Новог Сада    

У петак, 21. марта, обележавајући манифестацију Светски дан поезије, која је уврштена у календар УНЕСКА, Друштво књижевника Војводине је покренуло иницијативу о подизању споменика у Новом Саду истакнутим песницима Новог Сада, Жарку Васиљевићу (1892 -1946) и Ненаду Митрову / Алфреду Розенцвајгу (1896 - 1941).    
У образложењу овог предлога, дајемо кратке биографије песника:    

ЖАРКО ВАСИЉЕВИЋ  (Бела Црква, 07. 05.1892 - Нови Сад, 19. 09. 1946),  српски песник, драматург и редитељ, хроничар распричаног, ироничног лирског тона. "Нико ни пре ни после њега није лирски аутентично оверио топониме и судбине Новог Сада и других историјских наших градова (Сомбор, Бела Црква), и нико, као он, у времену помрачене европске савести, није наговестио холокауст и зле датуме нацистичких оргија." Био је први послератни управник позоришта у Новом Саду. Позориште је обновљено под именом Војвођанско народно позориште, под којим ће радити све до 1951, када му се враћа име Српско народно позориште. Новосадски Прометеј је пре две деценије објавио књигу изабраних песама Жарка Васиљевића "На углу где Златна греда пресеца сокак Хлебарски", са предговором Драшка Ређепа. Жарко Васиљевић је сахрањен на Алмашком гробљу у Новом Саду.    

НЕНАД МИТРОВ је псеудоним Алфреда Розенцвајга, рођеног 1896. године који је припадао песницима тридесетих година двадесетог века. Породица Розенцвајг је изнедрила два песника, па као што његов сестрић Виктор ствара под псеудонимом, тако и Алфред свој књижевни израз обликује под именом Ненад Митров. Песников портрет најпластичније је дочарао његов савременик Младен Лесковац у есеју „Сећање на Ненада Митрова“. Описао га је као човека богатог унутрашњег бића и непрестано гладног знања, описао га је као интелектуалца „који је због Леопардија научио италијански, због Бодлера француски, био је уроњен у античку поезију и изучавао је будистичку мисао и песништва“. Тог песника и хуманисту, изабрао је окупатор за жртву свог напада на човечност. Трагајући за песниковим сестрићем Виктором, упутио је песнику ултиматум: или да буде мучен и убијен или да састави списак новосадских интелектуалаца, комунистички опредељених. Песник је извршио самоубиство, удахнувши отров из гасног решоа.    
Песничко дело Ненада Митрова остало је обавијено велом таме. Заступљен у Антологији новије лирике Симе Пандуровића, као и у Антологији српскохрватске послератне лирике Ђуре Гавеле, превођен на мађарски и пољски, оставио је књижевно наслеђе, које је измицало оку критичара и тек понекад било предмет интересовања. Пет књига поезије и прозе остало је у рукопису, а збирке Две душе (1927), Кроз кланце и јадиковце (1928), као и циклус Беспуће црнога спруда, у збирци Три према један за поезију   (колективно поетско иступање које је окупило три песника: Ненада Митрова, Жарка Васиљевића, Младена Лесковца и једног прозаисту: Душана Микића, допуњено илустрацијама Александра Кумрића, објављено 1934. године), обухвата поезију умереног модернизма. У новије време, новосађанка Драгана Белеслијин се бавила делом овог песника и успела да објави његову песничку волуминозну заоставштину, под насловом, Позно биље (Службени гласник, 2013. године).    

Молимо вас да размотрите ове предлоге и да подржите иницијативу више од 100 новосадских писаца, чланова Друштва књижевника Војводине, која је изнета пред јавност, у петак, 21. марта 2014. године, на манифестацији Светски дан поезије.    

Покретачи иницијатеиве Упревни одбор ДКВ,
Председник,    
Никола Страјнић    

 
ГОСТОВАЊЕ ПИСАЦА ДКВ У БАЊА ЛУЦИ
Свечаност у бањалучком Банском двору
 
ГОДИШЊИЦА  УДРУЖЕЊА ПИСAЦА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
 
Давид Кецман дако, Бања Лука  Драгомир Шошкић, Бања Лука
       
   Удружење књижевника Републике Српске, на иницијативу свог првог председника др Николе Кољевића, основано на Палама 1993. године, обележило је у уторак, 24. децембра, двадесету годишњицу постојања. У Великој вјећници Банског двора у Бања Луци, тим поводом је одржано књижевно вече, а покровитељ свечаности био је Милорада Додик, председник Републике Српске.    
Казивању стихова и краћих прозних записа претходило је пригодно слово председнице Удружења, књижевнице Јованке Стојчиновић–Николић, о континуитету у деловању, али о и тешкоћама у раду овог удружења.  - Писци су савјест свог народа – речи су председнице Стојчиновић-Николић- а као и наши претходници, ваља нам све чинити како бисмо у свом, иначе, веома тешком времену, допринијели очувању  идентитета и језика Срба.    
   Прочитана је порука председника Милорада Додика, а Горан Мутабџић, министар просвете и културе у Влади Републике Српске, у краћем обраћању писцима и пред поклоницима лепе књижевне речи дао је и обећање да  Удружењу књижевника РС убудуће неће изостати значајнија подршка његовог ресорног министарства.      
   Неколицини истакнутим писаца из Републике Српске уручено је Велика повеља, а постхумно је ово признање најпре додељено тројици председника УКРС, Николи Кољевићу, Бранку Милановићу и Владимиру Настићу.      
  Позиву Управе Удружења књижевника Републике Српске да присуствују свечаности и учествују у књижевној вечери у Банском двору одазвали су се чланови Удружења књижевника Србије, др Мићо Цвијетић и Петар Жебељан, у својству представника Сртпског књижевног друштва песник Душан Новаковић, такође из Београда, а из Друштва Књижевника Војводине песник Драгомир Шошкић, из Новог Сада, и Давид Кецман Кецман Дако, књижевник из Сомбора, иначе, члан Управног одбора ДКВ.    
   Како гости, тако и представници свих подружница Удружења књижевника Републике Српске, писци из Бијељине, Бања Луке, Српског Новог Сарајева, Добоја, Требиња и Невесиња, током овог књижевног посела прочитали су по један поетски или прозни рад, што је и те како допринело занимљивости и лепоти овог  свечаног сусретања.    
   Писци-представници Друштва књижевника Војводине, уз речи поздрава и позива колегама на активнију сарадњу, предали су члановима Управе Удружења књижевника Републике Српске, али и другим књижевницима, поклоне своје књижевне организације, већи број примерака часописа „Златна греда“, књижевне зборнике и антологије објављене у издању ДКВ, као и часописе и књиге других војвођанских издавача.      

 
КРИТЕРИЈУМИ КАО ДИМНА ЗАВЕСА
 
САОПШТЕЊЕ ПИСАЦА ДРУШТВА КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ И САРАДНИКА ЧАСОПИСА ЗЛАТНА ГРЕДА О СУСПЕНДОВАЊУ ПРИЗНАЊА ЗА ДОПРИНОС НАЦИОНАЛНОЈ КУЛТУРИ И О ФИНАНСИРАЊУ РЕПРЕЗЕНТАТИВНИХ УДРУЖЕЊА   

   Поводом суспендовања Признања за врхунски допринос националноj култури (нетачно називаних националне пензије) од стране Mинистра културе, писци Друштва књижевника Војводине и сарадници часописа Златна греда сматрају да је одлука непродуктивна и штетна, јер суштински кажњава заслужне писце, прикривајући стварне кривце за непримерено и кратку историју овог признања. Речено је да је  процес доделе националних признања компромитован због нејасних критеријума. Међутим, ми морамо рећи да је политички фактор, у највећој мери, угрозио морални капитал овог признања. Прво, Министарство је формирало комисије и заједно са разним политичким силама производило подобне кандидате за признања. Дакле, писци су у суштини осрамоћени у јавности, скоро као једна врста паразита, управо због неконтролисаног и аутаркичног понашања политичког фактора. Политичари су рушили критеријуме и на основу некњижевних разлога и самовоље промовисали накарадну слику вредности. То није само тренд у области поменутих признања, него и шира и свакодневна појава која опасно угрожава и српску културу и српско друштво, као и самопоштовање истакнутих актера у пољу уметности и културе.
   У другим земљама, од Аргентине, Немачке, Аустрије, Румуније итд, постоји посебна национална признања за писце, или додатак који писце штити од економског и социјалног понижења. Тај додатак се даје писцима који углавном имају мању пензију од 2000 евра, или мању од прихватљивих стандарда једног друштва. У многим земљама се преко пореза на емитовање уметничких и културних садржаја у електронским медијима формирају фондови за такве сврхе. Таквим фондовима управљају књижевне асоцијације. Истинска књижевност је трајна вредност и после смрти писца она постаје добро које користи друштво у разним функцијама, а највише у образовању и општој култури. Са тог становишта писци имају морално право да захтевају да део тог капитала служи обезбеђењу њихове економске и културне егзистенције. Аргентина је добар пример како се држава одужује својим писцима. Она је донела уредбу да сваки писац, уважавајући доприносе књижевности у афирмацији ове земље, који је деловао у  књижевности  у току 25 година, и који има најмање 5 објављених књига,  добија 500 фунти месечно када се пензионише.     
   Министарство не сме да пребацује одговорност на писце или било кога другог, оно је одговорно за критеријуме и за њихову реализацију. Оно је одговорно и за придруживање естрадних извођача уметницима у овом процесу, чија се улога не може поредити, нити било каквим критеријума доводити у везу са некомерцијалним актерима модерне уметности. Те области би требало раздвојити и разматрати у складу са њиховом посебном природом.     
   Ми оштро замерамо Министарству због некоректног тумачења околности и због јавног морализовања које замагљује грешке и последице које спорна одлука производи. Оно мора да се одлучно постави у односу на тумачење критеријума и да одоли сваком притиску. Неразумљиво је да су на комисијама Министарства пролазили аутори који немају ниједну књигу објављену у иностранству, а један од услова је да је кандидат допринео својим делом међународној афирмацији српске културе. Како је то могуће ако га нико изван Србије не познаје као запаженог писца! Једнаку одговорност има и Национални савет за културу, чија је улога у овим догађајима минорна и без ауторитета у тумачењу разлога за национална признања и  његово очување.   
   У овој земљи нужно је да се изнова  боримо за улогу и значај књижевности, за потребу да се писци делимично заштите и да се обесхрабри хипокритско глорификовање културне и књижевнe прошлости на уштрб живе књижевности, без које нису могући ни наша културана прошлост ни садашњост. Књижевно наслеђе, нужно, припада и живим писцима, а не само политичарима културног профитерства. Књижевно наслеђе би требало да буде основ за заштиту живе књижевности, подразумевајући да оно не може бити експлоатисано од друштва у великом броју функција, од образовања до електронских медија, а да се при том игнорише судбина савремене књижевности. Министарство треба да преузме одговорност за поштовање тих чињеница као и за враћање достојанства ауторског хонорара у медијима који такве чињенице беспризорно игноришу. Посебно треба истаћи да писци у овој земљи немају никакве привилегије, ни годишње стипендије, ни велике награде, иако се много говори да их је превише, једва неколико има задовољавајућу новчану компензацију, ни међународну размену, ни градске и регионалне стипендије, ни једнократне годишње стимулансе, ни приступ универзитету у виду предавача за креативно писање, ни ауторске хонораре у медијима и часописима, не постоји никаква систематска подршка за ауторске стимулансе и хонораре када су у питању писци и преводиоци. Министарство у великој мери, такође, пребацује одговорност са себе на уметнике, не трудећи се да изабере у комисије компетентне и одговорне независне писце, уместо политички инсталираних. Прича о критеријумима је много сложенија, и чини нам се, да овога пута служи као димна завеса да би се прикрили многи проблеми који се тичу положаја наше књижевности.       

***   
   Писци скрећу пажњу, такође, на проблем финасирања текућих трошкова за репрезантативна удружења. После неколико година, писци имају утисак да је атрибут репрезентативности потемкиновски и служи као обмањујућа формализација која би требало да створи утисак како су институти државе наклоњени писцима и култури. Репрезентативна удружења би на основу Закона о култури требало да имају услове да покрију минималне текуће трошкове, почев од трошкова закупа простора до телефона и електричне енергије и хонорара или плате за техничко лице, које обавља послове за удружења. Све то изостаје, јер Министарство, као и локалнне заједнице, игноришу Закон о култури и чињеницу да су удружења у ситуацији да се самоукину због елементарних дугова.   
   Поставља се питање, да ли  Министарство културе Србије има намеру да омогући репрезентативним удружењима уметника да са одговарајућом скромном финсијском подршком буду у могућности да обављају своје функције без сталних претњи да ће бити деложирана из својих просторија или да ће им бити искључена струја или вода? Да ли је та игноранција у функцији уцене удружења, производње страха за опстанак и цензурисање њиховог права да буду продуктивни и демократски саговорници о стварима културе и друштва?   

20. фебруар, 2014.   

Јован Зивлак, Владимир Гвозден, Алпар Лошонц, Драган Проле, Драган Јовановић Данилов, Јасна Мелвингер, Зоран Петровић, Милош Латиновић, Никола Страјнић, Бојан Јовановић, Пал Бендер, Драган Мраовић, Братислав Р. Милановић, Михаил Ђуга, Бошко Томашевић, Павел Гатајанцу, Јанош Бањаи, Петко Војнић Пурчар, Драгана Белеслијин, Зоран Ђерић, Фрања Петриновић, Дамир Смиљанић, Драгиња Рамадански, Бранислав Живановић, Давид Кецман Дако, Недељко Терзић, Душан Радак, Илеана Урсу, Милан Ненадић


 
ЗИВЛАК У ПОЉСКОЈ

На позив свог пољског издавача и преводиоца Гжегожа Латушињског који води издавачку кућу Агава, где му је објављен избор из поезије, под насловом Сабијање времена, Зивлак је у Варшави и оближњем градићу Пултуску 12. и 13. новембра имао две промоције. Обе књижевне вечери су биле посећене а о Зивлаку је у Дому писаца у Варшави говорио познати критичар др Војћех Калишевски а у пултуској биоблиотеци песникиња Адријана Шимањска.
Војћех Калишевски је између осталог рекао да је "за Зивлака поезија облик живота. Дакле, представља највиши и најпунији степен уобличавања могућности, које сваки од нас има у себи. Осим поезије, њене суптилне форме, појављује се цела скала компликоване природе људске осетљивости и маште. Поезије је, пре свега, мост који повезује почетак и тренутно присуство, има улогу сведока и чувара историје. Јер, када Зивлак обавештава да се храни гласовима, он сеже просто у најдубље основе постојања: до стварања снаге речи, до извора сваке суштине.
Речи су, за Зивлака, највредније благо, дар живота, образложење суштине и почетак постојања. Речи иду својим јасним путем кроз таму света. Песника, који тако цени језик, треба читати пажљиво, реч по реч и тек тада га, мада то није нимало лако, можемо разумети језик и тумачити. У преводу Гжегожа Лутушињског, Зивлаков језик је дословно "суштина трајања. језик који се множи/ у језику"..."
Адријана Шимањска је на пултском сусрету рекла да "Зивлак наставља, повезујући традицију са савременошћу, најинтересатније токове поезије, како српске, тако и светске. Фасциниран променама времена и меандрима историје. Упоређен, од стране преводиоца, Гжегожа Латушињског, са пољским песником, Кшиштофом Карасеком, Зивлак, као и Карасек, пише визионарску поезију, поезију интелектуалног поигравања са језиком, региструјући очигледност и необичност постојања...

Неговање смисла постојања и свемоћи поетске речи, приближава песников став погледима Тадеуша Ружевича, који је одавно познат као стваралац који је прихватио идеју релативизма и сумње у апсолутизам..."
Покровитељ варшавске промоције био је српски амбасадор Радојко Богојевић који је поздравио скуп са надом да ће се српско пољске културне везе наставити и проширити.
Скуп је поздравио и председник организације пољских писаца Јацек Москва.
На обе промоције је након критичких излагања и читања поезије на пољском и српском одржан динамичан и садржајан разговор о поезији као и о битним преводиоцима пољске поезије у Србији и српске у Пољској Петру Вујичићу и Гжегожу Латушињском.
Истовремено текст Војћеха Калишевског је објављен у угледном часопису Виспа (Острво), а објављивање текста Адријане Шимањске је највљено у читаном књижевном магазину за савремену књижевност Нове књиге.

 
 
СЕЋАЊЕ - Јован Михајило 1948-2013
jovan
Јован Михајило (Сајковић код Грахова и Ливна, 1948-2013), песник и социолог, антиквар, магистар социјалних наука, умро је 5. 12. у Новом Кнежевцу после краће болести.
Школовао се у Грахову, Ливну и Сарајеву.
Писање поезије и сакупљање умотворина започиње у детињству. У Сарајеву и свом крају наступао и организовао бројне манифестације. Током последњег рата на простору старе Југославије, и у Суботици је неколико година био постављен за Комесара за избеглице.
Објављене књиге: Руже и божури, поезија; Острва која светле, поезија; После пола ноћи, поезија; Народне умотворине I, II и III; Истргнути пупољци, поезија; Крајишке успомене, поезија; Двије руже и рунолисти, поезија; Сјећање на Боју Гашић.
Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије и Републике Српске.
Заступљен је у већем броју антологија и зборника.
Живео у Кули и Суботици, као и Петроварадину, у својој кући где је водио етно-музеј са збирком од 4.500 експоната.
 
 
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ GRUBB STORIES, Библиотека Шангај
У сарадњи ДКВ и огранка Градске библиотеке из Новог Сада организована је 22. 11. 2013. промоција књиге Граб сториес младих ромских писаца Grubb центра у Београду и Нишу, на којој је учествовала наша чланица Марина Жинић.
Домаћин сусрета је била Драгана Димитров из огранка Библиотеке - Шангај.
Сусрет је најављен на Новосадској телевизији у коме су учествовало Д. Димитров и Марина Жинић. У Библиотеци у Шангају, пред препуном салом деце и одраслих говориле су Марина Жинић, Добрила Караулић, директорка GRABB-а из Београда и управник Градске Библиотеке из Новог Сада, господин Драган Којић.
Зборник радова ромских писаца узраста од 14 до 22 године, настао је подршком Фондације GRUBB STORIES, по моделу британске организације Фирс Стори  у Београду и Нишу - у једногодишњем трајању, путем креативних радионица.
Књигу је издао Албион букс  из Београда, 2013 године. Књига садржи 103 странице, обухвата поглавље под називом GRUBB, затим захвале заслужнима под називом "Хвала", потом 29 кратких прича - аутора разних мотива и садржаја. Књигу прате и фотографије (деце из секције за фотографију). Ту су и слике 20 аутора који су се сами представили, а на крају су набројани наставници и сви други који су учествовали у једногодишњим креативном писању (у радионицама где су осим писања заступљене музичке, плесне, креативне, фотографске и видео радионице) у Београду и Нишу.
У поменутим причама, млади, откривајући свет око себе и у себи, користећи своју машту и креативност, јаву и снове, исповедно, инспиративно и непосредно преносе своје емоције, градећи реченице својих необичних прича, у тежњи да живот учине лепшим и бољим.
 
ПИСМО НОВОСАДСКИХ ПИСАЦА МИНИСТРУ КУЛТУРЕ ИВАНУ ТАСОВЦУ
ПРАВО НА РАЗГОВОР, ПРАВО НА КУЛТУРУ

Поводом писма 36 писаца, упућеног  министру културе, писци чланови Друштва књижевника Војводине сматрају да има разлога да саопште и своје мишљење. Књижевни простор и његова проблематика имају сложенију конфигурацију у интелектуалном, идеолошком и географском смислу. него што би се могао стећи утисак на основу залагања једне скупине писаца и зато сматрамо да би то требало да се узме у обзир. 
Ценећи да у писму има и корисних идеја о побољшању положаја писаца, али чија пуна реализација треба да се усклади са побољшањем општих економских прилика, сматрамо да једнократни разговор, који се назива јавном расправом,  о тако важним питањима као што су политика откупа књига, помоћ издаваштву, стварању услова за градске, регионалне  и државне стипендије за   подршку стварања нових дела, те проблематика подршке превођењу наше књижевности у свету, може само да створи утисак да је реч о групи и промоцији једне врсте права где су сви једнаки, а неки једнакији.
У досадашњим односима писаца, културних установа и института са Министарством  културе и осталим локалним субјектима у сфери културе критички језик је одбациван са индигнацијом и дијалог је сматран обесвећивањем власти и њених ингеренција. Власт је сматрала да друштвени живот почива на њеном праву да доноси беспоговорне одлуке и да је покретање дискусије недобронамерно и штетно. Оно што као прво очекујемо од Министарства и осталих субјеката који партиципирају у култури је да се одрекну ауторитарних реакција, нарцизма и да уместо идеолошке и моралне нетрпељивости прихвате разговор са уважавањем саговорника који се разложно питају о својим правима и свом месту у амбијенту друштва. Такав окрет је услов свих услова да би  наша култура могла да постане достојна свог имена а јавни живот простор продуктивних деловања.
Очекујемо да разговор постане начин комуницирања у стварању културне политике и да не буде само ритуални и једнократни догађај. Стога, нема разлога да се „јавном“ расправом назива расправа са писцима који кроз медије већ годинама промовишу у највећој мери своје проблеме и своја решења. Српска култура постоји свуда где постоје српски писци и писци Србије и нема редефинисања било чега ако се тежиште пажње и медијски и политички држи  тежином менталне статике само у једном средишту и у пољу неколико повлашћених група. У складу с тим, тражимо да се као акт разумевања интереса наше културе у целини напусти предрасуда да је разговор могућ само у Београду и да се јавна расправа одржи у Новом Саду, који је интелектуално средиште у којем делује већи број значајних аутора и излазе важни књижевни часописи, и налазе  се битне издавачке куће. Писци постоје и у Новом Саду и у Нишу и у Крагујевцу и у Сомбору и у Краљеву, и постоје проблеми писаца, и министарство је то требало да зна и пре поменутог писма. У пољу књижевности одвија се једна врста рата за утицај на свим пољима, фаворизовање и наметање одређених писаца омогућује да они остварују необичне културне утицаје и врло је видљиво да се то дешава уз помоћ политике.
Ово је доба медија, али и доба предрасуда које се производе у савезу са доминантним политичким снагама, доба културних догађаја који постоје само зато што су произведени у медијима, о томе можемо срести многа сведочанства ( сетимо се само међународних фестивала који то ни по чему нису, издавача који само најављују своја епохална издања, писаца који искључиво у  домаћој штампи стичу светску славу, оних чија дела немају ни капи крви, часописа који личе на мртво море, итд). Међутим, једноставна осетљивост према истинама ће нам указати да тамо где постоји агресивност, не мора да постоји велика култура, нити велика визија, нити страст за праведношћу и да се културна политика не може  водити искључиво преко медија, односно да саговорници не смеју бити само писци вични самопрокламовању. Министар је више пута критиковао медије у Србији, па би у склопу те критике требало да посматра и видљивост културних посленика који се намећу као гласноговорници већине. Нису ли и они представници истог духа који руководи и другим медијским областима?
Годинама се у комисијама министарства не  води рачуна о репрезентативности, стручности и независности њихових чланова, него о разним политичким и паракултурним наклоностима. Хоћемо ли једном одбацити тај шпекулативни дух који потцењује нашу интилигенцију која се већ халуцинантно суочава са колонама истомишљеничких  комисија чији је рад само потврда њихових интереса у борби за моћ у књижевном пољу.
Поводом писма можемо рећи да је бизарна и неприхватљива идеја потписника о стандардизацији часописа, њиховом дизајну, коректорским и сличним пословима. Не разумемо о чему је реч. То нису само тривијалне спекулације, него и опасне намере које укидају креативност, право на разлику и суштинску карактеристику књижевности као књижевности. Не смемо да наседамо на скривене намере преко којих се  поново уводи једна врста пролеткултовске нивелације. Смисао се не може сакрити иза бирократских механизама, који у форми евалуације и стандардизације пледирају за остваривање некаквих апстрактних форми, а не реалних књижевних, уметничких и интелектуалних садржаја. Који би то били „стабилни нормативи“? И зашто би визуелно-дизајнерски моменат био пресудан у књижевним часописима, када су најзначајнији светски часописи без колебања задржали акценат на тексту. Медиј  књижевности је реч, а не слика.
На крају можемо да кажемо, разговор без писаца Новог Сада и Војводине не може бити разговор о српској култури и култури Србије и било која врста нехата или намере која то игнорише не може бити продуктивна и корисна за наш укупни живот.
У Новом Саду,
16. октобра, 2013

Владимир Гвозден, Никола Страјнић, Јован Зивлак, Алпар Лошонц, Драган Проле, Јанош Бањаи, Петко Војнић Пурчар, Зоран Ђерић, Стеван Брадић, Милан Ненадић,  Бранислав Живановић, Корнелија Фараго, Драгиња Рамадански, Вићазослав Хроњец, Гордана Ђилас, Михаил Ђуга, Јованка Николић, Фрања Петриновић, Драгомир Шошкић, Павел Гатејанцу, Пал Бендер, Давид Кецман Дако, Јасна Мелвингер, Дамир Смиљанић, Илеана Урсу...
 
СЕЋАЊЕ: Милица Мићић Димовска ( 1947 – 2013)

  Milica Micić

Милица Мићић-Димовска преминула је у Суботици 6. октобра после дуже болести. Рођена је 1947. године у Новом Саду, школовала се у Новом Саду, дипломирала је Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду.
Била је један од водећих српских приповедача  и романсијера у последње две деценије минулог века.
Милица Мићић-Димовска је објавила неколико збирки приповедака: “Приче о жени”, “Познаници”, “Одмрзавање”, “У процепу” и “Заручнице” (избор из прозе), као и романе “Утваре”, “Последњи заноси МСС”, “Мрена” и књигу “Путописи”.
Најчешће је тематизовала женске ликове и њихову интиму. Један од њених кључних романа “Последњи заноси МСС” је прича о историјској судбини прве српске модерне списатељице на граници деветнаестог века Милице Стојадиновић Српкиње. Ова контроверзна и сензибилна јунакиња се налази у времену дубоког оспоравања једног еманципованог хтења да се конформирани и патријахални свет промени.
Збирка приповедака коју Милица Мићић Димовска објављује непосредно потом, У процепу, бави се препознатљивијом и актуелнијом прошлошћу. У средишту пажње су женски ликови, њихово интимно биће у које се садашњост или прошлост неминовно уписују.
Посебно место у опусу Милице Мићић Димовске има роман Мрена, који се бави временом српског друштва у ликовима представника једне битне националне институције у време НАТО бомбардовања. Отварајући поводом тога многа питања у етичком хоризонту, трагајући за односима према национализму и старим идеологијама, ауторка је изазвала многе спорове и полемике.
      Радила је и као преводилац, новинар и уредник у листовима “Весели свет”, “Еликсир” и “Невен” у оквиру НИШРО “Дневник”. У Издавачком предузећу Матице српске била је уредник, а затим главни уредник едиције “Прва књига”, члан редакције Летописа Матице српске. Кратко је била председница Друштва књи¬жев¬ника Војводине.
За збирку приповедака „Познаници” добила је награду „Карољ Сирмаи”, а за “Одмр¬завање” Андрићеву награду. Роман „Последњи заноси МСС”,  донео јој је Но¬ли¬тову награду, као и „Бранко Ћопић” и “Борислав Станковић”. За књигу приповедака У процепу Милица Мићић-Димовска је добила награду Друштва књижевника Војводине за књигу године.
Књиге и приче Милице Мићић-Димов¬ске превођене су на енглески, мађарски, пољски, словачки, италијански и шведски језик. Заступљена је у неколико домаћих и страних антологија српске прозе.





 
<<  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  >  >>

Резултати 41 - 50 од 176

DKV logo
Medjunarodni novosadski knjizevni festival
 
List Zlatna greda
 
Најчитаније

CMS Web Design and Production::
Luka Salapura
Web Site Content Administration: DKV

Насловна   |   Фестивал   |   Златна греда   |   ДКВ   |   Фото галерија   |   Контакт   |   Login

Ауторска права © 2008 - 2014. Друштво књижевника Војводине. Сва права задржана.
Браће Рибникар 5, 21000 Нови Сад, Србија
Телефон / Факс: 021 654 2432